TRISTAN TZARA (1896.- 1963.)

 

TRISTAN TZARA (1896.- 1963.)

 

    Rumunski pesnik i esejist, Tristan Cara, rodio se u mestu Moinesti, Rumunija, 16. aprila 1896. godine, u porodici rumunskih Židova. Pravo ime bilo mu je Sami Rosenstock. Kao mladić naprednih pogleda, odlazi u Pariz gde u četvrti Monparnas postaje deo zajednice avangardnih umetnika. Svoje glavno delo Sedam manifesta dadaizma, objavljuje 1924. godine.

 

    DADA NE ZNAČI NIŠTA, pisao je pesnik Tristan Cara velikim slovima na osnivačkoj manifestaciji avangardne umetničke grupe – dadaizma, u Cirihu 14. jula 1916. godine. A potom nastavlja: Kru crnci nazivaju Dadom rep svete krave. Vedro i majka su u nekim delovima Italije Dada. Drevni konjić, dojilja, dvostruka afirmacija na ruskom i rumunskom: Dada... Ne gradi se senzibilitet na jednoj reči; čitava građevina vodi savršenstvu koje je dosadno, ideji zgaženoj u nekoj zlatastoj lokvi, relativnom ljudskom proizvodu. Dadaizam je bio avangardni umetnički pokret, nastao za vreme užasavajućeg besmisla i pokolja Prvog svetskog rata, koji je bukvalno odbacivao sve dotadašnje vrednosti civilizacije – kako u umetnosti, tako i u životu – radikalno, do kraja. On okuplja umetnike pobunjene protiv rata, društva i umetnosti njihovog vremena razaranja i obesmišljavanja svega. Nihilizam, crni humor i žarka želja da se šokira svet bili su privlačni u atmosferi beznađa, očaja i razočaranja svetskim ratom. Dadaizam je na ogoljen i bolan način prikazivao destruktivnu volju umetnika koja izaziva skandale i provocira. Njihova poezija je bila suštinski antitradicionalno orijentisana, složena od slogova, neartikulisanih uzvika i reči bez reda. Dadaisti su smatrali da je konvencionalna kultura u doba opšteg ludila i haosa rata puka ideološka laž ili jalova dekoracija koju treba odbaciti. Veru u novog čoveka i duhovni preobražaj smatrali su zabavom za pesnike. Istupali su satiričnim kabaretskim tekstovima i provokativnim izložbama, demonstrirajući na svoj način protiv ideoloških opsena i militarizma. Vlastite groteske u stihovima, skečeve i parodističke montaže sastavljene od nizanja rečenica izrezanih nasumično iz novina nisu shvatali kao umetničko delo u tradicionalnom smislu.

 

    U dadaističkom manifestu Cara još jasnije objašnjava kako je rođeno ime grupe: DADA je rođena u ciriškom kabareu Volter, 1916., iz želje za nezavisnošću, iz nepoverenja prema zajednici. Naši pripadnici zadržavaju svoju slobodu. Ne priznajemo nikakvu teritoriju. Dosta je bilo kubističkih i futurističkih akademija: laboratorija formalnih ideja. Moja namera je bila da stvorim samo jednu izražajnu reč koja će svojom magijom da zatvori sva vrata razumevanju i koja neće biti još jedan izam.

 

DADA je potop posle koga sve počinje ispočetka.

 

    Šta je u suštini bila DADA? Pokušaj uništenja svega? Svođenje računa? Evo šta je rekao Tristan Cara, pesnik i jedan od osnivača pokreta: Postoji književnost koja ne dopire do nezasite mase. Stvaralačka dela nastala iz istinske potrebe autora i za samog autora. Spoznaja uzvišenog egoizma u kome svi zakoni nestaju. Svaka stranica treba da puca od ozbiljnosti, nejasnoća, težine, vrtloga, groznice, novina, večnog, od zbunjujuće poruge, od entuzijazma principa ili od načina na koji je odštampana. Kažem vam: ne postoji početak i mi ne drhtimo, nismo sentimentalni. Mi cepamo, kao razjareni vetar, odeću oblaka i molitvi, i pripremamo veliku predstavu propasti, požara i rušenja. Čovek nije ništa. Mereno na skali večnosti, svako delovanje je uzaludno.

 

    Naglašavajući svoje rušilačke težnje u najčistijem anarhističkom stilu, Cara izjavljuje: Neka svi ljudi vrište: treba izvršiti veliki, destruktivni, negativni zadatak. Pomesti, očistiti. Čišćenje pojedinca odvija se kroz stanje ludila, agresivnog ludila, sveobuhvatnog, kroz svet prepušten razbojničkim rukama koje komadaju i uništavaju vekove. Prvi dadistički manifest završava se delom koji nosi naziv Dadaističko gnušanje. Sledi deo izvoda: Svi proizvodi duha sposobni da postanu negacije porodice su Dada; pojedinačni protesti svih ljudi u destruktivnoj akciji:Dada; ukidanje logike, ples kreativnih nesposobnjakovića:Dada; ukidanje sećanja: Dada. Sloboda: Dada, Dada, Dada, zavijanje boja u grču, isprepletanost suprotnosti i protivrečnosti, grotesknog, nedoslednosti: ŽIVOT.

 

Mi smo protiv svih sistema, ali njihovo odsustvo je najbolji sistem.

 

   Mahniti i rušilački individualista – Tristan Cara, bio je jedan od ključnih likova Dade, potom član nadrealista i konačno pripadnik ortodoksnog komunizma. Zadržao je do kraja eksplozivnost – od prve knjige Vingt-cinq poemes (1918.) do Grains et issues (1935.), kao i u svojoj najambicioznijoj tvorevini L’homme aproximatif ( 1930.). Iako je stekao ime zahvaljujući pre svega svojim dadaističkim manifestima, bio je pre svega pesnik. Njegov recept za pisanje dadističke poezije glasio je ovako: Uzmite novine i makaze. Isecite deo članka koji ima predviđenu dužinu vaše pesme. Isecite svaku reč pojedinačno i stavite ih u torbu. Blago je protresite. Izvlačite, onda, svaku reč na sreću. Prepišite ih pažljivo. Pred vama će se pojaviti pesma. I eto krajnje originalnog pisca sa očaravajućim senzibilitetom, iako je nerazumljiv za mase.

 

    Carina rečitost je takve prirode da uspeva da da poetski smisao čak i kijanju. Objavio je knjige: Npala garoo (1915.), Prva nebeska pustolovina gospodina Antipyrina (1916.), Dvadeset i pet pesama (1919.). Svojim subverzivnim humorom dao je značajan doprinos nadrealizmu, dok je kasnije usmerio duh pobune svoje poezije na istorijskom angažmanu( u španskom građanskom ratu i pokretu otpora). Pomenute knjige sadrže pesme tj. slobodne reči i imaju na sebi unikatne drvoreze dadističkih umetnika Janka i Arpa. Pesnik Supo ocenjuje Carine pesme na sledeći način: Carine pesme su zastave. Njihove boje su zaslepljujuće: ultraviolet, električno plavo, skerletno. Jadne oči današnjih čitalaca ne mogu da ih gledaju izbliza. Nedostaju sočiva vremena i, možda smrti. Carina reč je bujica i sve gramatičke i sintaksičke korene koje poseduju reči čupa uragan njegovog lirizma. Rene Krevel ga ocenjuje ovako: Antifilozof Cara je bujica koja može koja može da postidi sve vodopade zbog njihove spljoštenosti. Rečenice skaču, padaju, igraju na slapovima. Svetlost blista nemajući vremena da se zaustavi ni na jednom predmetu.

Igra krik lom

kotrlja se čujem na klupi

ipak šta je to? Nervi su tišine
u trenutku sečene

čitaj spokojno
obletanja
novine
gledaju ko prolazi

ne znam
da li sam sam
svetlost osluškuje
ali sa koje
strane i zašto

let ptice koja gori
moja je muška snaga pod svodom
tražim sklonište u plamtećem dnu
po kome lete rubini

svoju dušu dao sam
kamenu belom
bogu bez reklame
sažetom i mudrom

u prijateljstvu red
reći: bol ognja
zacrnio je moje oči
i ja ih bacih u slap

otići
vidi moje lice
u krugu večeri ili u torbi
ili u kavezu sneg

ja odlazim večeras
varnica plače
u postelji mojoj u fabrici
urlaju psi i jaguari

da li si i ti dao dušu
kamenu grivne
lakrdijaš sa lubanjom duguljastom
brat moj se penje

bejah pošten
sestro beskrajna
završi za ovu
noć

srca apoteka biljaka
otvaraju se na loptastim svetlostima
ali i tečnosti religije zaista
lavovi i pajaci…

    Carine najznačajnije knjige, pored već pomenutih su: Calendrier cinema du coeur abstrait (1921.) i Indicateur des chemins du coeur (1928.). One prikazuju naizgled nelogičnog pesnika Caru, koji oštroumno razmišlja i zna veoma dobro kuda ide. Još bolji primer je Carin briljantni esej o prilikama u poeziji – Le surrealisme au service de la revolution, gde on lucidno suprotstavlja i razmatra dva poetska koncepta: poeziju kao izražajno sredstvo i poeziju kao duhovnu aktivnost. Tristan Cara i njegovi dadaisti tražili su da izraze snažno neprijateljstvo prema poeziji -umetnosti, prema estetskoj lepoti. Na kraju, smatrali su da bi se poezija – duhovna aktivnost ostvarila u potpunosti, neophodno je da se oslobodi jezika! Od marta do juna 1920. trajala je sezona dadaističke groznice. Na programu dadaista su bila Carina Prva nebeska avantura gospodina Antipirina, Bretonov i Supoov Ako vam se sviđa, Dermeov Raštimovani trbuhozborac i Nemi kanarinac, nešto između lakrdije i besmislice, podrugljive provokacije. Dada je silovita životna formula, govorio je Cara. Ipak, da bi očuvala neprekidnost svojih stremljenja koja nisu ozakonjena, Dada se stalno menja i umnožava.

 

    Epohu najvećeg procvata Dade obeležila je bujica njihovih časopisa i brojni skandalozni, anarhistični i podrugljivi nastupi na festivalima tokom 1920. godine. Pomenimo samo Ljudožderski manifest u tami Andrea Bretona, Drugu nebesku avanturu gospodina Antipirina i  Simfonijski vazelin Tristana Care, Grun način Pola Elijara i Festivalski dalekosežni manifest Pikabije. Publika je razjareno reagovala, pretvarajući se u razulareni uragan. Tristan Cara je to ovako video: Mi smo se, čak, takmičili, da izgledamo kao ludaci. Do te mere, da su neki kritičari počeli da sumnjaju da nama vladaju neke tajne sile. Uprkos velikom broju budalaština koje smo izvodili i čiji je cilj bio da se zbune čak i oni najdobronamerniji, naš negativni stav u odnosu na postojeću stvarnost izražavali smo kroz veoma žive polemike, pojačane oštrim uvredama. Sukob između umetnosti i života bio je potpun, ali na kraju krajeva takav je bio smisao svih naših tadašnjih manifestacija. A onda, 1921. godine, u časopisu Dada souleve tout Cara se kroz novi dadaistički manifest nadovezuje na prethodno tumačenje: Dada sve poznaje. Dada pljuje na sve. Dada nema određene ideje. Dada ne ubija muve. Ministarstva padaju. Zbog koga? Zbog Dade. Futurizam je mrtav. Zašto? Zbog Dade. Jedna devojka se ubila. Zašto? Zbog Dade. Dada je gorčina koja se smeje svemu stvorenom, svetom, zaboravljenom. Dada nema smisla. Dadini imitatori žele da nam je predstave u pornografskom obliku, sa vulgarnim i baroknim duhom, što nije čist idiotizam koji je zagovarala Dada, već drski dogmatizam i glupost.

 

    U periodu od 1917. do 1919. u Cirihu izlazi časopis Dada ( menjajući naslove – 1,2,3, Anthologie Dada, Dadaphone). U broju Dada 3 (Cirih, decembar 1918.) objavljen je dadaistički manifest Tristana Care. Njegov drugi manifest (objavljen u broju Anthologie Dada, 15. maja 1919.) donosi Proklamaciju bez zahteva. U njoj se, između ostalog, kaže: Umetnost se uspavljuje radi rađanja novog sveta. Umetnost – reč papagaj – Dada je zamenila pleziosaurusom ili maramicom. Talenat koji može da se nauči, od pesnika stvara narkomana. Muzičari, razbijte svoje slepe instrumente na sceni. Umetnosti je potrebna operacija. Mi ništa ne tražimo, samo potvrđujemo životnu snagu svakog trenutka, antifilozofiju spontanih akrobacija. Ako neko tvrdi suprotno, u pravu je. Isti broj Dade donosi i Mali manifest slikara Pikabije (pristiglog iz Njujorka): Pevati, vajati, pisati, slikati. Ne! Moj jedini cilj je mirniji život i da prestanem da lažem. Da budem gomila koja veruje u svoje postupke, da izazivam zlo, genitalne emocije i katastrofe, filteri i hirurgija, mirisi i ortografija, entuzijazam i milovanja, da tražim nameštaj, dodir sa stvarnošću, prava korist, velika i lepa. Reč za definiciju je apsolutna: Ali-Baba.

 

   Prizvuk nihilizma i sarkastičnosti jasno je ukazivao na pravo lice Dade. Nakon niza ludačkih i provokativnih večeri u kabareu Volter, on se zatvara. Tristan Cara odlazi u Pariz 1919., na zahtev njegovih prijatelja iz časopisa Literatura – Andrea Bretona, Luja Aragona i Filipa Supoa, budućih nadrealista. Časopis Literatura organizovao je prvo dadaističko veče za vreme Salona nezavisnih, 5. februara 1920. godine. Dada ulazi u fazu skandala.

 

Nema više slikara, nema više književnika, nema više muzičara, nema više vajara, religija, republikanaca, monarha, anarhista, imperijalista, socijalista, boljševika, političara, proletera, demokrata, buržoazije, aristokrata, vojske, policije, domovine; konačno, dosta sa svim tim glupostima! Nema više ničega, ničega, ničega! Tako čekamo da se nametne nešto novo, manje trulo, manje sebično, manje trgovačko, manje groteskno.

 

    Upoređujući Tristana Caru i Fransisa Pikabiju, Žan Kokto je rekao da Pikabija ukida smisao onim stvarima koje ga imaju, a Cara ga daje stvarima koje ga nemaju. Cara ni iz čega stvara biće nalik na sebe. Cara okrene šešir i vadi čudesa. Ako ga neko podržava, samo pravi gluposti. Pikabija ne voli slikarstvo. On jednostavno otvara njegov sat ili posmatra njegov mehanizam. Ne posmatrajte ga kao slikara. Ideje i hirovi njegovog uma izražavaju se drugim jezikom.

 

    Francuska komunistička partija postaje institucija kojoj se Tristan Cara priključuje umoran od nihilizma i destrukcije. Tokom Drugog svetskog rata bio je član francuskog Pokreta otpora. Iz Partije izlazi 1956. godine, suprotstavljajući se sovjetskom gušenju Mađarske revolucije.

 

    Umro je 25. decembra 1963. godine u Parizu, gde je i sahranjen na groblju Monparnas. Bio je Božić.

 

 By Dragan DADA Uzelac, rušitelj malograđanskih(ne)propisanih normi

 

In Apathy city, september 2019.