GAVRAN by Edgar Allan Poe

 

GAVRAN by Edgar Allan Poe

    Gavran predstavlja najpoznatija pesmu čudesnog američkog književnika Edgara Allana Poea. Posredi je izrazito mračna pesma s izgubljenom ljubavi kao glavnom temom. Izvorno izdanje doživela je 29. januara 1845. pri čemu je u veoma kratkom roku Edgaru pribavila svetsku slavu. Ne samo da je pesma Gavran realističko delo, već je i preteča simbolizma. Gavran simbolizuje sudbinu i smrt. Elementi simbolike odražavaju se i u versifikaciji: izražajna i ritmička forma i strofa s nejednakim brojem slogova. Pesma govori o smrti lepe žene Lenore. Zbog svoje tematike, pesma u nama budi neke čudne osećaje. Na početku pesme javlja se strah koji se provlači kroz celu pesmu, da bi taj isti strah u nama na kraju izazvao izrazitu tugu. Čudesno zbivanje u pesmi pesnik je izgradio u 18 strofa i 108 stihova. Svaka strofa završava refrenom koji je zvučan i posebno naglašen, a u skladu je s melanholičnim tonom pesme. Najčešći refren što ga monotono ponavlja zloslutna ptica je: Nikad više.

   Ova pesma je arhetip Poevih melanholičnih pesama čiji je središnji motiv neprežaljeni gubitak voljene osobe i nesmirljiva bol nanesena nemilosrdnošću vremenskog toka stvarnosti. Ona peva o Lepoti i o tuzi koju Lepota neizbežno u senzibilnom ljudskom biću pobuđuje. Za Poea, nema lepše, poetičnije teme za pesmu od preuranjene smrti voljene devojke. Logika njegovog zaključivanja je sledeća: Lepota kao jedina legitimna provincija pesništva u svom vrhunskom obliku neizbežno iz ljudske duše iznuđuje suze, odnosno u njoj pobuđuje Tugu, melanholiju. Od tuda krenuvši, on postavlja sledeće pitanje: Od svih melanholičnih tema, koja je po univerzalnom shvaćanju čovečanstva najmelanholičnija? Jedan, i samo jedan odgovor mu se pritom nametnuo: Smrt. Sada, njega kao pesnika, zanima kada je ova od svih tema najmelanholičnija, istovremeno i najviše poetična? Tada kada se najbliže veže uz ideju Lepote, glasi njegov odgovor. Iz ovog, i iz još nekoliko sporednih argumenata, on dolazi do zaključka, dedukcijom, da je najpoetičnija od svih pesničkih tema smrt prelepe žene i takođe, nalazi izvan svake sumnje, da su za njeno izgovaranje najprikladnije usne nesretnog i njene prisutnosti uskraćenog ljubavnika.

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više.

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više.

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
Gosparu il gospo – kazah – ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh... Tad mi ruke vrata širom otvoriše –
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
O Lenora reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
O Lenora odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše –
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?
Reče Gavran: Nikad više.

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom Nikad više.

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: Svi me znanci ostaviše,
odleteše i on ko i Nade što me ostaviše.
Reče Gavran: Nikad više.

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: Nikad više.

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: Nikad više.

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
Nesrećniče – viknuh tada – božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše.
Reče Gavran: Nikad više.

Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?
Reče Gavran: Nikad više.

Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.
Reče Gavran: Nikad više.

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće – nikad više!

    Pesma započinje prisećanjem pesnika na jednu davnu, setnu januarsku noć, kada je za stolom sedivši, polu-pospan proučavao stare, neobične spise u nadi da će tako iz svog srca odagnati tugu za neprežaljenim gubitkom ljubavi svog života: devom besprekorne lepote, kojoj anđeli nadenuše ime Lenora, bezimenoj zauvek u svetu smrtnika. Upravo ovo nastojanje Poa da zaboravi svoju preminulu ljubavnicu i njegova nemogućnost, tačnije njegova sklonost samoranjavanju i perverzno naslađivanje u upornom odbijanju istog nastojanja, predstavlja samu srž i dinamiku cele poeme.

  Ono što obavija pesmu mističnošću je delom scenografija: otuđenost doma u romantičarskoj nigde zemlji, kontrast olujne noći i mirnoće koja vlada u prostoriji -boravištu učenjaka, te ponajviše pojava i neobično ponašanje ptice simbola – Gavrana. Isprva, pripovedač je ispunjen strahom na prve zvuke muklih udaraca po vratima – možda zbog štiva koje je stajalo pred njim, i u kojem je tražio više od bega od svojeg sećanja na izgubljenu draganu? Da još uvek sluti njen povratak jasno je naznačeno njegovim mračnom hodniku upućenim šapatom: Lenora. Nije li to bio strah na divlju pomisao da bi se to upravo njezin duh mogao nalaziti pred njegovim vratima? Nadalje, pesnik nam aludira na Hadsko poreklo mračne ptice u stihu Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?, a time i zlokobnih namera same ptičurine. Da će on (gavran) zauzeti dominantnu ulogu, naslućeno je njegovim sletanjem na mramorno poprsje boginje Palade izvan pesnikova dohvata, čime je jasno istaknut kontrast crno-belo, odnosno slutnja da će svetloću razuma (Palada=Atina) progutati crnoća noći. Da nije reč o običnoj ptici, jasno nam govori veoma zgodan, ali sasvim slučajan, iako neobičan gavranov odgovor na glasno izrečene pesnikove misli: Svi me druzi ostaviše, Otići će i on kao nade što me ostaviše. Tad će Gavran Nikad više.

  Ta mističnost svoj vrhunac doživljava u zadnje dve strofe pesme, gde se gavrana uspoređuje sa zloduhom, što sniva, spava i istovremeno se razotkriva dotad skrivena, ali delom naslućivana, alegoričnost pesme u stihovima Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovde zbriše! „Reče Gavran: Nikad više. Reči iz mog srca kljun svoj vadi predstavljaju prvu metaforu u celoj pesmi i zajedno sa odgovorom Nikad više potiču čitataoca da preispita svoje dosadašnje poimanje pesme i potraži dublji moralni sadržaj. Tek se u zadnjoj strofi naznačuje da je gavran zapravo simbol tugujućeg i nejenjavajućeg prisećanja, kako svojim vlastitim rečima tumači Edgar Allan Poe.

By Dragan Uzelac