Giacomo Leopardi (1798.-1837.)

Giacomo Leopardi (1798.-1837.)

... Drag mi vazda beše taj usamljen breg

i živica ova koja mom pogledu

najdalji deo vidika sakriva.

Ali tu sedeći i gledajući nad njim

prostranstva beskrajna, ja najdublji mir

i tišinu nadzemaljsku zamišljam,

i srcem skoro strepim.

I, huk vetra slušajući,

međ biljkama ovim, ja tišinu

neizmernu s ovim glasom

poredim i na večnost mislim,

na minulo vreme i sadašnje, živo,

i na zvuk mu.Tako

u beskonačnost se misao utapa,

i brodolom meni drag je na tom moru...

Đakomo Leopardi, veliki je italijanski pesnik, jedno od najblistavijih imena evropske poezije, najnežniji pesnik Italije, umetnik koji je svojim setnim stihovima ponirao u dubine i ponore ljudske duše isijavajući na površinu najtananije lirske slike. Rođen je 1798. u mestu Rekanata. Odrastao je fanatično učeći i široko se obrazujući, koristeći ogromnu biblioteku bogatog oca, grofa. Pored književnosti, bavio se filologijom, lingvistikom i filozofijom, uz poznavanje nekoliko jezika.

U jedanaestoj godini piše svoj prvi sonet - pesmu Hektorova smrt, bavi se prevođenjem, esejistikom i istorijskim spisima. Godina 1818. prelomna je u njegovom stvaralaštvu - njegova ogromna erudicija eksplodira tada u poeziji. Leopardi piše dve pesme – Italiji i O Danteovom spomeniku, rodoljubivog i slobodarskog izraza. Nagoveštaj u promeni pisanja vidi se u dve pesme nastale početkom 1819. godine, neobičnih naziva: Za jednu ženu nepokretnu od duge i smrtne bolesti i O smrti jedne žene koju je sa njenim plodom ubio ljubavnik rukom i umećem jednog hirurga.

... Tvorevina ljudska kratko traje

i mudrost nepobitnu izreče Homer stari,

u sazvučju je priroda lišća i ljudskoga roda.

Ali tu mudru izreku malobrojni u srcu prihvataju.

Nemirnoj nadi, plodu mladoga srca, svi pružamo utočište.

Dok još klija cvet mladosti našega života,

tašta i ohola duša uzalud smišlja bezbroj slatkih misli,

ne očekujući ni smrt ni starost;

i nimalo se ne brine o bolestima jak i zdrav čovek.

Ali neuman je onaj što ne vidi kako mladost ima brza krila,

i da je kratak put od kolevke, pa do smrti.

Ti blizak da kročiš nogom na kobni prag kraljevstva mrtvih,

svagdašnjim radostima

svoj kratki život posveti...

Ulogu pesnika u ljudskom društvu Leopardi je tumačio na sledeći način: Dobre pesme jednako razumeju oni koji imaju imaginaciju i osećaj kao i oni koji su lišeni tih darova. Na taj način oni prvi uživaju u takvim pesmama, dok ih drugi ne osećaju, čak i ne razumeju kako se može u njima uživati. Ponajpre zbog toga jer nemaju sposobnosti ni raspoloženja da ih pesnici ganu ili zanesu. Uz to, iako dobro razumeju reči, ne shvataju istinitost i očevidnost ovih osećaja: srce im otkriva samo one strasti, dojmove i pojave i tome slično koje pesnik opisuje. Oni to zaista doživljavaju na taj način, pa pesnikove reči, iako su jasne, a oni ih dobro razumeju, ipak njima ne predosećaju one stvari i istine koje ostalima predosećaju. Takvi, shvatajući reči, ne shvataju pesnika.

Svojstveno je delima genija da onda kad prikazuju na jasan način besmislenost zbivanja, kad očito pokazuju ili čine da se oseti neizbežna nesreća u životu, kad čak izražavaju najstrašnija osećanja, tad ta dela doista i jakom duhu koji se nalazi u stanju krajnje potištenosti, razočaranja, ništavnosti spleena i obeshrabrenosti, s obzirom na sam život ili čak u najgorim i najsmrtosnijim nesrećama (bilo da imaju u sebi značaj duhokih i jakih strasti ili nečega drugog) -uvek služe kao uteha, raspaljuju entuzijazam, pa čak ako i ne predosećaju drugo osim smrti, spašavaju mu barem za trenutak smisao za život koji je bio izgubio. I tako ono što je neko doživeo u stvarnosti tišti i ubija dušu. ali kad to doživi u imitaciji, u umetničkom delu - ili na neki drugi način, tad čovek otkriva svoje srce i ponovo oživljuje. To se događa ako je pisac koji je opisao i osetio vrlo snažno ispraznost iluzija, ali je u dnu duše ipak sačuvao iluziju pa nam pruža jak dokaz kad vrlo pažljivo opiše ispraznost samih iluzija. Na sličan način je i čitaoca, iako je razočaran samim sobom i doživljajem samog čitanja, ipak pisac zaneo, i to onom iluzijom i obmanom koje se skrivaju u najskrivenijim dubinama duše, jer ih je samo doživeo. Sam osećaj nepopravljive ispraznosti i laži svake lepote i veličine opet je neka lepota i veličina doživljaja što ispunjavaju duh, kad se upravo ta spoznaja nalazi u delu nekoga genija.

U odori hroničara Leopardi daje tanana razmišljanja o lepoti i mladosti koje smrt gasi. I baš te godine se događa njegova potpuna promena tj. prelaz iz antičkog u moderno stanje. Nastaje period u kojem je stvorio najviše svojih najlepših i najboljih pesama. Septembra 1819. piše čuvenu Beskonačnost, a potom i druge idile: Mesecu, Veče prazničnih dana, San, Usamljeni život i skicira pesmu Usamljeni modrokos. Upravo kroz pesmu Usamljeni život, svojevrsnu simfoniju osamljeničkog života, pesnik Leopardi daje svoje moćne i bolne slike čovekovog bega od nakaznosti civilizacije i lažnog napretka. Paralelno, sve do 1822. nastaju i njegove najveće kancone: Anđelu Majiju, Za svadbu sestre Paoline, pobedniku u igri s loptom, Brut mlađi, Proleće, Poslednja Safina pesma, Himna patrijarsima. Godine 1823. piše Svojoj dragoj, čime se zaključuje prvi period njegovog stvaralaštva. Bavi se prevođenjem i daje časove latinskog i grčkog.

... Svaki primer ljudske podlosti

odmah mi gnušanjem ispuni dušu.

Od ovog oholog doba,

što se hrani taštim nadama,

što voli brbljanje, a ne voli vrline;

tako ludog da korist ište,

a ne vidi da život

zbog toga postaje sve uzaludniji;

od njega osećam se veći.

Rugam se mišljenju ljudi; a šarenu svetinu

što ne mari za lepe misli,

i tvog dostojnog potcenjivača, gazim...

... Sestre Ljubav i Smrt,

u isto vreme stvorila je sudbina.

Ničeg drugog tako lepog

nema svet ovde dole, nemaju zvezde.

Od ljubavi rađa se dobro, rađa se najveće zadovoljstvo

što se može naći u vaseljeni;

Smrt svaki veliki bol, svako veliko zlo ništi.

Ona je prelepe devojčica, slatko ju je videti,

nije ona takva kakvom je slika plašljivi svet,

često uživa da prati Ljubav to detence.

I zajedno lete nad smrtnim životom,

prve su utehe svakog mrtvog srca...

Krajem 1828.godine nakon seoba u Bolonju i Firencu, Leopardi stiže u Pizu, gde započinje svoj drugi pesnički period Velikih idila, pišući jednu od svojih najliričnijih pesama Silviji, kao i Preporod. U jednoj od najlepših ljubavnih pesama svih vremena - Silvija, ogledaju se sve snažne filozofske misli Đakoma Leopardija, zajedno sa njegovom nežnošću i saosećanjem prema devojci koja je umrla prerano. Kao svaka neiscrpna inspiracija velikih pesnika, počev od Beatriče i Laure, pa do Isidore Dankan i Lenke Dunđerski i mnogih drugih pesničkih muza kojima nikad nećemo saznati ime, i lik i sudbina ove nesrećne devojke postali su besmrtni, iako je ona bila jednostavna devojka iz siromašne porodice koju je Đakomo nekad posmatrao sa prozora. Platonska, neuzvraćena, obostrana, večna, zabranjena, suđena. Ljubav je ta pokretačka energija koja čini da svi postanemo pesnici i da se pronađemo u pesmi ili romanu, koja menja naš pogled na svet i od koje sve postaje lepše i vedrije, onda kad neopisiva bujica osećaja razdire naše telo koje postaje premalo za jedno tako veliko osećanje. S druge strane, ona može biti najveće razočaranje i patnja, ako nam sudbina okrene leđa. Tada je teško pronaći krivca, prizivamo smrt i proklinjemo čitav svet. U ovakvim trenucima su nastale najpoznatije ljubavne pesme, kada su pesnici svoj ogroman bol i prazninu u srcu preslikavali na hartiju i mastilom koje se razmazivalo od suza pisali posvetu ženi koja je za njih bila i biće čitav svet. Možda nisu znali da će na taj način izgraditi spomenik svojoj ljubavi kome će se diviti čitaoci i mnogo vekova kasnije.

Silvija, sećaš li se još uvek
Onog vremena tvoga života na zemlji,
kada ti je u nasmejanim i stidljivim očima
sijala lepota?
A ti si, radosna i zamišljena
na prag mladosti kročila.

Čuo se po mirnim odajama
i ulicama okolo
tvoj neprestani poj,
dok si se ženskim poslovima bavila
sedeći zadovoljna
zbog onog dolaska koji si tako dugo zamišljala
bio je mirisni maj, a ti tako
provodila si dane.

Ja ostavljah katkad
učenje i knjige,
mladosti moje obeležja
na kojima najviše trošijah sebe,
na vrhu sa ograde očeve kuće,
uši okretah ka zvuku tvoga glasa
i ka brzoj ruci
koja je vezla tešku tkaninu.
Divio sam se mirnom nebu,
pozlaćenim ulicama i vrtovima
i tamo u daljini moru, i ovde brdu.
Smrtni jezik ne reče nikad
Ono što sam osećao u grudima.

Kakve blage misli,
kakvu nadu, kakvu ljubav, o moja Silvija!
Kakvim nam se tada učini
ljudski život i sudbina!
Kada me obuzme tolika nada,
bol me preseče
gorak i neutešan
i učini da opet bolujem zbog nesreće svoje.
Prirodo! Prirodo!
Zašto ne ispuniš
ono što obećaš?
Zašto tako obmanjujes decu svoju?

Pre no što zima sasuši zemlju,
tajnom boljkom oborena i pobeđena,
ti umre, o jadna!
I ne vide cvat godina svojih,
ne laskaše tvome srcu slatke hvale
čas crnih vlasi,
čas zaljubljenih i stidljivih pogleda;
nit’ s tobom druge o prazničnom danu
o ljubavi govorahu.

Ubrzo zatim umre
i moja slatka nada, i mojim godinama
sudbina uskrati mladost.
Ah, kako si, kako si nestala,
draga drugo mojih mladih dana
Moja oplakana nado!
Zar je ovo taj svet? Zar su ovo
razonode, ljubavi, događaji
o kojima toliko govorasmo mi?
Ovo li je sudbina ljudskog roda?
Na pojavu pravog, ti si,
jadna, pala; a prstom si
hladnu smrt i goli grob
Izdaleka pokazivala.

Leopardi prikazuje jednu nevinu, čistu i dečačku ljubav, koja je, stidljivo se krijući iza prozora, ostala platonska za pesnika koji nije poznavao zadovoljstva čula. Njegova poezija je lišena erotskih prikaza, obrisa njenog tela i sličnih motiva kojima su pesnici poput D’Anuncija hranili svoju maštu. Leopardi je pisao na iskren i jednostavan način o onome što je video, darujući svom pogledu onu tananu posebnost koju svako srce daje očima zaljubljenoga. Najnežniji pesnik Italije ne daje nikakav opis fizičke lepote devojke, po tome vidimo da se on zaljubio u njenu dušu, kao što se samo pesnici mogu zaljubiti. Jedini nagoveštaj imamo u njenim očima i crnoj kosi, sve ostalo je prepušteno mašti čitaoca. Silvija postaje simbol nesrećne i završene mladosti, koja se povezuje sa mladošću pesimističnog pesnika, podređene najvećem neprijatelju čoveka: prirodi. Ona je ta koja obmanjuje, ruši i ubija. Ne samo da je Silviji uskratila sve radosti najvedrijeg perioda života, već je na taj način ugasila sve snove pesnika i oduzela mu bezbrižnu mladost. Za Leopardija je priroda ravnodušna i nemilosrdna gospodarica protiv koje je on nemoćan da se bori. Čini se da je priroda (smrt) još okrutnija kada razdvaja zaljubljene; setimo se Orfeja i Euridike, Paola i Frančeske. Ovo iskustvo dovodi pesnika do zaključka o varljivom i bolnom svetu, u kom je bolje živeti bez lažne nade. Njegov pesimizam postaje sve veći – najveće razočaranje dolazi posle najvećeg nadanja. Rušenje mladalačkih sanjarenja prati povlačenje u još veću setu. Pesnik prisilno odrasta i shvata da ovaj svet nije onakav kakvim nam se predstavlja, da će sve lepote jednom nestati, da će svim radostima doći kraj i da će ostati jedino sećanje i nostalgija za nekim boljim bezbrižnim vremenima u kojima nije prozreo svu okrutnost sudbine. Najveći kontrast i u pesmi i u životu je između iluzornih nadanja sanjara i pada u surovu realnost, u kojoj se ne možemo snaći jer smo još nenaviknuti na zemaljski korak i ponašanja posle hoda po nebesima. Nekada je bolje ne spoznati ljubav i ne stvoriti velika očekivanja i nadanja jer će se u nekom trenutku sve srušiti i biće nam žao što smo uopšte iskusili sve te lepote kada ih više ne možemo imati.

Prošla je oluja:
čujem ptice što se raduju i kokoš
vratila se na cestu
i ponavlja svoj stih. Evo vedrina
probija tamo sa zapada, nad brdom;
rasčišćuju se polja,
a jasna u dolini ukazuje se rijeka.
Svako srce se veseli, sa svih strana
opet se žamor budi,
običan rad se nastavlja.
Zanatlija je stao na vrata
s poslom u ruci pjevajuć,
i gleda vlažno nebo;
izlazi ženica, okljevajuć da zahvati
vode kišnice nove,
a povrćar ponavlja
od staze do staze
svoj svakodnevni povik.
Evo se vraća sunce, evo se smiješi
na brežuljcima i dvorcima. Obitelj
otvara, prozore, terase, trijemove
i, kako bježi cestom, čuješ daleku
praporaca zveku: škripe kola
putnika koji nastavlja svoj put.

Veseli se svako srce.
Kad se, ko sada, život mili?
Kad se s tolikom ljubavi
predaje čovjek svom radu?
Kada se manje sjeća svojih jada?
Il' poslu vraća? Il' novu stvar započinje?
Naslada, kćerka jada,
isprazna radost, što plod je
prošloga straha, zbog kojeg se trgnuo
i strepio pred smrću
taj što je život prezirao;
zbog čega, dugo trpeći,
zlopatio se svijet,
hladan, šutljiv, izmožden,
drhtao, videć kako
krenuše da nas vrijeđaju
gromovi, vjetar, oblaci.

O, prijazna prirodo,
zar to su tvoji darovi,
zar su to ugodnosti
koje ti pružaš smrtnima? Izbavit se patnje
nama je uživanje.
Ti jade prosipaš neštedimice; bol
sama po sebi dolazi, a ono malo
slasti što, čudom čudesnim, katkad se rodi
iz tuge, velik je dobitak! Ljudski rode
drag vječnicima! ti si odveć sretan
ako odahnut možeš
od nekog bola, blažen
ako od svakog bola izliječi te smrt.

Novembra 1828. vraća se u Rekanati. Nastaju pesme: Uspomene, Tišina posle oluje, Subota na selu, Usamljeni modrokos, a, po mnogima, svoju najbolju pesmu Noćna pesma jednog pastira lutalice u Aziji napisao je aprila 1830. godine. Tada zauvek napušta Rekanati. Muče ga loše zdravlje, finansije i nesrećna ljubav prema Fani Tarđoni Toceti, kojoj je posvetio pesme Konsalvo, Sebi, Ljubav i smrt, Aspazija. Godine 1831. objavljuje u Firenci svoje najznačajnije delo Pesme, koje će ga načiniti drugim pesnikom Italije, uz slavnog Dantea Aligijerija. Uprkos narušenom zdravlju, Leopardi i dalje piše. Radi na obradi Misli (objavljena posthumno 1845.) i pesmi Novovernici. Dve poslednje pesme koje je napisao bile su Zalazak meseca i Žuka ili cvet pustinje.

Umro je u kući prijatelja, advokata Antonija Ranijerija 14.juna 1837. godine, ostavivši svetu neke od najlepših, ikad napisanih pesama, setna lirska sazvučja tonova koja svojom nestvarnom lepotom kroz vreme govore ljudima o tajnama duše satkanim u stihove.

... Reci mi, o meseče, šta vredi pastiru njegov život,

vaš život vama zvezdama?

Reci mi: kuda cilja ovo moje kratko lutanje,

čemu tvoja besmrtna putanja?...

... Ako je život nesreća zašto da ga podnosimo?

Nevini meseče, takav život smrtnika jeste.

Ali, ti smrtan nisi, i možda malo mariš za moje reči.

Ipak, ti, večni hodočasniče, što si tako zamišljen,

možda ti shvataš ovo zemaljsko življenje,

patnju našu, uzdisanje, šta znače;

šta znači ovo umiranje, ovo poslednje bledilo našeg lica,

i nestati sa zemlje, i rastanak od našeg društva koje smo voleli.