Dragan Uzelac

BOHUMIL HRABAL (28.mart 1914., Brno – 3. februar 1997., Prag)

Bohumil Hrabal, legendarni češki pisac, boem, humorista i disident smatra se jednim od najznačajnijih čeških književnika 20. veka, uz veličine poput Jaroslava Hašeka, Karola Čapeka i Milana Kunderu. Kao vrstan pripovedač, strastven boem (njegova omiljena praška kafana bila je Kod zlatnog tigra, mesto njegovog stvarnog života, druženja i inspiracije), subverzivni umetnik, disident čija su dela dugi niz godina zabranjivana unutar tadašnjeg rigidnog komunističkog sistema Čehoslovačke, pisac ekspresivnog, vizuelnog stila i dugih rečenica, Hrabal se naslanja i vešto nastavlja legendarnu češku školu satiričnog i ironičnog humora.

Rođen je u Brnu 28. marta 1914. godine kao vanbračno dete Marie Božene Kilianove. Do treće je godine živeo s dedom i bakom, dok mu se majka nije udala za Františeka Hrabala, Bohumilovog krsnog kuma i kolegu iz pivare. Ubrzo sledi selidba u gradić Nymburk, gde porodica počinje upravljati vlastitom pivarom. Motive iz svog odrastanja u Nymburku, kroz naraciju glavne junakinje Maryške, Hrabal opisuje u romanu Prvo šišanje ili Postrignuće, napisanom 1970. godine. Film kod nas preveden kao Striženo, skraćeno nastao je po predlošku tog romana. Pivara Nymburk posluje i danas, a nekoliko piva nazvano je po Bohumilu Hrabalu i njegovim delima.

Studirao je na Karlovom univerzitetu u Pragu, na kojem diplomira 1946. godine... Za vreme Drugog svetskog rata radio je na železnici, potom kao trgovački putnik, rudar, radnik na reciklaži papira. To će mu bogato iskustvo poslužiti kao građa u njegovim budućim romanima – Hrabal vremenom postaje autentični pisac iz radničke klase. Na veoma duhovit i satiričan način on će progovoriti o patnjama malog čoveka, nasledivši češki glas naroda od legendarnog literarnog junaka – Hašekovog Švejka.

Po njegovim scenarijima i literarnim ostvarenjima kultni je češki filmski reditelj, Jirži Mencl, snimio niz antologijskih ostvarenja evropske sedme umetnosti: od filmova Ševe na žici i Striženo, skraćeno do Strogo kontrolisanih vozova i Služio sam engleskog kralja. Autor je preko 35 knjiga prevedenih na 27 stranih jezika, od kojih su najpoznatije: pripovetka Strogo kontrolisani vozovi, roman Služio sam engleskog kralja, trilogija Pirovanje – Vita nuova – Praznine, kao i zbirke priča: Biser na dnu, Prebučna samoća i Gradić u kojem se zaustavilo vreme. Hrabalova kultna Prebučna samoća, kratki roman objavljen od strane autora 1976, a službeno 1989, Hrabalovo je najmisaonije delo, problematizacija sizifovske filozofije Arthura Schopenhauera. Glavni lik i pripovedač je Hanta, radnik u fabrici za presovanje starog papira koji dolazi u dodir s knjigama osuđenim na uništenje. Vreme provodi čitanjem velikih filozofa poput Nietzschea, Hegela i Schopenhauera, razvijajući ozbiljan senzibilitet prema knjizi i svoj život posvećuje njezinom spašavanju i skladištenju u vlastitom domu. Od zatupljujućeg i destruktivnog posla on se hvata u koštac s apsurdom oblikujući životnu filozofiju koja ga spašava od potpune propasti i besmisla. Roman sadrži i nadrealne elemente, gde Hanta polemiše s Isusom Hristom, Lao-tseom i mladim Kantom. Reč je o egzistencijalnoj tematici pretočenoj u jednostavno i prohodno štivo koje se čita u dahu i kojem se svakako valja vraćati.

Svoj kniževni rad Bohumil Hrabal započinje tridesetih godina 20. veka poezijom pod uticajem buntovnog nadrealizma i avangarde. Pesme objavljuje 1948. godine u zbirci: Izgubljena ulica, zbirci koja je zabranjena od strane komunističkog režima. Ubrzo se okrenuo prozi, da bi u formi pripovetki i novela dosegao neponovljive vrhunce. Iako je završio studije prava i doktorirao (tek 1946, jer je za vreme nacističke okupacije Karlov univerzitet bio zatvoren), nikada se nije bavio svojom profesijom. Pedesetih se okreće stvaranju kratkih priča. Za vreme komunističke diktature u tadašnjoj Čehoslovačkoj Hrabalove knjige su uglavnom cenzurisane i zabranjivane zbog svojih satiričnih, slobodarskih tonova. Kao književni profesionalac počeo je delovati početkom šezdesetih godina prošlog veka, preciznije od 1963. godine, kada je objavio zbirku pripovedaka Biserka na dnu, koja je iste godine dobila i najveće čehoslovačko literarno priznanje. Brojna zanimanja, neobične situacije i avanture koje su ga pratile tokom života formirale su ga kao sasvim izuzetnu osobu; prijatelji su ga držali za punokrvnog plebejca, strastvenog poklonika pivnica, alkohola i svih drugih mogućih poroka, kojima se bezrezervno predavao nalik svojim nepatetičnim junacima, kojima je Prag obilovao i na sreću još i danas obiluje. Prezirao je komunistički režim, ali nije mu se nikada otvoreno suprotstavljao, što su mu njegovi prijatelji iz disidentskih krugova znali često zameriti. Ali, kada je objavio svoju zbirku priča Ševe na žici (po kojoj je Mencl snimio čuveni istoimeni film), na najbolji je način odgovorio svim svojim kritičarima. Aktuelnom se režimu nikada nije dao podčiniti, a disidente nikada nije prigrlio iako je znao objaviti brojne priče i publicističke zapise u tzv. podzemnoj, tj. necenzurisanoj literaturi. Nakon što je objavio zbirke proznih tekstova, naslovljene Strogo kontrolisani vozovi i Služio sam engleskog kralja, postao je slavan i u inostranstvu. Zapravo, na domaćem terenu nikada nije dosegao slavu i ugled kao u svetu (knjige su mu prevedene na 25 jezika), koji se divio majstorstvu njegovih reči, a nije toliko vodio računa o prigovorima kojima je kod kuće bio izložen, podjednako od vlasti i disidenata. Međutim, domaća ga je javnost počela više uvažavati kada je otvoreno osudio sve izraženije rasističke tendencije domaćih desničara prema pripadnicima vijetnamske kolonije, koji su u Čehoslovačkoj živeli još od vremena socijalizma. Godinama je bio kandidat za laureata Nobelove nagrade, a na brojnim je univerzitetima sveta bio promovisan u zvanja počasnog doktora nauka. Sam do toga nije mnogo držao; po povratku kući povlačio se u osamu, u svoju kućicu u Kersku, nedaleko Praga, gde se nakon smrti supruge Eliške (1977) sasvim izolovao. Prestao je zalaziti čak i u prašku pivnicu Kod zlatnoga tigra, koja je upravo zahvaljujući njemu stekla kultni status. Oko njega, uz kriglu piva, okupljali su se brojni prijatelji i poštovaoci njegova dela, koje je on neponovljivim i duhovitim anegdotama znao satima zabavljati; retkim darom, zapravo specifičnim genijem, lepotu je nalazio tamo gde je niko nije tražio, niti je mogao na prvi pogled uočiti. Znao je često reći da on nije nikakav veliki pisac, već samo puki zapisivač onoga što mu Prag i ljudi u njemu svojom malograđanštinom svakodnevno pružaju, a njegovo je bilo da taj sirovi materijal samo oblikuje u prihvatljivu formu.

Sedamdesetih stvara svoja kultna dela: Postrignuće, Gradić u kojem se zaustavilo vreme, Prebučna samoća, Služio sam engleskog kralja i Nežni varvarin. Tada je kreirao stil po kojem ga danas pamtimo i zbog kojega posežemo za konzumacijom njegovih dela, stil koji lako svrstavamo u tradiciju glasovitog češkog humora. To su groteskne i tragične epizode ispričane uz veliku dozu naizgled prizemnog, no zapravo vrlo dobro promišljenog i kritički intoniranog humora. Naravno, uz obavezan subverzivni element, gde predstavnik naroda i radničke klase (glasno ili tiho, direktno ili indirektno) nastoji pronaći vlastito mesto u postojećem čeličnom poretku.

STROGO KONTROLISANI VOZOVI (1967.)

Godine 1945., u okupiranoj Čehoslovačkoj, železnički pripravnik Miloš Hrma, mladić od 22 godine, pripoveda svoju životnu priču o sazrevanju i radu na jednoj od lokalnih železničkih stanica. Njegov šef je raskalašni otpravnik vozova Ladislav Hubička. On je opsednut ženama i seksom. U jednoj od noćnih smena(avantura) na stanici on zadiže suknju zgodnoj telegrafistkinji Zdenki i po zanosnoj joj zadnjici otiskuje žigove železničke stanice. Sledi skandal kada ta priča dospe u javnost i do ušiju pana šefa stanice, strasnog golubara koji želi da napreduje u karijeri. Šef ljubavnu aferu doživljava kao totalni moralni pad i besni.

Pan otpravnik vozova Hubička je delio žene u dve kategorije. One kojima su glavni kvaliteti bili od pojasa nadole nazivao je kao gospođu groficu: stražnjica, a one koje su od pojasa naviše imale lepo poprsje nazivao je cickare.

Prokleto erotsko stoleće! Sve je preerotizovano! Svuda i na svakom koraku samo erotične draži. Nedorasle junoše i deca se zaljubljuju u devojčice koje čuvaju guske! Ljubavne tragedije preuzete iz porno-literature i erotskih filmova! Na sud pisci i odgajivači, kao i prodavci porno-knjiga i sličica! Dole pokvarena mašta naše omladine! Što više nemorala i sladostrašća, tim manje kolevki i tim više grobova! – hriptao je pan šef železničke stanice.

To je sve zbog toga, što ljudi više ništa ne poštuju! Što više nema ničega nad njima! Ni Boga, ni mita, ni alegorije, ni simbola! Na svetu smo potpuno sami, jer je sve dopušteno, ali ne i kod mene! Za mene postoji Bog! A za onoga nerasta tamo postoje samo svinjetina, knedle i kiseli kupus!.

Dugim, melodičnim rečenicama, razbarušenim unutrašnjim monolozima mladog sanjara, Hrabal šeretski dočarava atmosferu jednog češkog, lokalnog mikrokosmosa okupiranog zimom i sumornim godinama rata, atmosferu unutar koje sazreva i odrasta Miloš Hrma, mladić kroz čije se snove prelama jedno surovo vreme i neuništivi duh jednog čudesnog naroda.

Znate li šta su Česi? To su beštije koje se klibere.

Snažnom ironijom i vrckavim, nesalomivim duhom humora Hrabal na paletu strahota svetskog rata nanosi veštim potezom pera vedre tonove i razigrane boje naroda koji se šeretskim osmehom odupire zlu i ludilu jednog nesretnog vremena. Švejkovski humor razvejava tamne oblake nadvijene nad Čehoslovačkom i vedrinom nadahnjuje erotične snove jednog mladića dok sanjari o devojci Maši i vlastitom gubitku nevinosti.

Kroz železničku stanicu je prošlo nekoliko teretnih kompozicija, potom jedan putnički voz, kroz priškrinuta vrata službenih kola probijala se svetlost kao što devojkama na plažama ispod ivice kostima vire stidne dlačice, ložači su lopatama ubacivali u ložišta ugalj, svetlost se belesala u noći, a telo ložača u pokretu bacalo je pokretnu senku na zid tendera. A u svom tom lupkanju i buci pan otpravnik vozova Hubička šeta amo-tamo, ispunjen brigom za onu njegovu kompoziciju posebnog režima, sa pravom prednosti, koja posle ponoći treba da dovuče dvadeset osam vagona municije, on prati tu kompoziciju prema dijagramu a onda osluškuje, posmatra peron iz tame u tminu, baca poglede u čekaonicu, a ja u isto to doba razmišljam o Maši, sav pretrnuo već i od same pomisli na to kako će sve biti ako ponovo dođe do onoga? Tako sam, eto, stajao i ja na peronu, i posmatrao takođe noćno nebo i tamo video svoj film, preko celog neba sam stavljao Mašu kao pan otpravnik vozova Hubička Zdenku na telegrafski sto, i svlačio sa nje komad po komad veša, a kada je već tamo, na nebu, ležala Maša sasvim naga, upitao sam se – šta dalje da radim? Znao sam šta bi trebalo da se radi, ali nisam imao iskustva, jer još nikada ranije nisam bio u ženi, osim dok sam bio u maminoj utrobi, ali se toga više ni sam nisam mogao sećati.

Ispunjenje snova, gubitak nevinosti došao je u Hrmin svet nenadano, kao grom iz vedra neba. Nakon početnog ljubavnog neuspeha i pokušaja samoubistva rezanjem vena, u Milošev svet seksualnosti, kao slučajni putnik na železničkoj stanici, ušla je Nemica, gospođa Viktorija Fraje i ...

Tako znači vi još ni sa jednom niste bili – rekla je i nasmešila se, a jamice je na obrazima imala kao Maša, a oči su joj se ovlažile kao da je ugledala nekakvu sreću ili našla na ulici neku dragocenost, počela je da mi prstima mrsi kosu kao da sam ja nekakav klavir, a posle je pogledala na zatvorena vrata koja su vodila u kancelariju železničke stanice, istegla se preko stola, skratila fitilj i ugasila snažnim dahom petrolejku, napipala me u pomrčini i gurnula prema otomanu pana šefa železničke stanice, legla i povukla me na sebe, a posle toga je bila nežna prema meni, i ponašala se prema meni tako nežno kao mama kada sam bio mali, kada me je mama svlačila ili oblačila, dopustila mi je da joj pomognem da zadigne suknju, a onda sam osetio kako diže i širi noge. A onda sam osetio kako se Viktorijino telo izvilo u luk, čuo sam kako su se njene okovane cipele zarile u voštano platno otomana, čuo sam kako se to platno cepa, neprekidno se cepa a odnekud, od noktiju na rukama i nogama mi u mozak leti trijumfalni grč, sve je najednom postalo belo, posle toga sivo, a onda mrko, kao da vrelu vodu smenjuje ledena, a u leđima sam osetio prijatan bol, nekakvo tištanje, kao da mi je neko u njih zabio zidarsku klamfu.

Na kraju, nakon što je ušao u svet muškaraca dok je u grotlu pakla Drezden nestajao u plamenu, Miloš Hrma, miran kao nikada pre, odlučuje se na hrabru diverzantsku akciju, akciju podizanja u vazduh strogo kontrolisanih vozova nemačke ratne kompozicije.

Preko meseca je prešao izduženi oblak i počeo je da sipi ledeni sneg, osvrnuo sam se i u daljini ugledao zamračene svetlosti lokomotive. Mesec je izronio iz onog oblaka snega i u ledenoj noći su ravna polja počela da se presijavaju, i ponovo sam jasno čuo kako svi ti smrznuti kristali kuckaju, kao da se u svakom od njih kreće obojena sekundara. Posle sam se uzverao na stub semafora kao na merdevine. I ponovo je naišao oblak, i ponovo je počeo da pada sneg, fin kao prah. Opkoračio sam svetiljku. Lokomotiva je ulazila u stanicu i žalostivo zviždala. A onda sam lako ispustio spravicu, kao da sam u reku bacio cvet i ta spravica je pala tačno u sredinu vagona koji kao da je naleteo na tu stvarčicu, koja je sada tamo ležala i odnosila tu kompoziciju posebnog tretmana, posebno kontrolisanu kompoziciju posebne namene ka njenom kraju. A onda sam video kako se približava poslednji vagon sa kućicom na kraju iz koje najednom zasja dugi snop svetlosti i usredsredi se na mene, izvukao sam revolver i video kako je puščana cev zasjala tačno ispod mene. Opalio sam, a istovremeno je opalio i neko iz te kućice. Osetio sam bol u ramenu i iz ruke mi je ispao revolver, padao sam pravo na glavu. Stavio sam dlan pred usta, a kada sam se nakašljao, ispljunuo sam krv. Ovaj nemački vojnik je meni prostrelio pluća, a ja njemu, prema svemu, stomak. Sada sam shvatio zašto je pan otpravnik vozova Hubička cele večeri pljuckao i frktao. On kao da je unapred znao kakav će biti moj kraj. Sve to me je sve više i više podsećalo na nešto na šta nisam hteo nikako da mislim, na to kako će mama ujutru stajati iza zavese i čekati, ali ja više nikada neću doći.

Tragičan kraj priče, snažnog emotivnog naboja, zavejao je apsurdom krvavog rata snove i nade jednog hrabrog mladića, pretvarajući u samrtni pokrov ironiju sudbine satkanu od opraštajnih reči Miloša Hrme upućenih Nemcima: Trebalo je da sedite na dupetima kod svojih kuća. Prožeti jetkom ironijom, pronicljivim švejkovskim humorom bogate češke tradicije i prodornim, snažnim slikama ratnog besmisla, Hrabalovi Strogo kontrolisani vozovi odvode nas put svetlosti lepote življenja, daleko, daleko od srca tame.

Što se Hrabalovog pripovedačkog stila tiče, on glatko i samouvereno klizi graničnim područjima urnebesne parodije, nadrealizma i sasvim neobičnog šeretskog ludila. Na tragu tragikomičnog i crnohumornog genija Danila Harmsa – levog klasika iz najbrutalnijeg doba staljinističkih čistki, dvadesetih i tridesetih godina 20. veka u Rusiji (SSSR), Hrabal svojom jedinstvenom pronicljivošću (uronjenom u duh bogate češke humoristično-satirične tradicije) ponire u dubine mentaliteta vlastitog naroda izražavajući njegov šeretski duh unutrašnjeg otpora prema svim oblicima totalitarističkog mišljenja i uzvišenim pojavama svakodnevnice. Hrabal se nadovezuje na sjajnu tradiciju začetu Janom Nerudom i Jaroslavom Hašekom, odnegovanu i kultivisanu Karelom Čapekom, a koju danas razvijaju Josef Škvorecky i Mihael Wivegh. Ali, Hrabal je od svih njih upečatljiviji i autentičniji; pravi je i nepatvoreni bambino di Praga, kako se i naziva jedna od njegovih najboljih pripovedaka. Zaljubljenik je svakodnevnih, malih stvari; u svom diskursu ne trpi frazu ili patetiku i stoga je celi njegov opsežni opus humorno, ali i duboko melanholično i humano oblikovanje ljudskih sudbina u formi komedije, kojoj je 20. vek, prepun prevrata i izneverenih nada, pružio obilje neponovljive građe. Utoliko, svako čitanje njegove proze uvod je u (ne)veselu avanturu koja na kraju redovno završava gorčinom i melanholijom, tako karakterističnom za tradiciju srednjoevropskog simbolizma i ekspresionizma, a kojoj je i sam Hrabal nesumnjivo uveliko pripadao.

Gradski čistač ulica, krupna momčina u dukserici, sav prašnjav i zarastao u malje kao nekakav kaktus, čistio je uličnu kaldrmu dugim pokretima metle zviždućući lagani stav simfonije. U jednom je času prekinuo, oslonio se leđima o lestve uz svetiljku i požalio se:

- Ala su ljudi blesavi, jezivo blesavi. Upravo tako i nikako drugačije!

Pan Viktor je silazio niz lestve i spustio đon cipele na glavu čistača. Čistač je napipao cipelu, zatim članak. Digao je pogled i zagledao se u nogavice.

- Odakle to, čoveče božiji, dolazite?

- Sa samoga neba.

- Kako je tamo?

- Fenomenalno!

- Blago katolicima – reče čistač i povuče se.

Kao svetski prvak u naklapanju i ironiji, on se uzdiže iznad gorčine čovekove sudbe i cinizmom otklanja naslage zla nataložene istorije na pleća vlastitog naroda.

Pan Hirman, kao od brega odvaljeni kasapin gorostasnog rasta sa malecnom zlatnom minđušom u levom uvetu, otvorio je izlog sa unutrašnje strane i preko niza svinjskih glava i kroz asparaguse gledao u svoju radnju.

- Gospodo – urlala je tamo njegova žena, - u mesarskoj i suhomesnatoj struci čistoća je pola zdravlja!

I nastavila je da krpicom glača pločice, grudi su joj letele levo-desno i četiri agena osiguranja, predstavnici firme Potpora u starosti, gledali su u izrez između njih.

Predstavnici Potpore u starosti su bestidno gledali u izrez njene bluze i pri tome znalački klimali glavama. Pan Hirman je ušao u radnju, a oči su mu bile sitne i uši povučene unazad kao u konja kad hoće da ugrize. Bio je tako krupan i ramena su mu bila tako široka da se u mesari odmah smrklo.

Natopljene apsurdom i nadrealizmom, njegove priče odišu nestvarnom lepršavošću ironije i sarkazma, bojeći stvarnost vedrim tonovima pomirljivosti i nepodnošljive lakoće postojanja. Svojim melodičnim rečenicama komponovao je priče iz običnog života o društvenim marginalcima i veseljacima na lošem glasu, priče prožete mračnim humorom. Slojevitim stilom, ironičnim i britkim, secirao je češko društvo u kandžama komunističkog totalitarizma progovorivši o humanosti, prijateljstvu, moralu i ljubavi, temeljnim vrednostima čoveka izgubljenim pod silinom demagogije i želje za vlašću. Premda je po svojoj popularnosti u širim krugovima pomalo zapostavljen u odnosu na savremenika i sunarodnika Milana Kunderu, opus Bohumila Hrabala itekako je važan deo češke, ali i evropske proze. Osim u svetu književnosti, Hrabal je dobro poznat i ljubiteljima filma i to po filmskim adaptacijama njegovih romana koje je sproveo poznati češki redatelj Jirži Mencl. Iako je celi život proživeo na samoj granici društvene margine i literarne (i)legale, uvek je odlučno odbijao bilo kakvo svrstavanje među posvećene patnike socrealističkih (ne)vremena. Podjednako je gajio zazor prema vlasti kao i prema disidentskim krugovima; smatrao ih je ljudima iste političke realnosti, podjednako zatrovane ideologijom i nesposobne da istinski zavire s onu stranu dobra i zla, ograničene uskogrudnim filozofijama koje su ispovedali. Bez sumnje, najčeškiji od svih velikih čeških književnika, Hrabal je u mnogo čemu preterivao, iako nikada nije krio svoje simpatije za one koje je komunistički režim proganjao i zatvarao; sam se nikada nije dao instrumentalizovati od strane režima, ali isto tako mu je bila podjednako strana isključivost i samodovoljnost čeških disidenata. Nežni varvar zlatnog Praga uvek je bio i ostao svoj.

Hrabal je autentični humanista, virusom filantropije zaraženi umetnik, pun ljubavi za druge ljude kojima je uprkos svim njihovim manama i slabostima spreman sve oprostiti, svestan svakodnevnih muka i iskušenja kojima ih život nemilice kažnjava. Istovetno razumevanje i ljubav imao je i prema vlastitom, napaćenom i tlačenom narodu kojeg zla istorijska kob nije nimalo štedela, ali koji je razvio jak, neuništiv duh otpornosti na nedaće i neprijatelje svih vrsta pre svega vlastitim, specifičnim i neodoljivim humorom. Bio je pesnik svakodnevnog života, autor neuobičajeno prodornog posmatračkog dara. Pisao je o ljudima sa dna socijalne lestvice, ljudima među kojima se uglavnom i sam kretao obilazeći omiljene kafane i pivnice. Za pana Hrabala svaki dan je čudo (kako glasi i naziv jedne njegove čuvene priče), stoga što postoje ljudi poput njegova junaka, tj. strica Pepina, tog modernog Švejka, punog elana, koji nepodnošljivu lakoću postojanja odmenjuje neponovljivom češkom varijantom oneobičavanja, koja i nije drugo do drugi krak jedne te iste realnosti u kojoj živimo. Samo treba otkriti i pronaći izgubljene ključiće naše mladosti, ljubavi, onog boljeg dela nas samih, iznova proviriti u prostore sreće, koji su ko zna kako neprimetno nestali, a to nam, zahvaljujući čudesnoj Hrabalovoj literaturi i magiji reči, ponekad i uspe. Ili, kako kaže sam pisac: Odričem se svega što sam ikada igde rekao, samo da ne izgubim dušu, za koju još uvek nemam pravog ključa. Hrabal nam poručuje: bez obzira na apsurdnost života potrebno ga je, pre svega zavoleti, iskreno i bez ostatka, a tada ćemo mu možda i smisao shvatiti. Bez saosećanja za druge, bez potrebe da drugima darujemo ljubav, život će nam zauvek ostati stranac. Stoga, kada piše pripovetku Oglas za kuću u kojoj više ne želim živeti, upozorava da tamo gde se autentične ljudske potrebe i emocije strogo kontrolišu poput njegovih čuvenih vozova (koje je Jiri Menzel maestralno filmski prezentovao i za šta je 1968. godine nagrađen Oskarom), gde su smeh i šala delikt kojim se vladajuća, ukočena glupost brani, naprosto, prestaje život. Ali, srećom, dok bude ljudi poput pana Hrabala koji se, ispijajući Kod zlatnog tigra svoje pivo svagdašnje, sete nekog izgubljenog ključića kojim će pokrenuti naša okamenjena srca, a svojim duhovitim pričama udahnuti novu žeđ za otkrivanje skrivenog dobra, mogućnosti autentičnog, ljudskog življenja još nisu nestale.

Skrhan bolešću i prekomernom konzumacijom alkohola, bio je prisiljen otići na lečenje u prašku bolnicu Bulovka. Međutim, isuviše svestan melanholično-depresivnog stanja koje je (za)vladalo njegovim duhom, 1997. godine izvršio je samoubistvo skočivši s petog sprata praške bolnice. Javnosti je bila servirana priča kako je slučajno pao kroz prozor dok je, kao veliki zaljubljenik u životinje, hranio golubove, ali oni koji su ga dobro poznavali (poput Tomaša Mazala, njegova iskrena prijatelja i književnog agenta) tvrde da je takvu slučajnost sam izabrao.

Razumeo je dušu i osećanja svojih bližnjih i duh svoga vremena bolje od bilo koga drugoga. Ono što nije znao priuštiti sebi samome, mir zadovoljstvo i sreću, pružio je svojom literarnom poetikom čitaocima širom sveta. Posmrtni ostaci Bohumila Hrabala bili su 12. februara 1997. godine kremirani na praškom groblju Strašnice. Milan Kundera, koji se nakon egzila u Francusku u staroj domovini retko kada oglašava, tim je povodom zapisao: Jednom, kada se zaboravi na rusku okupaciju, to će doba za češku kulturu i Češku uopšte biti izuzetno i veliko, jer je tada živeo i pisao Bohumil Hrabal.

By Dragan Uzelac