PABLO PICASSO - Odiseja harizmatičnog genija slike

 

PABLO PICASSO   - Odiseja harizmatičnog genija slike

U vremenu totalitarnih režima i godinama Drugog svetskog rata, umetnost se stavlja u službu političkih režima i sile. Umetnost postaje šarolika, tehnologijama proširena i dostupnija i sve više okrenuta eksperimentisanju. Zahvaljujući radovima genija poput Pikasa, Matisa, Bočonija, Kandinskog, Maljeviča, Mondrijana i Dišana, nastalim pre Prvog svetskog rata, ustanovljen je sasvim novi koncept vizuelnih umetnosti koji će obeležiti ceo vek. U vreme Pabla Pikasa, pisac Gertruda Štajn je zapisala: ,, Svet se ne menja iz generacije u generaciju. Ono što saznajemo iz istorije jeste da su ljudi oduvek manje više isti, da imaju iste potrebe, želje, vrline, kvalitete i iste mane. Od generacije do generacije se ne menja ništa osim vidljivih stvari i upravo su vidljive stvari ono što čini jednu generaciju.

Svrha umetnosti je očistiti prašinu svakodnevnog života s naših duša.

     Legendrani španski slikar Pablo Pikaso rođen je 25. oktobra 1881. godine u Malagi, kao prvo dete u porodici (njegovo puno ime je Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomucéno Maria de los Remedios Crispin Crispriano Santisima Trinidad Ruiz Blasco, a svoje slike je potpisivao sa Pikaso, majčinim devojačkim prezimenom). Njegov dolazak na svet bio je veoma traumatičan jer je babica koja je porađala njegovu majku pomislila da je mrtav i ostavila ga je na stolu, a Pablo ne bi ni preživeo da ga nije spasao ujak Salvador, po profesiji lekar. Doktori su u to vreme pušili cigare, a ni moj ujak nije bio izuzetak. Kada me je video kako ležim, otpuhnuo mi je dim u lice i odmah sam došao k sebi - rekao je jednom prilikom Pikaso koji kao da se rodio sa talentom za slikarstvo. Prva reč koji je izgovorio bila je piz, što je na španskom skraćenica za olovku, a sa slikarstvom ga je upoznao njegov otac, umetnik i likovni učitelj Hose Ruiz Blasko. Obučavao ga je od njegove sedme godine, a sa devet godina naslikao je svoje prvo delo Le Picador, na kome je muškarac koji jaše konja tokom borbe bikova. Ponekada je otac tražio od malog Pikasa da završava njegova dela jer je još tada bio izuzetno talentovan.  Otac mu je bio slikar, a radio je kao profesor crtanja u jednoj školi u Malagi. Pikaso je još od malih nogu počeo da usvaja od oca slikarske veštine, a kada mu je bilo 13 godina, već je bio veštiji slikar od oca. Njegov otac dobio je novi posao na fakultetu u La Korunji i cela porodica potom se seli. Pikaso je pohađao očeve časove dekorativnog crtanja, ali je upisao i časove crtanja portreta, kao i slikanje krajolika. Kao četrnaestogodišnjak tehnikom ulja na platnu izrađivao je portrete porodičnih prijatelja. Njegovi radovi izazivali su divljenje onih koji su imali priliku da ih vide, a već tada isticali su kako njegova slika Girl with Bare Feet nimalo ne nalikuje radu deteta. Bez sumnje, Pikaso je bio brilijantan. Bio je umetnički zreliji od kolega u razredu pet šest godina starijih od njega. Ali, Pikaso nije mogao da podnese disciplinu i zbog toga je bio često kažnjavan. Ubrzo je izgubio volju za školom, i umesto da pohađa časove, dane je provodio crtajući. Kada se sa porodicom preselio u Barselonu 1895. godine, Pikaso, kao četrnaestogodišnjak, upisuje Akademiju lepe umetnosti. Njegovi predavači su ga već tada smatrali pravim umetničkim čudom. Imao je i studio koji je delio sa prijateljem Maneuleom Palaresom i u potpunosti se posvetio slikarstvu. U jesen 1897. počeo je da studira u Madridu na akademiji Reak de San Fernando, ali je tu školu brzo počeo smatrati dosadnom pa je sve češće bežao sa predavanja. Umesto na časove, odlazio bi u slavni madridski muzej Museo del Prado gde se divio delima baroknih španskih slikara kao što su Velaskez i El Greko. No, daleko od toga da je živeo lagodnim životom. Kada je otac saznao za njegove izostanke sa predavanja, prestao je da mu šalje džeparac tako da Pikaso nije imao novca. Žarko je želeo da ode iz Madrida pa je odlučio da prati svog prijatelja Palaresa na putu za njegovo rodno selo Horta de Ebro gde je ostao narednih osam meseci.

Sve što znam naučio sam u Palaresovom selu - često je govorio kasnije Pikaso.

    Već 1899. godine se vraća u Barselonu, i tamo počinje da proučava istoriju umetnosti i savremenu umetnost. U Barseloni je počeo je da posećuje Els Quatre Gats, tavernu uređenu kao poznati pariski kabare Le Chat Noir. To je bilo omiljeno mesto okupljanja katalonskih modernista koji su odvažnog i harizmatičnog Pikasa, koji je bio u tinejdžerskim godinama, primili u svoj krug. Postao je veoma blizak sa slikarskom Karlom Kasagemasom i pesnikom Džajmeom Sabertsom. Upravo tada sebe je počeo da naziva imenom koje će ga kasnije proslaviti - Pikaso.  Inspirisan anarhistima koje je tamo sretao, Pikaso odlučno odstupa od klasičnih tehnika kojima su ga učili, i započinje proces eksperimentisanja, koji će trajati čitav njegov život. Pikaso je već u februaru 1900. u spomenutoj taverni imao izložbu na kojoj je izložio čak 150 radova, uglavnom portreta. Čak su i neki stariji slikari počeli da ga doživljavaju kao konkurenciju i niko nije mogao osporiti njegov talenat. Iste godine Pikaso i Kasagemas odlučili su da zajedno odu u Pariz.  Ubrzo napušta Barselonu i odlazi u Pariz, gde nastaju njegova najveća dela. Barselona je bila dobar grad, ali Pikaso je želeo da ostvari uspeh i zbog toga je otišao u Pariz - grad za talentovane slikare, ali i velike ljubavnike. Žene su zaista uticale na Pikasovo stvaralaštvo. Čak i u osmoj deceniji života bio je izrazito seksualno aktivan, mada mu je tehnika zavođenja bila veoma čudna. Ako bi mu je mlada, zgodna devojka zapala za oko, darovao bi joj zlatnu figuricu malenog muškarca sa zlatnim penisom. Neverovatna energija koju je posvećivao svojim delima, a stvorio ih je oko 25.000, više nego ijedan drugi umetnik u istoriji, mogla je da se meri sa energijom koju je ulagao u zavođenje žena. Prema njima je katkad imao šizofreničan odnos. Kako je zabeležio jedan od njegovih biografa, Patrik o Brajan, Pikasova osećaja prema ženama oscilirala su od ekstremne nežnosti do snažne mržnje. A ipak, bio je opsednut njima i nije podnosio da ne budu prisutne u njegovom životu, čak i više njih odjednom. Jedini zahtev koji je njegova ljubavnica morala da ispuni bio je da bude poslušna i niža od njega - što je bilo bizarno s obzirom na to da je bio visok tek 163 centimetra. Takav odnos prema ženama verovatno je formirao pod uticajem svoga oca koji je svake nedelje posle crkvene mise odlazio u lokalni bordel. Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Otac je četvoro dece. Posljednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.

Kada sam bio dete, mama mi je rekla: Ako postaneš vojnik, bićeš general. Ako postaneš monah, završićeš kao papa. Umesto toga, postao sam slikar i završio kao Pikaso.

    Na početku boravka u Francuskoj nisu mu baš cvetale ruže. Pikaso ogromnu energiju ulaže u rad. Poznato je da je stotine njegovih crteža završilo u vatri, jer nije imao čime da se ogreje u hladnim danima. Ovaj težak period ga je naučio da osim talenta mora da savlada i marketinške veštine, te da plasira sebe i svoju umetnost kako bi preživeo. Pikaso je bio jedan od retkih slikara tog vremena koji je uspeo da se obogati za života. To je ostvario jer se prilagodio okruženju i zato što je imao svest da tržište zahteva stalne promene. Njegov život nije bio lak, ali je uspeo da dosegne svetsku slavu. U tome mu je pomogla i Gernika, jedna od najčuvenijih slika 20. veka. Ne samo zbog toga što je izuzetno likovno delo, već što je u njoj prikazan izrazit lični stav protiv fašističke vlade generala Franka. Ovo njegovo najčuvenije delo, ogromnog formata, svojevrsna je metafora zla i stradanja nedužnih. Psiholozi su, baveći se analizom ovog dela, tvrdili da ga je mogla naslikati jedino osoba poremećene psihe.

Život je komedija za one koji misle, a tragedija za one koji osećaju.

   Pablo Pikaso vremenom je postao inovator, najslavnija i najkompleksnija ličnost umetnosti 20. veka, izuzetan kreativac. Počeo je kao siromašni umetnik, u Parizu. U plavom i ružičastom periodu, nazvanim po bojama koje dominiraju na njegovim platnima, slika ulične pevače, žonglere i verglaše. Portreti siromašnih ali kreativnih ljudi odišu melanholijom Harlekin sa svojom prijateljicom (1901.) i Dva brata (1906.). Godine 1907. menja umetnički izraz i uvodi nove elemente. Fasciniran lepotom afričkih skulptura i maski, usvaja nove metode predstavljanja ljudskog lica i tela, različite od tradicionalnih. Pikaso 1907. izlaže veliko platno Gospođice iz Avinjona i izaziva šok. Niko pre njega se nije usudio da na tako radikalan način izokrene umetničku viziju sveta.

Slikarastvo je samo drugi način da vodite dnevnik. – Pablo Pikaso

   Pikasovo umetničko stvaralaštvo odlikuje konstantno preklapanje perioda. U svom Plavom razdoblju, koje je trajalo od 1901. do 1904. godine, slikao je prvenstveno siromahe. Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvesan, možda u Španiji u proleće 1901. odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Plavi period poceo je remek-delom Sećanje-Sahrana Kazagemasa. Prijatelj Kazagemas ubio se u jednom pariskom baru zbog neuzvraćene ljubavi. U međuvremenu Pikaso je pokušao da se, uz pomoć umetnosti, pomiri s gubitkom prijatelja. O tome svedoče reči samog Pikasa: Počeo sam da slikam plavom, kada sam shvatio da je Kazagemas umro. Plavi je period, dakle, bio direktna posledica prijateljeve smrti. Tada su nastale tri skice za sliku prijatelja na odru, koje će dugo biti jedine slike svetlih, sjajnih boja. Ubrzo poslije nastanka ovih crteža Pikaso počinje sa skicama za sliku Sahrana Kazagemasa. Prikazana sahrana dostojna je sveca iako je prizor pre svetovan, čak ateističan. Susret sa smrću bio je odlučujući preokret u njegovom zivotu: svim slikama Plavog peroida provejavaće nenametljivo prisustvo smrti. Izbor tema objašnjava zašto je upotrebljavao dominantnu plavu gamu. Izgleda da je ta boja odgovarala izražavanju njegove tuge i bola. Koristio je i u toku naredne četiri godine, a slike su postojale sve vise monohromne. Kasnije slike pokazuju samo malo akcenta zelene ili crvene.Čest je izbor asketskih boja i tužnih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Dela iz ovog perioda spadaju u najpopularnija umetnička dela 20. veka, a neka od njih su Stari gitarista, Život, Skroman obrok i Obrok slepca.

’Slikаrstvo je zаnаt slepcа koji ne slikа ono što vidi nego ono što osećа; ono što sаm sebi kаže o onome što je video.

   Zatim je usledilo Ružičasto razdoblje, zastupljeno 1905. i 1906. godine. Za ružičasto razdoblje je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim narandžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. 1904. godine upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.  Ovaj period karakterišu svetlije boje i veći lirski izraz, a glavna tematika često potiče iz cirkuskog života. Najpoznatije delo iz ovog perioda je Porodica akrobata, koje se danas nalazi u Umetničkom institutu u Čikagu. Portreti koje je slikao od 1900. do 1905. godine bili su uglavnom pljosnati, tj. dvodimenzionalni.

Svi mi znamo da umetnost nije istina. Umetnost je laž pomoću koje shvatamo istinu, ili barem istina koja nam je data da shvatamo.

   Međutim, krajem 1905. godine, pod uticajem francuskog slikara Pola Sezana, počeo je da se zanima za slikarsku zapreminu i da slika trodimenzionalne likove. Tako je nastala prva slika koja se smatra delom kubizma, Gospođice iz Avinjona. Glavna odlika ove slike je da se lica gospođica istovremeno vide i spreda i iz profila. Sliku Gospodjice iz Avinjona Pikaso je nazvao po bordelu u Avinjonskoj ulici u Barseloni. To je kompozicija sa pet ženskih aktova sa mrtvom prirodom, u kojoj živoj formi Pikaso nameće deformacije crnačke sculpture. Odsečne linije presecaju površine tela i prostire na manje geometrijske jedinice, takozvane fasete, koje se medjusovno potiskuju. Na taj način se ostvaruje gust i tesan odnos izmedju figura i prostora i postiže utisak volumena.Na slici Pikaso napušta jednu tačku posmatranja u korist vise istovremenih. Ova kompozicija polu gotska , polu crnačka, sa novim odnosom figura i prostora predstavlja direktan uvod u kubizam. Mada vise ne izaziva skandal, slika koja predstavlja pet prostitutki od kojih dve sa licima pokrivenim afričkim maskama, još uvek pobudjuje vizuelni šok. Slika je i dalje enigmatična, teška za čitanje i misteriozna. U istoriji slikarstva malo je državnih udara koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao Gospođice iz Avinjona, sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Ko hoće nešto dа učini, nаđe nаčin, ko neće ništа dа učini, nаđe oprаvdаnje.

   Jedan od najaktivnijih mladih umetnika fovističkog pokreta u Parizu od 1903. do 1906. godine postao je Španac Pablo Pikaso (1881.- 1973.). On smelo počinje da istražuje nove mogućnosti u načinu izražavanja u svom slikarstvu, podstaknut Sezanovim delom i željom da nadmaši vođu fovističkog pokreta, slavnog Anrija Matisa (1869. – 1954.). Pikaso počinje da stvara slike pokazujući više strana istog objekta. Pored Sezana, inspiraciju mu pružaju dela arhaične grčke i afričke skulpture. Najuočljiviji aspekt kubističke forme koji su razvili Pablo Pikaso i Žorž Brak je geometrijska kristalizacija površine objekata. Kubizam, kao poluapstraktna likovna forma, može se smatrati pretečom svih kasnijih formi apstrakcije u likovnoj umetnosti. Pikaso i Brak radili su godinama u istom ateljeu, istražujući i eksperimentišući sa novim stilom. Brak je ostao veran francuskoj likovnoj tradiciji sa smirenim izrazom, uprkos korišćenju novih formi. Njegovo delo i temperament, su u direktnom kontrastu sa kvalitetima i temperamentom koji srećemo u delima Pikasa, a to su snaga i eksplozivnost. U svim Brakovim delima u vreme kubističkog izraza (1911.-1914.) oseća se rafiniranost kroz odmereno manipulisanje koloritom i valerom.

U suštini, sve što čovek ima to je svoje ja. To ja je sunce s hiljadu zraka u njegovom stomaku. Ostalo je ništa.

   Kubizam kao avangardni umetnički pokret predstavlja kritiku klasičnog slikarstva i reakciju na pokret fovizma, potrebu za prostorom u slici sa svojom apstraktnom perspektivom. Razlikujemo dve faze u razvoju kubizma i dve metode koje su se pojavile u svakoj od faza i to je metoda iz više pogleda na motive u analitičkom kubizmu i metoda pogleda iz više uglova u sintetičkom kubizmu. To predstavlja dinamično posmatranje realnosti i ovaj pokret očne tačke koja je uvek do tada bila statična jeste doprinos slikarstvu i njegova najosnovnija karakteristika. Termin kubizam potiče od francuske reči cube – kocka. Povezuje se sa slikom francuskog slikara Žorža Braka  Kuće u Estaku (1908.), gde on slika pejzaž primenom geometrijske šeme i kubičnih oblika. Brak je primenio načelo slikara Pola Sezana da svi elementi u prirodi mogu biti pretvoreni u geometrijske slike – valjak. loptu i kupu.

Voleo bih da imam mnogo novca, ali da živim životom siromaha.

   Posle 1910. godine Pikasova dela su postajala sve apstraktnija, a ponekad su čak predmeti i likovi sa slika bili nerazaznatljivi, jer su se boje i linije preklapale. Slike vredne pomena iz ovog perioda su Portret Ambroaza Volara, Mrtva priroda sa lulom i Violina.Osim što je osnovao kubizam, ovaj veliki umetnik je dao značajan doprinos i simbolizmu i nadrealizmu, a takođe je zajedno sa Žoržom Brakom stvorio tehniku poznatu kao kolaž. Naime, godine 1911. počeo je svojim slikama da dodaje slova i komadiće novina i časopisa, i tako izmislio kolaž. Pored uticaja na kolažnu umetnost, Pikaso je takođe bio jedan od trojice umetnika koji su definisali elemente plastične umetnosti. Od materijala su pored plastike koristili glinu, gips, plemenite metale, drvo. Skulpture koje su pravili i druga dela bila su nešto potpuno novo u svetu umetnosti.

Sve što možeš da zamisliš, možeš i da ostvariš.

    Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povratak ka redu se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Slika Gernika Pabla Pikasa je 1937. godine je jedan od najpoznatijih antiratnih simbola. To je figurativna interpretacija bombardovanja Gernike, nekadašnje prestonice Baska , u severnoj Španiji. Slika je skoro lišena boja i sastoji se samo od nekoliko sivih tonova. Kolažna konstrukcija je data u ravnim isečcima ograničenim na crno , belo i sivo koji su naslagani jedan preko drugog. Na taj način se naglašava bol, patnja, stradanje. Slika Gernika prvi put je izložena u junu 1937. godine na Svetskoj izložbi u Parizu. Izostavljanjem pojedinosti koje bi je dovele u vezu sa zlosrećnim baskijskim gradom , Pablo Pikaso je značenje ove slike uzdigao do opšte osude ludila rata. Tako je slika postala proročanska vizija propasti - propasti koja čovečanstvu još više preti u ovo doba nuklearnog ratovanja. Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949., godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.

Trebale su mi četiri godine da počnem da slikam kao Rafael i ceo život da počnem da slikam kao dete.

    Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaralaštva. Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione. Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa. Umro je u 91. godini, a sahranjen je u jednom selu na jugu Francuske, kod zamka koji je kupio 1958. Godine.

Ljubаv je nаjveće osveženje u životu.

   Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjiz rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrijednost njegovog rada je 1973. godine procjenjena na 7500000 miliona dolara.

 

By Dragan Uzelac