THE BEATLES: LET IT BE (1970)

 

THE BEATLES: LET IT BE (1970)

    Smrt menadžera Beatlesa Briana Epsteina krajem 1967. godine, stalna presija industrije pohlepe i svih mogućih gramzivaca, sujeta, nedostatak bilo kakve zajedničke inicijative, pojava prvih solo projekata i pre svega famozne japanske umetnice Yoko Ono u životu Johna Lennona 1967., lagano su i tiho vodili ka raspadu benda. Prazne, bele korice albuma iz 1968. godine, kolekcije od 30 pesama Belog albuma grupe autora na zajedničkom projektu, simbolično su najavljivale skori kraj. Usledio je novi, zloslutni i konfuzni projekat benda (čija zamisao je bila novi početak, a pokazaće se zapravo kao uvod u konačni raspad Beatlesa) prvobitno nazvan Get back, medijski propraćen dokumentarnim filmom, prvim javnim nastupom benda nakon 1966., kao i albumom koji će biti ostavljen po strani ( i biti objavljen naredne godine, ironično, nakon zvanične objave o razlazu Beatlesa).

Pokrenuli smo Let It Be u januaru 1969. u Twickenham Studios, pod radnim naslovom Get Back. Režiser je bio Michael Lindsay-Hogg. Ideja je bila da vidite Beatlese kako vežbaju, džemuju, okupljaju se i onda konačno nastupaju negde na velikom koncertu na kraju filma. Pokazali bismo kako je celi proces funkcionisao, priseća se Paul McCartney koji se maksimalno trudio da održi Beatlese na okupu, naročito nakon haosa vezanog za snimanje prethodnog, White albuma.    

  Januara 1969. Beatlesi su se iznova okupili (nakon dvomesečne pauze) da bi snimili novi album i istoimeni film - Let it be. Mesec dana pre toga objavljen je antologijski, dupli White album (1968), neka vrsta razjedinjene celine, niz kvalitetnih autorskih pesama, ali ne jedinstveni Beatles duh koji ih je držao na okupu i krasio godinama unazad. Nekako u isto vreme John Lennon objavljuje svoj prvi solo album Two virgins (1968), eksperimentalni poduhvat, na čijem se omotu, kao do tada neviđena provokacija Establishmentu pojavljuju potpuno goli on i Yoko Ono, njegova nova, tada još nevenčana supruga. Bila je to prva u nizu katarzičnih reakcija na godine bitlmanije i poniženja, vreme kada je morao da radi ono što stvarno ne želi, pritisnut ugovorima i svima onima koji su se lepili uz Beatlese, koristi i slave radi. Ujedno, bio je to i odgovor na hapšenje Lennona zbog posedovanja marihuane i najava kraja jednog iskonstruisanog mita.

Ono što smo jedno vreme radili, bilo je zaista fantastično, objašnjavao je kasnije Lennon. Mislim dok smo svirali straight rock, niko u Engleskoj nije mogao ni da nam se približi. Međutim, čim smo uspeli, izgubili smo oštricu. Postali smo najveći, ali smo se, istovremeno, i prodali. Osećali smo da smo u govnima, jer smo morali da skratimo naš jednočasovni nastup u kome smo uživali na svega dvadeset minuta muzike. I onda smo tih istih dvadeset minuta ponavljali svake večeri. Bitlsi su kao muzičari tada umrli. Zato mi, kao muzičari, nikada nismo napredovali; ubili smo sami sebe da bismo uspeli. I, to je bio naš kraj. Kasnije smo postali tehnički savršeni, studijski umetnici, jer smo, zaista, bili kompetentna ekipa i, u bilo koji medij da si nas ubacio, mi bismo uradili pravu stvar.

Taj posao je bio odvratan, jebeno ponižavajući. Morao si da se do krajnosti ponižavaš da bi bio ono što su bili Bitlsi. I to je ono što sam ja odbijao. Sve se događalo korak po korak, sve dok se nismo našli okruženi totalnim ludilom, u situaciji gde radiš tačno ono što ne želiš da radiš, sa ljudima koje ne možeš da podneseš. U pitanju je bilo čisto ugnjetavanje. Doživljavali smo poniženje od svih redom – srednje klase, ljudi iz šou biznisa, gradonačelnika i svih ostalih. Bili su tako ograničeni i glupi. Svi su pokušavali da nas iskoriste. Za mene je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nikada nisam mogao da držim jezik za zubima i uvek sam morao da budem ili pijan ili stoned da bih odoleo njihovom pritisku. Bio je to pravi pakao. Ni kasnije se ništa nije promenilo osim što smo promenili krpe, a ostavili smo da iste drkadžije drže sve u svojim rukama.

    Stvari su se ubrzano menjale, nervoza je rasla. Kamere londonskog studija Twickenham, gde je snimano nastajanje novog albuma i session svirka Beatlesa, prikazivale su nemir i sve veći gubitak interesovanja za zajednički rad (film uistinu prikazuje poletnost i nepresušnu kreativnost najvećeg benda svih vremena, ali veštom snimateljskom rukom uklonjeni su iz konačne verzije filma upravo trenuci koji prikazuju velike tenzije (pre svega trenutak kada George Harrison odlučuje da napusti bend – nakon žustrih nesuglasica sa McCartneyem i njegovim prezirom prema Harrisonovom umeću sviranja, a potom i Lennonom koji je cinično odbijao njegove pesme, neko vreme odlazi iz grupe, da bi se napokon vratio radi dovršenja projekta, na nagovor nekadašnjih prijatelja i uz uslov da se bendu u radu priključi Billy Preston, na klaviru i orguljama, neko ko bi poput Claptona godinu dana ranije uneo dodatni mir u sve teže podnošljiv razdor unutar benda, relaksirao atmosferu za rad i stvaranje), gotovo netrpeljivosti i totalnu nezainteresovanost, posebno Lennona, za bilo kakav dalji zajednički rad...

Ukratko, bilo je vreme za još jedan bitl-film ili tako nešto. Paul je hteo da ponovo krenemo na turneju ili da radimo nešto drugo. On je, kao sve sredio, pa su počele diskusije gde da idemo i sve to. Bio sam sa Yoko u to vreme i samo trčkarao za njima. Sve vreme sam bio stoned i bolelo me dupe. Kao i ostale. Sve je bilo kao što film pokazuje. Mi, lenje drkadžije, koje sviraju već 20 godina. Odrasli smo ljudi, jebi ga, ne možemo da sedimo i vežbamo. Ja ne mogu, u svakom slučaju. Bilo je to užasno osećanje biti sniman sve vreme. Hteo sam da nas ostave na miru. Dolazili smo u studio u 8 ujutru. Ne možeš praviti muziku u 8 ujutru, okružen reflektorima i ljudima koji te slikaju. Zamalo da izdamo taj album u zaista usranom stanju. Bilo mi je svejedno. Mislio sam da je dobro da ga pustimo i pokažemo ljudima šta nam se događa: mi ne možemo više zajedno, mi ne sviramo više zajedno, ostavite nas na miru, komentarisao je kasnije John Lennon.

      Ideja vodilja za stvaranje novog albuma, pre svih Paula McCartneyja koji se istinski trudio da stvar održi na okupu i provetri talog burne prošlosti, bio je povratak korenima, bazičnom rock and rollu, jednostavnijim formama nakon dva kompleksna albuma, prepuna eksperimentisanja. Vremena klupskih (ili bilo kakvih) svirki odavno su prošla, gubila se spontanost, energičnost i veza sa straight rock korenima. Upravo iz svih tih razloga album Let it be odiše obnovljenom energičnošću, poletnošću, vedrinom i neposrednošću, svim onim kvalitetima koje čisti rock and roll čine tako privlačnim i jedinstvenim muzičkim pravcem i pogledom na život. Uprkos atmosferi skorog razlaza, neraščišćenih i zahladnelih odnosa Beatlesi su delovali jednako uzbudljivo i sveže. Njihova prirodnost, urođeni šarm i kreativnost nisu ih napuštali do samog kraja, a taj duh vedrine prenosio se i na muziku.

Imao sam ideju da se vratimo u bazu i napravimo seriju koncerata po malim klubovima, objašnjavao je nakon raspada McCartney. To sam predložio i ostalima. Počeli smo da pričamo o budućnosti grupe, nemajući pojma da je Džon, dan ranije, rekao našem tadašnjem menadžeru Alenu Klajnu da nas napušta. Pričaš svašta, ja ionako više nisam u grupi - rekao je John. Georgeu, Ringu i meni samo su se obesile donje vilice. Čekaj, kako to misliš, uspeli smo da izgovorimo, ali nam je John hladno saopštio da hoće da radi sam. Tako su The Beatles prestali da postoje!.

      Od uvodnih akorda akustične gitare u numeri Two of us (uz Lennonov vrckavi humor kao intro – (I Dig A Pygmy’ by Charles Hawtrey and the Deaf Aids. Phase one, in which Doris gets her oats), još jedan sjajan McCartneyjev komad (donekle obojen gorčinom njegovog sve lošijeg odnosa s Lennonom koji je slutio kraj (Ti i ja imamo sećanja, duža od ceste koja se proteže ispred nas) i potonje mučno parničenje oko autorskih prava i neizbežnog novca), sentimentalni povratak korenima iz pedesetih, starim ljubavima kao što su bili Everly brothers i mekartnijevske lepršave topline, preko dirljive lennonovske sete u Dig a pony (Lennonove pesme koja je nakon brojnih verzija i pokušaja dobila svoj konačni oblik na krovu njihove kompanije Apple, čuvenom koncertu održanom na vrhu zgrade, u četvrtak, 30. januara 1969.. Bilo je to njegovo viđenje tadašnje supkulture i konstatacija da su društveni tabui i stare vrednosti mrtvi, da je život igra, a umetnost sloboda dostupna svima) i glasa koji neodoljivo osvaja čistim rokerskim šarmom zaodenutim blue notom lebdeo je čudesni osećaj nekadašnje jedinstvene Beatles magije i mešao se sa slutnjom da se bliži kraj jednog prelepog sna. Samo sam se zabavljao rečima. To je doslovno bila besmislena pesma. Samo uzmete reči i zalepite ih zajedno i vidite imate li ikakvo značenje, Lennonov je naknadni komentar na pesmu. Sve manja zainteresovanost za rad sa Beatlesima donosila je svoje sarkastične plodove.

I dig a pony
Well you can celebrate anything you want
Well you can celebrate anything you want

I do a road hog
Well you can penetrate any place you go
Yes you can penetrate any place you go
I told you so, all I want is you
Everything has got to be just like you want it to
Because...

I pick a moon dog
Well you can radiate everything you are
Yes you can radiate everything you are

Oh now
I roll a stoney
Well you can imitate everyone you know
Yes you can imitate everyone you know
I told you so, all I want is you
Everything has got to be just like you want it to
Because...

Ooh now
I feel the wind blow
Well you can indicate everything you see
Yes you can indicate everything you see

Oh now
I dug a pony
Well you can syndicate any boat you row
Yeah you can syndicate any boat you row
I told you so, all I want is you
Everything has got to be just like you want it to
Because...

     Sledi zatim epska, lirična, vanvremenska i kosmički neuhvatljiva Across the universe (nešto iz bogate indijske zaostvaštine Beatlesa, jedna od numera nastalih tokom boravka benda u Rišikešu, ostavljenih po strani tokom snimanja White albuma), otpevana sa ubeđenjem i pritajenom strašću, onom karakterističnom blues bojom u Lennonovom glasu koja dira direktno u srce. Lennon je smatrao jednom od svojih najpoetičnijih pesama, vlastitom refleksijom na mistično, duhovno proputovanje Indijom, posvetu duhu trancendentalne meditacije i guruu Maharišiju, kojeg se slavi mantrom u refrenu pesme čudesnim stihovima: Jai guru deva om (mantra se odnosi na povezivanje uma sa višom, kosmičkom svešću, dok se reč OM koristi u meditaciji za povezivanje s prirodnom vibracijom svemira). Na nju se nadovezuje novi Harrisonov biser, setna I me mine. Harrisonov dirljivo emotivni lament nad egoizmom koji razdvaja ljude (ujedno i jetki komentar na razdor unutar Beatlesa, egoizam Lennona i McCartneyja i njihov potcenjivački stav spram njegovih pesama i talentu, zbog kojih je tokom januara 1969. Harrison na neko vreme napustio grupu, ubrzo se vrativši da dovrše snimanja tokom poslednje godine postojanja benda), napisan nakon otkrovenja nesebičnosti na LSD-u (i njegovoj, jungovskoj okeanskoj svesti koja briše sve iluzorne granice među ljudima, povezanih jedinstvenom, kosmičkom svešću i ljubavlju), poslednja je pesma koju su Bitlsi dovršili, 1. i 2. aprila 1970., nedelju dana pre no što će Paul McCartney objaviti da napušta The Beatlese, okončavši na taj način agoniju dugu par godina (Beatlesi su se poslednji put zajedno našli u studiju 20. avgusta 1969., završavajući album Abbey road).

All through the day, I me mine

I me mine, I me mine

All through the night, I me mine

I me mine, I me mine

Now they're frightened of leaving it

Everyone's weaving it

Coming on strong all the time

All through the day I me mine

 

I-I-me-me-mine, I-I-me-me-mine

I-I-me-me-mine, I-I-me-me-mine

 

All I can hear, I me mine

I me mine, I me mine

Even those tears, I me mine

I me mine, I me mine

No-one's frightened of playing it

Everyone's saying it

Flowing more freely than wine

All through the day I me mine

 

I-I-me-me mine, I-I-me-me mine

I-I-me-me mine, I-I-me-me mine

 

All I can hear, I me mine

I me mine, I me mine

Even those tears, I me mine

I me mine, I me mine

No-one's frightened of playing it

Everyone's saying it

Flowing more freely than wine

All through your life I me mine...

   Sudbina ili gorka ironija su htele da ova predivna pesma bude deo albuma i filma Let it be (prvobitno poznatog pod nazivom Get back, započetog još januara 1969.). Zbog sve većih razlika i tenzija među članovima Beatlesa (u jednom trenutku, povrh svih nesuglasica i tenzija, pre svega između Lennona i McCartneyja za prevlast u bendu koje je dodatno raspaljivala u poslednje 2-3 godine sveprisutna Yoko Ono, Lennon je zajedljivo primetio, odbrusivši Harrisonu da Bitlsi sviraju samo rokenrol muziku i da tu nema mesta za Harisonov španski valcer I me mine) i sve manje zainteresovanosti za njihov dalji zajednički rad (Lennon se uopšte ne pojavljuje na snimku pesme I me mine), ovaj album i pesma I me mine (koju u filmu Let it be Harrison svira Ringo Starru dan ili dva nakon njenog nastanka, početkom januara 1969.), završetak celog projekta je odložen sve do 1970. Na kraju je pozvan producent Phil Spector da album uobliči i dovrši bez zajedničke saglasnosti svih članova benda. Bio je to mart i april 1970. i tek tada se pristupilo završnom miksu pesama nastalih početkom 1969.. Sticajem okolnosti pesma I me mine došla je poslednja na red u opštem haosu parničenja, nezainteresovanosti, činu raspada The Beatlesa i jednog sna koji je trajao čitavu jednu deceniju.

  Harrison je rekao da se obraća večnom problemu egoizma (stalno sam nailazio na ja i ja i moje u knjigama o jogi i ostalim stvarima)  i da je njegova perspektiva bila utemeljena na njegovim prošlim iskustvima s halucinogenim drogama. Rekao je da je koncept u skladu s učenjem Swamija Vivekanande da je cilj pojedinca u životu ostvariti svoje božanske osobine nadilazeći brige o egu, koje je Harrison nazvao malim i , i videći sebe kao deo velikog ja (Atman, Velika Duša unutar hinduističkog učenja koja obuhvata sve pojedinačne duše i stapa ih u jednu, kosmičku, vanvremensku), tj. OM, celovite celine, univerzalne svesti koja je lišena dualnosti i ega.

  Dana 2. aprila 1970., pesma Georgea Harrisona dobila je svoj konačni oblik – udvostručenog trajanja, pesma I me mine  predstavljala je Harrisonov jetki kritički osvrt koji je obojio setom nadolazeći svetski pesimizam i kraj The Beatles ere, muzički smeštena između emotivno dirljivog galskog valcera i bučnog bluzerskog šafl ritma.

Čitavog dana

Ja i samo ja, ja i samo ja, ja i samo ja

Čitave noći

Ja i samo ja, ja i samo ja, ja i samo ja

 

Sada su uplašeni od napuštanja

Svi ih jasno čitaju

Postaju agresivniji svo vreme

 

Čitavog dana

Ja i samo ja

 

Ja i samo ja

Ja i samo ja

Ja i samo ja

Ja i samo ja

 

Sve što mogu da čujem je

Ja i samo ja, Ja i samo ja, Ja i samo ja

Čaki ove suze

Ja i samo ja, Ja i samo ja, Ja i samo ja

 

Niko se ne plaši da to svira

Svi to kažu

Tekući slobodnije nego vino

 

Čitavog dana

Ja i samo ja

 

Ja i samo ja

Ja i samo ja

Ja i samo ja

Ja i samo ja

 

Sve što mogu da čujem je

Ja i samo ja, Ja i samo ja, Ja i samo ja

Čak i ove suze

Ja i samo ja, Ja i samo ja, Ja i samo ja

 

Niko se ne plaši da to svira

Svi to kažu

Tekući slobodnije nego vino

 

Čitavog dana

Ja i samo ja

George je rekao da je u pesmi reč o promeni koja se događa u svetu. Kako su se 60-te počele približavati kraju, svi su se hipiji pretvarali u japije. To nagoveštava da su se njihovi stavovi menjali iz zajedničkog načina života u sebičnost i pohlepu kapitalizma. Pohlepa je preuzimala vlast. Prešlo se preko noći iz Slobodne ljubavi u mentalitet Visa i Mastercard. Mislim da je George bio u pravu jer su se 70-e zvale Ja decenija jer su mnogi ljudi u to vreme postali ambiciozni pioni  čiste pohlepe.

      Lennonova nadahnuta posveta duhu jednog vremena u Dig it (pesma koja u stvari predstavlja odlomak iz Lennonove blues improvizacije duge dvanaest minuta. Koristeći standardnu troakordnu formu on podrugljivo propoveda u besmislenim slobodnim asocijacijama uz pratnju benda, skrivajući pred kamerama postavljenim za potrebe filma pravu, mučnu sliku atmosfere skorog raspada benda, njihove poslednje zajedničke kreativne trenutke, njihov duh koji ih je činio tako posebnim i inspirativnim).

…Like a rolling stone
Like a rolling stone
Like the FBI, and the CIA
And the BBC, BB King
And Doris Day, Matt Busby
Dig it, dig it, dig it, dig it…

      McCartneyjevski šarmantna, duboka, otmena i dostojanstveno bolna Let it be (u gospel ritmu, harmonična, veoma emotivna posveta pokojnoj majci Mary koja mu se javila u snu i rekla mu da pusti da stvari idu svojim tokom i da ne pokušava da održi neodrživo – Beatlese na okupu, četvoricu nekadašnjih poletnih i kreativnih liverpulskih momaka, koji su u međuvremenu odrasli, i osetili duboku potrebu da svako krene dalje nekim svojim novim, zasebnim putem). Pesma je zapravo nastala tokom sesija za White album, u vreme kada se Paul McCartney osećao izolovano kao jedini član The Beatlesa koji je još uvek želeo održati grupu na okupu. Njegov entuzijazam i uverenje održali su ih nakon smrti Briana Epsteina, ali je sve više smatrao da su ostali u suprotnosti s njegovim pokušajima da ih motiviše da ostanu na okupu kao The Beatles.

Jedne noći tokom ovog napetog vremena usnio sam san da sam video svoju mamu, koja je bila mrtva 10-ak godina, počinje svoju priču Paul McCartney o inspiraciji za pesmu Let it be. I bilo je tako divno videti je jer je to divna stvar u snovima: zapravo ste se na trenutak ponovno spojili s tom osobom; evo ih i čini se da ste oboje ponovno fizički zajedno. Bilo mi je tako divno i bila je vrlo ohrabrujuća. U snu je rekla: Biće sve u redu. Nisam siguran je li upotrebila reči Neka bude, ali to je bila srž njezina saveta, glasio je: Ne brini previše, ispašće u redu. Bio je to tako sladak san da sam se probudio misleći, Oh, stvarno je bilo sjajno ponovno je posetiti. Osećao sam se vrlo blagoslovljeno što sam imao taj san. To me je nateralo da napišem pesmu Let It Be. Doslovno sam započeo s Majka Marija, kako se ona zvala, Kad se nađem u nevolji,u kojoj sam se svakako našao. Pesma je nastala na temelju tog sna.

    Neobavezno-razdragani fragment Maggie mae  predstavljao je tradicionalnu pesmu, jednu od mnogih Beatles improvizacija tokom snimanja Let it be albuma, Beatles interpretaciju ulične balade o jednoj liverpulskoj prostitutki. Sledilo je moćno i razigrano rokersko uzletanje u I’ve got a feeling. Furiozna pesma I’ve got a feeling  bila je savršen primer lenonovskog bazičnog rokerskog uzletanja, uzbudljive kombinacije dvaju savršenih vokala McCarneyja i Lennona (oseća se duh novog poleta i radosti povratka silini čiste rock energije, nakon teške psihodelične ere tripovanja i uvrnutosti stila). Bila je to prva zajednička pesma neprevaziđenog kreativnog tandema – Lennon-McCartney još od legendarne A day in the life iz 1967., spoj dve polupesme.

I've got a feeling, a feeling deep inside

Oh yeah, oh yeah, that's right

I've got a feeling, a feeling I can't hide

No no no, oh no, oh no

Yeah yeah I've got a feeling yeah

 

Oh please believe me, I'd hate to miss the train

Oh yeah, yeah, oh yeah

And if you leave me I won't be late again

Oh no, oh no, oh no

Yeah yeah I've got a feeling yeah

I've got a feeling

 

All these years I've been wandering around

Wondering how come nobody told me

All that I was looking for was somebody

Who looked like you

 

I've got a feeling, that keeps me on my toes

Oh yeah, oh yeah

 

I've got a feeling, I think that everybody knows

Oh yeah, oh yeah, oh yeah

Yeah yeah I've got a feeling yeah

Yeah

 

Everybody had a hard year

Everybody had a good time

Everybody had a wet dream

Everybody saw the sunshine

Oh yeah, (oh yeah) oh yeah, oh yeah

Everybody had a good year

Everybody let their hair down

Everybody pulled their socks up

Everybody put their foot down

Oh yeah

Yeah I've got a feeling

A feeling deep inside

Oh yeah

 

Oh yeah

 

I've got a feeling

A feeling I can't hide

Oh no

 

Oh no no no

 

Yeah yeah yeah yeah

I've got a feeling

 

I've got a feeling

 

Everybody had a good year

Everybody had a hard time

 

Everybody had a wet dream

 

Everybody saw the sunshine

 

Everybody had a good year

Everybody let their hair down

 

Everybody pulled their socks up

 

Everybody put the foot down

Oh yeah

 

Oh yeah

 

I've got a feeling

Yeah yeah yeah yeah

 

[Oh my soul, so hard.]...

   Jedan deo činila je McCartneyjeva strofa-refren i srednjih 10 taktova, u vezi s njegovom verenicom Lindom Eastman, dok drugi deo predstavlja jedna od Lennonovih ideja iz 1968. godine, dvoakordni bluzerski format. Snimljena uživo tokom svirke na krovu zgrade Apple (kao deo čuvenog filma o snimanju albuma Let it be), 30. januara 1969., ona je predstavila po ko zna koji put Bitlse u svom nadahnutom, neispoliranom rokenrol izdanju, predstavila je njihovu snažnu, iskrenu i spontanu svirku, praćenu izvanrednim Billyjem Prestonom na električnom klaviru, povratak korenima i osnovnoj ideji da pesme nastanu bez ikakvog dodatnog nasnimavanja i studijskog poliranja.

Imam osećaj, osećaj duboko iznutra

O jea, o jea, tako je

Imam osećaj, osećaj koje ne mogu sakriti

Ne, ne, ne, o ne, o ne

Jea jea imam osećaj

 

O molim te veruj mi, mrzim da propustim voz

O jea, jea, o jea

I ako me ostaviš neću opet kasniti

O ne, o ne, o ne

Jea jea imam osećaj jea

Imam osećaj

 

Svih ovih godina lutam okolo

Pitam se kako mi niko nije rekao

Sve što sam tražio je bila neka

Neka koja izgleda kao ti

 

Imam osećaj, koji me održava na nogama

O jea, o jea

Imam osećaj, mislim da svi znaju

O jea, o jea, o jea

Jea jea imam osećaj jea

Jea

 

Svi imaju tešku godinu

Svi imaju dobru zabavu

Svi imaju vlažne snove

Svi su videli sunčev sjaj

O jea, (o jea) o jea, o jea

Svi imaju dobru godinu

Svi neka puste svoje kose

Svi su navukli svoje čarape

Svi su nagazili svojim stopalom

O jea

Jea imam osećaj

Osećaj duboko iznutra

O jea

 

O jea...

 

(O moja duša, tako je teško)

   Ova poletna, nadahnuta rokenrol pesma kasnih Beatlesa zapravo je predstavljala kombinaciju dveju nedovršenih pesama: I’m got a feeling Paula McCartneyja i Everybody had a hard year Johna Lennona. Nasuprot McCartneyjevom optimističnijem delu i poletnosti, Lennonova polovina pesme predstavljala je litaniju (molitvu, tužbalicu) koja je odražavala njegov blues, jednu veoma tešku godinu koja je ostala za njim. Bio je to Lennonov gorki osvrt na burnu 1968., godinu unutar koje se razveo od prve supruge Cynthije, dok je njegova nova supruga Yoko Ono imala spontani pobačaj, godinu unutar koje se borio sa heroinskom zavišću (koju će tako bolno i emotivno opisati naredne godine u pesmi Cold turkey, sa svojim novim bendom koji će ga pratiti unutar dela solo karijere – Plastic Ono bendom) i posledicama koje će mu doneti hapšenje zbog posedovanja kanabisa, i napokon godinu koja mu je donela otuđenost od prvog sina – Juliana (koji je tada imao svega 5 godina) i otuđenosti i nezadovoljstva unutar Beatlesa koje nije više osećao kao radost, deo svog života i umetničkih vizija koje su krenule putem avangarde, protestnih pesama i na kraju surovo ličnih komada unutar potonje solo karijere koja je već začeta tokom formalnog boravka unutar Beatlesa.

      Savršenstvo jednostavnosti izvornog rock and rolla u One after 909 (sirovi bluz železnice Johna Lennona, pesma koju je napisao kao sedamnaestogodišnjak), lenonovski je obojen dinamičnošću i nepresušnom energijom harizmatičnog, duhovnog vođe liverpulskih Buba. Odgovor na lenonovski sirovi rock and roll bio  je  još jedan  mekartnijevski pop klasik za sva vremena - The long and winding road (jedna od najlepših, melanholičnih i sentimentalnih pesama McCartneyja, pesma koja je postala konačna jabuka razdora u aprilu 1970., u vreme kad je Lennon bez znanja Paula McCartneyja angažovao producenta Phila Spectora da konačno uobliči ovaj odbačeni album, što je toliko naljutilo McCartneyja da je par dana nakon finalnog miksanja albuma, 10. aprila te godine zvanično saopštio svetu da napušta Beatlese – mada je to isto, ali nezvanično, John Lennon učinio već 12. septembra 1969., nedugo po okončanju snimanja albuma Abbey road).

U to sam vreme bio malo izbezumljen, sa setom se prisećao Paul McCartney poslednjih dana Beatlesa i pesme The long and winding road. Tužna je to pesma jer je sve o nedostižnom; vrata do kojih nikad ne stigneš. Ovo je put kojim nikad ne stižete do kraja.

     Na setnu, klasičnu melodiju Paula McCartneya nadovezuje se još jedan Harrisonov blue(s) klasik, jedna od njegovih najlepših numera (koje su ukazivale na svu raskoš njegovog zapostavljenog i skrajnutog talenta unutar Beatlesa). For you blue je neizmerno zavodljiv i lepršav Harrisonov  blues u najboljem Elmore James maniru starih majstora iskrene i jake emocije, poletna melodija koja dira dušu svakog istinskog zaljubljenika u Beatlese, pop, bluz ili rok muziku.

(Queen says no to pot-smoking FBI members.)

 

Because you're sweet and lovely girl I love you

Because you're sweet and lovely girl it's true

I love you more than ever girl I do

I want you in the morning girl I love you

I want you at the moment I feel blue

I'm living every moment girl for you

(Walk, walk cat walk.

Go, Johnny, go.

Same old the twelve bar blues.

Elmore James got nothing on this baby.)

I've loved you from the moment I saw you

You looked at me that's all you had to do

I feel it now I hope you feel it too

Because you're sweet and lovely girl I love you

Because you're sweet and lovely girl it's true

I love you more than ever girl I do

Rhythm and blues...

   Strastveni zvuk slajd (slide) gitare, snimljen 25. januara 1969., klizi po emotivnoj niti u dvanaestotatktnoj formi, D-duru čija se magija pretvara u strasnu ljubav prema prelepoj Harrisonovoj ženi Pattie Boyd. Jedna od mojih omiljenih pesama, u top ten The Beatlesa, bez obzira na prejaku konkurenciju ostalih remek - dela ovih magičara pop senzibiliteta.

(Lenon: "Kraljica kaže "ne" FBI agentima koji puše vutru.")

 

Jer si slatka i lepa devojko, volim te

Jer si slatka i lepa devojko, istina je

Volim te više nego ikad devojko, tako je

 

Želim te ujutro devojko, volim te

Želim te svaki čas kad sam pun tuge

Živim svaki trenutak devojko, za tebe

 

(Korak! Korak, mačko, korak!

Napred, Džoni, napred.

Isti stari dvanestotaktni bluz!)

 

(Elmor Džejms se ne može meriti sa ovim, bejbi!)

 

Voleo sam te od onog trenutka kad sam te video

Gledala si u mene i to je sve što je trebalo

Osećam to sad i nadam se da i ti osećaš to

 

Jer si slatka i lepa devojko, volim te

Jer si slatka i lepa devojko, istina je

Volim te više nego ikad devojko, tako je

Ritam i bluz!

   Lepršava, nadahnuta i relaksirana pesma George Harrisona For you blue  je blues od dvanaest taktova u country blues stilu. Kada je napisao For You Blue, na Harrisona je delimično uticao boravak s Bobom Dylanom i kanadskim sastavom The Band (Robbie Robertson) u Woodstocku, država New York, tokom novembra – decembra 1968. Bila je to tako osvežavajuća poseta prijateljima i uživanje u opuštenoj atmosferi, totalna suprotnost svemu što je Harrisona pratilo tokom cele 1968. sa Beatlesima, posebno tokom snimanja White albuma i saradnje sa sveprisutnim i sve napetijim tandemom Lennnon -McCartney.

   Iako je ta poseta Harrisonu bila korisno muzičko iskustvo, Beatlesi su prvo na pesmi radili usred atmosfere razdora, tokom snimljenih proba koje su činile deo dokumentarnog filma Neka  bude (Let it be) (Harrison je Lennonu i McCartney doneo u studio neke od svojih budućih, najboljih pesama, pre svega bisere koji će se naći na njegovom monumentalnom, trostrukom solo albumu All things must pass (1970.) prosto eksplodirati donevši mu napokon zasluženu pažnju i priznanje kao kantautoru), ali ništa od toga nije prihvaćeno na snimanju novog albuma – Lennon je bio hladan i nezainteresovan za rad sa Beatlesima, dok je McCartney svojom nadmenošču bukvalno oterao Harrisona iz benda - srećom ne zadugo, omogućivši svetu da čuje još nekoliko bisera sa Beatlesima na Abbey road albumu, pre svih Something i Here comes the sun).

   Snimljena u Appleovom studiju u Londonu krajem januara 1969., pesma For you blue uključuje steel guitar (havajsku gitaru)  deonicu koju je svirao John Lennon. Nepotrebno je naglasiti koliko je slajd zvuk Beatlesa bio inspirisan blues legendom Elmore Jamesom koji se i pominje unutar pesme. Bio je to nadahnjujući izvor nekadašnje, izvorne Beatles energije njihovih ranih početaka u zloslutnoj fazi razlaza. Uprkos svemu, natopljena snažnim emotivnim nabojem i posvećena prelepoj i voljenoj Pattie Boyd (koja će uskoro, nenadano i sama otići, ali u naručje Erica Claptona i postati Laylom) i izvorišnim zvukom sa kojeg se napajao rokenrol u svom začetku – najlepšoj, naivnoj i nevinoj fazi pedesetih, koja je opet nadahnula momke koji će krajem te decenije postati Beatlesi, For you blue ostaje jednom od najlepših Harrisonovih pesama – tako oslobađajuća, razigrana, sveža – nudeći upravo onaj osećaj slobode i novih kreativnih strujanja koji su tako nedostajali unutar sve napetijih Beatlesa. U osnovi blues, a opet tako srečan, kao i kraj jedne priče koja se već dugo nikog nije ticala (osim možda napaljenog i samoljubivog McCartneya).

   Definitivno jedna od meni najomiljenijih numera uprkos progresivnom dometu mnogih Beatles klasika i mnogo kompleksnijih, tehnički savršenijih tema. Pesma koja kao da je zatvarala pun krug započet punih deset godina ranije na relaciji Liverpool- Hamburg (via Chicago or Memphis (blues)).

   Za razliku od mnogih bendova, B-strane singlova Beatlesa često su bile jednako dobre, ako ne i bolje od A-strane singlova. Slučaj pesme: For You Blue, kao B-strane hit singla The Long and Winding Road, sjajan je primer ove nepobitne činjenice. Iako je Long and Winding road (McCartneyjev klasik) zasigurno posedovao velike emocije, For You Blue predstavlja čistog i nadahnutog George Harrisona, čoveka koji je uživao u bluesu i countryju jednako kao i u rocku. For You Blue sadrži ono što bi vremenom postalo zaštitni znak Harrisonovih pesama: slide gitara. Stoga mnogi slušaoci pretpostavljaju da Harrison svira steel guitar tokom cele pesme. Iznenađujuće je saznanje da je zapravo John Lennon izvodio solaže na stil gitari u krilu. Let It Be film prikazuje Lennona kako izvodi solo, naginjući se nad gitaru, dok mukotrpno izvodi note. Čuje se kako Harrison bodri Lennona dok svira blues, slide na havajki, vičući Napred, Johnny, napred! i Elmore James se ne može meriti sa ovim, bejbi, referencu na drugog majstora gitare, blues legendu kojeg su nazivali kraljem slajd gitare. Dok moćni blues praši, Harrison peva u falsetu, a glas mu lebdi iznad emotivne Lennonove gitare, klavira Paul McCartneyja i  bubnja nadahnutog Ringo Starra. Ostatak priče već odavno je deo legende.

Go, Johnny, go. Same old the twelve bar blues. Elmore James got nothing on this baby.

     Opraštajna Get back (pesma koja je predstavljala prvobitni naziv albuma i koja je u aprilu 1969. postala devetnaesti britanski singl Bitlsa, jedna je od onih poletnih, gracioznih i otkačenih rokerskih kreacija, snažnih ritam i bluz numera koje su sačinjavale suštinsku osnovu benda iz koje su crpili snagu, vitalnost i ideje za uzlete u bilo kom pravcu da ih je poveo njihov neuništivi duh kreativnosti i inovativnosti ), punokrvnog rock and rolla, još jednog dokaza nepresušne energije i kreativnosti koja je krasila Beatlese.

    Priču zaokružuje i obogaćuje toplina filma koji spontano prati rad na ploči, proces stvaranja pesama, lepotu ujedinjenih talenata, opuštenost, neodoljivu dozu humora i vedrinu session svirki, prirodnost četvorice momaka koji su prvi krenuli putem demistifikacije tzv. rock zvezda, prati dešavanja oko zgrade i reakciju prolaznika te se završava antologijskim prepodnevnim nastupom na zgradi tadašnje Beatles kompanije Apple (London, England). Na kraju svirke na krovu zgrade (na opšte čuđenje i oduševljenje kosmopolitskog Londona 30. januara 1969.), kao i na kraju ploče, jedinstvenom ironijom i smislom za humor John Lennon se spontano, sa smeškom, obraća prisutnima:

Hvala na pažnji! Nadam se da vam se ovo svidelo i da smo prošli na audiciji!. 

       I to je bio kraj. Album  Let it be je snimljen i ostavljen po strani do aprila 1970., Beatlesi su se još jednom okupili u februaru 1969. i do leta snimili svoje hronološki poslednje snimke i u septembru 1969. izdali album Abbey road i... ostatak priče je legenda.

   Još jednom izazvali su pažnju sveta, svideli se mnogima i prošli na audiciji, otišavši putem vlastitih snova, tamo gde još niko nije uspeo da se približi niti da zaviri. Neka bude.

 

By Dragan Uzelac