ANDREY ZVYAGINTSEV: LEVIATHAN (2014.)

 

ANDREY ZVYAGINTSEV: LEVIATHAN (2014.)

       Levijatan, metaforički i kritički intonirani film ruskog reditelja Andreja Zvjaginceva je zasnovan na biblijskoj priči o Jovu, smeštenoj u modernu Rusiju. Kolja živi u malom gradu na obali Barencovog mora na severu zemlje. Drži svoju automehaničarsku radnju. Radnja je locirana odmah pored njegove kuće, u kojoj živi sa svojom mladom ženom i sinom iz prethodnog braka. Lokalni moćnik želi da mu preotme posao, kuću i zemljište. Prvo pokušava da ih otkupi od Kolje, ali Kolju ne zanima novac, jer ne želi da izgubi sve što ima: ne samo zemljište, već svu lepotu kojom je bio okružen od rođenja. Kako moćnik postaje sve agresivniji u svojim namerama, Kolja će zamoliti svog prijatelja, moskovskog advokata, da mu pomogne, ne sluteći da će mu to zauvek promeniti život.

 Andrej Zvjagincev, glumac koji je postao reditelj, već svojim prvim celovečernjim filmom Povratak (2003.) postigao je neverovatan uspeh, osvojivši i nagradu Zlatni lav u Veneciji 2003. godine. Film Povratak (2003), usporenog ritma, naslikan na filmskom platnu dugim i krupnim kadrovima unutar kojih se pejzaži isprepliću sa dečijim emocijama, koji po rečima samog Zvjaginceva prenosi ritam života i način na koji  on taj svet vidi i oseća zasluženo ga je uveo na široka vrata u sam vrh savremene svetske kinematografije. Da Zvjagincev nije reditelj kome se naprosto jednom posrećilo da napravi odličan film svedoče i njegova naredna dva filma Progonstvo (2007) (koji takođe usporenim kadrovima, naznačavajući emotivno i vizuelno, slika biblijske motive, fokusirajući se na nedostatak istinske komunikacije unutar porodice) i Jelena (2011) (socijalna i porodična drama, prikaz moralnih dilema sličnih onima kroz koje prolaze i likovi romana Dostojevskog), koji su svojim kvalitetom i umetničkom vrednošću ekvivalenti filmu Povratak. Nazivaju ga naslednikom ruskog filmskog genija, filmskog poete Andreja Tarkovskog.

     Levijatan je tragična, brutalno iskrena priča o moralnim dilemama jednog čoveka – uz sarkazam i crni humor, koja se širi u filozofsko istraživanje morala u savremenom ruskom društvu. Levijatan je film koji u dosadašnjem filmskom opusu Andreja Zvjaginceva najeksplicitnije i najplastičnije prikazuje sumornu i tešku svakodnevicu konstantno ugnjetavanih ljudi modernog sveta utonulog u robovlasništvo, pohlepu, licemerje, bezdušnost, nasilnost i bezosećajnost, svet korumpiranih, nemilosrdnih moćnika u čijem okruženju nema više mesta za bilo koga drugog, kao ni za bilo kakvu ljudskost, pravdu, humanost i empatiju. Jedna od mnoštva upečatljivih scena, bolnih i ogoljeno iskrenih, prikazuje nam pri kraju filma zadriglu, svinjsku figuru prežderanog i oholog lokalnog moćnika koji nakon što je uspeo u svom pohlepnom i zlom naumu da preotme kuću i sve što je imao tragični, glavni lik filma, pomenuti Kolja (simbol svih nas malih ljudi u kandžama sistema moćnika)izgovara trijumfalno reči upozorenja svima koji nameravaju da se drznu i suprostave mašineriji okrutne vlasti( nakon što su mu javili da je Kolja dobio 15 godina robije): 15 godina. Hvala Bogu. To će ga naučiti gde mu je mesto. On potom odlazi, pobožan, kakav već jeste kao i većina moćnika sveta u Crkvu na bogosluženje, s porodicom, kao primer uzornog građana društva, bogougodan pre svega onima koji vladaju na sličan način tzv. Verom, sličnim, licemernim metodama zasnovanim na drugoj vrsti laži i perfidnijem vidu nasilja, onom duhovnom, koje čoveka razdire iznutra, poput Kolje, koji na kraju gubi sve postajući žrtva i alkoholičar. Licemerju i oholosti modernog Levijatana, kao simbola ljudske gordosti i oholosti nema granica.

   Za Andreja Zvjaginceva Levijatan ima dvostruko značenje: najpre je to u doslovnom smislu kostur golemog kita na obali koji simboliše očaj i beznađe - kraj njega se u dva navrata zatekne neko od protagonista filma u duševnom rastrojstvu - a donekle je to i društveni monstrum, savremeni društveni poredak, sistem kojeg tvori sprega lokalnih moćnika i crkve koja uništava male ljude puno uspešnije od bilo kojeg čudovišta. Kompleksnost kompozicije, odlična gluma i duboka simbolička utemeljenost ove političke drame učinile su Levijatan jednim od najboljih kinematografskih ostvarenja u 2014. godini.

    Andrej Zvjagincev poput komete je ušao u svetski film kad je 2003. kao zakasneli debitant u 39. godini osvojio Zlatnog lava za svoj film Povratak. Po mnogo čemu on je neobična pojava u svetu filma. Rođen u Sibiru, 1964. (Novosibirsk), glumac po obrazovanju, igrao u pozorištu, odustao od glume zato što daske koje život znače nisu značile život, radio kao domar i čistač ulica, besciljno hodao kako kaže. Reditelj postaje u kasnim tridesetim, prvo snimajući reklame, pa spotove, zatim kratke filmove, i na kraju postaje čudan debitant sa 40 godina, snimivši Povratak. U prva četiri filma, Zvjagincev se polako menjao i od tipično ruskog art reditelja punog metafizičkih i mitskih referenci postajao postupno politički osvešćeni socijalni filmaš. Levijatan je, naime, osavremenjena verzija biblijske priče o Jovu, ali i oštri film o stanju Putinove Rusije. Levijatana (koji u svom imenu nosi samu simboliku filma, tvoreći tananu nit sa biblijskim motivom, kao i samom čovekovom ovozemaljskom sudbom i tragikom) prvo srećemo u Bibliji, i to u Starom Zavetu – Knjiga o Jovu, glava 41. Tu je Levijatan morska neman koja gospodari svim prizemnim zemaljskim strastima i koju vrlo lako možemo poistovetiti sa đavolom. Slika savremenom sveta utonulog nepovratno u prizemne ljudske strasti, bez duhovnosti i bilo kakve božanske vertikale otvara se pred gledaočevim očima, sloj po sloj, mračnim Levijatanom Andreja Zvjaginceva. U jednom od ključnih momenata filma, tako mračnom i simboličnom slikom današnjeg zlog i licemernog sveta bez istinske ljubavi i ljudskosti, u momentu susreta grešnika Kolje (koji nakon sve torture od strane vlasti, potom izdaje od strane prijatelja, advokata, koji ga brani od te iste vlasti, a u isto vreme vara sa suprugom, čineći mu preljubu iza leđa) i licemernog sveštenika, predstavnika Crkve koja jedina govori Istinu, koji saopštava Kolji da je kao Levijatan, simbol ljudske gordosti i neverništva, otpadništva od Boga (sveštenika koji ugovara poslove sa vlastodršcima, licemerno prećutkujući istinu o pozadini svih zbivanja, o nasilnosti i korupciji koji izjedaju ono malo preostale ljudskosti u svetu i satiru obične ljude koji nemaju novac, moć da postane bogougodni crkvenim vlastima poput lokalnih moćnika koji ih finansiraju, pokradenim narodnim parama, naravno, što je još jedan od vrhunskih cinizama Crkve), sagledavamo sav očaj dvoličnosti i ništavnosti nekadašnjih istinskih ljudskih vrednosti – ljubavi, slobode i vere, sagledavamo silu modernog Levijatana koji beskrupuloznim lažima i mržnjom vlada svetom – bez trunke samilosti, ljudskosti, stida i empatije. Sve se svodi na interes i laži moćnika, moć sprege svetovne i tzv. Duhovne vlasti, sve se svodi na bestijalnost, nihilizam i bezbožnost sveta koji nestaje pod udarima moćnih talasa neverstva koji se razbijaju na hridima ljudskog postojanja i nekadašnje, Hristove istinske ljubavi prema čoveku.

    Levijatan danas na savremenom hebrejskom prosto znači kit, tako da u filmu skelet kita na obali i scena pojavljivnja kita u hladnim vodama Barencovog mora nosi sa sobom mračan prizvuk sveprisutnosti nečeg pradavno demonskog koje poziva na greh. Vrlo su tamni i nelagodni produženi kadrovi talasa koji udaraju o kopno, a koji simbolišu konstantnu borbu između demonskog sveta i sveta živih. Upravo zbog toga se na kopnu i nalazi skelet kita (levijatana), koji izlaskom iz svog morskog okruženja umire, dok svaki kontakt čoveka sa levijatanovim prirodnim okruženjem znači sigurnu smrt.

   Takođe, reč levijatan možemo dovesti u vezu i sa klasikom američke književnosti, romanom Mobi Dik, ili Kit, Hermana Melvila, koji je, takođe, kao jedno od uporišta za svoju priču pronašao u Starom Zavetu. Kako je ovaj moćni film Andreja Zvjaginceva višeslojna, kritički intonirana metafora na zlo savremenog sveta čiji koreni sežu duboko u prošlost, potrebno je istaći još jednu, u političkom i sociološkom smislu ključnu vezu samog naziva filma sa onim što isijava iz svojih umetničkih naslaga i klasične ruske filozofsko-metafizičke tradicije dubine u koje film ponire i iznosi na svetlost dana esenciju tematike koja se obrađuje. Naime, naziv Levijatan istovetan je i sa nazivom filozofskog dela Tomasa Hobsa iz 1651., gde znameniti filozof rečju levijatan označava državu kojom upravlja suveren koji ima apsolutnu moć i vlast nad svojim podanicima.

   Andrej Zvjagincev glavne delove svog scenarija (za koji je dobio Zlatnu palmu u Kanu) zasniva na Hobsovom biseru političke misli. Poput Hobsa, i Zvjagincev pobija Aristotelovu teoriju po kojoj je nastanak države uslovljen čovekovim društvenim nagonom, jer i Hobs i Zvjagincev misle da su čoveka njegova samoživost i samoljublje naterali na udruživanje kako bi izvukao još više koristi za samog sebe. Ovde bi u priču trebalo uključiti i Ničea i njegovu volju za moć, koju je Hobs vrlo dobro anticipirao, a Zvjagincev maestralno inkorporirao u svoj film. Slika države i vlasti, koju srećemo u filmu Levijatan, nije ništa drugo do prikaz jednog totalitarnog, apsolutističkog društva, u kome je čežnja za što većom moći sveprisutna. Tragikomične su scene ispaljivanja hitaca na portrete bivših ruskih predsednika, koje samo još više potvrđuju nemoć pojedinca da se pobuni u sadašnjem trenutku, već mora da čeka da prođu decenije kako bi iskalio svoj dugo skupljani bes. Ne treba kod Zvjaginceva tražiti i videti samo današnju Rusiju, već u filmu Levijatan treba tražiti jednu univerzalnu sliku savremenog poretka sveta.

   Junak Levijatana je sredovečni automehaničar iz grada na Severnom ledenom moru. Zvjaginceva je zaintrigirao slučaj varioca i auto mehaničara Marvina Heemeyera iz Colorada, koji je - ojađen manipulacijama zemljištem - krenuo buldožerom na gradsku većnicu u nameri da je razruši, a kad nije uspeo u svom naumu, ubio se. Protagonista Levijatana na sličan je način besan na gradsku vlast. I on je mehaničar poput Heemeyera, zove se Kolja (odlično ga igra Aleksej Serebjakov), ima lepu iako pomalo oronulu kuću na gradskoj obali, no na prevaru mu žele oduzeti posed, i to po vrlo niskoj ceni, kako bi tu gradonačelnik Vadim (podjednako impresivni Roman Madjanov) sagradio nekakav  objekat na kojem će se dobro zarađivati. Kolji u pomoć priskače prijatelj iz vojske, spretni moskovski advokat Dmitri (Vladimir Vdovičenkov), i u prvi mah se čini da on ima dovoljno dokaza o gradonačelnikovim mahinacijama da se proces poništi.

    Dakle, junak filma Levijatan u sukobu je s korumpiranim lokalnim gradonačelnikom koji uspe sudski izvlastiti njegovu kuću da bi se na njoj sagradila zgrada telekoma. Kako ne želi izgubiti očevu kuću, junak uzima moskovskog advokata koji pripreti gradonačelniku da će njegove korupcijske afere odati velegradskim novinama. Lokalni šerif, međutim, uzvraća udarac, i to strašno. Junak filma gubi i kuću i imetak i suprugu, a na koncu i slobodu. Iako je Zvjagincev u najavnim intervjuima naglašavao kako je naslovni levijatan metafora svake vlasti, nije teško odčitati Zvjagincevljev film kao politički protest protiv stanja u Rusiji. Politika je potpuno korumpirana, lokalni moćnici kontrolišu i policiju i sud, a pohlepni načelnik dogovara zataškavanje afere u uredu s Putinovom slikom. Levijatan je oštra kritika i ruske politike i sudstva, no najžešća oštrica rediteljeve polemike uperena je protiv institucije koju on prikazuje kao jezgro truleži – a to je Ruska pravoslavna crkva. Crkva je ta koja u Levijatanu legitimira lokalnog moćnika, jer je vlast od boga. Lokalni vladika savetuje načelniku da stvari sredi sam, jer će ljudi inače misliti da je slab. Na kraju filma, nevini junak završi u zatvoru, a na mesto pokraj njegove kuće niče nova crkva u kojoj isti taj vladika drži misu. Vladika nam govori o bogohulništvu grupe Pussy Riot te o tome kako sve(t) samo istina može spasiti. Istovremeno, u prvom je redu u novosagrađenoj crkvi gradonačelnik koji je upravo u zatvor strpao nevina čoveka i oteo mu kuću. Raznežen obredom, političar ljubi vlastitog sinčića koji frapantno nalikuje Vladimiru Putinu. Zvjagincev je izuzetno dojmljivo naslikao rusku provinciju u kojoj je svako sa svakim ljubazan, ali mu je u istom momentu u stanju skinuti glavu, u kojoj se votka pije na litre, a ozbiljna pozivanja na spas ljudske duše stižu od skromnih sveštenika, ali ne i njihovih pretpostavljenih, koji zdušno sudeluju u sveopštoj korupciji. To je svet kakav nas je oduvek fascinirao u ruskoj književnosti, a sada je jednako sugestivno uskrsnuo i na filmu.

    Vrhunac licemerja i gorčine u Levijatanu dolazi nakon brutalnih kadrova koji prikazuju rušenje Koljine kuće, donošenje presude o njegovoj petnaestogodišnjoj robiji, prizora prežderanog moćnika Vadima kome telefonom saopštavaju radosnu vest o presudi Kolji i sceni njegovovog levijatanskog trijumfa, nakon kojih sledi govor u Crkvi - nešto u čemu sve licemerne gadosti kulminiraju izokreatnjem smisla najsvetijih reči Hristovih.

Bog nije u sili, nego u istini. I stvarno, ne uz pomoć sile, već uz pomoć ljubavi, ne lukavstvom, već uz mudrost Božiju; ne sa zlobom i mržnjom, već sa hrabrošću, savladali smo mnoge neprijatelje svoje vere i otadžbine. Istina, to je Božije zaveštanje. Istina prikazuje svet onakvim kakav on jeste, bez izvrtanja. Ali samo onaj koji zna Božiju pravdu, može da prepozna istinu.

    Tematika kojom je Zvjagincev opsednut i koju potencira u svim svojim ostvarenjima jeste težak položaj savremene ruske porodice u modernom svetu, koji običnoj građanskoj porodici ne dozvoljava da bezbrižno egzistira, već je ona, stalno pritisnuta materijalnim nedostacima, sklona cepanju i raspadanju. To je ujedno i glavna tema filma Levijatan, čiji reditelj na maestralan i vizuelno moćan način hvata slike i atmosferu unutar degradirane porodice, čiji su članovi siromašni i ponosni, što se u savremenom svetu ne prašta, jer danas, u vremenu kada se sve izražava novcem, možete biti ponosni samo ako ste i bogati. Takođe, Zvjagincev insistira na prikazivanju nemoćnih pokušaja njegovih junaka da pronađu neki viši, duhovni smisao, koji će nadomestiti nesreću prouzrokovanu nedostatkom materijalnog, a što se najčešće završava katastrofalno - samoubistvom, ili totalnim duhovnim klonućem. Na ovom mestu trebalo bi povući paralelu između Zvjaginceva i Tarkovskog, koji u duhovnom uspenju pronalazi spas, dok nam Zvjagincev, tridesetak godina nakon Tarkovskog, poručuje da savremeni čovek, koji je neprestano pritisnut vlašću, poslom, novcem, vrlo teško može da se posveti negovanju duhovnih vrednosti. Strašni su kadrovi koji prikazuju ambivalentan odnos crkve (duhovna vlast) prema običnom čoveku i prema državnom aparatu (svetovna vlast) kog predstavljaju beskrupulozni gradski moćnici, a koji još ubedljivije ilustruju bezizlaznu situaciju običnog čoveka. Svako ko se drzne da bude drugačiji, prkosniji, samosveniji biva pod pritiskom okoline usisan u gomilu, ili, ako se i dalje opire, biva nemilosrdno zgnječen i izbrisan. Treća opcija kod Zvjaginceva ne postoji.

    Sa svega pet dugometražnih filmova u dosadašnjoj karijeri (nakon kultnog Levijatana (2014.) Zvjagincev snima još jedno remek delo, film Bez ljubavi (2017.), koji mnoge ostavlja u čudu i sa velikim znakom pitanja iznad glave nakon što se bioskopska svetla upale. Nedostatak ljubavi, komunikacije i otuđenje kao kritika savremenog društva prikazani su kroz sliku porodice koja se raspada), Zvjagincev je uspeo u tome da ga upoređuju sa maestrom ruske kinematografije, Tarkovskim, i nazivaju naslednikom njegove tradicije.

    U svojim filmovima Andrej Zvjagincev se bez izuzetka fokusira na stradanje ljudskog roda i to veoma često kroz biblijske i mitološke motive, uz pomoć kadrova prepunih simbola, usporene radnje i tišine kao jednog od glavnih likova. Ekran je njegovo slikarsko platno na koje beleži ono što vidi svevideće oko režisera.

By Dragan Uzelac