CAMILO JOSE CELA – Pascal Duarte i njegovi zločini

 

CAMILO JOSE CELA – Pascal Duarte i njegovi zločini

    Iz čudnih i neobičnih dubina specifične evropske zemlje – Španije, zemlje posebnih moralnih, političkih i religioznih kodeksa, zemlje velikih kontrasta svetlosti i tame, zemlje naroda koji je uvek živeo između kontrasta (iskrene) brutalnosti arene (koride) i (licemernog) milosrđa crkve, islama osvajača i katolicizma, plesa i tragike, greha i molitve, zemlje Španaca večito razapetih između mnoštva samo njima razumljivih krajnosti izvire uznemirujuća egzistencijalistička drama – roman Paskal Duarte i njegovi zločini pisca Kamila Hoze Sele.

Ja vam, gospodine, nisam zao, premda bih imao dovoljno razloga da budem takav. Svi mi smrtnici imamo istu kožu kad se rodimo, a ipak, kako rastemo, sudbina nas menja i oblikuje kojekako, baš kao da smo od voska, i vodi nas različitim putevima istom cilju: smrti. Ima ljudi kojima je staza posuta cvećem, dok drugi moraju gaziti po čičku i trnju. Oni prvi imaju vedar pogled i nedužno im se lice smeši od sreće i blaženstva što ga udišu; drugi se muče pod žestokim suncem na pustopoljini i mršte čelo, uvek spremni da se brane, baš kao zveri. Jedno je ukrašavati telo purpurom i mirisnom vodicom, a sasvim drugo nagrđivati se tetoviranjem koje se posle ničim ne da ukloniti. Došao sam na svet pre mnogo godina - biće ih barem pedeset i pet - u zabačenom kutku u pokrajini Badajozu, desetak kilometara od Almendraleja, u selu što se nadvilo nad cestu ravnu i dugu poput dana bez hleba, jednoličnu i otegnutu kao što su - a vi to, na svoje dobro, ne možete ni zamisliti - jednolični i otegnuti dani na smrt osuđenoga.

   Paskal Duarte, seljak iz Ekstremadure, sin alkoholičara, pripoveda nam svoj život dok čeka sopstvenu smrt u ćeliji osuđenika na smrt. Žrtva nezaustavljive nesreće, Paskal Duarte je primitivac vođen nasiljem kao jedinim odgovorom na izdaju i prevaru. Ali, to nije ništa drugo do maska koja skriva njegovu nespremnost da se bori protiv zlobe drugih ljudi i nemoći koja leži na dnu njegove duše.

Iz detinjstva nemam baš lepih uspomena. Otac mi se zvao Esteban Duarte Diniz. Bio je Portugalac. U ono doba beše on četrdesetogodišnjak, visok i krupan kao da je od brda odvaljen, osmagla lica i strašna crna i obešena brka. U mladosti je, vele, sukao brke uvis, ali otkad se vratio iz zatvora, izgubio je dostojanstveno držanje, brkovi mu nekako uveli, te ih je opuštene nosio sve do smrti. Ulivao mi je poštovanje i terao strah u kosti, i samo sam gledao da mu se uklanjam ispred očiju; bio je krut i nagao, i ni u čemu nije podnosio protivljenja, a ja sam poštovao tu maniju i dobro se čuvao. Kad bi se ražestio - a to je bivalo češće nego što je trebalo - mlatio bi moju majku i mene za svaku sitnicu; majka je nastojala da mu vrati milo za drago ne bi li ga opametila, ali meni, kako bejah nejak, nije ostajalo drugo nego da se pomirim sa sudbinom. U nežnim godinama nežna je i koža!Nikad se nisam usudio ni njega ni majku pitati ništa o zatvoru, jer sam smatrao da je bolje ne izazivati vraga: ta ionako se i sam javljao i još češće nego što mi beše po volji. A nije ni trebalo da se raspitujem, jer se uvek nađe samilosna duša, pogotovu u malenu selu, pa se tako i za mene našla dušica koja se nije ustručavala da mi kaže celu priču. Zatvorili su ga zbog krijumčarenja. Tim se poslom bavio mnoge godine, ali kako vrč ide na vodu dok se ne razbije, i kako se ni u kojem zanatu bez truda ne jede gruda nit ima dobitaka bez gubitaka, dogodilo se jednog dana, baš kad je najmanje očekivao - a sa smionosti i prevelike vere u se stradavaju hrabri - dogodilo se, velim, da su ga karabinjeri pratili, otkrili krijumčarenu robu te ga strpali u zatvor. Sigurno je to davno bilo, jer se ničega ne sećam; možda se onda još nisam ni rodio.

   Iz duha naroda u čijem je životu i shvatanju bilo više nečeg iracionalnog nego smišljenog, naroda kojem je više stalo do toga da živi nego da objašnjava i shvati, koji je pevajući patnju, patnju zaboravljao, proistekla je ova izvrsna, uznemirujuća egzistencijalistička knjiga, na tragu Kamijevog  Stranca i Sartrove Mučnine, po svojoj klimi veoma mučna, mračna i okrutna. Veštom umetničkom rukom Sela nabacuje na  platno turobne boje primitivnog mentaliteta, mračnih nagona, odsustva međuljudske topline i komunikacije, mačizma, atavističke praslike pravde i osvete, ružnoću, vešto prikazujući, iznutra i spolja, krešendo brutalne nasilnosti koja rešava sve odnose i probleme. Istina, ma kako ona surova i neprijatna bila, ogoljena izlazi iz Selinog pera i daje portret Španca, sliku netolerantnog čoveka mekog srca, koji sve zna i uzima pravdu u vlastite ruke... sa fatalnim posledicama i slikom egzistencije onakvom kakva zapravo jeste – nemilosrdna i za većinu veoma mučna.

Moji su roditelji živeli baš kao pas i mačka; nisu se podnosili. Nisu imali vaspitanja, još manje vrlina, nikad nisu naučili da se drže zapovedi Božijih - sve same mane što sam ih, na svoju nesreću, imao naslediti - i zato nisu marili da suzdržavaju nagone, pa je svaka malenkost, ma kako beznačajna, izazivala buru i oluju što bi trajala dane i dane i naprosto joj nisi mogao kraja sagledati. Ja uglavnom nisam držao stranu ni jednome ni drugom, jer mi, da pravo kažem, beše svejedno ko će izvući tanji a ko deblji kraj; ponekad sam se radovao kad bi udarao otac, drugi put kad bi udarala mati, ali nikad nisam od toga pravio nekakvo načelno pitanje. Mati mi nije znala ni čitati ni pisati; otac je bio pismen i toliko se time ponosio da joj je to svoje znanje neprestano metao pod nos, i često ju je, sve kad i nije bilo razloga, nazivao neznalicom, a majka se zbog te teške uvrede pretvarala u samog zmaja. Kadikad bi otac uveče došao kući s novinama u ruci te bi nas, bilo nam po volji ili ne bilo, naterao u kuhinju i tu nam čitao vesti; došli bi zatim komentari, a ja bih odmah zadrhtao jer su oni uvek značili početak svađe. Da ga ubode, majka bi govorila kako u novinama nema ništa što on čita i kako sve samo izmišlja, a on bi nato planuo kao da će iz kože iskočiti, vikao baš kao sumanut, nazivao je neznalicom i vešticom, i potom bi priklopio kako mu nikad ne bi palo na um da se njome oženi kad bi znao smišljati ono što je u novinama. U njoj bi tada sve uzavrelo. Nazivala ga je divljakom, medvedom i gladnim Portugalcem, a on bi, kao da je samo to očekivao pa da je počne mlaviti, otpasao opasač te jurio za njom po kuhinji i udarao dok se ne bi umorio. I ja sam u početku, dok nisam zlu doskočio, izvlačio poneki udarac kaišem, ali me kasnije iskustvo poučilo da čovek ne pokisne ako se kiši ne izlaže, te bih odande uvek pobegao čim bih video da se nevolja sprema; umaknuo bih ja a njih ostavio da kúsaju što zadrobe. Istina je, naša kuća nije bila nikakav kutak sreće, ali kako nam nije dano da biramo nego smo određeni, još pre nego što se i rodimo, da jedni stanemo na jednu a drugi na drugu stranu, gledao sam da se prilagodim onome što mi je u deo zapalo - jedini način, uostalom, da ne svisnem od očaja.

     Camilo Jose Cela (1916 – 2002) najpoznatiji je španski pisac druge polovine dvadesetog veka. Objavljivao je poeziju, priče, članke, putopise i romane. Rođen je u Iriji Flaviji u Galiciji kao najstarije od devetoro dece u porodici više srednje klase. Studirao je pravo u Madridu do izbijanja Španskog građanskog rata 1936. u kojem se borio na Frankovoj strani i u kojem je teško ranjen. Nakon rata radio je kao cenzor. Književnu slavu doživeo je zahvaljujući romanu prvencu Pascual Duarte i njegovi zločini (La familia de Pascual Duarte, 1942) kojim je započeo nov smer u poratnoj španskoj pripovednoj prozi, tzv. tremendismo (opis patološkog nasilja u bolesnoj društvenoj i porodičnoj sredini). U romanu Košnica (La Colmena, 1951.) neorealistički je opisao život poratnoga Madrida 1943. Najčuveniji mu je putopis Put u Alcarriju (Viaje a la Alcarria, 1948.). Jedan je od pet španskih nobelovaca i jedini koji je Nobelovu nagradu (1989.) dobio za roman.

Ko zna nije li me Bog kaznio za grehe što sam ih počinio i što ću ih još počiniti! Ko zna nije li u nebeskim knjigama zapisano da će nesreća biti moj jedini put, jedina staza kojom će proteći moji tužni dani! Na nesreću teško se naviknuti, verujte; uvek u sebi nosimo nadu da je sadašnje zlo ujedno i poslednje, iako se posle, kako vreme prolazi, počinjemo uveravati - i s kakvom još tugom i žalošću! - da najgore tek dolazi.

   Sela je svoj prvi roman, La Familia de Pascual Duarte objavio kad je imao 26 godina, 1942. Taj je roman sličan drugim delima njegovih savremenika zato što se bavi egzistencijalnim, moralno dvojbenim protagonistom. Pascual Duarte ima problema s pronalaženjem valjanosti u konvencionalnom moralu i čini veliki broj zločina, uključujući ubistva, zbog kojih ne oseća nikakvu grižnju savesti. Time je sličan Mersaultu u romanu Alberta Camusa Stranac. Taj je roman od posebne važnosti i zato što je igrao veliku ulogu u oblikovanju smera u kojem će se razvijati posleratni španski roman. Pisan je karakterističnim Selinim stilom – mračnim realizmom, naglašenim gorčinom i brutalnošću sarkazma i groteske.

Beše 12. februar 1922. Te godine taj je dan padao u petak. Vreme je bilo vedro kao obično u tome kraju; sunce divno sjalo, na trgu se sabralo dece više nego ikad - igrahu se kuglicama i piljcima. Mnogo sam o tome mislio, ali sam probao da se trgnem, da se vratim svome naumu, i uspeo sam. Vratiti se nazad bilo bi nemoguće, bilo bi kobno za mene, odvelo bi me u smrt, možda u samoubistvo. Našli bi me na dnu Guadiane ili pod točkovima voza. Ne, nije bilo moguće ustuknuti, trebalo je ići napred, uvek napred, do kraja. Beše to već pitanje samoljublja. Moja je žena sigurno nešto naslutila.

Šta si naumio?

Ništa. A zašto?

Ne znam; nešto si neobičan.

Koješta!

    Poljubih je da je umirim; beše to posljednji poljubac. Kako daleko bejah onda od pomisli na to! Da sam znao, bio bih smućen...

Zašto si me poljubio?

Stajao sam zatečen.

A zašto te ne bih poljubio?

Njezine su me reči sagnale u misli. Beše kao da zna sve, kao da joj je jasno sve. Sunce je zašlo za istu goru kao i svakog dana. Došla je noć. večerasmo. legoše na počinak. Ja ostadoh, kao uvek, čeprkajući po pepelu na ognjištu. Već odavno nisam išao u Martineteovu krčmu. Pružila se prilika koju sam toliko čekao. Valjalo je skupiti hrabrost i što pre dokrajčiti. Noć je kratka, u toku noći treba da je sve izvršeno, kako bih u zoru mogao osvanuti daleko od sela. Osluškivao sam. Ništa se nije čulo. Otišao sam u ženinu sobu: spavala je, i ostavih je da spava. Sigurno i mati spava. Vratih se u kuhinju; izuh se; tlo beše hladno, kamenje na podu lepilo mi se za tabane. Izvukao sam nož iz korica, sečivo sevnu na plamenu. Eno je tamo, spava pod plahtama, lice je sasvim prislonila na uzglavlje. Treba samo da skočim i ubodem. Ne bi se makla, ne bi ni kriknula; ne bih joj dao vremena. Bila mi je već nadohvat ruke, duboko usnula ne sluteći ništa. Bože, kako li oni koje ubijamo nikad ništa ne slute! Hteo sam da zamahnem, ali nisam uspevao; već sam i podigao ruku i opet spustio da mi klone niz telo. Pomislih da zaklopim oči pa da udarim. Nemoguće. Udariti zatvorenih očiju, to je kao i ne udariti, samo se izvrgavaš mogućnosti da promašiš. Treba udariti otvorenih očiju, sabrano. A sabranost kao da mi je čilela dok sam gledao majčino telo... Prolazilo je vreme, a ja stajao kao da sam se ukipio, nepokretan, neodlučan da dovršim. Nisam se usuđivao.Na kraju krajeva, to mi je mati, žena koja me rodila, i kojoj je već zbog toga trebalo oprostiti. Ne, nisam joj mogao oprostiti - baš zato što me rodila. Nije mi time učinila nikakvu milost, baš nikakvu. Nisam smeo gubiti vremena. Valjalo se već jednom odlučiti. Časak sam tako stajao, kao uspavan, s nožem u ruci—prava slika i prilika zločina. Pokušao sam da se savladam, da priberem snage, da ih usredsredim. Gorio sam od želje da brzo dovršim i da izjurim, da trčim dok negde ne padnem od iscrpljenosti. Snage mi jenjavale, već sam ceo sat stajao kraj nje, kao da je čuvam, kao da bdim nad njezinim snom. A pošao sam da je ubijem, da je maknem sa sveta, da joj uzmem život udarcima noža.

 

By Dragan Uzelac