EDGAR ALLAN POE (portret)

 

EDGAR ALLAN POE

 

Oni koji snevaju po danu saznaju mnoge stvari koje izmiču onima koji snevaju samo noću.            

                                                                                                                                  Edgar Alan Po

Od ponora do ponora, tri stepena Poova gledanja na svet i na čoveka, jesu: materija, duša, duh, ili drugim rečima: proza, poezija, metafizika, ili još drugačije: intelekt koji hoće istinu, poezija koja hoće lepotu, duh koji hoće moral. Pesnik, vidimo, stavio je poeziju na sredinu i vezao je za čovekovu dušu.

                                                                                               Isidora Sekulić o Edgaru Alanu Pou

    Američki književni, pripovedač, pesnik i romantičar, Edgar Alan Po rođen je 19. januara 1809. godine u Bostonu, Masačusets. Čudesna i nemilosrdna sudbina ostavila ga je vrlo rano bez oca i majke – David Poe i Elizabeta Hopkins Po, glumci putujućeg pozorišta, preminuli su ubrzo po njegovom rođenju. Sudbinski put budućeg pisca usmeriće ga ka gorčini i tami onih koji su predodređeni da sopstvenom žrtvom otvaraju nove vidike i razotkrivaju mistiku zaraslih i zaboravljenih čovekovih ovozemaljskih staza (kojima se iz straha, neznanja ili neverice veoma retko ide).

Može izgledati čudno, ali sada, kada smo se nalazili u samo ždrelu vrtloga, bio sam pribraniji nego dok smo mu se samo približavali. Odrekavši se svake nade, oslobodio sam se velikog dela onog straha koji mi je u prvi mah oduzeo svu snagu. Valjda je to bilo očajanje koje mi je napalo živce.

Počeo sam razmišljati kako je to veličanstveno umreti na ovakav način i kako je bilo glupo što sam se obzirao na tako ništavnu stvar kao što je moj lični život, naočigled ovako čudesnog otkrovenja božije sile i moći.

    Nakon smrti roditelja, usvaja ga trgovac duvanom John Allan, koji mu omogućava školovanje u Engleskoj (1815.-1820.). Po povratku u Ameriku upisuje University of Virginia, ali biva izbačen zbog kockarskih dugova. Nemila epizoda dovela je do toga da ga se odrekne i pomenuti usvojitelj Džon Alan, ali i da ubrza Poovo stvarno životno usmerenje ka književnosti i njegovoj čudesnoj misiji. Posle napuštanja škole, Po se pridružuje vojci, stiže do prestižnog West pointa, ali i odatle biva izbačen zbog neposlušnosti. Niz životnih padova i ivica ponora bili su više nego jak podstrek i inspiracija budućem književniku da svu svoju energiju, znanje, iskustvo i neobičnu intuiciju i imaginaciju usmeri ka pisanoj reči u naredne dve decenije – sve je bilo u njegovim i Božijim rukama i peru. Usledile su brojne kratke priče, pesme, romani i teorijsko-kritički tekstovi, nešto što će obeležiti snažnim autorskim pečatom američku i svetsku književnost 19. veka. Od čoveka kojeg je sudbina veoma rano obeležila i uskratila za mnogo šta, vremenom će postati jedan od najznačajnijih pesnika, pripovedača, predstavnika američkog romantizma i urednika literarnih magazina.

    Godine 1827. izlazi prva Poova zbirka pesama - Tamerlan i druge pesme, da bi se potom okrenuo radu u časopisima Southern literary messenger (u Ričmondu, 1835.-1837.) i Burton’s gentleman’s magazine i Graham’s magazine (u Filadelfiji, 1839.-1843.), u kojima se pojavljuju neka od njegovih najpoznatijih dela. Godine 1836. Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virginiom Clemm koja takođe veoma rano umire, od tuberkuloze, dovevši pesnika do očaja i njegovog sve dubljeg potonuća u alkoholizam i svet opijata. Bila je to Poova velika i nikad prežaljena ljubav.

    Pesma Annabel Lee (1849.) posvećena je pokojnoj Virdžiniji i prikazuje svu raskoš njegovog pesničkog talenta i dirljivost muzikalnog jezika. Po sadržini, obrađenim motivima, osećanjima i raspoloženjima, ova ljubavna pesma je balada: u njoj se prožimaju epske i lirske osobenosti. U osnovi lirske priče je motiv umrle drage, koji ima dugu istoriju. Ima mitološko poreklo: mitološka priča o čuvenom starogrčkom pevaču Orfeju koga je snažno pogodila smrt mlade žene pa pokušava da je vrati na ovaj svet, u život. Stalno je prisutan u svim književnostima kao orfejevski motiv, motiv umrle drage, motiv Lenore. U srpskoj poeziji ovaj motiv je obradio Vladislav Petković u pesmi Možda spava. Dopunski motiv je neviđena lepota, odnosno zla kob prevelike lepote i prevelike ljubavi: izuzetna lepota nije svojstvena ljudskom biću, ona je nadzemaljska i zato je kobna - donosi nesreću.

U carstvu na žalu sinjega mora

pre mnogo leta to bi –

življaše jednom devojka lepa

po imenu Anabel Li –

i samo joj jedno beše na umu:

to da se volimo mi

Anđele je zavist morila što su

tek upola srećni ko mi:

da! Zato samo (kao što znaju

u onome carstvu svi)

dunu vetar s neba i sledi

i ubi mi Anabel Li.

Ali mi nadjačasmo ljubavlju one

što stariji behu no mi –

što mudriji behu no mi –

i slabi su anđeli sve vasione

i slabi su podvodni duhovi zli

da ikad mi razdvoje dušu od duše

prelepe Anabel Li –

Jer večite snove dok mesec sjaj toči,

snivam o Anabel Li,

po svu noć ja tako uz dragu počivam,

uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,

u grobu nažalu, tu ležimo mi,

a more huči i vri

    Uz briljantnu Anabel Li, Poova najpoznatija pesma postaće čuveni Gavran (objavljena 29. januara 1845. godine) – još jedna pesma o gubitku voljene, gubitku zaodenutom misticizmom. Ova pesma je arhetip Poevih melanholičnih pesama čiji je središnji motiv neprežaljeni gubitak voljene osobe i nesmirljiva bol nanesena nemilosrdnošću vremenskog toka stvarnosti. Ona peva o Lepoti i o tuzi koju Lepota neizbežno u senzibilnom ljudskom biću pobuđuje. Narator oseća strah kada ga posećuje misteriozni gavran, koji često ponavlja zlokobne reči nikad više. Ne samo da je pesma Gavran realističko delo, već je i preteča simbolizma. Gavran simbolizuje sudbinu i smrt. Elementi simbolike odražavaju se i u versifikaciji: izražajna i ritmička forma i strofa s nejednakim brojem slogova. Pesma govori o smrti lepe žene Lenore. Zbog svoje tematike, pesma u nama budi neke čudne osećaje. Na početku pesme javlja se strah koji se provlači kroz cijelu pjesmu, da bi taj isti strah u nama na kraju izazvao izrazitu tugu. Čudesno zbivanje u pesmi pesnik je izgradio u 18 strofa i 108 stihova. Svaka strofa završava refrenom koji je zvučan i posebno naglašen, a u skladu je s melanholičnim tonom pesme. Najčešći refren što ga monotono ponavlja zloslutna ptica je: Nikad više.

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
„Gosparu il gospo – kazah – ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše –
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
„O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
„O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
„Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
„Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše –
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: „Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom „Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše,
odleteše i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: „Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
„Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: „Nikad više."

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: „Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
„Nesrećniče – viknuh tada – božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: „Nikad više."

„Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: „Nikad više."

„Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: „Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće – nikad više!

    Pesničkoj slavi Edgara Alana Poa prethodile su znamenite Avanture Artura Gordona Pima (1838.), njegovo najpoznatije delo – pripovetka o bizarnim doživljajima Pima. U dogovoru sa prijateljem Avgustom, Pim beži od kuće i ukrcava se tajno na brod Avgustovog oca kapetana Bertranda. Dok se Pim krije u potpalublju, na brodu izbija pobuna posade i dolazi do krvavog obračuna među mornarima. Avgust, Pim i mornar Piters uspevaju da se odupru pobunjenicima i savladaju ih, ali bura uništava brod i njih trojica (sa još jednim od pobunjenika – Parkerom) ostaju bespomoćni na pučini. Danima su bez hrane, vode i pomoći na vidiku. U agoniji i očaju Piters ubija Parkera koji preostalima posluži kao spasonosna hrana. Zahvaljujući kanibalizmu, oni uspevaju da prežive do dolaska broda Jovanka Gaj, koji ih spasava i odvodi do ostrva Tsalali. Po iskrcavanju, pakleni urođenici napadaju i pobiju gotovo celu posadu, osim Pitersa i Pima. Oni beže čamcem i kreću prema Južnom polu. Pim halucinira, pada u nesvest i umire.

    Zloslutna, morbidna i turobna atmosfera predstavlja platno i okvir na kojem Po nanosi oštrim i neočekivanim potezima svog pera neobičnu priču – punu neke čudesne jeze, obrta, nestvarnog, fantazmagoričnog. Demoni i simboli nasilne smrti dominiraju unutar jedinstvene atmosfere ukletih i onih bez utočišta.

Moji snovi bili su strašni. Doživljavao sam svakakve nesreće i strahote. Među ostalima neki su me strašni i divlji demoni velikim jastucima gušili na smrt. Stezale su me velike zmije i gledale me strašnim blistavim očima. Zatim se preda mnom prostrla beskrajna pustinja, očajna i strašna. Velika i visoka stabla, siva i gola, izrasla su u dugim nizovima, dokle god je sezalo oko. Njihovo korenje skrivalo se u širokim močvarama, koje su pred mnom ležale sasvim crne, tihe i strahovite. Neobično drveće beše nalik na ljude. Stabla su na mahove mahala rukama, sličnim rukama kostura, te su kreštavim i prodornim krikovima samrtnog očaja tražila vodu, da im se smiluje.

 Gušeći se u grču straha, napokon se napola probudih. Moj san ipak nije bio samo san.

     Ako su Avanture Artura Gordona Pima bile zastrašujuće mračne, prožete odsjajima prestrašenih i snolikih ljudskih duša, naznakama metafizičkog užasa, tajnovitošću, klaustrofobičnošću, halucinantnim sekvencama i strahovima iz sfere nesvesnog, ono što je usledilo nakon njih (i po čemu će mnogi prvenstveno prepoznavati i pamtiti Poov magično-realističan stil pripovedanja) bilo je još upečatljivije, originalnije, jedinstvenije i sa još većom dozom uznemirenosti i jeze – u pitanju su Poove kratke priče. Poova prva zbirka zvala se Priče groteske i arabeske i objavljena je 1840. godine. Nakon nje usledila je još jedna zbirka - Priče(1845.), nadopunjujući impresivni niz nezaboravnih komada – od Pada kuće Ušera, preko Maske crvene smrti,U dubinama Malstrema, Ligeje, Crne mačke, Bunara i klatna, Čoveka gomile i Ovalnog portreta, do antologijskih Umorstva u ulici Morg, Đavola perverznosti ili Ukradenog pisma. Svet naslikan pripovetkama E. A. Poa toliko je specifičan da je teško imenovati ga jednim pojmom. Ne može se nazvati prosto čudnim, ni čudesnim, niti ga termini fantastično i groteskno potpuno obuhvataju. On je sve to istovremeno, ali i mnogo više od toga, prvenstveno time što predstavlja jednu potpuno izgrađenu, kompleksnu tvorevinu, koja spaja sve te elemente na poseban, fascinantan način. Po nam svakom pričom daje po jedan isečak iz života, iz jednog paralelnog sveta, sumornog i zlobnog, sveta koji oblikuju mračni porivi čovekove duše, i još mračnije sile izvan nje, ali ipak takvog u kome postoji neko više značenje nedostupno običnom čoveku – i sam čitalac, u stanju je da nasluti mogućnost postojanja tog drugog sveta, ili čak i njegovog smisla, i zato mu on deluje neuhvatljivo blisko i poznato. Drugim rečima, Po je predosetio modernu ideju egzistencijalne samoće i praznine. Njegov univerzum je zatvoren, u njemu nema budućnosti, u njemu se ništa ne kreće, u njemu već vlada entropija. Kao jedan od glavnih predstavnika romantizma u američkoj književnosti, Edgar Allan Poe se nadovezuje na gotičku struju razvijenih evropskih književnosti tog perioda, struju koja se odlikuje mešanjem sna i jave, setom, elementima podsvesnog. Novina njegovog dela ogleda se u vrhunskom umeću spajanja tih crta romantizma sa uverljivoću realističke poetike. S jedne strane, Edgar Allan Poe se smatra začetnikom kratke priče, priče tajanstva i strave, metafizičkog užasa, tvorcem detektivske priče i rodonačelnikom u žanru naučne fantastike; s druge strane, kako god da se formalno razvrstavaju njegove priče, sve one nose isti pečat Poove estetike neobičnog i pomerenog pogleda na stvarnost. U Poevom delu, kreiranje te paralelne stvarnosti izvršeno je na karakterističan način. Njegov postupak se često definiše kao vešt spoj fantastično-neverovatne teme sa racionalno-uverljivom motivacijom i pripovedačkim pristupom toj temi. U tome nije teško pronaći vezu sa delima Hofmana, Arnima, Gogolja, Nervala, u kojima se neobjašnjivi i zastrašujući događaji javljaju u okviru pouzdane svakodnevice, stvarajući sumnju u apsolutnost racionalnih i logičnih objašnjenja. Po stvara svet koji se naizgled ne razlikuje od stvarnog, ali koji ipak poseduje određen kvalitet fantazijskog, čak i kada se taj element izričito negira. Pored osećaja nesklada i otuđenosti (vrlo poznatih savremenom čitaocu), taj svet je obavijen izmaglicom naslućene kobi ili neuhvatljivog, zastrašujućeg smisla, koji je ipak posledica nekog kosmičkog poretka. Tom utisku doprinosi i izrazita mirnoća sa kojom Po opisuje neverovatne događaje, neka vrsta distanciranosti sveznajućeg pripovedača, koji uvek ima spremno objašnjenje.

Celog jednog sumornog, mračnog i tihog jesenjeg dana, kada su oblaci teško i nisko visili na nebu, prolazio sam sam, na konju, kroz neobično pust kraj; i naizgled, dok su se večernje senke već prikradale , našao sam se na dogledu turobne Kuće Ušera. Gledao sam prizor pred sobom – samu kuću i jednostavni izgled celog imanja, hladne zidove, prozore nalik na prazne oči, ono malo izđikale trske, nekoliko belih stabala ogolelih drveta – a u duši sam osećao krajnju potištenost, koju bih od svih zemaljskih utisaka najpogodnije mogao da uporedim sa stanjem pušača opijuma posle sna, s onim gorkim vraćanjem u svakodnevni život, s onim odvratnim padanjem vela. Srce mi se ledilo, klonulo, malaksavalo, u glavi mi je vladala beznadežna pustoš misli koju nikakav podstrek mašte nije mogao silom da pretvori u nešto uzvišeno.

     Edgar Alan Po se predstavio kao vrstan pripovedač i pesnik koji je na genijalan način povezivao suprotnosti realnog i nadrealnog otvarajući prostor iracionalnom i moći imaginacije kao pravi romantičar. Njegove briljantne priče nosile su u sebi jezu metafizičkog užasa, tajanstvenost, onostranost, zebnju i ožiljke na licu straha, ponirući u tajne predele ljudske psihe, bezdan oniričnog i nesvesnog, hrabro, kao retko ko pre i posle njega... Bio je uzbudljiv liričar, pripovedač, esejista, književni kritičar, polemičar, publicista. Uticao je na evropsku poeziju (pre svega Bodlera i simboliste). Bodler navodi Poeovu izjavu: Sva izvesnost je u snovima. Poeov svet ima one osobine koje se zajedno sreću još jedino u snu, ili košmaru: fantastiku i realnost. Nije neobično što je Po snu dao izuzetno važno mesto u svojoj poetici – san kao veza svesti i podsvesti, kao mala svakodnevna smrt, krije tajne koje čoveku nije dato da ikad potpuno otkrije, mada mu je dopušteno da ih nasluti. Koliko god da element neverovatnog, fantastičnog, natprirodnog, ima svoje zapaženo mesto, u Poovom svetu ipak nema duhova, nema đavola i demona (osim onih u samoj ljudskoj prirodi), ni vila i anđela – niti postoji Bog: U tim pričama, bog je zapanjujuće i kompletno odsutan, osim možda kao strogi osvetnik koji je već davno pre izrekao svoje prokletstvo nad čovekom. Prokletstvo je još okrutnije što mu u tekstu ne nalazimo ni svrhe ni smisla, jer otkupljenja nema, otkupljenje čak niko i ne želi, jer ono u tom svetu ne postoji čak ni kao pojam. Natprirodna bića obično imaju moć da upravljaju ljudskom sudbinom, zato ona kod Poa ne postoje, jer ljudska sudbina je u njegovom svetu shvaćena kao nešto na šta niko (ni čovek ni ne-čovek) ne može da utiče. Njegovi protagonisti su bačeni u jedan tok koji se ne menja, koji ih nosi kroz događaje kojima se ne zna ni uzrok ni posledica – oni jednostavno postoje, traju u sadašnjosti koja je naličje stvarnosti. Bodler kaže da je Poeova književnost je umnogome vanljudska i neljudska, jer groteskni i arabeskni ukrasi potiskuju ljudsku figuru. Zato se čini da je glavni junak Poovih priča upravo njegov svet, upravo te okolnosti na koje lik ne utiče, a koje stvaraju najekstremniju situaciju i teraju ga da čini zlo tek zla radi. Ipak, ljudska figura nije isključena; naprotiv, ona je utemeljena u nekom čudnom pandeterminizmu koji nema svoj vidljivi smisao. Ljudi čine to što čine i žive tako kako žive, jer ne postoji drugi način, niti postoji ikakva mogućnost da utiču na taj svet i takav poredak. Nema razloga – Nije bilo motiva. Nije bilo strasti. – nema preispitivanja, nema moralisanja. Poeov svet je tuđ Poeovom čoveku, ali i Poeov čovek je tuđ drugim ljudim i samom sebi – ali, tako se oni savršeno uklapaju jedno u drugo. Ipak, nesumnjivo je da u tom svetu postoji neka tajna, neko značenje, smisao, razlog, neko više određenje. U njemu postoji pandeterminizam, sveprožetost duha i materije, i sama granica između telesnog i duhovnog, reči i stvari, više nije neprobojna.

Oni koji budni sanjaju znaju mnogo više nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze često odblesak večne svetlosti i drhte kad se probude, osećajući da im se malopre otkrivala velika tajna. U kratkim trenucima shvataju nešto od suštine dobra, ali još više od suštine zla.

    U prozi je obrađivao mistične i jezovite teme (prožete zastrašujućim motivima smrti i apokalipse), negujući fantazmagoriju i stvorivši kriminalistički i naučno-fantastični žanr. I u njegovoj poeziji dominirali su bizarni i neobični doživljaji, setna raspoloženja i muzikalni jezik. Koristeći na rubu morbidnog (nesvesnih fantazija i nekontrolisane podsvesti) neke od romantičarskih elemenata – starinske zamkove, jezu grobljanske atmosfere, mešanje sna i jave, mesmerizam, tajanstvene i zastrašujuće pojave iz sfere nesvesnog i podsvesnog i žene nestvarne lepote i zle kobi, Edgar Alan Po stvara iluziju stvarnosti iz natprirodnih i nemogućih okolnosti. Poeov svet budi osećanja koja se mešaju sa nejasnim senkama uspomena, sa neobjašnjivim pamćenjem nekakvih drevnih hronika o nepoznatim zemljama i davno prohujalim vremenima. Onima koji žive u običnom svetu, on izgleda kao jedna od njegovih mogućnosti, kao verzija sveta kakav bi mogao da bude kada bi čovek bio otvoren za podsticaje koje inače ne prepoznaje. Običnom čoveku taj svet se čini kao izvrnuta rukavica njegove sopstvene stvarnosti, prožeta poezijom slućene tajne i opipljive jeze. Prošlost raspoređuje svoje teške nabore oko misli, stvarajući guste dubine nejasnog sećanja. Bio je, pre svega, preteča žanra naučne fantastike i pisaca poput Žila Verna i Herberta Džordža Velsa, kao i preteča kriminalističkog romana – recimo slavnog Artura Konana Dojla i njegovog Šerloka Holmsa.

Ona je bila ponizna i pokorna, i nedeljama je krotko sedela u mračnoj sobi visoke kule gde je svetlost samo odozgo kapala na bledo platno. A on, slikar, uživao je u svom poslu koji je napredovao iz sata u sat, iz dana u dan. A bio je strastven i neobuzdan, i mračan čovek, koji se izgubio u sanjarenju, tako da nije hteo da vidi da svetlo koje tako sablasno pada u tu usamljenu kulu, iscrpljuje telo i duh njegove neveste, koja je venula na očigled svih, osim njega. I kada mnoge nedelje prođoše, i ostade još samo malo da se uradi, tek jedan potez kraj usta, i jedna senka kraj oka, duh žene ponovo zatreperi kao plamen sveće. I tada je potez napravljen, i boja nanesena, i za trenutak, slikar je stajao opčinjen pred delom koje je stvorio, ali potom, dok je još zurio u njega, on poče da drhti i bledi, i prestravljen, kriknuvši iz sveg glasa: Ovo je zbilja Život sam, okrete se iznenada da pogleda voljenu – BILA JE MRTVA.

    Dostojevski je pisao da je Po nenadmašni tvorac fantastičnog realizma, dok ga je ukleti pesnik Šarl Bodler opisao kao jednog od najvećih književnih heroja. Poove priče predstavljale su priče tajanstva i strave, magijskog realizma s izvesnom metafizičkom dimenzijom i naglašenim motivom smrti, slutnje i zagrobne tajne, čovekovog straha pred ništavilom i nesaznatljivošću vasione. U psihološkoj sferi, romantičar Po smešta ih između krajnosti živototvornog i destruktivnog, protivrečnosti odnosa dobra i zla, polova racionalnog i iracionalnog. Svojom jedinstvenom umetničkom vizijom on je omogućio stvaranje iluzije stvarnosti iz nemogućih okolnosti. Ili, kako ga je opisao njegov prvi evropski prevodilac, već pomenuti pesnik Bodler: Po je bio genijalan čovek, s ličnošću u isti mah tamnom i blistavom, čije je delo obeleženo neopisivim pečatom sete.

    Nakon ženine smrti, godine 1847., Po zapada u sve veći očaj i depresiju. Godine 1848. pokušava samoubistvo, a potom i nestaje na nekoliko dana. Pre konačnog kraja, uspeo je da objavi teorijsko-kritičke tekstove: Filozofija kompozicije i pesničko delo Eureka(1848.). U Ričmondu je poslednji put istupio u javnosti čitanjem svog teorijskog traktata Pesničko načelo.

    Preminuo je 7. oktobra 1849. godine, u Baltimoru, Merilend. Desilo se to u baltimorskoj javnoj bolnici, gde je doveden nakon što je pronađen na ulici u besvesnom i deliričnom stanju. Njegova jedinstvena dela i biografija ostaće doveka obavijeni velom tajne, tamnim mestima, različitim mogućnostima tumačenja i čudesnim, mračnim legendama. Njegov magijski realizam svojom umetničkom snagom zadužiće svetsku književnost – od Fjodora Mihailoviča Dostojevskog do Gabrijela Garsije Markesa.

Kao da smo osuđeni da neprekidno lebdimo na rubu večnosti, a da se nikada konačno ne sunovratimo u bezdan.

 

By Dragan Uzelac