EDGAR ALLAN POE – ANNABEL LEE

 

EDGAR ALLAN POE – ANNABEL LEE

    Godine 1836. američki književnik Edgar Allan Poe se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virginiom Clemm koja veoma rano umire, od tuberkuloze, dovevši pesnika do očaja i njegovog sve dubljeg potonuća u alkoholizam i svet opijata. Bila je to Poova velika i nikad prežaljena ljubav.

   Pesma Annabel Lee (1849.) posvećena je pokojnoj Virdžiniji i prikazuje svu raskoš njegovog pesničkog talenta i dirljivost muzikalnog jezika. Po sadržini, obrađenim motivima, osećanjima i raspoloženjima, ova ljubavna pesma je balada: u njoj se prožimaju epske i lirske osobenosti. U osnovi lirske priče je motiv umrle drage, koji ima dugu istoriju. Ima mitološko poreklo: mitološka priča o čuvenom starogrčkom pevaču Orfeju koga je snažno pogodila smrt mlade žene pa pokušava da je vrati na ovaj svet, u život. Stalno je prisutan u svim književnostima kao orfejevski motiv, motiv umrle drage, motiv Lenore (iz Poove istovetno genijalne pesme Gavran). U srpskoj poeziji ovaj motiv je obradio Vladislav Petković u pesmi Možda spava. Dopunski motiv je neviđena lepota, odnosno zla kob prevelike lepote i prevelike ljubavi: izuzetna lepota nije svojstvena ljudskom biću, ona je nadzemaljska i zato je kobna - donosi nesreću. Pesnik Po gubitak svoje voljene i neprežaljene Anabel Li doživljava kao posledicu ljubomore i zavisti anđela koji su na osvetoljubiv način smrću razdvojili dvoje ljubavnika.

U carstvo na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.
U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.
Andjele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.
Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li
Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

   Anabel Li je čudesno lepa, nestvarna mlada devojka koja živi daleko od surovog sveta. Sliku te nestvarne, velike, večne ljubavi pesnik uokviruje slikama čudesnog, nemirnog mora. More je kao i sam život, buran i pun zamki i zala. Ono odnosi zauvek njihovu veliku ljubav. Pesnikova ljubav se sudara tragično sa smrću i ništa nema posle smrti, ljubav postaje bolna uspomena. I tu pesnik ostvaruje oštri kontrast između nasmejane ljubavi i fizičkog nestanka koji donosi smrt. Suočen sa gubljenjem ljubavi i neumitnom prolaznošću života pesnik tone u beznađe i pesimizam. Posle ljubavi koja je tako daleka i nestvarna navire praznina koja je puna bezobličnog totalnog bola.

   Pesmu je tematski podeljena u tri celine. U prvoj tematskoj celini, koja obuhvata prve dve strofe, pesnik priča istoriju jedne ljubavi. Govori kako se ona rodila i kakva je bila. U drugoj celini, koju čine treća i četvrta strofa, pesnik govori o Anabelinoj smrti. Njena smrt je mistična i poetična, ali pri tome ništa manje tragična. U trećoj tematskoj celini, koju pronalazimo u poslednje dve strofe, pesnik govori kako dvoje ljubavnika, lirski subjekat i Anabel Li, ni nakon smrti nisu rastavljeni. Njihova ljubav je prevelika da bi je išta uništilo, pa tako ni smrt. Ljubavnici u ovoj pesmi su sjedinjeni i dok su razdvojeni. Poslednje strofe opisuju patnju, isprepletenu s nadom da smrt nije kraj. Motiv mesečine sugeriše mrak, ali i utešnu svetlost u tom mraku, što je za pesnika sećanje na Anabel Li u mraku njezine smrti. Motiv duha i groba pojačava jezu i stvara pravu Poovsku atmosferu pesme, pa poslednji stihovi u kojima se pominje more zapravo zvuče nekako zlokobno. Huktanje mora samo pojačava taj strah u noći – bilo da je to strah od smrti, rastanka ili duša umrlih.

    Mnoge i mnoge godine noću pesnik Po sedi na obali zagledan u prošlost u kojoj po svu noć ja tako uz dragu počivam. Oživljavanje sećanja na dragu, ljubav i život u kome je bilo ljubavi (sreće) i bola, stalno potvrđuje da je ljubav lirskog subjekta i Anabele Li zaista veća od ljubavi svete i jača od anđeoske. U trenucima nemog pogleda u daljinu i živog sećanja na dane ljubavi i sreće stapaju se duše umrle drage i lirskog subjekta.U pevanju o ljubavi lirskog subjekta i Anabele Li objedinjene su lirske i epske osobenosti. Lirsko je u osećanjima i raspoloženjima: snažna mladalačka ljubav koju ni smrt nije mogla da umanji. Bol i tuga za umrlom dragom, lirski subjekt u mislima ide dragoj u grob. Epsko je pre svega u narativnosti lirskog kazivanja - to je pripovest sa tonom bajke, pripovest je smeštena u vremenu (Pre mnogo leta to bi) i prostoru (U carstvu na žalu sinjega mora), u prirodi priče je događaj - ovde je to smrt Anabele Li, najzad, likovi, akteri lirske priče, još jedna je osobenost epskog u ovoj pesmi Edgara Alana Poa.

     Edgar Alan Po se predstavio kao vrstan pripovedač i pesnik koji je na genijalan način povezivao suprotnosti realnog i nadrealnog otvarajući prostor iracionalnom i moći imaginacije kao pravi romantičar. Njegove briljantne priče nosile su u sebi jezu metafizičkog užasa, tajanstvenost, onostranost, zebnju i ožiljke na licu straha, ponirući u tajne predele ljudske psihe, bezdan oniričnog i nesvesnog, hrabro, kao retko ko pre i posle njega... Bio je uzbudljiv liričar, pripovedač, esejista, književni kritičar, polemičar, publicista. Uticao je na evropsku poeziju( pre svega Bodlera i simboliste). Bodler navodi Poeovu izjavu: Sva izvesnost je u snovima. Poeov svet ima one osobine koje se zajedno sreću još jedino u snu, ili košmaru: fantastiku i realnost. Nije neobično što je Po snu dao izuzetno važno mesto u svojoj poetici – san kao veza svesti i podsvesti, kao mala svakodnevna smrt, krije tajne koje čoveku nije dato da ikad potpuno otkrije, mada mu je dopušteno da ih nasluti.

    Anabel Li pesma američkog pesnika Edgara Alana Poa, napisana je tako snažno da će ostati trajna neprolazna vrednost svetske književnosti. Ova pesma je prožeta osećanjima duboke sete i tuge. Motivi pesme su neprolazni, ljubav i usamljenost. Bila je to poslednja pesma koju je Po napisao i završio pre smrti. Pesma je završena 1849. godine, ali je objavljena iste godine nakon njegove smrti.

By Dragan Uzelac