George Gordon Byron (1788.-1824.)

 

George Gordon Byron (1788.-1824.)

 

    Džordž Gordon Bajron jedan je od vodećih pesnika engleskog romantizma, međunarodno priznat epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan, te poetskim dramama Manfred i Kain. Manfred, glavni lik istoimene poetske drame iz 1817. godine, je tipično bajronovski junak, čovek koji herojski, bez iluzija i kajanja čeka smrt odbijajući sve ponude crkve da se u poslednji čas okrene Bogu i spasu. Kain (1821.) predstavlja ironičan obrt u vezi značaja biblijske braće Kaina i Avelja: Bajron u Kainu vidi pobunjenog junaka, različito od pesnika Džona Miltona koji je u njemu video delom Satanu. U poeziji, kao i u životu, Bajron je melodramatično eksploatisao svoje emocije, držao se kao liberalni idealista koji očajava nad političkim tlačenjem, kao cinični ljubavnik koji traga za ljubavlju, a nad političkim tlačenjem, kao cinični ljubavnik koji traga za ljubavlju a da nikada zapravo nije verovao u njezino postojanje, bio ironični posmatrač i avanturista sa širokim spektrom opažanja ljudskog ponašanja i morala.

 

    Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi. Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula. Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno - neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja. Bio je lep, zgodan - i hrom - lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju. Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine - od 1809 - 1811, i upravo na tom velikom putovanju, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo. Svojom poetikom Bajron izražava vlastiti najvažniji stav - stvaranje je put oslobađanja iz tragike i besmislenosti ljudskog života.

 

... Da, mi nećemo lutati više

u kasnoj noći ti i ja,

i zalud srce ljubavlju diše,

i mesečina još uvek sja.

Jer duša kreće već iz grudi

uz mač što hrli sad u boj;

za predahom mi srce žudi

i ljubav traži kraj već svoj.

I zalud noć sva voljenom diše

i zalud njoj će uskoro kraj,

nas dvoje neće lutati više

uz mesečine blistav sjaj ...

 

    Njegovo prvo izvrsno delo je Šijonski sužanj, nastalo u izgnanstvu, u Švajcarskoj, nakon susreta sa pesnikom Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i ep Čajld Harold, na obalama Mediterana i putu samopreispitivanja.  Hodočašće Čajlda Harolda otvara poglavlje bajronovskog junaka - osećajnog lutalice bez iluzija, izopštenog iz društva koje prezire, ali koji ipak pati u izgnanstvu. Čajld Harold je sam Bajron i njegova putovanja prate kartu Bajronovog puta, a opisi mesta se isprepliću s političkim i istorijskim razmišljanjima o ljudima i društvu. Putovanje Čajlda Harolda veliki je lirsko-epski spev Džordža Gordona Bajrona. Počeo je da ga piše 1809. godine, za vreme svog poseta Albaniji. Prva dva pevanja objavio je 1812. godine, treće 1816. godine, a 1818. četvrto i poslednje pevanje. Upravo zbog višegodišnjih pauza u pisanju, oseća se razlika u pesničkom stilu među pevanjima. Razlog toliko dugim pauzama je u tome šta je Bajron pisao pevanja o zemljama koje je posetio u stvarnom životu. Nakon putovanja, u svom bi spevu opisao krajolike i utiske zemalja koje je posetio, prenoseći svoje iskustvo na glavnog lika i pripovedača unutar svog speva – Čajlda Harolda. Romantičarski individualizam bajronovog junaka se ispoljava ne samo otuđenosti od sveta već i željom da se njegove nepravde isprave. Pa se tako lik Čajlda Harolda nastoji da bori protiv velikih svetskih nepravdi kao šta je ropstvo. On želi da potakne polačene da se pobune, izvrše otpor i tako promene stvari u svoju korist. Te romantičarske ideje pomalo su naivne, poput bilo kakvog slepog verovanja u ideale, ali puno govore o samom karakteru lika. Čajld je uvek bezuslovno na strani potlačenih. Ne iz političkih, već iz posve moralnih i emotivnih razloga, pa se upravo u tome očituje njegovo herojstvo. Borba protiv društva i njegovih odredaba bila je tipična i za samog Bajrona. On s glavnim likom deli još celi niz istovetnosti. Obojica su aristrokrate, materijalno situirani, skloni putovanjima i neskloni društvenom poretku. Bajron je nemalo puta bio ili ismejavan ili gotovo proteran iz svojih društvenih krugova zbog ponašanja, stavova i negiranja pravila, a sve to oseća se u njegovom književnom radu – ne toliko unutar radnje, koliko unutar konstrukcije likova, njihovih emotivnih karakteristika, sudbine i pogleda na svet. Ovaj roman nema karakterističnu fabulu, već je napisan kao putopis. Fabulu sačinjavaju opisi krajolika, dojmovi s putovanja i susreta s drugim kulturama, Putovanje ovde nije temelj za pustolovinu, već ono jest pustolovina samo po sebi. Ono je svojevrstan otpor ustaljenom životu na jednom mestu, i to lošem mestu koje ubija duh pojedinca. Čajld Harold je bio prvi odjek jedne obmanute generacije. Najzad jedan mladi Englez naslikao je Evropu iz 1812. onakvu kakvom su je činili revolucije i ratovi. Za narod, koji je vec deset godina odvojen od kontinentalnog života, priča o putovanju u Albaniju i boravak kod Suliota, bila je zanimljivija od putovanja u Indiju ili na Pacifička Ostrva. U Čajld Haroldu bilo je političkih beležaka koje su se mnogo svidale zbog svoje neuobicajne smelosti. Bila je to pesma o moru i potomcima Vikinga, koje je Blokada lišila Okeana, i kroz nju su udisali vazduh ovlažen morskom penom čiji su slan ukus već počnjali da zaboravljaju. U istoriji jednog naroda uvek nailaze takvi trenuci kad su nedela vladajuceg poretka odvratna čak i onima koji uživaju njegove prednosti. U jednom takvom trenutku u životu Engleske pojavio se Čajld Harold.

 

    Produkt Bajronove jedinstvene umetničke samosvesti je poema Don Žuan. Bajron tada već živi u Veneciji i prezire sve što je englesko - do te mere da menja vlastitu bit pod uticajem italijanskog duha i književne tradicije. Njegova metrika postaje lagana i tačna, pogodna za pesničko pripovedanje. Kroz Don Žuana, atipično bajronovskog junaka, pesnik se razračunava sa svojim drugim ja  iz ranih priča u stihu. Autoironični Don Žuan ostaje najobuhvatnije pesničko delo rano preminulog pesnika.

 

... Ti večni duše uma nesalomiva

u tamnici sjaš, Slobodo, snagom svom,

jer u njoj tebi samo je srce dom,

tek ljubav za te to srce okiva.

Kad u lancima decu tvoju skriva

pod svodovima tmurna, vlažna tama

tad zemlja kliče njihovim žrtvama

i glas Slobode svetom se odziva.

Tvoj je , Šijone, zatvor mesto sveto,

jer on, ko mošti, stope sužnja krije,

po podu tvome Bonivar se kreto

dok ko u travu trag utisno nije,

nek niko taj trag ne zbriše, on, eto

do boga vapi protiv tiranije ...

    Heroj remek dela Lorda Džordža Gordona Bajrona dobio je ime po španskom Don Huanu, legendarnom razvratniku čije avanture su bile nadahnuće brojnim umetnicima. Po mnogima Bajronovo najbolje i najznačajnije delo, satirična poema Don Žuan je jedna od najdužih i najznačajnijih poema na engleskom jeziku, uz Miltonov Izgubljeni raj. Sačinjava je 17 pevanja, od kojih je poslednje ostalo nedovršeno nakon Bajronove smrti 1824. godine. Priča je opširna i nema jedinstven zaplet, već samo prati doživljaje Don Žuana, propraćene ironičnim komentarima usmerenim ka iskvarenom, izveštačenom društvu, uključujući i kritičku posvetu Robertu Sautiju i jezerskim pesnicima. Lord Bajron je započeo pisanje u Italiji 1818. godine, a prva dva pevanja su anonimno objavljena 1819. Iako su se mnogi kritičari podigli protiv ovog dela, smatrajući ga nemoralnim i isuviše slobodnim, Bajron je stekao izuzetnu popularnost. Poema je napisana u jampskom pentametru. Strofa ima četiri stiha (ab ab ab cc): prva tri stiha imaju ukrštenu rimu, a četvrti ima parnu, takozvanu otava rimu koja obično služi za komične dosetke. Preovladavaju stihovi od deset slogova. Jezik je kolokvijalan i jednostavan, sa dosta reči iz slenga, a ton je lagan. U književnom delu Don Žuan, pisac je i narator i autor. Celo delo je prožeto subjektivizmom. Jednim delom podseća na piščev dnevnik, iz razloga što pisac veoma često pominje neke događaje i ličnosti iz sopstvenog života koji su u veoma slaboj vezi sa glavnom temom.

  Fabulu čine svi međusobno povezani događaji koji čine radnju jednog književnog dela tj. skup zbivanja izloženih hronološkim redom događaja, bez obzira na to kojim su redom, i na kakav način, obrađeni u samom delu. Žuana su njegovi roditelji poslali u Kadiks, jer je izgubio nevinost na veoma čudan i neobičan način. Kadiks je bilo glavno trgovačko mesto za kolonije. Žuan je zapovedio svom sluzi da spremi stvari jer su trebali da idu na put. Ukrcali su se na brod. Tokom putovanja, oko ponoći, počeo je da duva jak vetar što se posadi na brodu nije ni malo svidelo. Vetar je prouzrokovao mnoge probleme na brodu. Morali su baciti mnogo stvari kako bi umanjili teret na brodu a putnicima se nikako nije svidela misao da umru na brodu. Hrane i čiste vode je nestajalo... Ali se na kraju dogodilo ono što smo najmanje želeli, brod je potonuo a time su se mnogi životi ugasili, dok su neki putnici uspeli da odu na malim čamcima. Dosta ljudi je umrlo od gladi i žeđi na tim čamcima. Nade za opstanak postajale su sve manje i manje dok potpuno ne bi iščezle. Da bi preživeli, oni su dolazili do potpuno apsurdnih i nehumanih ideja. Nakon nekoliko dana bez vode i hrane, iscrpljen, dospeva na kopno. Tu ga pronalazi Hajdi, prelepa devojka, kćer vladara jednog od Kikladskih ostrva, gusara Lambroa, trgovca robljem i draguljima. Da bi spasila Žuana od ropstva, Hajdi ga skriva u pećinu i tamo ga često posećuje. Kada Lambro ode u pohod, Hajdi izvodi Žuana iz pećine i obasipa ga draguljima, hranom i vinom. Njih dvoje započinju strastvenu vezu. Idila prestaje kada se Lambro iznenada vrati i zarobi Don Žuana. Kao roba, šalje ga na brod za Tursku. Don Žuan nikada više nije video Hajdi i nije saznao da je umrla pre nego što je rodila njegovo dete. U Istanbulu, Žuana otkupljuje evnuh i vodi ga u sultanovu palatu kao zabavu za omiljenu vladarevu suprugu. Da bi ga prikrila od sultana, jer je želela da joj bude ljubavnik, sultanija maskira Don Žuana u igračicu. Ali on čak ni pod pretnjom smrću ne pristaje da spava sa mladom i prelepom sultanijom, jer i dalje žudi za Hajdi. Ugrabivši priliku, Žuan beži iz palate i priključuje se vojsci ruske carice Katarine II, koja je bila u ratu sa turskim sultanom. Pokazavši veliku hrabrost i plemenitost (između ostalog, spasava desetogodišnju muslimanku Lejlu i usvaja je), Don Žuana šalju u Petrograd carici Katarini da joj prenese vesti o pobedi. Ni ona nije ostala imuna na mladog, zgodnog stranca, i njena milost mu je u Petrogradu obezbedila raskošan život. Ali Don Žuan se razboljeva. Carica, nadajući se da će mu pomoći promena klime, šalje ga na misiju u Englesku. Tamo je dobro primljen, jer je bio elegantan i uglađen. Jutra je provodio u poslu a večeri na luksuznim zabavama. Mlade (a i starije) londonske dame su se tukle oko njegove pažnje. Postao je štićenik Ledi Adeline Amandevil i Grofice od Fic-Falka, koje su mu rado davale savete na ljubavnom planu. Ove dve suparnice su počele da mu traže supruge, ali njega je privukla devojka koja nije bila na listi poželjnih dama – Aurora Rebi, prosta, priglupa lepuškasta devojka koja nije obraćala nimalo pažnje na njega, što se Žuanu činilo kao izazov. Pažnju mu je odvuklo pojavljivanje duha – Crnog fratra, koji je nekada davno živeo u kući Ledi Adeline, gde je Don Žuan odseo. Duh je bio legendarna figura koja se pojavljivala pred nečije rođenje, smrt ili venčanje. Ža Don Žuana je predstavljao loš znak i počelo je da ga tišti osećanje teskobe. Niko od Žuanovih prijatelja nije to smatrao ozbiljnim. Kada mu se drugi put ukazao duh, Žuan je krenuo za njim, bezuspešno pokušavajući da ga uhvati. Konačno, uspeo je da zgrabi duhovu kapuljaču i da je strgne, otkrivajući umesto fratra slatke usne grofice od Fic-Falka. Sledećeg jutra, oboje su sišli na doručak – Don Žuan umoran i bledunjav, grofica izgledajući pokuđeno. Tekst književnog dela je organizovan oko jednog i veoma tužnog događaja - brodoloma. U početku su izkazani uzroci te nesreće, zatim emotivno stanje likova za vreme brodoloma kao i opis situacije u kojoj su se nalazili. Nešto kasnije imamo Žuanov dolazak na obalu, njegov susret sa Haidom i opis njihove ljubavi.

... Ko putnika što mami novog

ime na hladnoj grobnoj ploči,

nek moje ime s lista ovog

privuče tako tvoje oči.

I kad ti opet pogled sleti

kroz mnogo leta na to ime,

ko umrlog se mene seti,

i znaj, tu srce leži s njime ...

 

    Lord Bajron jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarima - zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Ep Čajld Harold donosi pasus koji izražava stav koji leži u osnovi čitavog Bajronovog stvaralaštva:  Nisam voleo svet, niti je svet voleo mene... Nakon što je Engleska promenila svoju politiku prema Grcima, tražili su od Bajrona da vodi vojsku oslobođenja. On je pristao na to, ali se jedne kiše noći razbolio i na kraju umro od groznice. To se dogodilo 1824. godine u Grčkoj...

 

    Pripadao je, uz Šelija i Kitsa, krugu romantičara koji su rano i tragično stradali, pesnicima čiji život i stvaralaštvo doprinose stvaranju romantičarske slike o pobuni protiv sistema, patnji, seti i eksperimentisanju sa halucinogenim drogama. Po onome što su govorili i prema filozofima koje su sledili ovi pesnici romantizma interesovali su se za mitsko i potsvesno, težili najdubljem saznanju sveta do kojeg bi se poezijom moglo doći, onoj tački gde bi se izjednačili duh i priroda, subjekat i svet koji ga okružuje. Oni su bili svojevrsni vesnici slobode, vizionari i pesnici imaginacije koji nisu eskapistički bežali od stvarnosti već su je predstavljali u najširem smislu, oštro svesni svoje okoline, poretka i revolucionarnih promena vremena u kojem su živeli i stvarali.  Bajronovo delo izrodilo je poseban tip junaka, idealizovanog karaktera čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i institucijama, nepoštovanje prema rangu i privilegijama, tragične ljubavi, pobuna, izgnanstvo, arogancija i samouništenje. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku i socijalnom angažmanu. U potrazi za istinskom, romantičnom ljubavi punom zanosa, melanholije i tragike, pesnici su lutajući odlazili u daleke zemlje da bi doneli duhovna dobra, da bi proširili svet i obelodanili jarke boje zanemarenih lepota u svom posivelom gradiću, potonulom u isprazno samozadovoljstvo materijalističkog. Romantizam je bio poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji u kojoj se reč Ljubav pisala velikim slovom. Ono što je u vreme renesanse bila platonska ljubav, u novijoj evropskoj istoriji bila je romantična. Romantičar je svoje iracionalne impulse pretvarao u nešto što može da se da nekom drugom, da svet učini toplijim, humanijim i vedrijim mestom za život.  Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac i snažan vetar u jedra, put u legendu koju je stvorio vlastitim angažmanom i poetikom.

 

 

by Dragan Uzelac & weltschmertz, 2014-06-09.