Dragan Uzelac

FRANZ KAFKA - PREOBRAŽAJ

Književnik i pravnik, Franc Kafka, predstavlja jednu od najzagonetnijih, najznačajnijih i stilski najoriginalnijih stvaralačkih ličnosti dvadesetog veka. Delujući kao književni stvaraoc i kranje neobična, zagonetna ličnost početkom 20. veka izvan svih umetničkih struja i klišea, prodoran, intuitivan i krajnje lucidan u svojim zapažanjima, Kafka je stvorio jedan neverovatan i zaseban svet magično-realističnih slika, svet u kome masa upečatljih i nestvarnih likova egzistira mimo svih pravila postojanja. Iza kulise imaginarnog sveta Franca Kafke (koji je vodio usamljenički, gotovo neprimetan život sasvim običnog službenika unutar glomazne birokratske mašinerije jedne monarhije u svojoj mračnoj, dekadentnoj fazi rastakanja) odvija se drama običnog čoveka, građanina tadašnje austrougarske monarhije, zarobljenog, izgubljenog i otuđenog unutar kandži sveprisutne birokratije, tog moloha savremenog sveta. Kafka je vlastito pisanje smatrao privatnim obračunom sa sobom i sredinom u kojoj je egzistirao. Po njegovom shvatanju umetnost nije bila apsolutna vrednost, vrednost sama po sebi, već oblik individualne egzistencije, tegoban put delovanja i izražavanja. Kontraverzan, kakav je već bio, Kafka je još za života nailazio na nerazumevanje i dijametralno suprotna tumačenja savremenika: jedni su ga smatrali najvećim piscem epohe, umetnikom koji je dao najbolji presek haosa kapitalističkog društva u celini i procesa destrukcije otuđene individue unutar njega, dok su drugi, uz sablasno pitanje i zgražavanje govorili: treba li Kafku spaliti?, izražavajući strah i teskobu od mračnih stranica njegove literature koja je unutar svojih teskobnih, klaustrofobičnih i zloslutnih, upozoravajućih stranica nosila u sebi plastičan opis devalorizacije ljudske ličnosti. Kafkin život, apsurdan i lomljiv, bio je ispunjen disharmonijom - kroz borbu za ljudsku sreću, a protiv svega onoga što je čoveka rastrzalo i ponižavalo. Kafkina buntovna, revolucionarna crta ličnosti usmerena prema autoritetima i dehumanizovanom društvu bila je uočljiva još od njegove rane mladosti kada je tvrdio da je socijalista i ateista... Patio je od kliničke depresie i straha od društva tokom celog života. Patio je od migrene, nesanice i čireva, obolenja vezanih za prekomerni stres i osetljive nerve.

Po Kafkinom dubokom uverenju umetnost deluje poput jarka svetla koje nas oslepljuje jer teško podnosimo istinu u naglu blesku. Istinito je samo svetlo što pada na izobličeno lice koje se povlači, ništa drugo govorio je on. Taj specifičan način iznošenja umetničke i životne istine on je postizao lucidnom estetikom šoka, estetikom punom emotivnog naboja, košmarnog iznenađenja i neobičnog ugla viđenja sasvim običnih stvari i pojava. Takvo shvatanje umetnosti blisko je teoriji po kojoj umetnost otkriva neobične aspekte, te nas podstiče da životne pojave uočimo na nov način i percipiramo ih oštrije - da ih zaista vidimo, a ne samo automatski registrujemo, kao u stanju mentalnog slepila ili mehaničke navike. Piščevi likovi, figure bez psihološke razrade i znatnije individualnosti, ne razvijaju se jer je svet u kojem se kreću sličan lavirintu i stravičnim katakombama, a njihovi sukobi samo su prividni.

Jedna od najmračnijih Kafkinih pripovedaka, nastala 1915. godine, jeste nezaboravni Preobražaj. Od neke anonimne, slepe sile preobražen protiv svoje volje u čudnovatog insekta, Gregor Samsa (dotadašnji sasvim obični i revnosni trgovački putnik), kao glavni lik čudesne životne drame sasvim običnog čoveka doživljava svu gadost ljudskog poniženja do nivoa potpunog nestanka u ništavilu. On je brutalno kažnjen da živi i umre kao beznačajni insekt. Najteža stvar kod Samse nije ta metamorfoza, već ćinjenica da ni u porodici nema za njega razumevanja. Njegovo Ja otuđeno je i u svetu posla i u svetu porodice. Majka i sestra prvo hoće da mu pomognu nakon njegove iznenadne, zastrašujuće transformacije u insekta, ali na kraju ni ta topla osećanja neće biti dovoljna. Užasna istina ovog sveta je da su i najlepša, najnežnija osećanja među ljudima zasnovana na iluziji.

Kratak sadržaj ove čudesne, višeznačne, na različite načine, često frojdistički tumačene pripovetke, zaodenute u egzistencijalističko ruho kamijevskog sveta apsurda bio bi sledeći: Gregor Samsa probudio se jednog jutra preobražen u insekta. Po zanimanju je bio trgovački putnik i cela je porodica zavisila od njega. Nije se začudio tome, već je samo hteo što pre stići na posao. Sumnja njegovih ukućana zbog zaključanih vrata njegove sobe sve je više rasla, a uskoro je stigao i poslovođa iz njegove kompanije proveriti zašto ga još nema na poslu. Zbog toga se Gregor mukom izvukao iz kreveta. Jedva se pomerao, i prolazili su sati. Gregor je ukućane pokušavao umiriti, ali mu je glas bio toliko promenjen da ga nisu razumeli. Kad je napokon uspeo izaći iz sobe, majka je pala u nesvest, a poslovođa je pobegao od straha. Gregor je krenuo za njim u nameri da mu objasni šta se dogodilo, ali otac ga je štapom poterao natrag u sobu. Usput se i povredio. Sutradan mu je ujutro sestra donela svakakve vrste jela da ispita njegov ukus. Njemu su počela prijati samo jela zahvaćena truljenjem.O njemu se brinula samo sestra: donosila mu je hranu, čistila za njim, dok je on za to vreme ležao pokriven prekrivačem kako ga ona ne bi videla. Iako nije komunicirao sa ostatkom porodice, čuo je da je otac nakon sloma svog preduzeća uspeo spasiti nešto novca koji će pomoći porodici. A sestra je odlučila isprazniti Gregorovu sobu kako bi on mogao puzati po zidovima. I kada je Gregor osetio da mu oduzimaju sve što ga podseća na njegovu ljudsku prošlost, reagovao je agresivno. Očajnički se trčao sobom pokušavajući spasiti bar nešto, zbog čega njegova majka, užasnuta, pada u nesvest. Tada dolazi otac i misleći da je Gregor počinio nasilje, ranjava ga jabukom, koja je ostala u njegovom telu. Gregor bi sa nostalgijom kroz vrata posmatrao oca, koji se ponovo zaposlio, majku i sestru. Sve su više zaboravljali Gregora, unajmili sluškinju, pa im on više nije bio potreban. Sve dok jedne večeri nije čuo porodičan razgovor, u kojem sestra govori da ga se trebaju rešiti. Poražen, Gregor se vraća u sobu čuvši kako se za njim okreće ključ. Te noći, prisećajući se porodice, Gregor umre. Sutradan ga nalazi sluškinja, a kad čuju tu vest, celoj porodici kao da je pao teret sa srca i odlaze na izlet.

Kafka u Preobražaju prikazuje otuđenost Gregora Samse. On je čovek, ali je sasvim drugačiji, različit i stoga ga niko ne voli, cela porodica ga mrzi i hoće ga se rešiti tako da bi ih što manje osramotio. Jedino se sestra brine za njega. Uprkos svemu Gregor je usamljen jer osim sestre on nema nikoga, celi njegov svet je mala soba iz koje ne sme izaći. Jako se bojao oca koji ga je mrzeo i hteo je učiniti bilo šta da bi ga se rešio. To se i dogodilo, on je bio krivac za njegovu smrt kad ga je pogodio jabukom u leđa. Odnos oca prema svom sinu Gregoru je grub, on njega mrzi i ne smatra ga sinom. Takav odnos proizlazi iz Kafkina odnosa prema svom ocu. Mama ga je volela, ali upravo zbog toga ga nije želela videti jer nije podnela sve to. Ipak se na kraju dovoljno sabrala da bi išla k njemu. Tako je i on bio sretan, jer njemu je bilo dovoljno da čuje njihov glas da bi se razveselio. Svoju popularnost u akademskim krugovima ova čudesna pripovetka duguje pre svega činjenici da ju je nemoguće do kraja interpretirati, mada je možemo tumačiti u nedogled, nalazeći bezbroj novih značenja, učitavajući i preterujući u učitavanjima informacija koje imamo o Kafkinoj biografiji, koje se tiču njegovog privatnog života. Preobražaj su izdvojili oni proučavaoci koji neguju frojdovski ili postfrojdovski pristup književnosti koji se zasniva na psihoanalizi. Takva tumačenja su i danas tako učestala da je gotovo nemoguće pronaći tekst o ovoj Kafkinoj pripovetki kroz koji se ne provlači ideja da Kafka tu govori o svom detinjstvu, odnosu sa ocem i slične stvari. Ide se još dalje u psihoanalizi - otkriva se tako da je jedna od tema ove pripovetke i incest. S druge strane, kada francuski književnik i filozof egistencijalizma Alber Kami u svom znamenitom eseju Mitu o Sizifu govori o delima Franca Kafke, zaključuje da ona nisu apsurdna. U njima nalazi nadu, a nada stoji u suprotnosti prema rezignaciji apsurdnog čoveka. Nadu vidimo u pomirljivosti sa kojom Gregor Samsa gleda na svoj preobražaj. Kafkin junak (ne samo Samsa, ovo važi za Kafkine junake uopšte) ne sumnja u smislenost onoga što mu se dogodilo, ne vidi apsurdnost situacije u kojoj se našao. Ne, to se njega ne tiče; svet funkcioniše besprekorno i za svaku čudnovatost se može naći valjan uzrok.

Kafkina simbolika, vizionarski duh i aktuelnost pomenute priče u današnjem vremenu naprosto su zapanjujući i apokaliptično zastrašujući. U svetu bez morala, svetu jalovog duha i banalnosti, tehnokratizovanom i birokratizovanom do nivoa nehumanosti i sarkazma, gde su pojedinac i čitavi narodi (u ime višeg, imaginarnog Zakona) osuđeni na stanje beznačajnog insekta, stvorenja bez ikakve nade i dostojanstva, Kafkine mračne vizije aktuelnije su i sumornije nego ikad. Svet u kome je Kafka rođen i u kome je on živeo jeste onaj Staroga zaveta. On je taj svet napustio, ali ga se nije rešio, transponovao ga je u svoje vreme, zapravo ga je učinio bezvremenskim. Posebna poruka sveta Starog zaveta jeste apsolutni suverenitet božiji. On je slobodan na strašan besprigovoran način. Kafkin je svet apstraktan i anormalan. Za njega sve što je normalno je nenormalno. Okolni likovi u Kafkinim romanima smatraju junake funkcionere u obliku šahovskih figura. Međutim te figure žive u svojim neshvatljivim zakonitostima i umesto da im koriste pripremaju im neodloživi mat.

Šta je sa ličnošću? - pita se Jozef K, ali odgovora nema. Kafkina vizija sveta je stravična i upitna, ona nas plaši, iz nje izbijaju sve anomalije društva do nivoa drastičnosti koja nas uznemirava. Svako se brine samo za sebe i vlastitu bednu egzistenciju, sagledavajući u drugim ljudima vlastiti pakao.

By Dragan Uzelac