ARTHUR SCHOPENHAUER – APHORISMEN ZUR LEBENSWEISHEIT

 

ARTHUR SCHOPENHAUER – APHORISMEN ZUR LEBENSWEISHEIT

Sreća nije jednostavna stvar; vrlo je teško naći u sebi, a nemoguće naći je na nekom drugom mestu.

                                                                                                                                           Chamfort

    Jedno od antologijskih dela genijalnog nemačkog filozofa, Artura Šopenhauera – Aforizmi o životnoj mudrosti, (čoveka koji je opisao svet u monumentalnom delu Die Welt als wille und vorstellung), predstavlja lucidno, pronicljivo i sofisticirano poniranje u niz životnih mudrosti, u suštinu ljudske sreće i esenciju onoga što stvarno čini čoveka uzvišenim bićem. Čovek koji je obojio svet najgušćom tamom i pesimizmom, opisao ga nezasitom voljom – koja jedina predstavlja stvar po sebi i koja nema svrhu ni cilj, osim stalnog samozadovoljenja koje proizvodi ljudsku bedu i tragiku, u ovoj zbirci aforizama okreće se onom što čini istinske i večne vrednosti u čoveku. Okreće se životnim mudrostima koje nadahnjuju i pokreću čoveka.

Mudraci svih vremena uglavnom su govorili uvek isto, a budale, koje su oduvek činile većinu, radile su uvek isto, naime suprotno; tako će biti i ubuduće. Zato Volter kaže: Ovaj ćemo svet ostaviti isto tako glup i isto tako zao, kakav smo ga zatekli dolazeći na njega.

    Šopenhauer je smatrao da je suština čoveka u intuiciji koja se ispoljava kao volja. Volja je suština sveta i ona je organske i neorganske prirode. Volja sve pokreće, ona je gospodar svih stvari i bića, a intelekt je njen glavni sluga. Pojavne stvari su zakonite i prolazne, dok je volja jedina večna i ne podleže zakonu – ona je slepi nagon koji nikada ne može biti do kraja zadovoljen pa je ljudima bol neminovna. On objašnjava da kada ostvarimo neku težnju osećamo dosadu. Tako je čovekov život samo smena boli i dosade unutar večno začaranog kruga  težnji i novih potreba. Istorija čovečanstva je besciljno lutanje i u njoj nema napretka. Šopenhauer vidi izlaz iz ovog nesretnog, začaranog kruga patnji u askezi, odricanju čoveka od života i utapanja u nirvanu ili u bezinteresno uživanje u umetnosti.

Sudbina se može promeniti, ali sopstvena priroda nikada. Prvi i najvažniji uslov za našu sreću nalazi se u subjektivnim dobrima kao što su: plemeniti karakter, sposoban duh, srećan temperament, vedar um i zdravo telo, dakle uopšte mens sana in corpore sano.

   Šopenhauer estetiku vidi kao jedini način na koji čovek može pobeći od besmisla života, a ono što čoveku znači lepo biće temelj čovekovog bivanja u svetu. Čovek se boli može osloboditi umetničkom kontemplacijom, ako se prepusti bezinteresnom doživljaju umetnosti u kojem prvi svet (svet kao volja) u potpunosti bude zamenjen drugim svetom (svetom kao predstavom). Šopenhauer smatra kako je način na koji se čovek može izvući iz besmisla života muzika. Šopenhauer tvrdi budući da muzika ne predstavlja, kao sve druge umetnosti, ideje, ili stepene objektivacije volje, nego neposrednu samu volju, to nam objašnjava da ona deluje neposredno na volju, to jest, emocije, strasti i afekte slušaoca, tako da ih brzo pojačava ili preobražava. Svrha je umetnosti pružiti čoveku utočište u čistom uživanju gde neće biti svestan slepe volje prirode.

Čovek pun duha se i u potpunoj samoći izvanredno zabavlja svojim mislima i fantazijama, dok glupaka ni neprestana promena društva, prizora, šetnji i zabave nije u stanju da odbrani od mučne dosade. Dobar, umeren i miroljubiv čovek može da bude zadovoljan i u nemaštini, dok pohlepnog, zavidljivog i zlog ne zadovoljava nikakvo bogatstvo.

    Šopenhauer je bio prvi filozof koji je umetnosti dao isceliteljsku moć, naglašavajući njenu utemeljenost na intuitivnoj spoznaji, a umetnika je povezao s genijem, koji je uz to najčešće neshvaćen i odbačen. Na taj način je Šopenhauer svoju teoriju estetike povezao s etičkom problematikom, smatrajući da umetnost ima privilegiju ne samo da shvati suštinu celokupnog života, već i da osigura mogućnost stvaranja otklona od celokupne tragedije ljudskog postojanja. Šopenhauer je svojim promišljanjem o umetnosti doprineo da se na nju gleda kao na način života (a ne kao estetski dodatak životu radi njegovog ulepšavanja). Šopenhauer je smatrao da je umetnost vrsta spoznaje koja omogućuje shvatanje unutrašnje prirode stvari, u suprotnosti s modernom naukom, koja nam omogućuje shvatiti stvari koje su vidljive, dotičući se se samo vanjskog.

U samoći, kada je svako upućen na samog sebe, otkriva se šta on ima u samom sebi.

     Estetska, umetnička kontemplacija pruža nam privremeno ili prolazno oslobođenje od robovanja slepoj, metafizičkoj volji koja gospodari celokupnim životom. Ali Šopenhauer nam daje i trajno izbavljenje preko odricanja volje za životom.Volja za životom samu sebe manifestuje u egoizmu, samo-potvrđivanju, mržnji i konfliktu, što je izvor zla; zato se jedini mogući moral mora sastojati u odricanju takve volje za životom. U srcu svakoga od nas doista prebiva divlja zver koja samo čeka zgodnu priliku za svoj bes i gnev da povredi druge i koja bi ih htela uništiti ako je oni ne bi sprečili. Ta divlja zver je direktan izraz volje za životom. Zato moralnost, ako je uopšte moguća, mora uključivati poništenje te volje.

Život većine ljudi prolazi u tupoj monotoniji jer su njihove misli i nastojanja u potpunosti usmereni na sitne interese ličnog blagostanja, a samim tim na bedu i nevolju svake vrste, zbog čega njima ovladava nepodnošljiva dosada čim prestanu da se zanimaju za te ciljeve i budu upućeni sami na sebe, a pri čemu je samo žarki plam strasti u stanju da pokrene tu ustajalu masu. Nasuprot tome, čovek koji je obdaren prevashodno duhovnom snagom živi životom punim misli, duboko prožet oduševljenjem i smislom: njega zaokupljaju dostojna i interesantna pitanja čim mu se ukaže prilika da im se preda, a u samom sebi nosi izvor najplemenitijih užitaka. Spoljašnji podsticaj daju mu dela prirode i prizori ljudskog života, zatim sva ona dela talenata svih vremena i naroda, u kojima samo on može u potpunosti da uživa, jer su ona u potpunosti dostupna samo njegovom razumevanju i osećanju.

    U filozofiji Artura Šopenhauera volja je osnova svega, stvar po sebi, osnova stvarnosti, njena suština koja upravlja samim životom. Ona nije uzrok pojava, već su pojave različiti oblici njenog ispoljavanja. Volja je slepa, nezaustavljiva, pohlepna, večito nezadovoljena i zato je život beskrajna patnja. Ljudi su stalno u stanju potreba pa kada se one ne ispune, nastupa nezadovoljstvo. Ukoliko potrebe budu zadovoljene, nezadovoljstvo će ipak isplivati u nekom narednom trenutku iz nekog novog razloga – ako pak potrebe budu zadovoljene nastupaju trenuci dosade, zatišja pred novu buru, cunami volje. Zbog nedostatka životnog smisla, čovek je u svojoj suštini nesretan. On može privremeno savladati patnju saosećanjem s drugima, posvećivanjem umetnosti, a jedino pravo izlečenje od trajne i bezumne težnje volje je asketizam. Ovakav način razmišljanja bio je osnova Šopenhauerova pesimizma.

Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno nego duhovno bogatstvo; dok sasvim sigurno našoj sreći mnogo više pridonosi ono što jesmo nego ono što imamo. Stoga viđamo ponekog od tih ljudi, neprestano zaposlene, radišne poput mrava, od jutra do večeri zaokupljene samo time kako da povećaju već postojeće bogatstvo. Oni ne vide ništa drugo osim skučenog područja sredstava za ostvarivanje toga; njihov je duh prazan i stoga za sve ostalo neprijemčiv. Najviši užici, duhovni, njemu su nepristupačni; onim drugim prolaznim, čulnim, što stoje malo vremena, ali mnogo novaca, uporno pokušava nadomestiti one druge. Na kraju života, kao rezultat istoga, ako mu je sreća bila sklona, zaista pred sobom ima priličnu gomilu novca, a njegovo umnožavanje ili, pak, rasipanje sada prepušta svojim naslednicima. Stoga je takav životni put, bez obzira na to, bio on proveden s ozbiljnošću i dostojanstvom, isto tako nerazuman poput onoga čiji je simbol mogao biti i kapa dvorske lude.

 

By Dragan Uzelac