Fjodor Mihailovič DOSTOJEVSKI (1821.-1881.)

 

Fjodor Mihailovič DOSTOJEVSKI (1821.-1881.)

 

Kratka biografija:

     Fjodor Mihajlovič Dostojevski je bio jedan od najvećih pisaca svih vremena. Rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi. Preminuo je 9. februara, 1881. godine u Sankt Peterburgu.

     Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru (događaj koji će opisati u jednom od svojih monumentalnih romana Zapisi iz mrtvog doma). Dostojevski je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma.

     Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao doktor u bolnici za siromašne Marinski u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, Evgenija Grande, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, Bedni ljudi, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar je dao čuvenu karakterizaciju: Rođen je novi Gogolj!.

    Dostojevski je uhapšen i zatvoren 23. aprila 1849. pod optužbom da je učestvovao u revolucionarnim aktivnostima protiv Cara Nikolaja I. Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: Inžinjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji - osuđuje se na smrt streljanjem. Posle lažnog streljanja gdu su mu vezane oči i kada je ostavljen na hladnom vremenu da čeka na hitac odreda za streljanje, Dostojevski je pomilovan i upućen na prisilni rad u radnom kampu Katorga u Omsku, u Sibiru. Osuđen je na osam godina robije.Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Mariju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.

    Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, Zločin i kazna napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede. Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao. U isto vreme je napisao i knjigu Kockar da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Za vreme srpsko-turskog rata 1876-1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima. Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga.

    Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva.

   Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi. (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, Braća Karamazovi.

 

Kultni romani Fjodora Mihailoviča Dostojevskog:

 

Fjodor Mihailovič Dostojevski – ZLOČIN I KAZNA (1866.)

Čovek se ne postaje biološkim nastankom već usvajanjem etičkih zakona koji izdvajaju homo sapiensa“ od svih bića u prirodi. Bez morala nema čoveka.

RASKOLJNIKOV: Ja samo verujem u svoju glavnu misao, a ona se sastoji u tome da se ljudi po prirodnom zakonu, dele uopšte na dve kategorije: na nižu (na obične), tako reći, na materijal koji služi jedino za rađanje sebi sličnih; i na prave ljude, to jest na one koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč... Prvu kategoriju, to jest materijal, uopšte govoreći čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, pristojni, koji žive u poslušnosti i vole da slušaju. U drugoj kategoriji – svi gaze zakon, to su rušioci ili su naklonjeni tome – prema sposobnostima. Zločini tih ljudi su, naravno, relativni i veoma različiti; većinom, u veoma raznolikim izjavama zahtevaju obaranje postojećeg sistema u ime nečeg boljeg. Ali, ako je takvom čoveku potrebno da zbog svoje ideje prekorači makar i preko leša, preko krvi, on to sebi, mirne savesti, po mom shvatanju može dozvoliti. Prva kategorija je uvek gospodar sadašnjosti, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i umnožavaju ga brojno; drugi pokreću svet i vode ga ka cilju.

    Snažan psihološki roman Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, ruskog pisca – genijalnog stvaraoca, realiste, hrišćanina i veličine dostojne jednog Šekspira, Balzaka, Getea, Servantesa ili Hamsuna, bavi se suštinskim moralnim pitanjem: da li dobar cilj opravdava sredstva kojima se ostvaruje. Gradeći lik Raskoljnikova, čoveka koji ubija da bi pomogao drugima, njegovo psihičko stanje i ponašanje nakon ubistva, Dostojevski duboko silazi u najmračnije kutke ličnosti i razotkriva svoje shvatanje ljudske prirode. U početku romana Dostojevski otkriva ko je ubica i time intrigira znatiželju čitaoca pitanjem: hoće li se i kako otkriti ubistvo koje je Raskoljnikov počinio nad starom, zlom i gramzivom staricom-lihvarkom? Istražitelj zločina je dobar poznavaoc ljudske duše i vremenom priteže Raskoljnikova u psihološkom obruču – na kraju on sam priznaje zločin, pritisnut savešću, noćnim morama i veštom istražiteljevom obradom. O motivima zločina saznajemo kroz uznemirujuće Raskoljnikove unutrašnje monologe i dijaloge sa ostalim likovima romana.

    Osmislivši koncepciju i problematiku romana Zločin i kazna, Dostojevski je obrazlaže u pismu M. Katkovu, uredniku časopisa Ruski vesnik:

To je psihološka analiza jednog zločina. Mlad student, isključen sa univerziteta, plebejac poreklom, koji živi u krajnjoj nemaštini, zbog lakomislenosti, kolebljivosti pojmova, pod uticajem izvesnih nedovršenih ideja, odlučuje da se jednim poduhvatom izvuče iz svog odvratnog položaja. Odlučio je da ubije staricu koja daje novac pod interes. Starica je glupa, gluva, bolesna, gramziva, uzima čivutske kamate, zla je i drugima jede vek, muči svoju mlađu sestru, koja kod nje služi. Ona nije nizašta, ne zna zašto živi. Da li je bilo kome od koristi? Ova pitanja zbunjuju mladića. Odlučio je da je ubije i opljačka da bi usrećio majku, koja živi u sreskom mestu, da spasi sestru (koja služi u kući nekog spahije) od sladostrasnih nasrtaja glave porodice, pretenzija koje prete da je upropaste, da završi studije, a zatim da bude celog veka pošten, stabilan, odlučan u ispunjavaju humane dužnosti prema čovečanstvu, čime će se, naravno, zagladiti zločin, ako se uopšte može nazvati zločinom postupak sa staricom koja sama ne zna zašto živi na svetu, i koja bi, možda, kroz mesec dana ionako umrla. Iako se slični prestupi strašno teško izvršavaju, to jest, skoro uvek ostavljaju na volju slučaju, koji gotovo uvek odaje krivca, njemu sasvim slučajno uspeva da izvrši zločin brzo i uspešno. Posle toga skoro mesec dana provodi – do katastrofe. Na njega niko ne sumnja i ne može sumnjati. Tada se i odvija ceo psihološki proces zločina. Nerešiva pitanja iskrsavaju pred ubicom, neslućena i neočekivana osećanja muče njegovo srce. Božija pravda i zemni zakon čine svoje i on završava time što je primoran da se sam prijavi policiji. Primoran je da bi se, makar propao na robiji, ponovo sjedinio s ljudima. Osećanja otuđenosti i razdvojenosti od čovečanstva, koja je osetio odmah po izvršenju zločina, namučila su ga. Zakon pravde i ljudske prirode su pobedili. Prestupnik sam odlučuje da primi patnju, kako bi iskupio svoj prestup.

   Prostitutka Sonja Marmeladov, jedan od čudesnih likova Dostojevskog, svojom smirenošću, altruizmom (ona se podaje da bi pomogla siromašnoj porodici) i hrišćanskim podnošenjem patnji vodi raspolućenog Rakoljnikova ka priznanju zločina. Na kraju, on i Sonja, odlaze na robiju... Raskoljnikov pronalazi konačno smirenje duše u Jevanđelju. Odjedenom se kraj njega obrela Sonja. Prišla je jedva čujno i sela pored njega. Hteli su da govore, ali nisu mogli. Oboje su bili bledi i mršavi; ali na tim bledim i bolešljivim licima već je sijala zora obnovljene budućnosti, potpunog vaskrsenja u novi život. Njih je vaskrsnula ljubav; srce jednoga nosilo je u sebi neiscrpne izvore života za srce drugoga.

Svet posle Šekspirovog Magbeta nije čitao dublju psihološku studiju u obliku umetničkog dela.

                                                                                                                                       G. Brandes

Fjodor Mihailovič Dostojevski – IDIOT (1868.)

   Idiot predstavlja esencijalni roman Fjodora M. Dostojevskog koji je napisao u vremenu između 1863. i 1869 godine. Prvi put je objavljen 1869. godine. Idiot predstavlja napor Dostojevskog da opiše idealnog čoveka u granicama uverljivosti, što je naizgled nemoguć književni i umetnički poduhvat. U slučaju da uspe, verovao je Dostojevski, dokazao bi da je dobrota slična Hristovoj ipak moguća, iako verovatno samo u okvirima književnog i umetničkog, a u isto vreme taj poduhvat bi predstavljao književni dokaz za smisao hrišćanstvo. Idiot, roman kojim pisac ponire u sam srž čovekove duše u potrazi za dobrotom i onim idealom koje nose najplemenitije misli, poruke i dela Gospoda našeg, Isusa Hrista, prikazan je lik tipičnog pozitivnog dostojevskijanskog junaka. To je knez Miškin, obdaren dobrotom i sposobnošću da prašta koju je osim njega imao jedino Hrist. Miškin je začuđujuće osetljiv, do krajnjih granica: on oseća sve što se zbiva u drugim ljudima, čak i kad su ti ljudi kilometrima daleko. Veoma je darežljiv i naivan da bi se mogao nazvati idiotom, odakle i naziv za sam roman. Tako je duboka njegova duhovna mudrost, njegovo saosećanje i razumevanje patnji drugih. Knez Miškin je sama čistota, iskrenost, otvorenost; ove osobine ga neizbežno uvode u bolne sukobe sa našim konvencionalnim, veštačkim svetom. Njega vole svi koji ga poznaju; njegov nesuđeni ubica Rogožin, koji je očajnički zaljubljen u junakinju Nastasju Filipovnu i ljubomoran na Miškina, završava tako što Miškina pušta u kuću kojoj tek što je ubio Nastasju Filipovnu i pod Miškinovom duhovnom zaštitom traži način da se pomiri sa životom i da ublaži oluju strasti u sopstvenoj duši.

    Dostojevski je Idiota počeo pisati u Ženevi i u jednom je pismu rekao kako je temeljna ideja toga dela prikazati – apsolutno savršena čoveka. Piščeva prvobitna zamisao bila je prikazati dve peterburške porodice za koje je držao da su karakteristične za njegovo doba, a koje su se naglo osipale i raspadale, moralno i materijalno. Lik idiota odnosio se na sina jedne od porodica koga niko ne voli, bio je uvređen, nadut i osvetoljubljiv mladić, neumeren i u dobru i u zlu. Sam Dostojevski o njemu je zapisao kako je on vrhunac slike čovekove oholosti i sebičnosti. Kasnije je uništio sve što je zapisao i počeo pisati roman u kojem je glavni junak bio novi lik idiota - knez Miškin. U pismu koje je napisao svojoj nećakinji o novom romanu Dostojevski kaže: Svi pisci, ne samo naši nego čak i svi evropski pisci, ko god da se prihvatio prikazati apsolutnu divotu – svi su do jednoga zatajili. Taj je zadatak, naime, neizmerno težak. Samo je jedno biće na svetu apsolutno divno, a to je Hrist. Dostojevski nije zatajio – u svom je romanu uspeo prikazati živu i dragu ličnost koja u čitaocu budi samilost i simpatiju. Celi roman obiluje autobiografskim crtama koje su postale sastavni deo književnog lika – Miškin boluje od padavice poput Dostojevskog i prikazi stanja Miškina pre epileptičnog napada opisuju i Dostojevskog u takvim trenucima, zatim opis smaknuća, ljubav prema deci... Dostojevskog se jako dojmila Holbeinova slika Mrtvi Hrist za koju je rekao kako bi od ovakve slike čovek mogao veru izgubiti, a slika je jedan od motiva i u Idiotu kojem autor posvećuje mnogo pažnje. Iako je izjavio kako je nezadovoljan romanom jer ne izražava ni desetinu onoga što je hteo izraziti, ipak ga se ne odriče i svejedno voli svoju izjalovljenu ideju. Na zamerke kritike zbog fantastična značaja njegova romana, Dostojevski je odgovorio: Pa zar nije moj fantastični Idiot stvarnost, i to sasvim svakodnevna? Baš upravo sad mora biti takvih karaktera u našim društvenim slojevima otrgnutim od zemlje – u slojevima koji u stvarnosti postaju fantastični. Od četiri glavne osobe u romanu – kneza Miškina, Nastasje Filipovne, Aglaje Ivanovne Jepančin i Parfjona Semjoniča Rogožina – jedino o ovom zadnjem nije bilo ni spomena u prvoj verziji romana. Po nekim se znacima da zaključiti kako je Rogožin baštinio izvesne crte prvobitnog idiota, onog uznositog mladića, neumerena i u dobru i u zlu, koji je čak trebao biti i ubica. Reklo bi se da se prvobitni idiot rastavio na dve polovine – dobru i zlu, i tako su nastali likovi kneza Miškina i Rogozina.

  U svog je junaka kneza Lava Nikolajeviča Miškina Dostojevski uneo dosta svoje ličnosti. Čitaoc se ne može oteti dojmu kako ga ovaj junak podseća na Hrista među ljudima i saoseća s njim kada se nalazi pred osudom i omalovažavanjem društva koje ga smatra idiotom. Na samom početku upoznajemo ga u vozu u kojem se našao s Rogožinom. U svojim odgovorima kazao je, između ostalog, da zaista nije dugo bio u Rusiji, više od četiri godine, da su ga poslali u inostranstvo zbog bolesti, zbog nekakve čudnovate živčane bolesti, nešto kao padavice, nekakve drhtavice i grčeva. Česti napadi njegove bolesti učinili su od njega, kako kaže, pravog idiota i zbog nje smatra kako nema nikakva dara niti posebnih sposobnosti. Pri povratku u Rusiju obraća se porodici generala Jepančina jer je generalica bila iz kneževskog roda Miškinovih i govori im: Četiri godine, pa i više, nisam bio u Rusiji, a i kakav sam otišao – gotovo da nisam bio pri zdravoj pameti. Potrebni su mi dobri ljudi; a imam i jedan posao i ne znam kuda da se okrenem. Još sam u Berlinu pomislio: To mi je tako reći rodbina, pa ću početi od njih; možda ćemo dobro doći jedni drugima, oni meni a ja njima – ako su dobri ljudi. A čuo sam da ste dobri ljudi. Iz razgovora s drugima vidi se Miškinova ljubav prema deci: Samo jedno je istina, da zaista ne volim biti s odraslima, s ljudima, s velikima – to sam odavno zapazio – ne volim zato što ne umem s njima. Što god mi govorili, koliko god bili dobri prema meni, ipak mi je uvek nekako teško s njima, i strašno mi je drago kad mogu što pre otići do svojih drugova, a moji su drugovi oduvek bila deca. Takođe primećuje kako ga svi drže za idiota i pita se: kako mogu biti idiot sad kad i sam znam da me drže za idiota? Ulazim i sve mislim: Eto, drže me za idiota, a ja sam ipak pametan, a oni o tome nemaju ni pojma... Knez Miškin je u početku prezren zbog svoje naivnosti i neobične skromnosti, no upravo zbog svoje dobrote i čistoće duše, vedrine, poverenja i radosti kojom zrači postaje središte privlačnosti: Ali se začas umiri – dovoljan je samo jedan pogled na kneza pa da se čovek potpuno umiri. Miškinovo mišljenje o smaknuću i giljotini nije mogao napisati čovek koji sam nije iskusio takve muke: To je nasilje nad dušom, ništa drugo! Rečeno je: Ne ubi! pa ako je on ubio, zar treba onda i njega ubiti? Ne, to nije u redu.; Ubiti nekog zbog ubistva kudikamo je gore nego sam zločin. Ubistvo na temelju osude kudikamo je groznije nego razbojničko ubistvo. Možda postoji i takav čovek kome su pročitali osudu, ostavili ga da se muči, a onda mu rekli: Odlazi, pomilovan si! Eto, takav bi nam čovek možda mogao reći istinu. Upravo o tim mukama i o toj strahoti govorio je Hrist! Ne, ne sme se tako postupati sa čovekom! Pri tome Dostojevski, naravno, misli na sebe jer mu je odluka o pomilovanju pročitana u trenu pre smaknuća, na stratištu. Još jedan važan trenutak u životu samog autora pretočen je i u lik kneza Miškina, a to je susret s Holbeinovom slikom Mrtvi Hrist, za koju Miškin u romanu govori: Tu sliku! – vikne najednom knez, pod dojmom neke nenadane misli. – Tu sliku! Pa od te slike može čovek i veru izgubiti!, baš kao što je izjavio sam Dostojevski kad ju je ugledao. Dostojevski se pita – ako je smrt toliko strašna i tako su snažni njeni zakoni, kako ih svladati? Kako ih pobediti kad ih nije pobedio onaj koji je za svoga života pobedio zakone prirode? Ovo nije bio njegov konačan stav, iako mu je vera patila tokom života na kraju je ipak pronašao izlaz iz tog kolebanja. Iz razgovora kneza Miškina i jedne seljanke saznajemo misao u kojoj je sadržana sva suština hrišćanstva, to jest sav pojam o Bogu kao o našem rođenom ocu i o tome kako se Bog raduje čoveku kao što se čovek raduje svom rođenom detetu – to je najvažnija Hristova misao!: upravo ko što se mati raduje kad prvi put vidi da joj se detence osmehnulo, isto se tako i Bog svaki put obraduje kad opazi na nebu da je grešnik kleknuo pred njim da mu se od sveg srca pomoli. Upravo je u tome za Dostojevskog suština verskog osećaja – u spoznaji i kajanju. Miškin trenutke pre napada padavice definiše kao trenutke neobičnog pojačavanja svesti i ujedno neposrednog osećanja samog sebe: Nije li svejedno je li to abnormalna pojava ili nije, ako je sama posledica, ako je časak osećanja kojeg se sećaš i koji razmatraš već pri zdravoj pameti, u najvećoj meri harmonija, lepota, ako ti daje dotle nečuveno i neslućeno osećanje punoće, mere, smirenosti i zanosnog, molitvenog stapanja s najvišom životnom sintezom? I iz Miškinova govora o katoličanstvu progovara sam Dostojevski i njegova ideja ruskog shvatanja Hrista, ruske hrišćanske misije u Evropi, ideja deformacije hrišćanstva uzrokovane katoličanstvom:

Rimokatolička je vera gora i od samog ateizma, tako bar ja mislim. Jest, tako bar ja mislim! Ateizam propovieda samo ništavilo, a katoličanstvo ide još dalje: ono propoveda krivotvorenog Hrista, koga je samo ocrnilo i obeščastilo, naopakog Hrista! Po mom mišljenju, katolicizam čak i nije vera, nego je direktni nastavak Zapadnoga Rimskog Carstva i sve je u njemu podvrgnuto toj misli, od same vere pa nadalje. Treba da prema Zapadu zasja naš Hrist koga smo mi sačuvali, a oni ga nikad nisu poznavali!.

    I kako završava junak ovog romana? Kao vitez bedan: mučaljiv i jednostavan, duhom junačan i vredan; vratio se u dvorac svoj, živeo je sam u njemu, uzdaha mu ne znaš broj, tako umre sasvim lud... Nakon što je Rogožin ubio Nastasju Filipovnu, spojiše se dve polovine prvobitnog idiota, dobra i zla, Miškin i Rogožin: Knez je nepomično sedio pokraj njega na ležaju i polagano, kad god bi bolesnik uzviknuo nešto ili počeo buncati, hitao da mu prođe drhtavom rukom po kosi i obrazima, kao da ga miluje i smiruje. Ali ništa više nije shvatao što su ga pitali, i nije prepoznavao ljude koji su ušli i okružili ga. Pa da je i sam Schneider došao iz Švajcarske da pogleda svog pacijenta, odmahnuo bi samo rukom i rekao: Idiot! i ostalo je pitanje koji je smisao dobra ako od toga nema koristi? Odgovor leži u zadnjim rečima romana: Dosta je bilo zanosa, valja već jednom doći pameti. I sve to, i cela ta tuđina, i cela ta vaša Evropa, sve je to puka tlapnja, i svi smo mi, ovde u tuđini, puka tlapnja...

    Kroz upečatljivi lik kneza Miškina Dostojevski daje evanđeosku čistotu i lepotu duše antiheroja svog vremena, suštu suprotnost društvu iz kojeg je iznikao i kojem je blagošću i naivnošću suprotstavljen. Njegov Idiot je tražio da mu oproste oni što su ga vređali, on koji je bez prigovora primao podsmehe, zamerke i prezir obesnih, podmukih, zlih i razularenih u sujeti i gramzivosti, on koji se uzdizao samom čistotom svojih namera: Celom tom svetu egoista, gramzivaca, oholih, lažova, raskalašnih izgledao je naivan, ali je on njih ipak pročitao i njima vladao. Knez Miškin je plod verske misli: on je za Dostojevskog savršen čovek, čovek bez greha, nevin u evanđeoskom smislu. Ako voli( pre svih prevrtljivu i oholu Nastasju Filipovnu, oko koje se vrte sve intrige i zla romana, suprotstavljene čistoti i naivnosti Miškina) to nije ljubav nego sažaljenje.

   Dostojevski piše 10. aprila 1868. godine u svojoj Beležnici: Knez, to je Hristos. Knez je budala Hrista radi, dobrovoljna žrtva, koju ruski letopis iz 12. veka još lepše naziva slovesnom žrtvom, čija patnja nudi iskupljenje jednom društvu. Svi pisci, ne samo naši nego i evropski, koji su pokušavali da naslikaju savršeno lepo, uvek su odustajali. Zato što je taj zadatak izuzetno težak. Savršeno lepo je ideal, a ideal naš ni civilizovane Evrope ni izdaleka nije oformljen. Na svetu postoji samo jedna savršeno lepa ličnost – Hristos. Spomenuću da je od idealnih likova u hrišćanskoj literaturi najpotpuniji Don Kihot.

 

Fjodor Mihailovič Dostojevski – BRAĆA KARAMAZOVI (1880.)

 

    Poslednje razdoblje života F. M. Dostojevskog smatra se najplodnijim i najzrelijim, a Braća Karamazovi, njegov poslednji roman koji je pisao užurbano i grčevito (kao uostalom i sva svoja dela) dostojna je kruna njegovog celog književnog opusa. Kao osnovni motiv za ovaj roman piscu je poslužio istinit slučaj oceubistva, za koje je (kako je kasnije saznao) nepravedno osuđen na dvadeset godina robije bivši potporučnik Iljinski iz Tobolska. Upravo će tako nepravedno za ubistvo svoga okrutnoga oca, hedonista Fjodora Pavloviča Karamazova, biti osuđen njegov najstariji sin Dmitrij (Mitja) Fjodorovič, iako ga je ubio njegov nezakoniti sin, Pavle Fjodorovič Smerdjakov, jer su činjenice (kao i u slučaju Iljinskoga) bile toliko očite da čovek nije mogao da im ne poveruje. Već je 1875. godine Dostojevski nabacio u beležnicu nekoliko misli koje će posle razviti u Braći Karamazovima: I tako je jedan brat ateist i očajnik. Drugi je puki fanatik. Treći je buduće pokoljenje, živa snaga, novi ljudi. Tokom svoga rada Dostojevski je došao do zaključka kako pisac-umetnik mora poznavati stvarnost koju prikazuje tačno do u najmanje pojedinosti (istorijske i trenutne). Zato je, spremajući se da napiše vrlo opsežan roman, kako kaže: naumio da se zadubim u proučavanje – ne same stvarnosti, koju ionako poznajem – nego u pojedinosti svakidašnjeg života. Jedan je od najvažnijih zadataka u tom svakidašnjem životu za mene, na primer, mlađi naraštaj. Najbolji uvod u Braću Karamazove prikazaće snaga koju je uložio u pisanje, a koju je iskazao ovim rečima: Ne mogu raditi na brzinu, moram stvoriti umetničko delo. To je dužnost prema Bogu, prema poeziji, prema uspehu onoga što sam napisao i prema celoj Rusiji, koja čita i čeka završetak moga dela. I tako sedim za svojim stolom i pišem doslovno dan i noć. A zdravlja sam tako slaba da ne možete ni zamisliti kako mi je. U ovom delu on raspravlja o velikim religioznim pitanjima, a u njemu je ostvario i svoj najviši domet Legendom o Velikom Inkvizitoru – najvećom pohvalom Hristu ikad napisanom.

Starac Zosima imao je šezdeset i pet godina, poreklom je bio vlastelin, nekad, u najranijoj mladosti bio je vojnik i služio je na Kavkazu kao viši oficir. Bez sumnje, on je zadivio Aljošu nekom neobičnom osobinom svoje duše. Aljoša je stanovao u samoj starčevoj ćeliji, koji ga je jako zavoleo i primio k sebi.

Za Aljošu nije postojalo pitanje zašto ga ljube (oca Zosimu), zašto padaju pred njim ničice i plaču od radosti čim ugledaju njegovo lice. O, on je jasno shvaćao da smerna duša ruskog seljaka, ispaćena teškim poslom i bedom – a – što je glavno – svakidašnjom nepravdom i svakidašnjim grehom, kako svojim tako i tuđim, nema veće potrebe i utehe nego pronaći svetinju ili sveca, pasti pred njega i pokloniti mu se: Ako je u nas greh, laž i napast, ipak postoji tamo negde na zemlji neki svetac i uzvišeniji od nas; u njemu je zato istina, on zato pozna istinu, dakle, ne umire ona zemlji,nego će možda jednom i k nama doći i zavladati na celoj zemlji, kako je obećano. Aljoša je znao da narod baš tako oseća i čak sudi, on je shvatao to, ali da je baš starac taj svetac, taj čuvar božije pravde u očima naroda – u to on nije nikako sumnjao, zajedno s tim uplakanim seljacima i njihovim bolesnim ženama koje su starcu pružale svoju decu.

Svaki neka se brine za svoje srce, svaki neka se ispoveda sebi neprekidno. Ne bojte se greha svoga, čak ako ga i spoznate, samo ako se kajete, a bogu ne stavljate uslove. I opet vam kažem – ne budite oholi. Ne mrzite one koji vas se odriču, koji vas sramote, koji vas grde i koji vas kleveću. Ne mrzite ateiste, lažne učitelje, materijaliste, čak ni zle među njima, a pogotovu ne dobre, jer i među njima ima mnogo dobrih, naročito u ovo naše doba. Ljubite narod božiji, ne dajte da vam došljaci kradu stado, jer ako zaspite u lenosti i ogavnoj oholosti, a ponajviše u koristoljublju, onda će doći sa svih strana i oteti vam stado vaše. Tumačite narodu jevanđelje stalno.

   Ideja rastakanja ruskog društva i porodice sadržana je i u najvećem romanu Dostojevskog - Braća Karamazovi, njegovom kapitalnom delu, koje objedinjuje svu njegovu plemenitu misao o hrišćanskoj ljubavi i prevladavanju zla dobrotom i okretanjem drugog obraza. Dostojevski je u svojim delima postavio temu o čoveku i njegovoj sudbini pomoću problema slobode, jer je upravo slobodom određeno ljudsko mučeničko stradanje. On čoveka ne želi osloboditi bremena slobode, ne želi ga izbaviti iz patnje pod cenu gubitka dara slobode, već mu nameće odgovornost u skladu sa dostojanstvom slobodnih ljudi. U slobodi Dostojevski traži opravdanje čoveka i Boga, te istražuje sudbinu čoveka u slobodi, i sudbinu slobode u čoveku. Dostojevski pruža čoveku mogućnost slobodnog prihvatanja Istine koja će ga na kraju osloboditi.  Ali taj put slobodnog prihvatanja istine vodi kroz tamu, preko ponora, kroz podvojenost i tragedije. To nije ravni put, čovek se na njemu gubi sablažnjen neobičnim priviđenjima, vođen varljivom svetlošću koja ga vuče u još dublju tamu. To je dug put na kojem nema pravca pravog izlaza. To je put iskušenja, put iskustva spoznaje dobra i zla, i on se može skratiti samo smanjenjem ili oduzimanjem slobode čoveku. Milost koju Bog šalje čoveku na tom putu nije prisilna milost, već ona olakšava i pomaže. Dostojevski je neobično jasno shvatio tu hrišćansku istinu o slobodi čovekova duha. Za lik Dmitrija Fjodoroviča Karamazova Dostojevski je rekao: srce i savest će mu se očistiti u buri nesreće i nepravedne optužbe. U duši ne prima kaznu zbog onoga što je učinio, nego zbog toga što je bio onako drzak, što je mogao i hteo počiniti zločin za koji će ga sud nepravedno okriviti. Njegovo moralno oplemenjivanje počinje već za ono nekoliko sati predistrage koju i opisujem u devetoj knjizi. Meni je, kao autoru, mnogo do toga stalo. Krivnja koja baca Mitju u Sibir počinje onim pitanjem: Zašto živi takav čovek? misleći pritom na svoga oca. Tim pitanjem Mitja, po Dostojevskom, zaslužuje sibirsku patnju jer mu je samim tim pitanjem oduzeo pravo na život. On ga želi ubiti jer ne vidi smisao njegova postojanja, no imaju za nekoga drugog – za Boga – što želi reći i Dostojevski. Dostojevski je otkrio da se zlo nalazi u dubini ljudske prirode i baš se zbog toga, u ime ljudskog dostojanstva i čovekove slobode, zalagao za neizbežnost kazne za svaki zločin. Međutim, kažnjavanjem zla spolja nije ni približno prikazao posledice samog zla koliko je to prikazao kažnjavanjem iznutra, grižnjom savesti. Moć ljudske savesti u njegovim je delima nemilosrdnija od bilo kojeg vanjskog, državnog zakona, i ona od čoveka zahteva mnogo više. On je pokazao kako su svi ljudi, koji i na tren mrze, ili u mislima počine ubistvo, zapravo počinili zločin. Osim Mitje Karamazova, koji je time što je u dubini svoga duha poželeo ubiti oca zaslužio biti kažnjen: Osuđujem sam sebe za svoj život, sav svoj život kažnjavam! , primer delovanja savesti je i Ivan Karamazov. Njega savest kažnjava i dovodi do ludila jer je u svojoj podsvesti on ubio oca, o čemu govori Aljoša: Malo-pomalo počeo je shvatati Ivanovu bolest: Muke zbog ohola odlučivanja, preduboke savesti! Bog, u koga nije verovao, i njegova istina nadvladavali su mu srce, ali se srce još nije predavalo. Da, sine Aljoša, da, sad kad je Smerdjakov mrtav, niko više neće poverovati Ivanovu svedočenju; ali on će ipak otići na sud i svedočiti! Aljoša se mirno osmehne. Bog će pobediti! pomisli. Ili će vaskrsnuti pri svetlu istine, ili će...propasti u mržnji osvećujući se sebi i svima zato što je poslužio onome u šta ne veruje Ivan zbilja oseća krivnju zbog toga što je podržavao Smerdakovljeve zločinačke namere: Da, dakako da sam ja nešto očekivao, ima i on pravo... I priseti se po stoti put kako je one poslednje noći prisluškivao oca na stepeništu, ali se sad toga priseti s takvom boli u duši da čak i stane kao ukopan: Da, ja sam tada to očekivao, to je istina!, on je duhovni krivac ubistva oca, a Smerdjakov je njegovo drugo, niže ja koje je to ubistvo izvršilo: Da nije možda zato što sam ja u duši isti takav ubica? upitao je sam sebe. Nešto daleko ali vrelo opeklo mu je dušu. Niko nije sumnjao niti ga optuživao, no on sam proživeo je muke savesti od kojih mu se zamutio razum i od kojih mu je duša gorela u paklenom ognju. Lažne i bezbožne ideje dovele su ga do pomisli da je ubistvo dopušteno, a ako je on čovek koji može imati nekakvu ljudsku sudbinu, on mora proći kroz vatru pokajanja.

   Celokupna psihologija ubistva oca u Braći Karamazovima ima duboko i simboličko značenje. Smerdjakov predstavlja strašnu kaznu koja vreba čoveka, njegova ružna karikatura stoji na kraju težnje prema čovekobogu. Dostojevski je hteo pokazati da je svaki čovek i njegov život jedna bezuslovna vrednost sa kojom se ne može postupati kao sa običnim oruđem za postizanje nekog cilja ili interesa. Odricanje besmrtnosti čoveku za njega je odricanje od samog čoveka, te on brani besmrtnost i slobodu ljudske duše koja ima bezuvetnu vrednost. Priznavanje postojanja unutrašnjeg zla i odgovornosti za zločin, priznavanje je bitnosti bića ljudske ličnosti. Nasuprot svima njima stoji Aljoša Karamazov, za kojeg pisac napominje na samom početku kako je on za njega vredan pažnje, ali da se ozbiljno dvoumi hoće li to uspeti dokazati čitaocu. Za njega kaže: bio je jednostavno mlad čovekoljubac, a stupio je na put što vodi u manastir samo zato što ga je u to vreme taj put snažno fascinirao i što mu se učinilo da je to idealan izlaz za njegovu dušu, koja se otimala iz mraka svetovne mržnje put svetla ljubavi. Povlačeći se u pozadinu, shvaćajući samo slušanje Drugog kao svoju molitvu, Aljoša je uvek u središtu zbivanja. On nije ni zbivanje ni uzročnik zbivanja nego najtiše središte zbivanja. U romanu je velik deo posvećen razgovoru Ivana i Aljoše u kojima saznajemo kako Ivana posebno brine patnja nedužne dece koju muče roditelji, opisuje čovekovu zversku okrutnost i ne shvata taj besmisao i apsurd: Kažu da bez toga čovek ne bi mogao opstati na zemlji jer ne bi znao razlikovati dobro od zla. A zašto da i spozna to vražje dobro i zlo kad se to tako skupo plaća? Pa onda svekoliki svet spoznaje ne vredi tih suza deteta koje se obraća dragom Bogu. On priznaje: Ja sam stenica i sasvim ponizno priznajem da nikako ne mogu pojmiti radi čega je sve tako uređeno kako jeste. O, ja svojom jadnom, zemaljskom, euklidovskom pameću znam samo to da patnja postoji, da krivaca nema, da sve jednostavno i jasno proizlazi jedno iz drugoga, da sve teče i usklađuje se stoga on odlučuje vratiti Bogu svoju ulaznicu i odriče se te savršene harmonije dok još nije kasno. Međutim, rešenje možemo pronaći u njegovoj Legendi o Velikom Inkvizitoru,u kojem su prikazana dva puta čovekove sudbine, a to su ili Veliki Inkvizitor ili Hrist – put čovekoboga ili Bogočoveka i svi mi imamo slobodu pri odabiru. Put koji vodi gubitku slobode duha u sistemu Velikog inkvizitora je samovolja, dok se prava sloboda može pronaći samo na putu Hrista. Veliki Inkvizitor nastupa sa uverenjima i argumentima, njegova je logika snažna i usmerena je na realizaciju sreće ljudi u mravinjaku. No Hrist svojom krotkim ćutanjem deluje uverljivije i obuzima nas snažnije nego svi logični argumenti Velikog Inkvizitora, te pokazuje da se samo u njemu može pronaći istinski mir i sreća.

Zapamti, mladiću, zauvek (tako je otvoreno i bez svakog predgovora otpočeo otac Pajsije), da je svetska nauka, sjedinjena u veliku silu, oborila, naročito u poslednjem veku, sve ono nebesko što nam je obećano u svetim knjigama, i, posle nemilostive analize učenjaka ovoga sveta, ne ostade apsolutno ništa od svekolike pređašnje svetinje. Ali oni su oborili samo delove, a celinu su pregledali, kao da im je čudom nekim na oči palo slepilo. I tako stoji celina pred njihovim očima nepokolebiva kao i pre, i vrata paklena neće je nadvladati. Zar nije ona živela 19 vekova, zar ne živi i sada u pokretima pojedinih duša i u pokretima narodnih gomila? Štaviše, ona živi nepokolebljivo, kao i dosad, u dušama onih istih ateista koji su sve razrušili. Jer su i oni koji su se odrekli hrišćanstva i koji dižu protiv njega bunu, u suštini svojoj i sami sačuvali isti onaj oblik Hristov i zadržali ga, jer sve dosad nije mogla ni njihova mudrost, ni žar srca njihova da stvori čoveku i njegovu dostojanstvu viši uzor, nego što je onaj uzor na koji je u staro doba ukazao Hrist.

   Kriminalistička fabula o ubistvu staroga Fjodora Karamazova podređena je razotkrivanju karaktera trojice njegovih sinova koji se ne razlikuju samo svojim psihičkim osobinama, nego i različitim pogledima na svet. Uz Dmitrija, čoveka osećajna i strastvena, ali sklonog porocima i nagle ćudi, stoji racionalni amoralista i buntovnik protiv religije Ivan, koji svojim idejama -  boga nema, sve je dopušteno – postaje stvarni idejni začetnik zločina u porodici, a njemu je suprotstavljen lik smirenog hrišćanskog moraliste Aljoše. Tu je još i njihov polubrat, sluga Smerdjakov, koji faktički ubija staroga Karamazova, a idejnu dimenziju, pre svega hrišćansku, proširuje čudesni lik uzvišenog starca Zosime kao nosioca jevanđeljskih pogleda na život i svet... On postaje Aljošin učitelj i ...

Braćo, ne bojte se greha ljudskog, ljubite čoveka i u grehu njegovu, jer to je slika božanske ljubavi i vrhunac ljubavi na zemlji. Ljubite svaki stvor božiji, kao celinu tako i svako zrnce peska. Svaki listić, svaku zraku božiju. Ljubite životinje, ljubite biljke, ljubite svaku stvar. Ako budeš ljubio svaku stvar, otkrićeš i tajnu božiju u stvarima. Kada je jedanput otkriješ, upoznaćeš je neprestano sve više i dalje iz dana u dan. I zavolićeš na kraju ceo svet potpunom, sveobuhvatnom ljubavlju .Ljubite životinje, jer i njima je dao bog klicu misli i nepomućenu radost. Ne dirajte ih, ne mučite ih, ne otimajte im radost njihovu i ne protivite se misli božijoj. Naročito ljibite decu, jer ona su takođe bez greha, kao anđeli, i žive zbog čišćenja srca naših i nama za primer. Teško onome ko vređa decu.

Epilog:

Bog upravo i zato postoji što ima zla i patnje u svetu; postojanje zla dokaz je postojanja Božijeg. Kada bi svet bio savršeno dobar i blag, Bog ne bi bio potreban, svet bi bio bog. Boga ima zato što ima zla. To znači da Bog postoji zato što postoji sloboda. I Dostojevski dokazuje postojanje Boga kroz slobodu čovekovog duha. Oni, koji mu odriču slobodu duha, odriču Boga, i suprotno. Svet prinudno dobar i blag, koji je harmoničan zbog nužnosti, bio bi bezbožni svet, racionalni mehanizam. Oni koji odbacuju Boga i slobodu ljudskog duha žele pretvoriti svet u racionalni mehanizam, u nasilnu harmoniju.

    Likovima kneza Miškina i Aljoše Karamazova Dostojevski nam poručuje kako trebamo posejati svoje zrno i poručuje nam: Kad sejete svoje seme, kad sejete svoje ‘milosrđe’, svoje dobro delo u bilo kom obliku, dajete jedan deo svoje ličnosti i primate u sebe deo tuđe ličnosti, dodirujete jedan drugog, a samo još malo pažnje pa ćete već biti nagrađeni poznavanjem i sasvim neočekivanim otkrićima. Na kraju ćete svoje dobro delo početi smatrati čitavom naukom, koja će obuhvatiti u sebi celi vaš život i ispuniti vam možda celi život. S druge strane, sve vaše misli, sve semenje koje ste posejali i koje ste možda već i zaboravili, uhvatiće koren i izrasti, ko je dobio od vas daće drugom. I otkud možete znati koliki će biti vaš udeo u budućem rešavanju sudbine čovečanstva?.

 
     Kod Dostojevskog svetlost oslobođenja postoji i u najmračnijim i najmučnijim trenucima – iskrenim kajanjem možemo osvetliti tamu koja nas okružuje i u koju smo zapali. On zadire u najveće dubine čovekova duha i otkriva nepobedivu snagu etičkog načela u čoveku, otkriva nam onaj put samospoznaje, kako bismo spoznali zašto, a ne šta bismo trebali uraditi. Put prema dobru ne može biti olako otkriven, kako bismo došli do njega moramo, poput Mitje i Ivana Karamazova, spoznati svoju krivicu dok ne bude prekasno i posejati ono seme dobra kako bi rodilo veliki rod.

 

By Dragan Uzelac