THE DOORS - Strange days (1967.)

 

THE DOORS - Strange days (1967.)

... When the music’s over

turn out the lights...

for the music is your special friend

dance on fire as it intends

music is your only friend

until the end ...

    Nakon proboja sa prvim, antologijskim albumom The Doors (1967.), kojeg je kritika nazvala moćnim i napetim džojsovskim popom, i nakon što je singl Light my fire početkom jula 1967. godine stigao na prvo mesto američke top liste zapalivši The Doors vatru širom Amerike, The Doorsi ponovo ulaze u studio, gde uz pomoć snimatelja Brusa Botnika i producenta Pola Rotčajlda snimaju naredni album - Strange days. Album je ponovo snimljen u Sunset sound recorders, Hollywoood, California studiju, u periodu od maja do avgusta 1967., a objavljen je 25. septembra iste godine.

 

    Jim Morrison i Ray Manzarek su imali ideju da The Doors budu inteligentna fuzija pozorišta, pesništva i dobro odražene, istražene muzike...

... Cancel my subscription to the resurrection

send my credentials to the house of detention

i got some friends inside...

    Priča o Čudnim vremenima otvorena je zvukom Moog sintisajzera (po prvi  put tada korišćenim unutar rock muzike) i tamom Morrisonove apokaliptične i nihilistične poetike – Čudna vremena su nam ušla u trag, uništiće naše male radosti. Čudna vremena su nas nagazila, kroz njihove čudne sate se vučemo usamljeni, zalutalih tela, izneverenih sećanja, trajemo od dana do čudne noći kamena. Atmosfera turobnosti i sete putnika na kraj noći, usamljenih marginalaca koji ne nalaze utočišta i utehe u pustini patnje probija se između redova poetike jahača oluje – od nežnih ljubavnih tema, radosti i sete, preko dubokih filozofskih i introspektivnih autobiografskih razmatranja vlastite uloge, mesta i stava unutar posustalog sveta čudnih vremena, naznačeni jedinstvenom muzikom sanjara – isključenih i odbačenih, muzikom carstva senki i tmine koji nas proganjaju. Sneni, otegnuti, romantični i poetični Morrisonov bariton odvodi slušaoca na još jedno čudesno putovanje unutar začaranog kruga The Doors sveta – sveta stranaca u potrazi za ljubavlju, slobodom, krikom leptira i konačnim utočištem bez lažnih osmeha i finih laži.

... Love me two times, baby

love me twice today

love me two times, girl

i’m gonna away...

    Album Strange days i stečeno samopouzdanje nakon enormnog početnog uspeha omogućili su the Doorsima da se prepuste čarima eksperimentisanja – novi, osmokanalni studio, nudio je nebrojene tehničke mogućnosti snimanja.

You’re lost, little girl

you’re lost

tell me who are you?

      Melanholični prelivi You’re lost little girl i Morrisonov senzibilni, lirski bariton maestralnim Kriegerovim gitarskim uvodom pretapaju se u jednu od najlepših i najsnažnijih ljubavnih The Doors pesama  - impresivne lirike, ritma i senzibiliteta trubadura koji sve vreme istražuje mogućnosti i domete umetničkih sloboda, iritirajući rigidni sistem koji mu je iza leđa spremao brutalnu osvetu sa  nažalost tragičnim ishodom.

... Moja nesrećna devojčice, ostala si sama,

igraš se usamljena,

igraš se tamničara svoje duše,

zatočena u tamnici koju si sama sazidala...

  Jedna od najimpresivnijih numera The Doorsa, Love me two times, bila je bluz rok numera Robbyja Kriegera, uzbudljiva i kontraverzna ljubavna priča o vojniku, mornaru koji je pre isplovljavanja i odlaska u Vijetnam proveo poslednje veče sa svojom devojkom. Po rečima Raya Manzareka bila je to pesma Robbyja Kriegera, njegov veliki bluz rok klasik o požudi i gubitku, ili brojnim orgazmima, nisam siguran u to. U to nisu bili sigurni ni tadašnji mediji, pa je numera imala zabranu radijskog emitovanja. The Doorsi su u ovu pesmu uneli svu svoju čudesnu energiju i magiju – od moćne Kriegerove gitare, zvuka harpsikorda Raya Manzareka do više nego strasne interpretacije neobuzdanog Jima Morrisona koji je svemu davao dodatnu dramsku notu teatralnosti.

Voli me dva puta, mala

Voli me dvaput danas

Voli me dva puta, devojko, ja odlazim

Voli me dva puta devojko, jednom za sutra,

Jednom samo za danas

Voli me dva puta,

Ja odlazim

 

Voli me jedanput, nisam mogao govoriti

Voli me jedanput, da, moja kolena oslabise

Voli me dva puta, devojko,

Neka mi to traje kroz nedelju dana

Voli me dva puta, ja odlazim

Voli me dva puta, ja odlazim

U redu, da

Voli me jedanput, nisam mogao govoriti

Voli me jedanput, da, moja kolena oslabise

Voli me dva puta, devojko,

Neka mi to traje kroz nedelju dana

Voli me dva puta, ja odlazim

Voli me dva puta, mala

Voli me dvaput danas

Voli me dva puta, mala, zato jer odlazim

Voli me dva puta, devojko, jednom za sutra,

Jednom samo za danas

Voli me dva puta, ja odlazim

Voli me dva puta, ja odlazim

Voli me dva puta, ja odlazim!

     Unhappy girl, sentimentalno setno ljubavno putovanje, obogaćeno je tehnički zvukom kontračinele puštenim unazad, usisavajući zvuk i suze usamljene i nesrećne devojčice. A onda, nakon lirski nadahnute ljubavne trilogije i setne Morrisonove poetike, nastupa dramatični haos Horse latitudes, jedna od Morrisonovih čudesnih fascinacija inspirisanih ritualnim žrtvovanjem španskih pastuva, obogaćena zvucima konkretne muzike (zvukom uzetim iz prirode i tehnički obrađenim). U pozadini Jimove srednjoškolske pesme Rotčajld i Botnik snimili su na jedan kanal belu buku magnetofona tako da podseća na zvuk vetra (Rotčajld je rukom vrteo traku na magnetofonu i tako dobio pomenuti zvuk), dok se ostatak ekipe u studiju prepustio lepotama eksperimenta, svirajući instrumente na neuobičajene načine – trzanjem žica klavira ili elektronskim modifikovanjem zvuka Manzarekovih orgulja. Boca koka-kole bačena je u limenu kantu za otpatke, ljuskama kokosovog oraha lupali su po podu studija i zavijali iz sveg glasa. Iz pozadinskog haosa i zloslutnog nereda dopirao je glas Jima Morrisona koji je povišenim tonom recitovao stihove pesme, dajući atmosferi jasnu dramsku notu.

... Dok lagodna mora kuju svoje oklope

a mrgodne i pobačene struje

rađaju sićušne nakaze,

prava jedra umiru.

Neprijatan tajac.

Isprva životinja se baca preko ograde,

Sapi besno dahću,

u krutom zelenom galopu,

glave se propinju

graciozno, prefinjeno,

zastanu... pokore se...

u nemoj agoniji nozdrva

pažljivo doterane

pa onda zapečaćene...

    Teatarski feeling sve vreme provejava stihovima i atmosferom na ovom moćnom albumu, dajući mu neku vrstu dramaturške tenzije, nelagode, izmešanih osećanja čoveka koji mnogo toga zna, ali u ništa nije sasvim siguran – kako je to jednom prilikom definisao sam Morrison. U potrazi za slobodom divljine. Kao kada se idilična ljubavna šetnja, obojena bluziranom i setnom bottleneck gitarom Robbyja Kriegera - Moonlight drive – swim to the moon, pretvara u suicidalnu dramu – falling through wet forests. Jim Morrison napisao je tekst dok je boemski živeo na krovu u Venice Beachu u Kaliforniji. Noću je sve bilo čisto, pa bi ljudima gledao u prozore, proučavao šta rade i gledao njihove televizore. Bilo je to vreme nakon završetka studija filmske režije i njegovog definitivnog odlaska od kuće, sredinom šezdesetih. Vrata percepcije bila su tek malo otvorena i lagano se nazirala paklena vizija koja će ga s The Doorsima odvesti na kraj noći. Jim Morrison je  izrecitovao Moonlight drive Rayu Manzareku kada su naleteli jedan na drugoga na plaži u južnoj Kaliforniji 1965. Manzarek, koji je poznavao Morrisona iz filmske škole UCLA, mislio je da je to sjajno i uverio ga je da osnuju bend. Smesta sam znao da smo pronašli to, ono neodredivo, transcendentno nešto na šta se Kerouac pozivao, rekao je Manzarek. Stihovi koji su govorili o susretu na plaži pod mesečinom bili su prva pesma koju su snimili The Doors (mada su je potom ostavili za drugi album, smatrajući da nije dovoljno dobra za njihov pakleni, antologijski debi album).

... Let’s swim to the moon

let’s climb thru the tide

you reach a hand to hold me

but i can’t be your guide.

Easy to love you i watch you glide

falling through wet forests

on our moonlight drive

moonlight drive...

C’mon, baby, gonna take a little ride

goin’ down by the ocean side

gonna get real close

get real tight

baby gonna drown tonight

goin’ down, down, down...

    Nakon metaforične, dinamične, čudesne suicidalne šetnje Morrison se još više okreće unutra i uz setne, karnevalske zvuke benda stihovima bolno iskazuje zastrašujuće iskren krik očajnika i usamljenika. Pesma People are strange jedan je od stilski najprefinjenijih, najdubljih i poetski najekonomičnijih Morrisonovih psiholoških portreta, silaženje u dubine i tamu ljudske duše, njeno seciranje, raščlanjivanje i pronicljivo dijagnosticiranje stihovima.

   Proizvod svega bila je neponovljivo jezgrovita,  egzistencijalističkim nemirom i duhom obojena pesma, sjajan literarni primer ekonomičnosti izraza, pesma granitne čvrstine i nestvarne dubine, upitnosti, višeznačnosti i višeslojnosti, egzistencijalni nemir modernog čoveka izgubljenog u gomili stranaca, uplašenog surovom bezosećajnošću i besperspektivnošću sveta apsurda unutar kojeg su ljudi jedni drugima nedokučivi, hladni stranci - ponor u kojem nestaje svaka nada u istinsku ljubav, empatiju, iskrenost emocije, lepote, kreativnosti.

Naš rad, naši koncertni nastupi, predstavljaju želju za preobraženjem. Trenutno sam više zainteresovan za tamnu stranu života, za zlo, za mračnu stranu meseca, za noć. Ali što se naše muzike tiče, mislim da istražujemo, ispitujemo i pokušavamo da se probijemo do nekog čistijeg, slobodnijeg područja. Naša muzika i ličnosti, onakve kakve izgledaju na pozornici, još uvek su u stanju haosa, sa elementom pročišćavanja koje se tek javlja, objašnjavao je Morrison umetnost The Doorsa. Na sebe je bio preuzeo ulogu šamana, duhovnog vođe, ekstatičnog i nihilističnog umetnika na trapezu.

      Za sam kraj albuma Strange days, albuma koji je tako slikovito uhvatio duh jednog vremena, pretočivši ga u moćne stihove i veličanstven, muzički psihodelični trip koji crpi snagu iz prastarih, bluz korena, je ostavljena jedna od ključnih Morrisonovih poema - When the music’s over, uz The End sa prvog albuma, njegov autobiografski psihološki autoportret, spoljna strana jednog jedinstvenog, kompleksnog sveta čudesnih prizora u rudniku zlata. Pesme  My eyes have seen you i I can’t see your face in my mind, koje joj prethode na albumu, manjeg su intenziteta i značaja za rad grupe i odišu uobičajenim senzibilitetom i magijom The Doorsa, lagano ploveći mirnim svetom bolnih izazova, dilema i pitanja bez konačnog, sigurnog odgovora.

   Psihološka drama When the music’s over započinje uzbudljivom kabaretskom indignacijom i kreće se nemirnim vodama gorčine i duševnih lomova, negde između jetke razočaranosti buntovnika koji se nalazi na stazi lagane kapitulacije i čudesne duhovne smirenosti, vere u snagu muzike kao jedinog pravog čovekovog prijatelja koji ostaje do samog kraja. Morrison je preokupiran vlastitom smrću, i iz te mračne fascinacije nastaju moćne poetske slike: Pre nego što potonem u veliki san, želeo bih da čujem krik leptira. On otkazuje pretplatu na uskrsnuće i šalje svoje papire u ludnicu, tamo gde već ima nekoliko prijatelja. Osvrće se sa duboko proživljenom gorčinom u srcu, duši i glasu svetu laži, zla, nasilja i poručuje, u formi borbenog pokliča, krika očajnika: Mi želimo svet i želimo ga SADA!. Odmah, sada, a ne nakon beskraja vekova natopljenih krvlju nevinih žrtava, vekova gnusnih laži, finih lažnih osmeha, ideologija i demagogija, moždanih masturbacija i ispiranja mozga, perfidnih manipulacija.

     Muzika benda the The Doors i Jima Morrisona je utihnula nekoliko godina kasnije, ostajući kao i Kraj jedini Morrisonov pravi prijatelj. Svi oni koji su bili u vatri tih burnih godina na kraju su i sagoreli, ostavljajući za sobom besmrtnu muziku i poeziju. Jim Morrison, pesnik čija je duša bila razapeta između neba i pakla otišao je putem vlastite poezije i muzike koju je stvorio sa The Dorsima. Album Čudna vremena jedna je od prijateljskih spona koja nas još uvek povezuje sa njegovim jedinstvenim duhom kojeg je na ovom svetu tako beskompromisno ispoljavao. Until the end – do samog kraja.

 

By Dragan Uzelac