PAUL CEZANNE - Samotni revolucionar i vizionar novih horizonata

 

PAUL CEZANNE - Samotni revolucionar i vizionar novih horizonata

    Paul Cezanne (Aix-en-Provence, 19. januara 1839. - Aix-en-Provence, 22. oktobra 1906.), francuski je slikar čije stvaralaštvo predstavlja sponu impresionizma s kraja 19. veka i kubizma početkom 20. veka. Umetnik Pol Sezan jedna je  od najznačajnijih osoba francuskog i evropskog slikarstva, s presudnim uticajem na njegov daljnji razvoj. Istoričari umetnosti ga svrstavaju u postimpresionizam, zajedno s Vincentom van Goghom i Paulom Gauguinom. Često je nazivan ocem modernog slikarstva ili praocem nove umetnosti. Bio je prvi među slikarima postimpresionizma koji je svojim delima artikulisao pojam nedovršenosti, tj. cilj umetnosti je video u procesu stvaranja, ne finaliziranju - odjeci čega su prepoznatljivi danas u happeningu (tzv. umetničkim događajima, zbivanjima).Cezanne je upozoravao da cilj slike nije reprodukovanje viđene stvarnosti, već stvaranje nove stvarnosti.

Slikarstvo je optika, sadržaj naše umetnosti leži primarno u onom što naše oči misle.

   Osnovni biografski podaci govore nam sledeće o ovom velikanu likovne umetnosti, jednom od predvodnika pokreta postimpresionizma, umetniku koji je svojim delima utirao put modernizmu definišući nove poglede na stvarnost i likovno stvaralaštvo, dajući mu notu sasvim novog pogleda na samu suštinu slikanja : godine 1860. pomoću majke i sestre Marije od oca dobija dozvolu da studira u Parizu umetnost. Kada je njegov otac ustanovio da nema talenat da ga nasledi u bankarstvu dozvoljava mu da ode u Pariz. Tu se susreće sa slikarom Kamijem Pisarom i drugim impresionistima i upravo on utiče na Sezana, a ponekad su i zajedno slikali. Iako je pohađao kurseve slikanja nije primljen na Školu lepih umetnosti u Parizu pa se vratio kući. Godine 1862. kupuje atelje u Parizu nakon čega se posvećuje slikarstvu. Tu se upoznaje sa Alfred Sisliem, Ogist Renoarom i Klod Moneom, međutim ni to mu nije pomoglo da se upiše na Akademiju lepih umetnosti. Kao dvadesetpetogodišnjak prilaže svoja dela za „salon“ ali ih komisija, radeći po konzervativnim principima akademizma, nije prihvatila. Slična odbijanja je doživela i grupa ostalih impresionista pa ih je to podstaklo da osnuju svoj vlastiti „salon“. Sa impresionistima se susreće na susretima Salona nezavisnih 1863. godine, gde su njegove slike po prvi put izložene. Zvanični salon i dalje ne prima njegove slike. Godine 1874. i 1877. izlaže na izložbama impresionista ali su njegova dela neshvaćena i postaju izvori podsmeha kritičara. Sezan se povlači i distancira od svojih prijatelja i odlazi kući u Eks an Provans. Godine 1886. njegov otac se konačno ženi njegovom majkom i nakon toga umire, a Sezan i njegove sestre dobijaju nasledstvo.

 

Ključno razdoblje Cezanneove karijere vezano je uz Provansu, gde će se nastaniti nakon što se 1886. oženio s Marie Hortense. Te godine, nakon očeve smrti, preselio se na njegovo imanje. Novostečeno blagostanje potaknulo ga je na još doslednije sprovođenje samoiznađenih pravila kojima je taj samouki slikar postao jedan od najčešće citiranih uzora.

   Sezan je sve više usamljen. Prodavac i skupljač slika Volard 1895. organizuje Sezanovu prvu samostalnu izložbu. Sezan i dalje živi samo za svoju umetnost. Godine 1897. umire njegova majka. Sezan je kupio atelje u Eks an Provans i živi u njemu sam sa svojom sluškinjom, jer je izolaciju smatrao za uslov svog rada. Od 1900. ne napušta atelje i u ovo doba on konačno postaje poznat. Dana 15. oktobra 1906. godine je radio u pleneru i pao u nesvest nakon čega je ležao nekoliko sati na jakom pljusku. Posle osam dana je umro u svojoj 67. godini života od upale pluća. Godine 1907. njegova dela postižu velike uspehe.

   U svom delu je pre svega slikao pejzaže, portrete i mrtvu prirodu. Prirodu nije predstavljao verno već kroz igru svetlosti i senke dajući mnogo pažnje na strukturu slike. Pejzaže je pojednostavljivao na geometrijske oblike i upotrebljavao je neočekivane senke i zbog toga ga možemo smatrati prethodnikom kubizma. Njegovi likovi su bez pokreta i bez izraza i mimike. Unutar brojnih paradoksa umetnosti na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, nasledstvo Paula Cezannea zasigurno je jedan od najupadljivijih. Slikar koji je, prema vlastitim rečima, želeo impresionizam pretvoriti u nešto čvrsto i trajno poput umetnosti iz muzeja postao je opštepriznati rodonačelnik fovizma, kubizma.

Nesumnjivo je da ono što nazivamo modernim pokretom umetnosti počinje prostodušnom odlukom jednog francuskog slikara da svet vidi objektivno.

    Za svog života nije smatran za velikog umetnika i susretao se sa pogrdama i uvredama jer se razlikovao od dotadašnjih umetnika. Njegova umetnost je bila nova, neuobičajena i neshvaćena. Javnost je počela da voli njegove slike kada je prevazišla mišljenje da su nekompletne, fleke na slikama. On je spojio boju i prostor na novi način i time uticao na slikarstvo 20. veka. Paul Cezanne bio je prvi likovni umetnik koji je pokušao ispraviti impresioniste. Cezanne je polako i uporno nastojao i uspeo nadvladati privremenost impresionista konkretnim, čvrstim, određenim slikanjem. Svetlo koje u slikama impresionista treperi i obavija svaku stvar utapajući je u jedan jedini blistavi dah, u njegovim su slikama upijali predmeti, te je i sama zajedno s bojom postajala oblik. Odbacio je impresiju za dublje razumevanje stvarnosti. Nastojao je izgraditi nešto čvrsto, trajno, nešto što neće odmah propasti. Svet istorije i osećanja postao je skučen, umetnik je postao usamljen. Tvrdoglavo, besno, nepokolebljivo istraživanje za njega nije bilo samo puko traženje čisto estetske naravi već i način da stvori nešto trajno, što bi na neki način umetnicima dalo izvesnu sigurnost. Od impresionista je hteo napraviti nešto trajno vredno. Od Courbeta je kao i svi impresionisti nasledio odbojnost prema maštanju i literarizmu u slikarstvu. Slika, prema Cezanneu mora živeti po samoj snazi slikarstva, mora računati samo sa svojim vlastitim sredstvima ne tražeći pomoć od patetičnih priča. Tako se može reći da Cezanneovo doba nije više zlatno doba realizma. Za njega stvaralački postupak nije niti naučni niti isključivo apstraktan. Apstrakcija za njega počinje nakon dubokog poznavanja predmeta. Savesno je zato proučavao prirodu i želeo otkriti njene tajne. Da bih dobro naslikao neki pejzaž - govorio je - moram najpre otkriti njegove geološke karakteristike. Slikarevo posebno sredstvo izražaja jeste boja. Da bi stvorio čudo umetnosti, umetnik ima samo to sredstvo. Zapravo, nije li u prirodi, pitao se on, upravo boja osnovno sredstvo preko koje se priroda iskazuje? Slika je zajednički rezultat znanja i osećanja koje je umetnik u mašti organizovao. Tako je otklonjen impresionistički objektivizam koji se u suštini oslanjao na čisto obeležje pojmova. Ja sam subjektivan, govorio je Cezanne, a moje je platno objektivna svest o tom pejzažu; moje platno i pejzaž, i jedno i drugo je izvan mene, ali ono drugo slučajno, zbrkano, bez logičnog života. Slika je umetnost po sebi s apsolutno vlastitim zakonitostima, mora živeti vlastitim životom, mora biti autonomna, mora postojati po snazi slikarstva.

   Za Cezanna: i oblik je boja; crtež za sebe ne može postojati: priroda ne crta. Crtež je već sadržan u punoći oblika. Što se više boja precizira, raste i postiže svoj sklad, to je izraženiji i crtež predmeta, ali izražen je u obliku. Slikarstvo, prema njemu, može biti samo plastično, volumensko slikarstvo. Njegovo očajničko htenje da dade oblik, dovodi ga do onog ravnog, suvog, konstruktivnog poteza četkicom koji je jedan od temeljnih elemenata njegova stila: dovodi ga do pojednostavljivanja, do sažimanja. Poznata je njegova teorija: u prirodi je sve oblikovano prema tri temeljna modela: kugla, kupa i valjak. Samo treba naučiti naslikati te najjednostavnije likove; posle se može napraviti sve što se želi. Sve je jednostavno u teoriji, ali problem počinje kada sve te oblike treba staviti u međusobni odnos. To je početak novog rešavanja problema koji se zove perspektiva. Cezannov napor da postigne plastični oblik stvari kako bi im dao težinu i sadržaj neumoljivo ga je teralo da stvari gleda ne samo iz jedne, već s različitih tački gledišta. Samo na taj način uspevao je bolje uhvatiti planove i volumene. Na taj se način isti predmet unutar slike nalazio u različitim perspektivama koje su ga deformisale u uspravnom ili vodoravnom pravcu, ili prema dole i na isti je način horizontalna crta često gubila vlastitu horizontalnost, pomerajući se prema plastičnim zahtevima slike. Iz toga načina gledanja rezultiralo je da jedan predmet istovremeno nastoji pokazati sebe s više strana, nalazeći se u novom rasporedu na platnu, stvarajući proporcije i odnose različite od akademskih i tradicionalnih. Njegovom naukom o novoj perspektivi oblika na slici kasnije će kubisti dovesti do potpunog uništenja renesansne perspektive. Tako se stvarala nova dimenzija u slikarskom prostoru, tačnije osećaj dimenzije koji isključuje predodžbu o udaljenosti, praznini i meri, predodžbu o materijalnom prostoru u korist nekog istinitog, ne iluzionističkog prostora u kojem se predmeti mogu otvarati, širiti, preklapati, remeteći na taj način pravila oponašanja i omogućujući umetniku novo stvaranje sveta prema zakonima njegovog posebnog intelektualng suda: to je istiniti i pravi kubizam. Cezannovu su poruku prvi shvatili i uporno do krajnosti tumačili Picasso, Braque i Fernard Leger.

Dugim studijama, pažljivim posmatranjem i upornim razmišljanjem o onome što gledam postao sam vidovit za prirodu. Hteo sam da kopiram prirodu, nije mi uspevalo, ma sa koje strane je uzimao. Ali, bio sam zadovoljan sobom kada sam otkrio da se ona mora predstaviti pomoću nečeg drugog, pomoću boje kao takve. Priroda se mora predstaviti, ne reprodukovati. Predeo se reflektuje, harmonizuje, misli sebe u meni. I ja ga objektiviziram i fiksiram na svom platnu. Čini mi se da sam ja subjektivna svest tog predela, a moje platno objektivna svest. Kada slikam, ne mislim ni o čemu, gledam boje koje se ređaju kako hoće, same boje uređuju sve - drveće, polja, kuće. Postoje samo boje i u njima jasnost, biće koje ih misli. Sve se u prirodi modelira kao lopta, kupa ili valjak. Slikanje se mora učiti na osnovu tih jednostavnih formi.

  Jednom jabukom želim da zadivim Pariz, govorio je s ponosom Pol Sezan jer je znao da se i sasvim običnim temama bez ikakvog estetičkog sadržaja može ostvariti veliko slikarstvo. Veliki broj njegovih mrtvih priroda prikazuje obične kuhinjske tanjire, ćupove za vodu, keramičke vaze, činije i voće iz njegovog voćnjaka, breskve, kruške, višnje i dosta jabuka. Smatrao je da je slikanje voća najlakši način kada želi da se uspostavi volumen, ali i da se naglasi suptilna gradacija boja. Slike mrtve prirode su često uključivale beli stolnjak, što je unosilo dodir barokne ekstravagancije. Razvio je jedan sasvim nov način slikanja predmeta u prostoru i posle dugog i mukotrpnog rada stvorio je slikarstvo ravnoteže i geometrijske stvarnosti.

Veoma polako je postavljao draperiju na stolu sa urođenim ukusom. Onda je aranžirao voće po kontrastima tonova, čineći na taj način da komplementarni tonovi vibriraju, zelene sa crvenima, žute sa plavima, pomerajući, isključujući, balansirajući voće onako kako je to želeo da bude. On je ovom zadatku prilazio veoma pažljivo i sa velikom preciznošću, a neko bi pomislio da je to bila svečanost za njegovo oko.

   Pablo Pikaso je rekao o Sezanu: Moj jedan i jedini učitelj. Sezan je bio kao otac za sve nas. Zato i Pola Sezana često nazivaju ocem moderne umetnosti.

 

By Dragan Uzelac