PARTIBREJKERSI – PESME O SLOBODI

 

PARTIBREJKERSI – PESME O SLOBODI

Moja nezavisnost zavisi od svih

kad ukapiram počne da me muči

kao da ću pući.

Da li sam to ja? Ili odsjaj moga gašenja?

Socijala – Ilegala - Margina

Vučem se ko mrcina.

Živim u kavezu,

živim u prolazu,

ja sam tuđin u sopstvenoj zemlji

ja živim u memli.

Da li sam to ja? Ili odsjaj moga gašenja?

Kroz glavu mi prolazi život sav

šta sam još mogao da dam

    Partibrejkersi predstavljaju kultni srpski rock and roll bend, nastao davne 1982. godine u Beogradu – na razvalinama tzv. beogradske alternativne scene i pod snažnim uticajem punk rocka i rhythm & bluesa – jedinstvenih muzičkih izraza i tvrdokorno-samosvesne, underground i buntovne filozofije protesta.

Prodaješ se za sitnu lovu

ti bi da se dopadneš svakome kulovu

koji ne zna šta ti radiš

dok se tvojim znojem sladi.

Baciće ti mrvu koju

baciće ti kosku svoju

dok ti puziš, foliraš,

sa svojim životom žongliraš.

Nađi nekog ko te voli

spasi svoj život goli...

U čemu je tvoja suština

kada hoćeš da se dopadneš svima,

u čemu je

Po leđima te tapšu

kače ti lovore

iza leđa ti se smeju

dok o tebi govore.

Nađi nekog ko te voli

spasi svoj život goli

    Predvođeni Zoranom Kostićem – Canetom, pevačem, tekstopiscem i svojeglavim, samosvesnim i slobodnim misliocem, čovekom čiji su uzori bili oni ljudi koji na najjednostavniji način mogu nešto bitno da kažu i drže pažnju publike na koncertu i čoveku koji se loži na izraz rock and rolla sa porukom čoveka koji razmišlja, koji može da razlikuje mnogo toga u ovom svetu koji nam se nudi kao gotova stvar, predvođeni i gitaristom, rhythm & blues  partibrejkerom jedinstvenog, sirovog i krajnje prepoznatljivog, britkog i rezantnog stila – Nebojšom Antonijevićem, žurkolomci su od starta krenuli žestoko.

Mi ne idemo nikud, i ne radimo ništa,

mi smo jedna velika hipnotisana gomila

al’ ja znam ključ, ja poznajem tu bravu,

otključaću je i staviću ti svašta u glavu

ja mogu da te zamolim, ja mogu da te sludim,

ja mogu da te uspavam, ja mogu da te budim,

da li veruješ meni ili misliš svojom glavom

   Obožavali su The Rolling Stones, Iggy Popa, The Doors, The Stooges, New Orders i ni u kom smislu nisu podilazili publici. Počeli su svoju iskrenu i buntovnu životnu priču – potragu za slobodom i mirom u duši, počeli su potragu za istinom i pričali su ono što su iskreno osećali u ritmu revolta prema sveopštem mrtvilu, koje je već tada, početkom osamdesetih, zahvatilo ove naše nesretne prokletoavlijske prostore.

Gramzivost i pohlepa?

Hvala lepa, hvala lepa.

Puno želja, puno mrtvog tela,

malo para, puno lešinara.

Plaća onaj koji ima,

licemerje lepi se po svima

    Njihovo ime – Žurkolomci, podrazumevalo je incident i oni su se ponašali u skladu s tim – divlje. Bili su razbijači koji su izlazili na binu u stilu: karirane šulje, zulufi, pljuge u ustima, pivo. Bila je to njihova ogoljena i smela reakcija na šminkersu atmosferu grada, opšte mediokritetstvo i totalno duhovno mrtvilo.

Automatski se živi

svako nekog krivi

za propuštenu šansu

za propalu romansu.

Znoje se dlanovi

menjaju se planovi,

od danas do sutra,

preživeti do jutra.

Monotonija, lobotomija, jedini način življenja

Ovde niko ne prolazi,

ovde niko ne dolazi,

život polako gasne,

ljudi postaju konture jasne

Monotonija, lobotomija, jedini način življenja

I ostaje samo da se pališ...

Jedini način, jedini način

    Njihov prvi singl - Hiljadu godina (1985.), izazivao je veliko čuđenje svojim beskompromisnim stilom i doneo je sasvim novi zvuk i pristup – sirov, prljav, radikalno neprilagođen, iskreno bolan, gorak i sa veoma jakim emotivnim nabojem. Žurka žurkolomaca je mogla da krene. Od debi albuma – Partibrejkers (1985.), sve do današnjih dana i albuma Sirotinjsko carstvo (2014.) ređali su se ultimativni albumi i numere koji nikog nisu ostavljali ravnodušnim.

Hoću da znam kuda vodi ovaj put,

mene i život moj,

čiji je početak, čiji je kraj,

koji to čovek večnu tajnu zna.

Tamo gde je srce, tamo sija sunce,

tamo gde je strah, tamo živi mrak.

Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj

Marijo, majko Božija,

da li vidiš šta rade sa tvojom decom

    Od kultnog singla, definitivnog rhythm & blues standarda - Hiljadu godina, preko esencijalnih Ako si, Hej ti dole, Večeras, Ulični hodač, Stoj Džoni, Put, Mesečeva kći, Pet ispod nule, Prsten, Bambusov cvet, zatim antologijskog, nenadmašnog trećeg albuma i pesama: Kreni prema meni,  Ono što pokušavam, Najbolje se putuje, Sunca sin, Hipnotisana gomila, Zemljotres, Brejkersi stižu do vrhunca svog prvog perioda i mraka ratnih devedesetih. Nakon početnog talasa devedesetih -  haosa, opšteg pokolja i depresije, grupa se angažuje unutar antiratnih pokreta, pre svega pesmom Rimtutituki.

Ja volim svoju muziku, iznad svega

to je moja ljubav sve do neba,

a ti po strani stojiš

i stalno mi greške brojiš

i nikad ruku da mi pružiš

Moja muzika je jača od bilo kakvog mača

pogledaj sad, ja sam sve što ti nikad ne možeš imati

    Uprkos činjenici da su tokom osamdesetih (i sve do današnjih dana) Brejkersi širili urbanu kulturu, opšti primitivluk masa i vlastodržaca doveo je do apokaliptične eksplozije devedesetih i propasti svih pravih vrednosti – kako ljudskih, tako i kulturoloških. Rečitošću i smelošću tvrdokornog punk-rockera Cane je tvrdio da su nas kolektivno uništili: alkohol, masna klopa i narodna muzika. Nakon nestanka sa scene, opake bolesti i povratničkog albuma Kiselo i slatko (1994.), Cane i bend napuštaju sivilo Beograda i pronalaze svoj mir, veru i ljubav u pitomom banatskom gradu – gradu svetlosti – Zrenjaninu.

Nikad nisam bio mlad, bio sam uvek star,

ljute dane provodim sam, sam ližem svoje rane,

želiš li da sam živ, želiš li da sam srećan,

daj mi veru, zaštiti me od svega.

Ono što pokušavam sad,

ti nećeš moći za ceo svoj život

    Istinska ljubav, mir u srcu i smirenje u duši doneli su bendu nove plodove – obnovljenu iskru kreativnosti, sjajne albume i nezaboravne koncerte – najjači adut Partibrejkersa. Od Ledenog doba preko Gramzivosti i pohlepe oni su prešli daleki i neizvesni put nesagledive srpske putešestvije ka demokratiji i novom razočarenju ojađenih ljudi. I našli se pred izborom: Sloboda ili ništa.

Ti možeš da spavaš ceo dan i noć

ti možeš da sanjaš da ćeš obojiti noć

sunce plovi po nebu i crta svoj krug

ljudi žive pod zemljom, vlada očaj i muk,

Bože, oprosti nam, pruži ruku i pomiluj nas,

ovo je moja molitva, ne zaboravi nas

   Kao hroničar turbulentnog vremena i užasa naše bezbožne, bezdušne, bezosećajne, isprazne i licemerne stvarnosti, Cane je govorio: Živimo od milosti rđe. Ali, samo neka oni misle tako. Svi mi, u stvari, živimo od milosti Božije. Ja samo da imam osobu koja koja će da bude pored mene i sve se isplatilo. Velika je stvar da neko bude uvek pored tebe. Strah me je, u stvari, od mase. Iz mase će napraviti nove klase.

Neću da stojim u redu

da čekam na svoju bedu

neću, neću ne ne ne.

Za šaku mrva

da me praviš jadnijim od crva

neću, neću ne ne ne.

Sloboda ili ništa, sloboda ili ništa

Neću da se bojim

što uopšte i postojim

neću, neću ne ne ne.

Kao cvet za moju malu

kao dete za svoju mamu

žednom u pustinji voda

putniku zvezda s nebeskog svoda.

Sloboda ili ništa, sloboda ili ništa

Možeš da pričaš bilo šta

možeš da vodiš bilo gde

svo zlato, srebro sveta

ja ne vidim ništa bez nje

Sloboda ili ništa – bez nje čovek mre

  Prešavši u prethodne tri decenije dalek i trnovit put (ka zvezdama), Cane i Partibrejkersi osvojili su za sebe (i sve one ljude dobre volje) putem jedinstvene Molitve i jedinstvenog beskompromisnog duha izvornog i čistog rock and rolla jedno ogromno prostranstvo (u srcu i duši) slobode, ljubavi i vere, pronašavši na raskršću života i smrti nekog ko ih voli, spasivši od gramzivosti i pohlepe naš i svoj život goli. U večnoj ljudskoj dilemi – sloboda ili ništa, odlučili su se za ljubav, veru i slobodu, pre svega onu vrstu slobode kada čovek misli svojom glavom. Ili, kao što je to legendarni Cane jednom prilikom sjajno definisao: Nemoj da se zamenjuješ ni sa kim. Brejkersi su autorski bend. Uprkos Stounsima mi smo se najviše na sebe ugledali. Preko nekih bitnih. Oni su nam bili samo putokaz na dugom i laganom putu do sebe samih.

   Na početku i kraju svakog životnog puta ostaje jedno od ključnih pitanja: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom?. I potreba za slobodom, našim duhovnim hlebom nasušnim.

Na mnoga pitanja ti

ne mogu odgovoriti

al’ ti neka vrata

mogu otvoriti

Bolje sit gladan

nego sit glup

 

by Dragan Uzelac