PINK FLOYD - COMFORTABLY NUMB

 

PINK FLOYD - COMFORTABLY NUMB

   Pesma Confortably numb je zastrašujuća slika sveta bez emocija, duše i ljubavi, gde su svi postali prokleto usamljeni u gomili i blaženo oduzeti – oduzeti bez iskrenih emocija, bez ljubavi, saosećanja, topline, istine, milosrđa, praštanja. Comfortably numb je pesma u kojoj Pink dobija odgovor na pitanje postavljeno u  numeri zastrašujuće jezive atmosfere otuđenja i beznađa modernog čoveka opasanog zidovima izolacije – Is there anybody out there? – ima li bilo koga napolju, van  zida. U filmu dolaze Pinkov menadžer i doktor da ga osposobe za koncert, dakle dolazi pomoć za kojom je on tako očajnički vapio. Doktor ga pita: Da li ima nekoga unutra? Možeš li mi pokazati gde te boli?, ali Pink je mentalno daleko od stvarnosti i ova pomoć je njemu beskorisna, jer sam Pink doktoru kaže: Tvoje usne se pomeraju, ali ja ne mogu da čujem šta govoriš. Waters nam kroz lik Pinka govori o izgubljenoj duši današnjeg čoveka i površnim, trivijalnim pokušajima savremene medicine da izleči samo njegovo bezvoljno telo, zapostavljajući suštinu bića – njegovu unutrašnjost, dušu, koja postaje suvišnom, nebitnom kategorijom u svetu gde forma dominira nad suštinom, sadržajem emotivnog ljudskog bića. Kao da ne govore istim jezikom, Pinkova percepcija sveta je potpuno promenjena i on ne razume događaje iz realnosti. Pink ne može da kaže šta ga boli, jer to nije fizička bol, to je poremećaj koji je promenio ceo njegov psihički svet. On ne oseća bol, već oseća kao da propada u preduboku tišinu. A postoje samo dva načina da se izađe na kraj sa tugom jedne tako senzibilne, izgubljene duše: da se Pink suoči sa samim sobom, svojim strahovima i sa onim što ga zaista boli; ili da se anestezira samo kako bi nastavio da funkcioniše ma kako bilo i radi ono što se od njega očekuje. 

 

Halo, ima li nekoga tamo?

Samo klimni glavom ako me čuješ

Ima li bilo koga doma?

Hajde sad

Čujem da se osjećaš potišeno

Pa ja mogu ublažiti tvoju bol

Postaviti te na noge ponovo

Opusti se

Trebaju mi neke informacije prvo

Samo osnovne činjenice

Možeš li mi pokazati gdje boli?

 

Nema bola, gubiš se

Dim udaljenog broda na horizontu

Ti samo prolaziš u valovima

Tvoje usne se pomiću, ali ja ne čujem što govoriš

Kad sam bio dijete imao sam vručicu

Osjećao sam svoje ruke kao dva balona

Sada imam taj osjećaj ponovo

Ne mogu objasniti, ne bi razumio

Ja nisam ovakav

Postao sam ugodno umrtvljen

 

Ok, samo mali ubod iglom

Neće biti više

Ali možda ćeš se osjećati malo umorno

Možeš li ustati?

Vjerujem da djeluje, dobro

To će biti dovoljno da izdržiš predstavu

Hajde, vrijeme je da se krene

 

Nema bola, gubiš se

Dim udaljenog broda na horizontu

Ti samo prolaziš u valovima

Tvoje usne se pomiću, ali ja ne čujem što govoriš

Kad sam bio dijete uhvatio kratki brzi pogled

U uglu moga oka

Okrenuo sam se da pogledam ali je nestao

Ne mogu se točno sjetiti sada

Dijete je odraslo, san je nestao

Postao sam ugodno umrtvljen

  Zastrašujuće, bolne slike unutrašnjeg loma modernog čoveka, prikazane u pesmi Comfortably numb (unutar filma i albuma) kroz mučne scene samoizolacije, početka ludila i bukvalno raspadanje tela i rastakanje Pinkove duše propraćene su moćnim zvukom Gilmourove gitare i jedne od najboljih, najimpresivnijih solo deonica ikad odsviranih – kako na ovom albumu i celokupnom opusu Floyda, tako, slobodno se može reći, i u istoriji rokenrola kao moćnog umetničkog izraza u opisu duše i iskrenih emocija čoveka 20. veka. Ova pesma opisuje društvo u kojem živimo (kroz lik doktora, kao metaforu savremenog površnog, psihološkog spoljašnjeg pristupa problemu koji nikad ne rešava ništa, baveći se samo posledicama svih naših trauma, nikad uzrokom, suštinom čoveka kao osećajnog, ranjivog, socijalnog bića otuđenog u svetu bez ljubavi). Kada je emotivna bol ili trauma nepodnošljiva (kako to Waters kroz ovu pesmu slikovito predstavlja), onda ljudi posežu za alkoholom, sedativima, antidepresivima i ostalim drogama samo da tuga i bol nestanu (mišljenje je da je pesma upravo o narkoticima i njihovoj moći). Retki su oni koji odluče da se suoče sa sobom i svojim strahovima, prosto zato što je to jedan veoma usamljen i bolan proces. Naša autentičnost, sloboda izražavanja i borba za ono u šta verujemo nas u očima izmanipulisane gomile, tzv. javnosti predstavlja kao čudake ili, šta više, karakteriše kao nenormalne jedinke, zauvek obeležene, nepoželjne pojedince koje treba na perfidan način ukloniti. Pinkov metaforički odgovor (Ne mogu da ti objasnim, nećeš razumeti, ovo nije onako kako se ja osećam. Postao sam udobno umrtvljen.) potpuno je nejasan doktoru koji nije upoznat sa njegovim stanjem. Sam Roger Waters je jednom prilikom rekao da menadžerima nije bitno kako se ti osećaš, već im je bitno koliko je karata prodato. Zbog toga mu oni daju drogu kako bi ga podigli iz te umrtvljenosti, ali ona Pinka uvlači u još dublje i strašnije psihičko stanje, u totalnu otuđenost, droga prekida Pinkovu vezu sa njegovim unutrašnjim bićem. Odlazi na koncert, ali potpuno promenjen. On je na koncertu fizički, ali ne vlada dušom. Slike Syda Barretta, njegov sablasni duh s kraja Pink Floyd odiseje ponovno oživljavaju pred nama, budeći bolne uspomene na njegov duševni slom i tragiku sudbine rok zvezde čiji se duh ugasio u svetu halucinogena – zauvek. Na bini, pred očima javnosti, gomile koja ne razume, ne saoseća i nikad ne prašta, pretvarajući nekadašnje idole u tragičare, žrtve sopstvenih iluzija.

 

By Dragan comfortably numb Uzelac, decembar 2019.