CHARLES BUKOWSKI - IDI DO KRAJA - amazing the world by ...

 

CHARLES BUKOWSKI - IDI DO KRAJA - amazing the world by...

Odbojna mi je bila svaka pomisao da postanem nešto, od toga mi je bila muka. Da se oženim, napravim decu, odlazim nekud na posao svaki božiji dan i vraćam se. Ni u ludilu. Zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre?. Istina je da nisam bio ambiciozan, ali mora valjda postojati i neko mesto za neambiciozne ljude, mislim neko bolje mesto od onog koje im obično zapadne. Kako čovek može uživati da ga u 6 i 30 probudi budilnik, da skoči iz kreveta, da se obuče, na silu nahrani , posere, popiša, opere zube i počešlja, i da se probija kroz promet da bi stigao do mesta gde u suštini zarađuje grdnu lovu za nekog drugog, i gde još traže od njega da bude zahvalan što ima priliku za tako nešto ?. Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, tako očajno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa. Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja sam morao da živim s tim govnarima ceo život, mislio sam. Jebo ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njihovu svest dok im izlazi na usta, dođe ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci.

   Američki književnik Charles Bukowski (Čarls Bukovski) je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu Ham on Rye. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona MekKulersa i Dejvida Herberta Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.

U veku u kojem Amerikanci svoj bunt i otpor izriču na sve moguće načine, Bukowski to čini najsuptilnije, neopterećen ikakvim idejnim balastom, ičim što bi ga moglo dovesti u poziciju nekakvog proroka. Uostalom, i sam je Bukowski rekao da su ga oduvek zanimale samo priče i žene. Ako se nađe i koja kapljica tim bolje. U Bukowskog je teško iščitati Salingerov egzistencijalizam, Hemingwayev protest protiv rata i nasilja, niti Kerouacovu romantiku individualca, Ginsbergov krik, Burroughsov eksperimentalizam, Huxleyjev new age, čak ni Millerovu artificijelnu erotiku, još teže Fitzgeraldov moralizam ili Dreiserov sociologizam. Uprkos tome, Bukowski je, začudo, iako uz dosta hoda po mukama, uspeo postati kultnom (od mnogih navedenih i kultnijom) figurom undergrounda i novih američkih izgubljenih generacija, ma šta pod tim pojmom podrazumevali. Zbog čega? Zbog toga jer su sve velike teme i krucijalni problemi u Bukowskog sažeti i izraženi na jednom nivou: nivou čiste zajebancije. A to treba znati.

   Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis Story objavljuje njegovu priču Aftermath of a Lenghty Rejection Slip. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles.

Kada sam se vratio u Los Angeles, našao sam jeftin hotel u Hoover streetu, legao u krevet i pio. Pio sam tako neko vreme, tri-četiri dana. Nisam se mogao prisiliti da zavirm u mali oglasnik. Nisam mogao podneti pomisao da sedim pred čovekom za pisaćim stolom i da mu tupim kako tražim posao, kako sam kvalifikovan za taj posao. Istini za volju, grozio sam se života, svega onoga što čovek mora raditi samo zato da bi mogao jesti, spavati i obući se. Stoga sam ležao u krevetu i pio. Dok sam pio, svet je i dalje postojao tamo vani, ali me trenutno nije držao za gušu.

   Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju.

Nije bilo šporeta

pa smo potapali konzerve pasulja

u vrelu vodu u lavabou

i čitali smo nedeljne novine

ponedeljkom

vadeći ih iz kanti za đubre

ali nekako smo nalazili

pare za vino i kiriju.

Novac je stizao sa ulica

iz zalagaonica, niotkuda,

i važna je bila samo nova boca.

Pili smo i pevali i tukli se,

lazili i izlazili iz

ćelija za pijance

iz saobraćajnih udesa i bolnica,

dizali smo barikade

između nas i policije

i ostali stanari su nas mrzeli

a nastavnik nas je plašio

i to je trajalo i trajalo

i bilo je to možda

najlepše vreme

u mom životu

    Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa Arlekin. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u Arlekinu i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu Post Office. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim undergraund časopisima. Svoju prvu zbirku pesama Flower, Fist and Bastial Wail Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće Outsider Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu Outsider of the Year, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu Chicago Literary Times. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će provesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča  All Assholes in the World and Mine objavljena je 1966. godine.

 Svi su saglasni da je ovo teško vreme,

možda najteže od svih vremena:

velike grupe ljudi u gradovima

širom sveta

protestuju jer ne žele da budu

tretirane kao smeće,

ali ko god da je na vlasti

neće da ih sluša.

Vidljivo je, naravno, da se

jedna moć bori protiv druge

dok je stvarna moć, naravno, u rukama

nekolicine koji vladaju nacijama

i njihove potrebe da zaštite te silne stvari

koje im pripadaju.

Shvatljivo je da će tih nekoliko vladara

pobeći

kad finalna erupcija krene;

pobeći će u svoja bezbedna skloništa

odakle će posmatrati

erupciju do kraja,

a onda se, posle razumne pauze,

vratiti i početi da grade

novu besmislenu i

odvratno nepravednu budućnost,

što, po meni, nije baš

najsrećnija misao

dok s praskom otvaram limenku piva

u vreloj julskoj noći

   Uskoro objavljuje zbirke pesama At Terror Street and the Agony Way (1968) i The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom The Notes of the Dirty Old Man u časopisima Open City i  Los Angeles Free Press koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Bio je običan pijanac koji je radio u pošti, od jutra do mraka  patio za ljubavlju i za književnim priznanjem baš kao i njegov idol Džon Fante, lečio rane koje je njegovom alter-egu Henriju Kinaskom ostavio nasilni otac, i - što će se ispostaviti kao krucijalno - pisao kolumnu po imenu Zabeleške starog pokvarenjaka u hipi-tabloidu Open City. Zahvaljujući svom prijatelju Džonu Brajanu, osnivaču i vlasniku Otvorenog grada, objavljuje tekstove. Prvo o prostitutkama koje povremeno pokupi, potom o drugim piscima i novinama, da bi na kraju, kad je shvatio da se ljudima sviđa to što piše, uglavnom pisao o tome kako ne shvata zašto se ljudima sviđa to što piše. Stavljajući na papir svoja pokvarenjačka promišljanja o životu i životu na margini, natopljena seksom, buntom, alkoholom i urnebesnim humorom jednog pronicljivog šereta, Bukowski piše posvetu svim neukalupljenim i samosvojnim ljudima, ma gde živeli i ma šta radili. Svrstavali su ga među bitnike, hipike, rokere, a on je bio samotnjak i bežao je od bilo kakvih klanovskih druženja, nije tražio gurue po Indiji i Africi, alkohol mu je bio miliji od droge, a Mozarta i Bacha voleo je više nego Hendrixa i Dylana. U jednoj od svojih pronicljivih zabeleški piše: Ne želim biti inteligentan čovek i u tome sam uspeo. Inteligentni ljudi su mi dosadni sa svojom učenošću, svojim čvrstim pogledom koji pokazuje silno znanje. Moje me neznanje teši.Taj slobodni stil i slobodni rečnik nije mogao da prođe nezapaženo, čak i ako je posredi bio relativno neugledan časopis. FBI je i dalje želeo da zadrži Ameriku čistom, ne shvatajući da se zbog Vijetnama, droge i te proklete divne rokenrol muzike sve nepovratno promenilo, i da sloboda znači mnogo više od čeka svakog meseca i novog bjuika svake druge godine. Momci iz FBI odmah su iskopali svu prljavštinu o prljavom starom čoveku: ispostavilo se da je još 1944. Bukovski uhapšen, u Filadelfiji, zbog izbegavanja regrutacije. Punih 17 dana Bukovski, rođen u Andernahu, u Nemačkoj(1920.), dokazivao je da nije baš normalan, pa ni sposoban za vojsku i rat protiv svojih sunarodnika. Od tada do 1968. uspevao je da ostane ispod radara službe, ali dve decenije kasnije, neko je ponovo ugledao njegovo ime. FBI nije otkrio mnogo toga: sem povremenih lekarskih kartona koji su se - toliko o privatnosti - lako našli unutar njegove fioke, i koji zagriženim fanovima mogu jasno da dočaraju kroz šta prolazi organizam godinama iznurivan maliganima, i razgovora sa stanodavcima, ljubavnicama i svim ostalima koji su, slučajno ili ne, znali i razgovarali s Bukovskim, on je i u dosijeu bio onakav kakvog ga je zapamtila planeta: mrzovoljan, običan, pijan i počesto neprijatan prema sagovornicima. Tu je, naravno, i spisak svih njegovih hapšenja. Nije bio terorista, niti protivnik Amerike, kao što su naslućivali - ili čak želeli - agenti FBI. Nije bio ni komunista, mada mu se gadio kapitalizam oličen u najvećoj i najzaposlenijoj pošti na svetu, i njenim krutim pravilima koje su Henrija Kinaskog dovodile do ludila i do alkohola. (Ulice su bile pune ludih i dosadnih ljudi. Većina je živela u lepim kućama i nije uopšte radila. Pitao sam se kako to uspevaju). 1970. godine Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće Black Sparrow Press Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman Post Office.

   Pošta predstavlja jedan od prvih čistih tekstova prljavog realizma  Bukovskog, estetiku ružnog koja nabacuje na platno neispolirane realnosti čiste boje života bez ikakvog mešanja sa bilo kakvim primesama lepog.  Roman predstavlja ispovest čoveka sa margine društva prosto natopljenu sarkazmom. Napisan za samo nekoliko nedelja, jednostavnim i ekonomičnim stilom, u pitanju je dinamično, brutalno i komično delo, neobično gusto strukturisano, nabijeno prejakom dozom ironije i ogoljenih emocija unutar kojih radnja podrhtava od cinizma i rušilačke energije jetkog humora. U ovom romanu Bukovski opisuje, a možda, između ostalih, i stvara onu neonsku Ameriku, Zapadnu obalu u kojoj smo svi, na nekom fantazmagoričnom nivou,  živeli kroz popkulturne znakove. Bukovski nabacuje boje na platno bez ikakve potrebe za suptilnošću i nijansiranjem tonova – sve je brutalnošću i iskrenošću dovedeno do apsurda – život je nemilosrdno ogoljen i osvetljen iznutra u svoj svojoj nakaradnosti, dvoličnosti, lažnom sjaju i nepodnošljivoj ružnoći detalja, onakav kakav se prećutkuje dok usrana šminka defilira na putu ka sladostrašću licemernih, pohlepnih i zlih, upravo onih koji u svim strukturama dominiraju i gaze, poput poštara Kinaskog, sve i svakoga pre sobom. Kroz prikaz borbe za opstanak neprilagođenog i samosvesnog pojedinca unutar kandži birokratizovanog društva Bukovski pruža suptilnu, ironičnu analizu jednog društva natopljenu urnebesno - ciničnim i duhovitim opaskama simpatičnog gubitnika.

In the morning it was morning and I was still alive. Maybe I'll write a novel, I thought. And then I did.

   Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za andergraund pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. U romanu Factotum (1975.) Bukovski nakon odlaska od kuće i raskida sa prošlošću (naslanjajući se na takođe autobiografsku priču o detinjstvu i odrastanju - Bludni sin), mostova spaljenih prema svetu u kojem zapravo nije istinski ni postojao osim kao nemi posmatrač sa strane i objekat za ispunjavanje unapred određene uloge od strane roditelja i društva, besciljno luta od jedne do druge američke obale, tražeći istinskog sebe i suštinu svoje životne misije, izdržavajući se nizom najbesmislenijih, šljakerskih, sezonskih poslova na dnu društva, nigde ne nalazeći mesta za sebe. Komika i vedrina duha (osnažena jedinstvenim šeretskim duhom pisca u nastajanju i ljubavi prema ženi svog života) kojom nehajno, hamsunovski prolazi kroz sve te ponižavajuće stvari i nezamislive situacije, epizode koje bi slomile i najjače duhove, a koje Buk svojom smrznutošću natopljenom alkoholom nestvarno prevazilazi nalazeći i u paklu razloga za urnebesni smeh i radosti, čuvajući pre svega dostojanstvo i onu bit koja ga duhom izdiže iznad sivila neosvešćene gomile (koja je u njegovim delima dekoracija na pozornici apsurda gde sve pršti od parodije, sarkazma, estetike ružnog i erotikom nabijenog) dominiraju svim njegovim delima, pa i ovom brutalnom tragikomedijom.

Ubrzo sam izgubio taj posao, isto kao i mnoge druge. Ali to me nikad nije uzbudilo - osim jednog izuzetka. To je bio najlakši posao koji sam ikad dobio i bilo mi je krivo kad sam ostao bez njega. Za vreme rata sam radio za Crveni krst u San Francisku, vozio sam kamion pun medicinskih sestara, boca i frižidera po okolnim mestima. Skupljali smo krv za ratne potrebe. Kad bismo stigli na odredište, istovario bih stvari za medicinske sestre, i onda sam ostatak dana mogao da šetam, spavam u parku, šta god bilo. Na kraju dana, sestre bi potrpale pune boce u frižidere, a ja bih u najbližem toaletu iscedio ugruške krvi iz gumenih cevi. Obično sam bio trezan, ali zamišljao sam da su ugrušci sitne ribice ili lepe male bube, kako ne bih povratio ručak.Dobar je bio taj posao za Crveni krst. Čak sam imao zakazan izlazak s jednom od sestara. Ali jednog jutra izabrao sam pogrešan most za izlazak iz grada, pa sam zalutao u sirotinjskom kvartu, s kamionom punim medicinskih sestara, igala i praznih boca. Tipovi iz tog kvarta jedva su čekali da nas sve redom siluju, pa su neke od sestara postale nervozne. Morali smo da se vratimo preko istog mosta i vozimo drugim putem okolo. Pobrkao sam imena tih mesta, i kad smo najzad stigli do crkve gde su nas čekali dobrovoljni davaoci krvi, kasnili smo više od dva sata i petnaest minuta. Travnjak ispred crkve bio je pun besnih davaoca, lekara i crkvenih službenika. Na drugoj strani Atlantika, Hitler je napredovao iz dana u dan. I tako sam, nažalost, izgubio taj posao.

    Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma Bukovski reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama.1976. godine upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok.

    Kultni autobiografski roman - Bludni sin (1982.) prati detinjstvo i odrastanje Bukovskog, doseljenika iz rodne Nemačke, u zadahu bede i ekonomske krize, tridesetih godina 20.og veka. Sam naslov romana – Ham on rye predstavljao je parafrazu čuvenog Selindžerovog romana The Catcher in the rye (Lovac u žitu), gde u bukvalnom prevodu označava sendvič sa šunkom (kao simbol najjednostavnije hrane u SAD), ali i reč ham istovremeno predstavlja i glumca diletanta, koji drami i skreće pažnju na sebe dok je na sceni, a reč rye je izraz i za viski, aludirajući na taj način na portret pijanog Bukovskog u mladosti. Groteskni otac koji zaklanja sunce, usamljenost, banalnost i sivilo svakodnevnice sačinjavali su mizanscen jedne tužne mladosti. U detinjstvu bez radosti povlači se u sebe, emotivno ubijen i nesposoban da ispolji nagomilana osećanja. Njegov otac je bio tama što zaklanja sunce, pred njegovim nasiljem sve se totalno gubilo. Bio je sav uši, nos, usta, nisam bio u stanju da mu pogledam u oči. Otuđen od sveta poput Hamsunovih skitnica i antijunaka, pun sirove snage, bunta i stanja koje je on nazivao smrznutost, Bukowski kao gubitnik kome su uskraćene mnoge mogućnosti koje bi trebale da mu pripadaju kao i svakom drugom mladom čoveku, veoma rano pokušava stvoriti vlastiti kosmos, mesto gde prestaju sve ludosti i zakoni sveta u kojem je rođen i u koji je nevoljno bačen. Nakon niza urnebesnih sukoba s primitivnom i ograničenom sredinom, zakonima rulje i duhom malograđanštine i ispraznog konformizma jednog rigidnog i dvoličnog društva, te definitivnog razlaza s roditeljima, prepun ožiljaka i rezignacije, Henk kreće na čudesnu odiseju s jednog kraja Amerike na drugi, svojim jedinstvenim putem vođen filozofijom  doslednosti u svojim postupcima i isterivanja priče do kraja, bez kompromisa (kao što i njegovi stihovi govore: ako ćeš da počinješ teraj do kraja, u suprotnom, nemoj ni da počinješ) koju će pretočiti u svoj naredni roman – Factotum, drugi deo svoje čudesne životne trilogije, romana koji su obuhvatili celokupan njegov život od rođenja do trenutka kad napokon napušta Matrix, dakle rad u pošti, državnoj službi i posvećue se u potpunosti pisanju, svojoj jedinoj, uz alkohol i Džejn, ljubavi.

Kompjuter nije dobar za dušu. Šta ćeš, malo je toga dobro za dušu. Pisanje je kad letim, kad krene vatromet. Pisanje je kad izvadim smrt iz levog džepa, bacim je na zid i uhvatim je kad se odbije. Ti likovi misle kako trebaš da budeš na krstu i krvariš da bi imao dušu. Žele te poluludog, dok balaviš grudi na košulji. Dosta mi je krsta, muka mi je od njega. Ako mogu da se uklonim od krsta, ima još dosta toga za mene. I previše. Neka se oni penju na krst, čestitaću im. Ali patnja ne stvara pisanje. Pisac to čini.

   Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozio je crni BMW, otkrivao sve prednosti računara, uživao slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i pisao do samog kraja, 1994. godine.

Tvoj život je tvoj život.
Ne daj da utone
u bolesnu vlagu pokornosti.
Ne možeš da pobediš smrt,
ali možeš da pobediš smrt u životu.
I što češće to činiš,
biće više svetla.
Postoje izlazi.
Postoji negde svetlo.

Ako ćeš da pokušaš,
idi do kraja.
U suprotnom,
nemoj ni da počinješ.
Ako ćeš da pokušaš,
idi do kraja.
To bi moglo da znači
gubljenje devojaka,
žena, rođaka, poslova
i možda tvog razuma.
Idi do kraja.
Moglo bi da znači
gladovati 3 ili 4 dana.
Moglo bi da znači
smrzavati se na klupi u parku.
Moglo bi da znači
zatvor.
Moglo bi da znači
ruganje, ismejavanje, izolacija.
Izolacija je dar.
Sve ostalo
je test tvoje izdržljivosti
koliko zaista želiš da to uradiš.
I uspećeš,
uprkos odbijanju i najgorim šansama.
I biće bolje od
bilo čega što možeš da zamisliš.
Ako ćeš da pokušaš,
idi do kraja.
Ne postoji nijedno osećanje kao to.
Bićeš sam sa bogovima
i noći će buktati u plamenu.
Uradi to, uradi to, uradi to, uradi to.
Idi do kraja,
do kraja.
Vozićeš život
pravo do savršenog smeha.
To je jedina borba vredna truda.

    Čarls Bukovski o usamljenosti - Nikada nisam bio usamljen. Bio sam po iznajmljenim sobama – i osećao sam da želim da se ubijem. Osećao sam se depresivno. Osećao sam se odvratno – odvratno iznad svega – ali nikada nisam osetio da bi neka druga osoba mogla da uđe u sobu i izleči me od toga što me muči... ili možda više ljudi. Ne. Drugim rečima, usamljenost je nešto što me nikada nije brinulo jer sam uvek gajio neku čudnu naklonjenost ka samoći. Na žurkama, ili na stadionu prepunom ljudi koji se raduju zbog nečega – e onda mogu da se osetim usamljenim. Citiraću Ibzena: Najjači ljudi su najusamljeniji. Nikada nisam pomislio: Pa, doći će neka prelepa plavuša i dudlaće mi kitu, lizaće mi jaja i ja ću se osećati dobro. Ne, to ne pomaže. Znaš one tipične ljude, Hej, petak je uveče, šta ćeš da radiš? Samo ćeš da sediš tu? Pa da. Zato što nema ničega napolju. To je glupost. Glupi ljudi se muvaju okolo s glupim ljudima. Pusti ih neka se međusobno zaglupljuju. Nikada se nisam opterećivao time da mi se desi nešto kad izađem uveče. Krio sam se u barovima zato što nisam želeo da se krijem u fabrikama.Izvinjavam se milionima, ali ja nikada nisam bio usamljen. Ja volim sebe. Ja sam najbolja forma zabave koju mogu da imam. Hajde da pijemo još vina.

    Čarls Bukovski o barovima - Više ne zalazim u barove. Oslobodio sam se te navike. Kad danas uđem u bar, gotovo da mi je smešno. U životu sam bio u toliko barova da je to jednostavno previše za jednog jebenog čoveka – to je za mlade ljude koji žele da se šibaju s nekim, izigravaju taj usrani mačo stav, smuvaju neku ribu – a u mojim godinama to nije potrebno. Kad danas uđem u bar, činim to samo da bih pišao. Previše godina sam proveo u barovima. Toliko mi je muka od barova, da kad uđem u jedan od njih ja se izbljujem.

    Čarls Bukovski o alkoholu - Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji – naravno pored mene. Pa da. To su dve najveće stvari koje su ikada obitavale na zemlji. Zbog toga se i slažemo. Alkohol je krajnje destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Svo moje stvaralaštvo potiče od pijanstva. Čak sam i sa ženama, znaš, uvek bio sramežljiv kad dođe do seksa, pa mi je alkohol omogućio, seksualno, da budem mnogo slobodniji. On me oslobađa jer sam ja u suštini stidljiva, povučena osoba, a alkohol mi omogućava da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove. I zato ga volim.

   Danas Čarlsa Bukovskog smatraju za jednog od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca. Svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu. Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne, a u centru njegovog interesovanja su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva, ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane Post Office, Faktotum, Žene, Bludni sin. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični, ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za andergraund pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca od ove koju ima danas.

Gledam ljude koji voze

i vidim po tome kako

voze svoja kola

da niti vole niti su voljeni –

niti više mare za seks –

sve je zaboravljeno

kao neki stari film...

Na sve strane vidim one koji

ne žude ni za čim osim

za hranom, krovom i odećom,

usredsređeni samo na to,

bez snova.

Ne shvatam zašto ovi ljudi ne iščeznu

ne shvatam zašto ovi ljudi ne izdahnu...

Verovatno su već mrtvi

pa ipak ne mogu da se naviknem

na njihovo postojanje

jer toliko ih je mnogo.

Svakoga dana, svake noći,

sve ih je više –

u metrou

u zgradama

u parkovima.

Oni ne osećaju užas

što ne vole

ili što nisu voljeni.

Toliko toliko toliko

mojih bližnjih...

 

Neki ljudi su mladi i ništa više,

a neki ljudi su stari i ništa više,

a neki ljudi ni stari ni mladi

i samo to

Ono nekoliko drukčijih

dovoljno brzo uklanja

policija, ili njihove majke,

njihova braća, ostali;

i oni sami.

Sve što ostaje ono je što vidiš.

Teško je

    Bukovski je svojim brutalnim, sirovim, ciničnim i na momemte vulgarnim stilom, oslobođenim bilo kakve liričnosti i metafore, sa zanosnom dozom humora i jetke ironije satkao jednu jedinstvenu, autobiografsku priču o vlastitom odrastanju, sazrevanju, često trnovitom i nekonvencionalnom životnom putu koji ga je na kraju doveo do književnih voda u poznijim godinama, stvorivši svojevrsni kult oko njega kao andergraund pisca – pod snažnim uticajem jednog Henrija Milera, Alena Ginsberga i uopšte bitničke generacije oslobođene okova tradicionalnog, konformističkog i svega konvencionalnog u svom razbarušenom, buntovnom stilu usmerenom protiv establišmenta i tradicije.  I mada ga većina svrstava u taj kniževni krug američkog andergraunda i bitničke skupine revolucionarnih tendencija, dok se u dubokoj suštini njegovih provokativnih dela mnogo više oseti onaj čudesni individualistički i nehajni duh jednog velikog Hamsuna ili pak Selindžera i njihovih antijunaka – Abela iz romana Krug se zatvara ili pak selindžerovskog antijunaka Holdena Kolfilda iz kultnog Lovca u žitu, sam Bukovski kao svoje uzore navodi jednog Dostojevskog, Fantea, Hemingveja i posebno Luja Ferdinanda Selina čiju je mračnu ispovest o propasti moderne civilizacije - Putovanje na kraj noći smatrao najboljom napisanom literaturom (uz omiljenog Džona Fantea). Kako god da bilo, jedno je sigurno – Bukovski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na ulicama strave i agonije kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu  na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa. Duhovna beda i stanje mrtvila, bezličnosti mase dati su u delima Bukovskog neodoljivo natopljeni alkoholnim isparenjima i sasvim običnim ludilom, tako lucidno profilisani i ironično obrađeni da se prosto prelivaju poput slapova unutar moderne pozornice apsurda gde na sve strane izbijaju nezadovoljstvo, nasilnost, perverznost i glupost modernog društva zasnovanog na lažima, sili, gramzivosti i perfidnim igrama vladajućih, privilegovanih pojedinaca.

 

     Estetika ružnog na neki način je stil kojim bi se mogla imenovati njegova čudesna poetika, britkog, nadasve humorističnog i lucidnog stila pripovedanja – stvarnost ogoljena do tačke bolne neizdrživosti, sve ono nepravedno prećutkivano u delima savremenih pisaca koja uglavnom govore mnogo a ne kažu ništa barem kad je suština stvarnosti, ma koliko ona ružna i licemerna bila izgleda.

 

By Dragan Uzelac