Dragan Uzelac

FRANZ KAFKA (1883. – 1924.)

Smatram da bi uopšte trebalo čitati samo takve knjige koje nas ujedaju i bodu. Ako nas knjiga koju čitamo ne budi udarcem pesnice po glavi, zašto je onda čitamo? Da nas usreći. Zaboga, bili bismo sretni i da nema knjiga, a knjige koje nas usrećuju mogli bismo za nuždu pisati i sami. Ali potrebne su nam knjige što na nas deluju poput nesreće koja nas jako boli, poput smrti osobe koju smo voleli više od sebe, kao da su nas odagnali u šume, daleko od ljudi, kao samoubistvo; knjiga mora biti sekira za zamrzlo more u nama.

Književnik i pravnik, Franc Kafka, predstavlja jednu od najzagonetnijih, najznačajnijih i stilski najoriginalnijih stvaralačkih ličnosti dvadesetog veka. Delujući kao književni stvaraoc i kranje neobična, zagonetna ličnost početkom 20. veka izvan svih umetničkih struja i klišea, prodoran, intuitivan i krajnje lucidan u svojim zapažanjima, Kafka je stvorio jedan neverovatan i zaseban svet magično-realističnih slika, svet u kome masa upečatljih i nestvarnih likova egzistira mimo svih pravila postojanja. Iza kulise imaginarnog sveta Franca Kafke (koji je vodio usamljenički, gotovo neprimetan život sasvim običnog službenika unutar glomazne birokratske mašinerije jedne monarhije u svojoj mračnoj, dekadentnoj fazi rastakanja) odvija se drama običnog čoveka, građanina tadašnje austrougarske monarhije, zarobljenog, izgubljenog i otuđenog unutar kandži sveprisutne birokratije, tog moloha savremenog sveta. Kafka je vlastito pisanje smatrao privatnim obračunom sa sobom i sredinom u kojoj je egzistirao. Po njegovom shvatanju umetnost nije bila apsolutna vrednost, vrednost sama po sebi, već oblik individualne egzistencije, tegoban put delovanja i izražavanja. Kontraverzan, kakav je već bio, Kafka je još za života nailazio na nerazumevanje i dijametralno suprotna tumačenja savremenika: jedni su ga smatrali najvećim piscem epohe, umetnikom koji je dao najbolji presek haosa kapitalističkog društva u celini i procesa destrukcije otuđene individue unutar njega, dok su drugi, uz sablasno pitanje i zgražavanje govorili: treba li Kafku spaliti?, izražavajući strah i teskobu od mračnih stranica njegove literature koja je unutar svojih teskobnih, klaustrofobičnih i zloslutnih, upozoravajućih stranica nosila u sebi plastičan opis devalorizacije ljudske ličnosti. Kafkin život, apsurdan i lomljiv, bio je ispunjen disharmonijom - kroz borbu za ljudsku sreću, a protiv svega onoga što je čoveka rastrzalo i ponižavalo.

Pisanje me održava, ali nije li tačnije reći da ono održava ovakav način života? Time, razume se, ne mislim da će moj život biti bolji ako ne pišem. Naprotiv, onda će biti mnogo gori i sasvim nepodnošljiv i moraće se završiti ludilom. Istina, to će se desiti samo pod pretpostavkom da ja, kao što zaista i jeste slučaj, ostanem pisac i onda kad ne pišem, a pisac koji ne piše svakako je čudovište koje predstavlja izazov ludilu.

Rođen je 3 . jula 1883. u Pragu, tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji koja se nalazila u haosu jednog turbulentnog vremena na razmeđi dvaju epoha, kovitlacu opšteg nezadovoljstva porobljenih naroda i gramzivosti vladara koji će se tokom prve polovine dvadesetog veka pretvoriti u opšti pokolj čovečanstva unutar dva svetska rata - sa nesagledivim posledicama po ljudski rod... Kafka će kao umetnik ovekovečiti Prag u svojim nadrealnim delima magičnog realizma, prikazavši njegove plastične i mračne slike i dočaravši svu turobnost i teskobu vlastitog viđenja sveta. Njegovo jevrejsko poreklo činilo ga je tuđincem u sopstvenom okruženju i na neki način nepotpunim čovekom. Kao Jevrejin nije potpuno pripadao hrišćanskom svetu. Kao indiferentni Jevrejin - ne potpuno Jevrejima. Kao čovek koji govori nemački - ne potpuno Česima. Kao Jevrejin koji govori nemački - ne potpuno češkim Nemcima. Kao Čeh - ne potpuno Austriji. Kao službenik osiguranja radnika - ne potpuno građanstvu. Ali ni birou nije pripadao, jer je osećao da je pisac. Pisac takođe nije bio, jer je sve svoje snage žrtvovao porodici.

Bio sam ukočen i hladan.

Bio sam most,

raspet nad bezdanom

Školovanje započinje u Pragu, gde završava osnovnu školu. Potom u nemačkom liceju stiče solidno obrazovanje. Njegov neobičan duh i inteligencija veoma rano dolaze do izražaja. Slede studije prava, koje završava bez naročitog interesovanja: već tada se opredeljuje za svet umetnosti i literature. Nakon doktoriranja na studiju prava 1906., Kafka započinje sa radom u birokratskim intitucijama monarhije. Unutar njih se i rađa suštinska Kafkina inspiracija - prodor u mračni, nehumani svet okoštalih normi, svet bez duše, morala i vedrih životnih tonova. Kafkina buntovna, revolucionarna crta usmerena prema autoritetima i dehumanizovanom društvu biće uočljiva već od njegove rane mladosti, od vremena kada je tvrdio da je socijalista i ateista. Pod uticajem tada dominantnog književnog pravca - ekspresionizma, Kafka objavljuje svoje književne prvence: u bečkom časopisu Vreme pojavljuje se njegova priča Nebo u uskim ulicama, a potom još nekolicina zapaženih novela. Kao svoje književne uzore Kafka navodi Kleista, Goethea, Grillparzera, Flauberta, Tolstoja, Manna i Dostojevskog. Služba u osiguravajućem zavodu, eksponentu birokratizovane monarhije, počinje neminovno gušiti mladog umetnika. Unutar njegove senzibilne duše, pored bunta, dostojanstva i rezignacije , počinje da niče klica kreacije i inspiracije. Raskid sa verenicom i ostale nesretne ljubavne avanture(ostao je neoženjen), kao i bolest koja ga je neizmerno iscrpljivala, samo su dodatno uticali na pojačanje njegovog senzibiliteta, čudesnost unutrašnjeg psihološkog sveta jedinstvenog umetnika i intenzitet stvaranja. Njegov fanatičan rad vremenom se pretvorio u svojevrsnu formu piščeve molitve.

O Kafki mogu da kažem samo to da je on jedan od retkih i najvećih pisaca svog doba.

Jean Paul Sartre

Po Kafkinom dubokom uverenju umetnost deluje poput jarka svetla koje nas oslepljuje jer teško podnosimo istinu u naglu blesku. Istinito je samo svetlo što pada na izobličeno lice koje se povlači, ništa drugo govorio je on. Taj specifičan način iznošenja umetničke i životne istine on je postizao lucidnom estetikom šoka, estetikom punom emotivnog naboja, košmarnog iznenađenja i neobičnog ugla viđenja sasvim običnih stvari i pojava. Takvo shvatanje umetnosti blisko je teoriji po kojoj umetnost otkriva neobične aspekte, te nas podstiče da životne pojave uočimo na nov način i percipiramo ih oštrije - da ih zaista vidimo, a ne samo automatski registrujemo, kao u stanju mentalnog slepila ili mehaničke navike. Piščevi likovi, figure bez psihološke razrade i znatnije individualnosti, ne razvijaju se jer je svet u kojem se kreću sličan lavirintu i stravičnim katakombama, a njihovi sukobi samo su prividni.

Umetnost je ogledalo koje žuri, ide napred poput sata – ponekad.

Kafka nam sugeriše da njegova dela ne skrivaju nikakve poruke pojmovne prirode, nego da ih treba čitati kao niz slika koje deluju vlastitom neposrednošću. Njegova proza na nas deluje poput mučna sna, košmara iz kojeg želimo, ali nismo nikako u stanju da se probudimo, odupremo se njegovoj tami. Ona signalizira sumnju u razumnost i spoznatljivost stvarnosti, ali sugestija koja iz nje zrači poput jarka svetla temelji se isključivo na neobičnim situacijama: ona je hermetična, klaustrofobična, jeziva i košmarna, bez propusnih kanala prema čitaocu. Zagonetnost je njeno obeležje. Čitaoc se u čudu nađe kada shvati jezovitu klaustrofobičnost atmosfere i beznadežnost situacije u koju se uplite ponirući sve dublje u živi glib Kafkine fantazmagorije. Snaga i prodornost Kafkinih tekstova izbija iz njihove jezgrovitosti i kratkoće. Njegov jezik, kao volšeban potez vrhunskog umetnika, je bestrasno miran, objektivistički opisan, privržen detalju i istovremeno škrt, bez metafore, bezbojan, podsećajući nas na crno-beli film. Njegova tehnika usmerena je ka zbunjivanju čitaoca: pomno opisane pojedinosti rekviziti su savremene svakodnevnice, sveta koji nas okružuje i kojeg smatramo da poznajemo, pa ti detalji sugerišu prividnu identičnost - samo da bi odjednom šok iznenađenja bio još veći. U trenutku ostajemo bez daha, gubeći se u košmaru najluđih snova i bljesku sečiva koje nas razdire u vlastitoj nemoći i tuposti.

Moja dela imaju ono značenje koje im čitalac daje.

Što se Kafkinog stila pisanja tiče, mada su ga poredili sa ekspresionistima njegove epohe, njegova rečenica je namesto ekspresionističke bujice reči bila klasična, ukroćena i sapeta. Kafka je bio pisac čija umetnost stoji u znaku rečenice ali, umetnik koji obraća veliku pažnju na jezik i njegove skrivene nagoveštaje, blizak nemačkim egzistencijalistima. Kafka opisuje mirno, gotovo bezlično, koristeći ironiju, satiru, alegoriju i simbole da bi dubinski predstavio psihu junaka i njene mene. Kafkin junak proživljava zastrašujuću, sumornu unutrašnju dramu u svetu dehumanizovanom i birokratizovanom, u svetu gde vladaju strah i neobjašnjiv osećaj krivice pojedinca u odnosu na svemoćni, bezlični i okoštali sistem vladajućeg činovničkog aparata. Poput košmara noćne more njegovi se likovi kreću unutar nesaznatljivog haosa gde prestaje logika i zdrav razum običnog čoveka. Kafkin svet je mračan i depresivan, oivičen ledenim tonovima i prelivima ironičnih, fantastičnih slika i vizija u grotesku. Kafkin stil određen je njegovim pozivom pravnika, njegovim kompleksim odnosom sa sestrama i kasnijim mučnim odnosom sa ženama, njegovim sukobima s ocem kao vrhunskim i neprikosnovenim autoritetom (iz koga je proizašao njegov osećaj inferiornosti, čudesnog kompleksa), kao i njegovim viđenjem birokratizovane Austrougarske monarhije. Njime on jasno iskazuje svoje metafizičke sumnje, vlastitu otuđenost kao i opštu otuđenost čoveka u raslabljenom, građanskom društvu, ali pre svega vlastito nezadovoljstvo svetom koji ga okružuje. Kafkina tehnika slična je košmarnim snovima. Iracionalne slike jednog čudesnog sveta tame, otuđenja, haosa i potpunog odsustva bilo kakve ljudskosti, duboko se i bolno urezuju u svest čitaoca, otvarajući u trenutku niz pitanja o ljudskom padu i jezivoj egzistenciji.

Pred Zakonom stoji čuvar. Na njega se jednog dana nameri čovek sa sela tražeći pristup Zakonu. Ali čuvar ga ne pusti kazujući mu da će ga možda kasnije moći propustiti. Čovek sedne i čeka, i tako prođoše dani i godine. Zapitkujući i moleći, čovek dobi uvek isti odgovor. Posle mnogo godina čovek već ostario, slep, već spreman da umre poslednjim snagama upita čuvara zašto za sve to vreme niko osim njega nije pokucao na vrata Zakona, iako se zna da svi ljudi teže za Zakonom. A čuvar nagluvom starcu vikne na uvo: niko ovde nije mogao ući jer je taj ulaz bio određen samo za tebe. Poći ću sada i zatvoriti ga.

Pored dvadesetak novela, aforizama, fragmenata, jedne nedovršene jednočinke i dnevnika, naročitu vrednost Kafkinog magičnog opusa čine tri romana: Amerika, Zamak i Proces, svojevrsna trilogija samoće. Kroz njihovu ezoteričnost, specifičnim jezikom i stvaralačkom snagom Kafka slika strahove, tragične sudbine, izgubljenost i totalnu krizu svesti tadašnjeg građanstva. Karl Rosman, geometar ili Jozef K. , egzistiraju u jednom mračnom, zagušljivom i košmarnom svetu, u stalnoj potrazi za ljubavlju i pravdom, okruženi ništavilom. Njih opkoljava hladna, beznadežna, nehumana atmosfera kroz koju odjekuju apokaliptični glasovi i vapaji nemoćnog pojedinca, savremenog čoveka izgubljenog u birokratizovanoj džungli besmislenih, krutih propisa, dehumanizovanom, bezosećajnom svetu koristoljublja i hladnog cinizma vladajućih struktura, privilegovanih, nevidljivih gospodara života i smrti običnih ljudi. To je svet bez ljubavi, prijateljstva, pravde: svet hladan i odbojan, u kojem čovek kao unutar noćne more tumara ka nedostižnom cilju. Sneg koji prekriva glavnog antijunaka unutar Zamka, prekriva i ceo svet, svet izgubljenih i otuđenih likova. Gomila stranaca u potrazi za izgubljenim utočištem i nadom luta promašenim svetom.

O čemu nam zapravo govori kultni Kafkin roman – Proces (1925.), neobična, zastrašujuća noćna mora iz koje se ne možemo probuditi, iz koje nema bekstva, kao i iz sledećeg njegovog romana Zamak (1926.) ili bilo koje od čudesnih, zloslutno - upozoravajućih pripovetki?.

Bankovnog činovnika Jozefa K. jednoga dana u njegovom stanu uhapse nepoznati ljudi, saopštavajući mu da je protiv njega pokrenut postupak. Nemoćan da se pomiri sa svetom oko sebe, iako uopšte ne oseća krivicu niti zna razlog za istu, on na kraju svojim dželatima čak i pomaže da ga smaknu. Proces se dešava u pansionu, banci, na sudu i kod neodređenih osoba koje navodno posreduju između suda i optuženoga, u sasvim uobičajenom, svakodnevnom ambijentu i okruženju. Ipak, sve je začuđujuće izobličeno do apsurda, mešaju se stvarnost i mašta, kao u najluđim snovima kojima ne nalazite uzroka i smisla. Kafka je krajnje originalnim stilom među prvima prikazao izgubljenost, otuđenost čoveka u savremenoj civilizaciji. Čovek postaje sve beznačajnijim u lavirintima okoštale birokratije i njihovih nepisanih zakona, postaje samo broj, klijent u službi viših, njemu nerazumljivih i nedostižnih ciljeva. Postaje cigla u zidu zatvora sagrađenog od nehumanih normi, paragrafa i vlastitog, prećutnog pristanka na ulogu poniženog, nemog svedoka eksploatacije i iluzornih ciljeva. Sve je to prikazano jednostavnom kafkijanskom estetikom šoka, iznenađenja, neobičnog viđenja običnih ili uobičajenih pojava i stvari. Umetnost, kako je Kafka video, deluje poput jarkog svetla koje nas trenutno oslepljuje jer teško podnosimo istinu u naglom blesku. Istinito je samo svetlo što pada na izobličeno lice koje se povlači, ništa drugo, tvrdio je on. Kafkini su likovi bez psihološke razrade i individualisti, te se kreću poput zalutalih utvara, nesigurni i pasivni, lavirintima nehumanog okruženja, u ustajaloj, zagušljivoj atmosferi iracionalnih zbivanja. Sve je kao u mučnom snu, nelogično i beznadežno. Klaustrofobičnost prostorija unutar kojih se nalazi navodni sud koji odlučuje o sudbini Jozefa K., kao i sudbini svih nas, zastrašujuće je opisana sivilom boja i mračnih tonova sa kafkijanske palete beznađa. Na platno ostataka nekadašnjeg života Kafka nabacuje svojim čudesnim potezima pera uznemirujuće, jarke boje depresije koja čoveku oduzima svaku nadu u mogući izlaz i spas iz zastrašujuće situacije gde čovek prestaje da bude slobodno biće, persona, jedinka. Odgovora nema, nema ni nade, ni svetla, ni mogućnosti bekstva ili razrešenja. Strašni sud nalik je bolesnom i zlom starom svetu kome čovek, onaj pravi, iskreni i pravedni, čistog srca i duše, više nije potreban. Osim kao žrtva podvale.

Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji. Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom, iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima, nisam se mogao odupreti.

Roman Franca Kafke Zamak unikatno je delo svetske književnosti, jedno od najmračnih opservacija sveta i deo jezive trilogije samoće, zajedno sa romanima Proces i Amerika. Kafkine turobne i stravične stranice koje odražavaju birokratizovani, bezdušni i otuđeni svet u kome ljudska ličnost, kroz dekomponovanje i destrukciju izazvanu nehumanim društvom nestaje osuđena na samoću i propast, kulminiraju u ovom romanu u neljudskoj, magičnoj, depresivno-zagušljivoj atmosferi beznađa i klaustrofobije, noćne more kakav je naš svet u suštini, kada se osvetli iznutra i demaskira ogoljenom istinom. Roman govori o izvesnom geomatru K.-u koji je pozvan od uprave imaginarnog zamka na dužnost, ali već na prvoj stranici dolazi do nesporazuma. Upravo kada je legao da spava u kafani pored gostiju, dolaze i traže mu dozvolu, koju on, naravno, još ne poseduje. Kao i u romanu Proces čovek se kreće u unutar zagušljive atmosfere totalnog mraka neke neodređene more i nepoznatog greha koji ga proganja i uznemiruje, odvojen od bilo kakve logike, nade ili moguće pomoći u nestvarnosti zloslutnih situacija u koje upada – sve je kao neka bezizlazna agonija, košmar i šizofrena raspolućenost iz kojih nema buđenja. Već od prve stranice pratimo nejasna i nelogična lutanja geometra K.-a u neverici klaustrofobične atmosfere, tame i beskraja neke pritajene agonije... On nigde ne nailazi na razumevanje, odgovore ili makar malo ljudske topline i saosećajnosti, jer je njegov akt o pozivu zastareo, izgubljen u ogromnim naslagama birokratskih spisa i dokumenata, formalnosti koje sve dodatno zagušuju. On hoće da ide u zamak, dobija pismo od Klama, seoskog zastupnika, i polazi, ali nikako da stigne – sve zloslutno nestaje u mučnoj tišini i bezličnosti hladnog sveta u koji je bačen. U krčmi upoznaje Fridu, bivšu Klamovu devojku, pokušava na neki način da se uklopi u nehumanost sredine koja ga je snašla, ali bez uspeha. Put u zamak pretvara se u beskrajnu noćnu moru bez izlaza. Na stotinama stranica Kafka prikazuje njegovo beznadežno lutanje i nesrećno traganje u kome on zapada iz neuspeha u neuspeh i nikako ne stiže do cilja. Čudesna kafkijanska agonija, koju boji zagasitost i mučna atmosfera zimske depresije, metafora je čovekovog uzaludnog životnog puta gde je svakim novim korakom bliži smrti i gašenju svake nade.

Veštom kafkijanskom metaforom, tako jedinstvenom i neponovljivom, oštrom kao sečivo noža, prikazana je ljudska sudbina besciljnog lutanja unutar sveta tame i zla, kao i traženje odgovora i spasa, smisla i nade kojih jednostavno nema. Čak i potencijalno svetlo na kraju kafkijanskog zamka deluje kao još jedna promašena, slepa iluzija i varka.

Jedina mi je radost bila, koliko se mogu prisetiti, što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan.

I u ostalim Kafkinim delima (pomenimo ovog puta samo neke od novela): Razmatranje, Ložač, Kažnjenička kolonija, Seoski lekar, Kineski zid, Preobražaj, Osuda, Umetnik u gladovanju i Jazbina ogleda se istovetan proces depersonalizacije, otuđenja i sveopšteg haosa sveta u koji Kafka ponire osvetlivši ga rentgenski, iznutra, svojim jedinstvenim umetničkim stilom – konstantnom tenzijom, neizvesnošću i odlaganjem kraja kojeg zapravo nikad istinski ni nema jer i nema buđenja iz noćne more koju zovemo svet. Jedna od najmračnijih Kafkinih pripovedaka, nastala 1915. godine, jeste nezaboravni Preobražaj. Od neke anonimne, slepe sile preobražen protiv svoje volje u čudnovatog insekta, Gregor Samsa (dotadašnji sasvim obični i revnosni trgovački putnik), kao glavni lik čudesne životne drame sasvim običnog čoveka doživljava svu gadost ljudskog poniženja do nivoa potpunog nestanka u ništavilu. On je brutalno kažnjen da živi i umre kao beznačajni insekt. Najteža stvar kod Samse nije ta metamorfoza, već ćinjenica da ni u porodici nema za njega razumevanja. Njegovo Ja otuđeno je i u svetu posla i u svetu porodice. Majka i sestra prvo hoće da mu pomognu nakon njegove iznenadne, zastrašujuće transformacije u insekta, ali na kraju ni ta topla osećanja neće biti dovoljna. Užasna istina ovog sveta je da su i najlepša, najnežnija osećanja među ljudima zasnovana na iluziji. Kafkin Umetnik u gladovanju je imao slobodu napuštanja slobode, ali vremenom nema više pravo da je ponovo zadobije. Onaj kome se treba diviti želi da stvori distancu između sebe i publike, želi biti jedinstven, nadmoćan. To izaziva pažnju ali i vređa. Ali ne dešava se ništa što bi pobudilo radoznalost, pa onaj kome su se divili biva napušten. Ali, on više ne želi da promeni egzistenciju, pa ostaje vezan za mogućeg gledaoca. U drugom delu on vidi da publika ne dolazi zbog njega, ali on ne preostaje mu ništa nego da žudi za divljenjem. Sve dok je mnoštvo daleko, on može da sebe zavara da neko dolazi zbog njega. Poslednja izjava umetnika da je gladovanje bilo samo zbog nenalaženja prave hrane jeste vrhunac ukidanja slobode. Svojom maestralnom tehnikom Kafka ovom novelom vrši preokretanje smisla u besmisao, brutalno izokretanje ideje slobode i ljudskosti kao vrhunskih vrednosti u svoje dehumanizovane suprotnosti, osvetljavajući svu apsurdnost sveta u koji smo nevoljno bačeni.

Kafkina simbolika, vizionarski duh i aktuelnost pomenute priče u današnjem vremenu naprosto su zapanjujući i apokaliptično zastrašujući. U svetu bez morala, svetu jalovog duha i banalnosti, tehnokratizovanom i birokratizovanom do nivoa nehumanosti i sarkazma, gde su pojedinac i čitavi narodi (u ime višeg, imaginarnog Zakona) osuđeni na stanje beznačajnog insekta, stvorenja bez ikakve nade i dostojanstva, Kafkine mračne vizije aktuelnije su i sumornije nego ikad.

Šta je sa ličnošću? - pita se Jozef K, ali odgovora nema. Kafkina vizija sveta je stravična i upitna, ona nas plaši, iz nje izbijaju sve anomalije društva do nivoa drastičnosti koja nas uznemirava. Svako se brine samo za sebe i vlastitu bednu egzistenciju, sagledavajući u drugim ljudima vlastiti pakao.

Kafkina buntovna, revolucionarna crta ličnosti usmerena prema autoritetima i dehumanizovanom društvu bila je uočljiva još od njegove rane mladosti kada je tvrdio da je socijalista i ateista. Patio je od kliničke depresie i straha od društva tokom celog života. Patio je od migrene, nesanice i čireva, obolenja vezanih za prekomerni stres i osetljive nerve. Ipak, tuberkoloza je na kraju bila fatalna po Franca Kafku – umro je u sanatorijumu Kierling, kraj Beča, 3. juna 1924. .

Na kraju svega ostaje samo Kafkina umetnost bola i večno pitanje: Gde je to nestalo ljudsko dostojanstvo, solidarnost i humanost?.

By Dragan Uzelac