Dragan Uzelac

GEORGES PIERRE SEURAT (1859 – 1891)

Kratka biografija

Georges-Pierre Seurat (2. decembar 1859. - 29. mart 1891.) je francuski slikar, najznačajniji predstavnik poentilizma, kojeg je lično više volio zvati divizionizmom. Nova slikarska tehnika nanošenja čiste komplementarne i kontrasne boje tačkanjem i sitnim potezima četkice nazvana je poentilizam ( points- tačkice). Cilj je bio postizanje svetlosnih vibracija. Gledane iz daljine, boje se mešaju zahvaljujući nesavršenosti oka posmatrača i stvaraju naglašen osećaj treperavosti. Pored začetnika pravca Žorža Sere, značajno je napomenuti i slikara Pol Sinjaka (1863. -1935.). Istovremeno, sa pojavom poentilizma u Francuskoj, u Italiji se rađa još jedna nova tehnika kao odgovor na impresionizam. Rascepkani divisi, potezi slikarske četkice zaslužni su za ime novog slikarskog pravca – divizionizma. Divizionisti ređaju tanke linije pigmenta sve dok ne postignu teksturu prefinjenih nanosa boje. Istaknuti predstavnik pravca bio je Đovani Segantini (1858.- 1899.), slikar koji je pažnju posvetio alpskim pejzažima i planinama.

Najznačajnije slike Georges Pierre Serauta bile su, Nedeljno poslepodne na ostrvu La Grande Jatte, ubraja se među najznačajnije slike 19. veka. Herbert Read ga naziva Pierom della Francescom modernog pokreta. Kupači kod Asnieresa je prvo monumentalno delo koje je naslikao Seurat. Danas se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu gde se drži za jedno od 30 najznačajnijih dela ove kolekcije.

Georges-Pierre Seurat je rođen 2. decembra 1859. u Parizu u dobrostojećoj porodici. Njegov otac, Antoine Chrysostom Seurat, bio je pravni službenik iz Champagnea, a majka Ernestine Faivre bila je rođena Parižanka. Seurat se prvo školovao za kipara, a u Školi lepih umetnosti je studirao od 1878. do 1879. Godinu dana je bio u vojsci u Brestu, a onda se vraća u Pariz. Posvetio se usavršavanju crtanja crno-belom tehnikom. Tokom 1883. naslikao je svoju prvu značajnu sliku - Kupači kod Asniresa. Pošto je njegova slika odbijena za izlaganje u pariškom Salonu, okrenuo se prema nezavisnim umetnicima. Zajedno s drugim nezavisnim umetnicima 1884. osniva Salon nezavisnih umetnika. Tu se sprijateljio s Paulom Signacom, s kojim je delio iste ideje o poentilizmu. Tokom leta 1884. započinje rad na svom najznačajnijem delu - Nedeljno poslepodne na ostrvu La Grande Jatte, koje je dovršio 1886. Kasnije se preselio u mirniji atelje, gdje je tajno živeo s mladim modelom Madeleine Knobloch. S njom je 1890. dobio i sina. Dva dana pre smrti, Seurat svoje roditelje upoznaje sa svojom porodicom. Nedugo nakon Seuratove smrti, Madeleine rađa njihovo drugo dete. Georges Seurat umire 29. marta 1891. Uzrok njegove smrti i danas je nepoznat, ali pretpostavlja se da je preminuo od posledica meningitisa, pneumonije, upale krajnika i/ili difterije. Njegov posljednji ambiciozni rad, Cirkus, ostao je nedovršen.

Stvaralaštvo

U svom kratkom životu Seurat je kombinovao Cezanneovo zanimanje za volumen i strukturu s impresionističkim temama. Pokušao je emotivnu subjektivnost vizuelnog procesa zameniti naučnom objektivnošću zasnovanom na optičkim zakonima. Tokom 19. veka, mnogi su stručnjaci pisali o mogućnostima vida, a posebno viđenja boja. Jedan od njih bio je i Michel Eugene Chevreul, francuski hemičar, koji je restaurisao stare tapiserije. Otkrio je da dve boje jedna kraj druge daju utisak neke treće boje, kada se gleda sa udaljenosti. To otkriće je bilo izrazito važno za impresioniste. Seurat je koristio naučne teorije Hermanna Helmnoltza i Edwarda Rooda koji su dalje razvili optička otkrića Eugenea Chevreula. Rastavljajući lokalne tonove na osnovne čiste boje koje je na platno nanosio u obliku tačkica, crtica ili sitnih mrlja, po principu komplementarnosti. Gledane iz daljine, boje postavljene jedna do druge spajaju se u čvrsti lik u oku promatrača (tzv. optičko mešanje boja). Seuratove eksperimente podržavao je kritičar Felix Feneon koji je obrazlagao naučne i metodološke temelje ovog načina slikanja i koji mu je skovao ime neoimpresionizam kako bi ga opisao. Seurat je sam svoju tehniku slikanja zvao divizionizam, ali je najpoznatija kao poentilizam.

Seurat je osim toga verovao da se boje mogu koristiti da se postigne harmonija i emocija u umetnosti. Na sličan način kako muzičari koriste varijacije zvuka i tempa da bi stvorili harmoniju. Veselje na slikama postiže dominacijom svetlih tonova i toplih boja, te linija usmerenih prema gore. Mir se postiže balansom svetla i tame i toplih i hladnih boja, a linije trebaju biti horizontalne. Žalost se postiže korištenjem tamnih tonova, hladnih boja i linija usmerenih prema dolje. Najslavnija dela su mu: Kupači na Asnieresu (1883.-1884.) Nedeljno popodne na ostrvu Grande Jatte (1884.-1886.) Cirkus (1891.).

Tehnikom kojom je radio Žorž Sera, nazivana različitim imenima - pointilizam, divizionizam, neoimpresionizam - svodi se na rad kratkim potezima četkice i korišćenjem komplementarnih boja: crvene i zelene, ljubičaste i žute, plave i narandžaste sa belom. Optičko dejstvo postiže se nanošenjem blisko raspoređenih boja na platno koje se, kada se čovek udaljava od slike, sjedinjavaju na mrežnjači oka kao žarki sklopovi pomešanih boja.

Sliku La Gran Žat, Sera je radio dve godine. Pošto se zna da tada još nije imao ni trideset godina, iznenađuje zrelost i savršenstvo koje je postigao. Platno prikazano na izložbi impresionista u Parizu 1886. godine izazvalo je oduševljenje posetilaca. Na izgled sasvim običan prizor Parižana koji se nedeljom odmaraju duž obale Sene privukao je pažnju neobičnom tehnikom i svežinom teme. Ovo platno ujedno i najznačajnije delo ovog umetnika, smatra se nekom vrstom međaša u modernoj umetnosti. Dokolica u kojoj uživaju Parižani za slikara je samo prolazna tačka, da bi, raspoređujući mnogobrojne figure po platnu, ispitao mogućnosti perspektive i njegov naučni prilaz umetnosti. Baš u doba kada je radio ovo platno, Sera je često posećivao Luvr i u čuvenom muzeju obilazio odaje u kojima su izloženi predmeti iz Egipta. Taj uticaj je vidan na slici jer je mnoge likove uradio iz profila. Žene koje na izgled uživaju u pecanju prikrivaju svoje pravo zanimanje - vojnici koji im se približavaju, iz drugog plana, moguće su mušterije ovih lakih dama. Delovi scene neposredno izloženi sunčevim zracima pomešani su sa tačkicama žute i narandžaste boje i posmatraču nepogrešivo daju utisak jakog bljeska. U senci preovlađuju kratki potezi četkicom u plavim nijansama, a ponekom i žutom i narandžastom četkicom, Sera je majstorski zarobio zrake koji uspevaju da prodru kroz krošnje. Ne prepuštajući ni sitnice slučaju, Sera je pribegao lukavstvu - umesto da platno stavi u zlatni okvir, on oslikava ram oko slike da bi postigao željeni optički utisak. Žorž Sera prikazuje predstavnike različitih staleža koji su se, privučeni razbibrigom na obali Sene, okupili na jednom mestu. Lađar grubog lica leži pored dame čija se pripadnost srednjoj klasi prepoznaje po odeći i lepezi. U toj grupi je i muškarac - kicoš koji svojom pojavom oličava ozbiljnost sa kakvom se pristupalo modi krajem 19.veka. Postoji sasvim određen razlog što ovaj par, muškarac i žena sa majmunom koga vodi na uzici, veći, čak neskladno, od svih ostalih figura. Sera uradio je perspektivu tako da platno mora da se posmatra iz desnog ugla, a ne sa strane pravo ispred slike. Iz tog ugla sve je u savršenom skladu, što će i vama postati jano ako oku približite desnu stranu slike, a levu odmaknete od sebe pod uglom od 45 stepeni.

Sera je na velikom broju skica pažljivo islikavao pojedinosti iz prirode opredelivši se za geometrijske oblike. Ta istraživanja koja su prethodila samom delu nisu sadržavala figure, što samo govori sa koliko je predanosti umetnik pristupao izradi svakog pojedinačnog dela kompozicije. Ovaj prizor zamrznut u vremenu i ostavljen u nasleđe budućim poklonicima umetnosti ipak sadrži i detalje po kojima se vidi da je scena sa kraja 19.veka - to je posebno naglašeno odećom modernom u to vreme. Dame su u korsetima koje im naglašavaju struk i ističu grudi. Zabeleženo je da je Sera isecao stranice iz modnih časopsa da bi verno preneo haljine u koje je obukao žene na platnu.

Slikao sam na ovaj način jer sam želio da prodrem i ostvarim nešto novo - vrstu slke koja je nepogrešivo samo moja - govorio je Sera.

Biseri slikarske kolekcije Georges Pierre Serauta

Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat

Prva slika koju je francuski slikar Žorž Sera radio u potpunosti tehnikom, nazivanom različitim imenima - poentilizam, divizionizam, neoimpresionizam. Ova slika se često smatra njegovim manifestom slikarstva. Slika se danas nalazi u Institutu umetnosti u Čikagu. Žorž Sera je skoro dve godine slikao Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat, fokusirajući se na pejzaž u parku. Uradio je brojne pripremne crteže i skice u boji, u kojima je detaljno analizirao svaki odnos boje i svaki vid prostora slike, i posebno se koncentrisao na pitanja boje, svetlosti i forme. Odlazio je u park i pravio mnogobrojne skice različitih figura da bi dobio njihove savršene forme. Na velikom broju skica pažljivo je islikavao pojedinosti iz prirode opredelivši se za geometrijske oblike. Često je posećivao Luvr i u čuvenom muzeju obilazio prostorije u kojima su izloženi predmeti iz Egipta. Taj uticaj je vidljiv na slici, jer je mnoge likove naslikao iz profila. Zabeleženo je da je isecao stranice iz modnih časopisa da bi verno naslikao haljine žena na platnu.

Slikarska tehnika kojom je radio Žorž Sera, svodi se na rad kratkim, sitnim potezima četkice (points) i korišćenje čistih komplementarnih boja: crvene i zelene, ljubičaste i žute, plave i narandžaste sa belom. Na primer, suknja žene sa suncobranom u centru slike je narandžasto-ružičaste boje i baca plavu senku. Njena crvena jakna je u suprotnosti sa jarkozelenom travom. Suknja žene sa suncobranom koja hoda pored čoveka izgleda kao da je pretežno ljubičasta, ali se sastoji od bezbroj nijansi. Tehnikom tačkastih poteza stvorene su svetlosne vibracije na slici Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat. Gledane iz daljine, boje se mešaju zahvaljujući nesavršenosti oka posmatrača, i stvaraju naglašen osećaj treperavosti. Ovom tehnikom verno je dočarana treperava atmosfera toplog letnjeg dana, a travnjak je jasnom linijom podeljen na zone svetlosti i senke. Delovi scene koji su neposredno izloženi zracima sunca pomešani sa tačkicama žute i narandžaste boje kod posmatrača stvaraju utisak jakog bleska. U senci preovlađuju kratki potezi četkicom u plavim nijansama, i ponekom žutom i narandžastom nijansom. Na taj način Sera je majstorski zarobio zrake koji uspevaju da prodru kroz krošnje drveća. Da bi postigao potpun optički utisak Sera nije platno stavio u zlatni okvir, već je oslikao ram oko slike.

Na slici Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat, Sera prikazuje građane Pariza, predstavnike različitih staleža u uobičajenoj šetnji i odmoru na obalama Sene. Naslikani su i detalji po kojima se vidi da je scena na slici sa kraja 19. veka, što je naročito naglašeno odećom koja je bila moderna u to doba. Lađar grubog lica leži u travnjaku pored dame čija se pripadnost srednjoj klasi prepoznaje po odeći i lepezi. U toj grupi je i muškarac - kicoš koji svojom pojavom oličava modu tog doba. Dame su u korsetima koji im naglašavaju struk i ističu grudi.Figure na slici su raspoređene u perspektivnom smanjenju. Muškarac i žena sa majmunom koga vodi na uzici veći su, čak neskladno, od svih ostalih figura. Sera je uradio perspektivu tako da platno mora da se posmatra iz desnog ugla, a ne sa strane pravo ispred slike.

Le chahut

Le Chahut (engleski The Can-can) je ulje na platnu s veličinom od 170 do 141 cm. Seurat je koristio stil divizije, s pointillističkim tačkama boje. Radom dominira shema boja koja teži prema crvenom kraju spektra, zemljanih tonova koji se izvlače iz palete smeđih, toplih grimasa, isprepletenih ne samo primarnim bojama (crvene i jarke). Čak ni sa šest glavnih boja, ali s osamnaest smesa na paleti pre primene na platnu (bilo koja od njih mogla je biti pomešana s belom). Dublje plave crte obojene po rubu platna kulminiraju u plitkom luku na gornjem rubu. Le Chahut je sjajan primer Seuratove pointillističke tehnike. Modulacija svetlosti i sene tokom celog dela dobija se korištenjem malih tačkica boja uzdužno paralelno uz promenu intenziteta i koncentracije. Tačke se trebaju spojiti u oku gledaoca kako bi se stvorio utisak mešovitih boja kad se posmatra s udaljenosti. Dok su impresionisti usredsredili svoju pažnju na sklad boja na temelju sličnih ili srodnih nijansi (samo delimično odvojenih), harmonija neoimpresionista bila je utemeljena na kontrastnim nijansama, nasukanih jedan na drugu; to rezultira vibrirajućom promenom boje (optička smesa u oku posmatrača). Slika je podeljena na tri glavna prostora. Muzičari zauzimaju donji levi deo, od kojih je jedan centralno smešten, leđa okrenutih prema gledaocu, s dvostrukim basom podignutom levo. Niz plesača, dve žene i dva muškarca s podignutim nogama(u vatrenom zanosu kan-kana, plesa natopljenog strastvenom energijom i seksualnošću, plesa koji je obarao s nogu sve postioce momartrovskog Mulen ruža), zauzimaju gornji deo desno. Njihov karakter karakterišu krivulje i ritmičko ponavljanje, stvarajući sintetički osećaj dinamičkog kretanja. Pozadina se sastoji od osvetljenih tela i nekoliko članova publike koja sedi u prednjem redu, a oči su se fiksirale na izvođenje. U donjem desnom uglu drugi klijent zurio je s pogledom na stranu, koji ukazuje na seksualnu želju ili lukavu i zlonamernu nameru; arhetip muškog voajera, često prikazan u novinarskim ilustracijama sredinom veka. Chahut (doslovno značenje buke ili uzbuđenja) alternativni je naziv za potencijalni, provokativni, seksualno intonirani ples koji se prvi put pojavio u pariskim dvoranama oko 1830. godine. Stil plesa izazvao je skandal zbog visokih udaraca i drugih gesta ruku i nogu.

Ajfelov toranj

Žorž Sera je u leto 1889. godine naslikao svoju poznatu sliku Ajfelov toranj u poentilističkoj tehnici. Ona prikazuje nedovršen Ajfelov toranj, pre nego što je predstavljen na Svetskoj izložbi 1889. godine u Parizu. Danas se ova slika nalazi u Muzeju lepih umetnosti u San Francisku. Slika Ajfelov toranj je naglasila tri glavne tačke: stil, veličinu i temu. Ovo nije slika istorijskih ličnosti, niti prikazuje mitološke likove, heroje ili aristokrate. Umesto toga, slika predstavlja simbol 19. veka - Ajfelov toranj, inovaciju koja sažima novu fascinaciju tehnologijom i napretkom. Ajfelov toranj je prikazan iz niskog ugla, i stvara se utisak da je posmatrač ravnopravan i da je deo njega. Posmatrana sa leve strane izgleda kao da je slika Ajfelov toranj u samo nekoliko boja, pre svega zelenoj i žutoj, a zapravo je pretežno u plavoj, crvenoj i žutoj boji. Sjajni poentilistički efekti isijavanja dobijeni su mešanjem osnovnih boja u vidu izdvojenih tačaka ili kratkih poteza četkicom, direktno na slikarsko platno. Slika Ajfelov toranj je izuzetna i zbog svoje veličine, 24 × 15 cm. Naime, u 18. veku je bilo nezamislivo da se naslika tako mala slika, jer su slike dostizale veličinu dimenzija sobe, da bi se istakla njihova raskoš. Veličina slike Ajfelov toranj, međutim kreira mnogo ličniju vezu između posmatrača i slike. Čini se kao da je Žorž Sera naslikao razglednicu Ajfelovog tornja, jedan suvenir za Svetsku izložbu u Parizu.

Cirkus

Posle slika Parada i Kan-kan, Cirkus je bila treća slika u nizu, na kojoj je Žorž Sera prikazao popularne atrakcije savremenog grada i noćne zabave. Na slici Cirkus, koja je poznata i kao njegova poslednja slika pred smrt, u martu 1891. godine, Žorž Sera prikazuje uzbuđenje i akciju cirkuske predstave. Slika se danas nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Jedan od najpopularnijih cirkusa tog vremena, koji je Žorž Sera verovatno posećivao bio je cirkus Fernando na Monmartru, poznat podjednako po posetama pesnika i slikara. Ovaj cirkus je nudio određen stepen originalnosti na svojim predstavama koje se nisu mogle videti bilo gde, malo sedišta za publiku i malu arenu. Kompozicija slike Cirkus je sastavljena od različitih linija koje izazivaju emocije. Prikazana su dva prostora jedan uz drugi. Prostor za scenu i artiste, naslikan je krivim linijama, stilizovanim arabeskama i spiralama, i ispunjen dinamičnim tenzijama, ili čak neravnotežom. Prostor za sedenje i publiku je ortogonalan, nepomičan, strogo geometrijski. Arhitektura je jedini deo scene koja ima prave vertikalne linije. Publika je prikazana pod uglom, kao i mnogi šeširi posetilaca na vrhu. Boje na slici kao da se povinuju preciznim pravilima. Osnovne boje, čista svetlost, bela boja dominiraju slikom. Naglašene su tri osnovne boje: crvena, žuta i plava, modulirane malim metodičkim potezima četkice kojima je stvoren ritam linija. Crvena, žuta i narandžasta liče na plamene na različitim temperaturama. Čak i kada je prikazana crna boja na odeći nekih ljudi iz publike, njene tamne nijanse su oživljene narandžastim sjajem koji zahvata sve na slici. Ostale figure na slici obučene u slične vatrene boje daju celoj slici čist sjaj. Konačno Žorž Sera izoluje sliku i tamnom granicom naslikanom direktno na sliku, i ravnim okvirom u istoj plavoj nijansi, što je sastavni deo slike. Žorž Sera u sliku unosi emociju, a pokret u jedan deo cirkuske scene. Klovn na prednjem delu slike se izdvaja sa kožom pokrivenom belom šminkom nasuprot crvenoj kosi i odeći. Elegantno obučen direktor cirkusa desno, smešten je ispred klovnova i akrobate koji skače ispred njega. Fokusna tačka slike je mlada žena koja hrabro jaše divljeg belog konja ka levom centru slike. Jahanje bez sedla na divljem konju je uvek bila deo predstave u cirkusima tog doba, ali su izvođači uvek bila muškarci. Iako je slika Cirkus ostala nedovršena, izložena je u Pariskom salonu nezavisnih 1891. godine. Jedan likovni kritičar je primetio da: Sve u Cirkusu postiže harmoniju kroz analogije, kroz pomirenja suprotnosti, stvarajući osećenje veselosti: rastuće linije, sukcesivni kontrasti tonova, izražena dominacija narandžaste boje, istaknuti okvir suprotnog tona i boje u odnosu na celinu.

Slika je izazvala i veliku kontroverzu zbog sličnosti sa plakatom za spektakl Promenade de l'Horloge, francuskog slikara Žila Šerea i označena kao plagijat. Istoričar umetnosti Meier Schapiro je kasnije dokazao da je osnovu za sliku predstavljao plakat anonimnog autora, štampan za Nouveau Cirque 1888. godine.

By Dragan Uzelac