BERTHE MORISOT - Femme fatale & muza impresionističke revolucije

 

BERTHE MORISOT   -  Femme fatale & muza impresionističke revolucije

   Berta Morizo ( Berthe Marie Pauline Morisot; Bourges, 14. januar 1841. — Paris, 2. mart 1895.) je bila impresionisticki slikar i jedina žena koja je izlagala na prvoj izložbi impresionista 1874. Godine. Jedina žena u krugu umetničkih izopštenika jednog burnog, revolucionarnog (pre svega u umetničkom smislu)vremena bila je uspešna umetnica, muza, femme fatale svoga vremena. Berta Morizo tokom svog kratkog, ali impresionističkim svetlom obojenog života uspela je osvojiti vrhove slikovitog Olympusa i zauvek ostaviti neizbrisiv trag u istoriji slikarstva.

    Morizo je rodena u Buržeu, u Francuskoj. Ona kao i njena sestra Edma Morizo odlučuju da postanu slikarke; kada Berta uveri roditelje u ozbiljnost odluke, nailazi na negodovanje. Njeni roditelji nisu želeli da im ćerke budu slikari. Sa svojih 20 godina sreće i sprijateljuje se sa važnim slikarom pejžaza, pripadnikom Barbizonske škole, Kamij Koroom(Camille Corot). Stari slikar romantičarskog, poetskog stila kojeg su nazivali kraljem pejzaža je počeo da uči Bertu i njenu sestru osnovama slikanja, ali ih je osim toga i predstavio drugim slikarima i učiteljima. Pod Koroovim uticajem, Morizo počinje da se ograničava samo na slikanje u prirodi. Njeni potezi četkice oslobađaju se u lepršavoj razbarušenosti svetlosnih igara impresionističkog stila, dobijaju čudesnu mekoću, prozirnost, razigranost, ponirući u emotini svet dama jednog lagodnog vremena ispunjenog elegancijom, svetom književnosti i opere, laganih šetnji, čajanki, života koji je svojom meditativnošću donosio atmosferu punoće nepodnošljive lakoće postojanja tako vešto uhvaćenog potezima kista nadahnute umetnice Berte Morizo.

   Kao studenti umetnosti Berta i Edma počinju da rade zajedno, sve dok se Edmina karijera kao slikarke nije završila sa njenom udajom, posle koje ubrzo dobija decu kojima se potpuno posvećuje nemajući više vremena za intenzivno slikanje kao što je imala Berta. Sačuvana pisma između dve sestre i danas pokazuju ljubav i razumevanje, i jedinstvenu vezu koju su imale između sebe, ali i govore o Bertinom kajanju zbog daljine između njih, kao i zbog Edminog odustajanja od umetnosti. Edma do kraja života nastavlja da podržava Bertinu umetnost, i tako porodice dve sestre ostaju bliske do kraja života. Morizo je svoje prvo slikarsko izlaganje imala na Pariskom salonu 1864. godine zajedno sa pojavljivanjem dva slikara pejzaža, i posle toga regularno nastavlja da izlaže u Salonu sve do 1874, godine, prve impresionističke izložbe. Oko 1867. Morizo upoznaje Eduarda Manea, francuskog slikara, predvodnika impresionističkog pokreta. On razvija posebno interesovanje za Bertu, što dokazuju brojni portreti uključujući u to i čuveni portret Berte Morizo u crnom šalu dok je u žalosti zbog očeve smrti. Prijateljstvo među njima počinje da se javlja: Mane joj je čak jednog dana poklonio nogare za slikanje kao božićni poklon. Takođe se i dobrovoljno javlja u prenošenju njenih radova u salon, urgirajuci na razne načine kada nije postojalo sredstava da se normalno transportuju. Odnos između Manea i Berte Morizo su ostali platonski i nisu prekoračili granice pristojnosti tog vremena. Mane je Bertu Morizo na svojim slikama prikazao kao pomalo tužnu, melanholičnu, ali uvek lepu ženu. Jednom se desilo da je Mane pogrešno shvatio jedno od Morizovih standardnih samokritika kao dozvolu da na njenim platnima doda ispravke, što je Mane i uradio na Bertino zaprepašćenje. Mada je tradicionalno Mane viđen kao učitelj dok je Morizo bila njegova pristalica, postoje dokazi da je ta veza bila drugačija i obostrana. Dosta Maneovih slika i potezi četkice pokazuju da je kao što je Morizo bila pod Maneovim uticajem, tako je i Mane bio pod Morizinim uticajem. Određene Bertine kompozicije, kao i imitacije njenog stila zrače delima Eduarda Manea, dok je Morizo od Monea razvila takozvani umetnički karakter. Morizo je bila ta koja je naterala Manea da se oproba u slikanju u prirodi, uvodeći ga pritom u krug slikara koji su nazivali sebe impresionistima. Godine 1874. Morizo se udaje za Maneovog brata Ežena Manea. Imali su samo jedno dete, ćerku Žilijen Morizo. Zajedno sa Kamijem Pisarom, su bili jedini slikari koji su izlagali na svim originalnim impresionistickim izlaganjima.

    Kao i njena savremenica u godinama koje dolaze Meri Kasat, tako i Berta Morizo je najčešce uzimala teme dece, majki, prirode, prekrasnih vrtova, kao i porodičnih scena. Okarakterisana i prihvacena kao impresionista, i kao član haute bourgeoisie, Morizo je slikala sa iskustvom i dnevnom navikom teme komfora, svakodnevnice i imtimnosti života porodice. Osim slobodnog impresionističkog stila slikanja, igara sa svetlošću, svetlih boja, njena dela obeležena su posebnom mekoćom, lirizmom. Portreti koje ona stvara odlikuju se svojom posebnom intimnošću, a u pejzažima je lagana izmaglica nasleđena od Corotovog stila. Svojim neobičnim slikama, uobičajenim za krug impresionista kojima je pripadala kao jedina dama, slikar, prepunim sunca i boja, na kojima ni jedna kontura nije bila jasna, ni jedna boja nije bila određena, ni jedan plan dosledno sproveden, ni jedan volumen izmodeliran, ni jedna materija tačno određena, a što se tiče tehnike slikanja, radeći na platnima s iseckanom nemirnom fakturom, s kratkim, grozničavim potezima četke, s tonovima koji se nisu pretapal ili spajali pasažima, već stajali jedan kraj drugoga, u manjim ili većim oazama boje, u obliku mrlje, tačkice ili kratkih pravougaonika Berta Morizo je osvetlila svet likovnosti svojim čudesnim, smirujućim tonovima koji plene kroz vreme izvanrednim portretima istinskih dama i jednog vremena uzvišenosti, drugačijeg stremljenja sveta koji radost nije pronalazio u žurbi i trivijalnostima već istinskim vrednostima i duhovnoj smirenosti trenutka.Ograničen izbor sadržaja njenih slika govori o njenom polu i društvenom položaju. U njenoj umetnosti nema tema iz života radničke klase, niti iz javnog života Pariza. Ali, i srž njenog dela sastoji se od privatnih prizora otmenih dama iz njenog društvenog miljea. One su često prikazane u svojim domovima, u različito doba dana:kad ustaju iz postelje, kad se odmaraju u vrtu, kad se oblače u budoaru za večernji izlazak u operu. Njene buržujke su okosnica njenih najboljih dela. Gledajući Autoportret Morizoove iz 1885. lako je razumeti zašto su je kritičari nazvali najimpresionističkijom među impresionistima. Njeni izuzetno široki, vidljivi potezi kistom daju ženu koja samouvereno gleda u posmatrača, a njeno lice, sa malim ustima koja samo što se nisu razvila u osmeh, istaknuto je tamnom maramom. Na slikama Berte Morizo često su prikazani i privatni prizori otmenih dama iz njenog društvenog miljea. Ona je često odlazila u Bulonjsku šumu, park na otmenom zapadnom obodu Pariza i tamo slikala. Slika Letnji dan iz 1879. godine je jedan od prizora iz Bulonjske šume. Na slici Letnji dan Berta Morizo prikazuje dve savremene mlade žene iz srednje klase u trenutku dok sporo plove u čamcu na jezeru u Bulonjskoj šumi. Vizuelni utisak koji izgleda zarobljen na slici pojačan je malim detaljem, kočije sa konjem koje se brzo kreću duž daleke obale. Svojim nemirnim, lepršavim potezima četkice spaja u celinu figure u prednjem planu sa namreškanom vodom iza njih. Zainteresovana za igru svetlosti, naslikala je labudove, refleksije na jezeru, kao i same dame brzim, cik-cak potezima četkice, po kojima je bila poznata. Kombinovanjem mnoštva boja, linija i oblika stvorena je iluzija osunčane vode na ovoj slici. Jedna od najpoznatijih slika Berte Morizo je Kolevka, naslikana u Parizu 1872. godine. Slika je bila izložena 1874. godine na Prvoj izložbi impresionista u studiju fotografa Feliksa Nadara u Parizu, a Berta Morizo je bila prva žena koja je izlagala sa grupom impresionista. Slika je ostala u porodici Morizo do 1930. godine, kada je prodata muzeju Luvr u Parizu, gde je ostala dok nije prebačena u muzej Orsej u Parizu, gde se nalazi i danas. Na slici Kolevka Morisot istražuje bliskost majke i deteta kroz krupni kadar u kojem osnove kompozicije čine dijagonale zastora i majčinog pogleda. Ona je bila prva slika materinstva, jedne od omiljenih tema u slikarstvu Berte Morizo. Na ovoj slici je prikazana njena sestra, Edma, koja gleda u svoju kćerku Blanš dok spava u kolevci. Primarni fokus slike je pogled majke koji je usmeren na bebu u kolevci, čime se odražava ljubav između majke i deteta. Na slici se ponavljaju slične krivulje (zastora, majčine i detetove ruke) koje pojačavaju vezu majke i deteta. Majka naslikana do kolevke kako bi mogla da uteši bebu ako se probudi. Njeno lice je puno nežnosti, a lice bebe izražava njen miran spokojan san. Opušteni potezi kista (zbog kojih je, poput drugih impresionista, često bila podvrgnuta kritici) dočaravaju prozirnost zastora kolevke i sjaj vanjskog svetla na prozorskoj zavesi, dok su ostali delovi slike potpuno tamni. Time se stvara dinamičan kontrast koji umiruje jedino majčina haljina koja je tamna, ali sa svetlijim prugama. Berta Morizo koristi svetlu paletu, a nijanse indigoplave i bež dominiraju na slici. Ona eksperimentiše i sa svetlom na ovoj slici. Istoričari umetnosti veruju da je svetlo na slici difuzno, kao da dolazi od neke daleke sveće ili od one postavljene ispod stolice slikarke. Morizoova je slikala svet žena iz visokog društva, sa svim kulturnim ograničenjima njene klase i pola s kraja 19. veka. Ona je gajila blisko prijateljstvo sa Meri Kasat, Amerikankom koja se školovala i radila u Parizu i imala bogatu karijeru.

    Berta Morizo umire 2. marta, 1895. u Parizu gde biva pokopana na groblju Cimetiere de Passy. Kao slikarka, Berta Morizo je u to vreme u velikoj meri otpisivana kao amater, jer je bila žena. Na njenoj umrlici pisalo je da je bila bez zanimanja. Međutim, slike te iste žene amatera se danas prodaju po ceni od četiri miliona dolara. Izgleda da je vreme uvek najbolji sudija, pa je u slikama istinski diskriminisane žene pronašlo a i sačuvalo svedočanstvo vrednosti boja Bertine palete.

    Mazarije. Na ovaj način su pojedini kritičari okarakterisali slikarska dela Berte Morizo. Izgleda da nije bila shvaćena njena istančanost koja se ogledala u brzim i ovlašnim potezima četkicom. Međutim, Paul Manc  ju je nazvao jedinim pravim impresionistom u grupi, jer je posedovala  svežinu i improvizaciju, a  i može se reći da je njena impresija bila u skladu sa Impresijom Kloda Monea. Bila je toliko dobra, da je ona jedina žena koja je izlagala na prvoj izložbi impresionista 1874. godine. Time se čarobni krug životne priče ove jedinstvene umetnice, fatalne žene i muze impresionističke likovne revolucije zatvara unutar sebe samoga, ne ostavljajući mesta bilo kakvim sumnjama u snagu i lepotu njenog umetničkog dela koje zauvek ostaje da kroz vreme pleni svojom posebnom mekoćom, nadahnjujućom lepotom, inspirativnošću i lirizmom jedne setne ženske umetničke duše.

 

By Dragan Uzelac