GEORGE ORWELL – 1984.

 

GEORGE ORWELL  – 1984.

    Period koji je usledio po okončanju Drugog svetskog rata, u životu Džordža Orvela obeležili su smrt supruge, nastanak čuvenog eseja Politika i engleski jezik i esencijalni roman – Hiljadu devetsto osamdeset četvrta. Esej Politika i engleski jezik (1946.) progovara o značaju preciznog i jasnog jezika (uz argument da se nejasno pisanje može zloupotrebiti kao moćno političko sredstvo manipulacije), u kojem Orvel piscima daje šest pravila pisanja:

1. Nikada nemojte koristiti metaforu, poređenje ili neku drugu stilsku figuru koju ste navikli da srećete po štampi.
2. Nikada nemojte koristiti dugačke reči tamo gde mogu stajati i kraće.
3. Ako postoji mogućnost za skraćivanjem reči, uvek je skratite.
4. Nikada nemojte koristiti pasiv ako možete aktiv.
5. Nikada nemojte koristiti strane izraze, naučne termine ili žargon ako možete da se setite odgovarajućeg engleskog ekvivalenta iz svakodnevnice.
6. Bolje prekršiti bilo koje od ovih pravila nego da odvalite neku potpunu glupost.

 

   Ostrvo Jura na škotskoj obali postalo je tih godina mesto na kojem je nastalo Orvelovo krucijalno remek-delo, antiutopijski i alegorijski politički roman  1984. (1949.), priča o režimu koji održava vlast izvrtanjem istine i prepravljanjem istorije radi vlastitih interesa i ciljeva.

Nijedno drugo delo ove generacije nije stvorilo toliku žudnju za slobodom toliko iskreno, a gnušanje tiranijom sa tolikom punoćom, kao Orwellova 1984..

                                                                                                  magazin New York times, jun, 1949.

    Orvelov naučno-fantastični roman, radnjom smešten u London, opisuje futurističko totalitarističko društvo čiji oligarhijski vlastodršci koriste savremena dostignuća tehnologije i psihologije kako  bi mase držali zaglupljene u pokornosti. Glavni lik romana – Winston Smith, sitni je službenik u Ministarstvu istine zadužen za režimsku propagandu. On vremenom postaje razočaran vlastitim životom i pokušava izvesti pobunu koja završava njegovim hapšenjem i mučenjem.

Moj najnoviji roman nije napad na socijalizam, niti na britanske laburiste (koje podupirem), nego razotkrivanje perverzija koje su moguće u centralizovanoj ekonomiji, a koje su već delom uspostavljene u komunizmu i fašizmu.

   Radnja priče odvija se u Okeaniji, (tačnije u provinciji koja se naziva Aerodrom jedan, a nekada se nazivala Engleska) jednoj od tri super-države nastale nakon globalnog rata u kome je dve trećine svetske populacije ljudi zbrisano. Pored Okeanije, tu su i Euroazija i Istazija sa kojima je Okeanija u neprekidnom sukobu, takozvanom večitom ratu, s tim da se zaraćene strane večito menjaju, pa je tako u jednom momentu Okeanija u savezu sa Istazijom i ratuje protiv Euroazije, a već sledećeg trenutka, situacija je obrnuta. Unutar same Okeanije, svu vlast u svojim rukama drži Partija, kojoj pripada 10% od ukupnne populacije Okeanije, na čelu sa Velikim Bratom kao velikim vođom. Vladajuća ideologija na kojoj Partija gradi svoju vlast, naziva se Inglsoc (english socialism, eng-soc, ili na srpskom engleski socijalizam), i predstavlja izmišljenu sintezu staljinističkog modela socijalizma i tradicionalnog engleskog konzervativizma. Sama Partija, podeljena je na Užu Partiju koju čini oko 5% od ukupnog broja članova, a ostatak članova pripada takozvanoj Široj Partiji. Državni aparat, sastoji se iz četiri ministarstva, a to su Ministarstvo Istine, Ministarstvo Mira, Ministarstvo Ljubavi, i Ministarstvo Obilja, čiji nazivi su satirični, i u suštini predstavljaju ekstremne suprotnosti. Društvene klase u Okeaniji, podeljene su u praksi na dve, vladajuću koju čini Partija, i radničku kojoj pripadaju proli (proleteri), mada, može se reći i da postoje tri klase, ukoliko bismo članove uže partije posmatrali kao srednju klasu. Službeni jezik Okeanije se naziva Novogovor.

   Priča prati Vinstona Smita, člana Šire Partije koji živi u malom trošnom stanu u Centru Aerodroma jedan (nekadašnji London), zaposlenog u Ministarstvu Istine na falsifikovanju istine, i prevođenju tekstova na Novogovor. Kao što su i svi ostali članovi, bilo Šire ili Uže Partije pod konstantnom prismotrom, tako je i Smit pod neprekidnim nadzorom sa telekrana, uređaja koji u isto vreme služi i kao prijemnik, i kao predajnik poruka, a nalazi se na zidu. Vinston tajno vodi dnevnik, što se u Okeaniji kažnjava smrću, kao i većina prestupa, jer u Okeaniji ne postoje sudovi i zakoni, već Partija sudi i kažnjava proizvoljno. U vezi je sa Džulijom, zaposlenom u istom ministarstvu kao i on, članicom Šire Partije, kao i takozvane Lige protiv seksa, jedne od partijskih sekcija. Njihov odnos, koji je bez odobrenja Partije, takođe je kažnjiv smrću. Vinston nema prijatelje, i uglavnom vreme provodi pišući dnevnik, ili na poslu. Jedini ljudi sa kojima kontaktira su njegove kolege sa posla, prema kojima je naravno, apsolutno nepoverljiv. Takav način života, prekinuće se kada Vinston upozna Džuliju, a preokret u njegovom životu nastane kada upozna Obrajena, člana Uže partije koji mu ponudi da se pridruži pokretu otpora pod vodstvom Emanuela Goldštajna, nekadašnjeg člana partije, a danas izmišljenog državnog neprijatelja broj jedan.

   Nakon kratkog perioda pisanja dnevnika, i ljubavne romanse, Vinstona i Džuliju na prevaru hvata Policija misli, tajna politička policija u okviru Ministarstva Ljubavi. Odvode ih u podrume Ministarstva Ljubavi, gde ih odvajaju jedno od drugog. Tada, započinje svakodnevna tortura nad Vinstonom Smitom koja za cilj ima da ga potpuno slomi, i kao fizičko biće i kao individuu. Vrhunac toga, predstavlja ispiranje mozga koje nad Vinstonom vrši njegov navodni prijatelj i saveznik Obrajen, koji ga je zapravo od početka pratio, i na kraju predao Policiji Misli. Iako fizički gotovo slomljen, i intelektualno osakaćen, Vinston je uspevao da sebe i svoje mučitelje zavara. Preostao mu je još samo jedan korak do potpune pokornosti, potpunog gubitka samosvesti i individualnosti, gubitka sećanja. Soba 101 je mesto na kome se, prema Obrajenovim rečima nalazi najstrašnija stvar na svetu. Za Vinstona Smita, to su pacovi koje nije mogao da smisli. Budući da je Vinston, još uvek bio čovek, još uvek se sećao, i gajio je osećanja, voleo je Džuliju, i prezirao Velikog Brata, sada je preostala još samo jedna lekcija. Kako je Obrajen to rekao, morao je da nauči da voli Velikog Brata. U sobi 101, suočio se sa svojim najvećim strahom, i popustio, konačno se slomio, izdao je Džuliju. Ipak, i pored svega kroz šta je prošao, ostala su mu sećanja, maglovita sećanja da je nekada bio čovek. Ovaj finalni momenat, momenat Vinstonovog preobraćenja, ipak bi mogao da posluži kao primer drugima. Svako ko je dovoljno hrabar da, bez obzira na okolnosti bude ličnost za sebe, i razmišlja slobodno, nikada u potpunosti ne može biti savladan i slomljen. Zaista jaka ličnost, kakvih je na svetu malo, sposobna je da izdrži sve patnje, svaki izazov i svaku kušnju, i da iz toga izađe kao čitava ličnost, sa novim iskustvom.

   Nakon što je slomljen, Vinston definitivno prihvatia principe Inglsoc-a, i izlazi iz zatvora. Potom, sreće Džuliju, i shvata, da ju je izdao, kao i da je ona njega izdala. Priča završava sa Vinstonom, koji sada gleda u bilbord Velikog brata, i iako ga je sve do zatvaranja mrzeo, Vinston shvata da se sada izlečio, i da istinski voli Velikog Brata.

   I tako, dok nas Veliki Brat sve posmatra (unutar sistema gde: Rat je mir, sloboda ropstvo, a neznanje moć) Orvel koristi svoj čudesni Novogovor (prodirući orwellovski u samu srž totalitarizma, prikazujući pritom dvoličnost države i jednog futurističkog (sadašnjeg?) sveta) : Ministarstvo ljubavi (Minljub) služi za ispiranje mozgova i nadgledanje mučenja neposlušnih podanika, Ministarstvo izobilja nadgleda glad i mere štednje, Ministarstvo mira nadgleda rat, a Ministarstvo istine upravlja propagandom i revizijom istorije.

Partija je tvrdila da je oslobodila proletere ropstva. Pre Revolucije su ih kapitalisti besramno izrabljivali, žene prisiljavali da rade u rudnicima, šestogodišnja deca prodavana su da rade u rudnicima. No u isto vreme, držeći se principa dvomisli, Partija je učila da su proleteri po prirodi niža bića koja se primenom nekoliko jednostavnih pravila moraju držati u pokornosti, kao životinje. U stvari se o proleterijatu znalo vrlo malo. Nije bilo ni potrebe znati mnogo. Sve dok su radili i razmnožavali se, ostale njihove aktivnosti su bile nevažne. Ostavljeni samima sebi, kao stoka puštena na argentinske ravnice, oni su se bili vratili načinu života koji kao da im je bio urođen, kao da je preostao od iskoni. Rađali su se, rasli na ulici, u dvanaestoj godini počinjali da rade, prolazili kroz kratak procvat lepote i seksualne želje, venčavali se u dvadesetoj, postajali sredovečni u tridesetoj, umirali najčešće u šezdesetoj. Težak fizički rad, briga o kući i deci, sitne svađe sa susedima, filmovi, fudbal, pivo, i iznad svega, kocka ispunjavali su njihov duhovni horizont. Držati ih pod kontrolom nije bilo teško.

   Orvelov kultni roman - 1984. je bio zabranjen u Sovjetskom Savezu, odnosno Rusiji, od 1950. pa sve do 1990. Staljinu se, naime, nije naročito svideo Orwellov opis totalitarnog društva kojim upravlja Veliki Brat, svemogući, nepogrešivi i nedodirljivi šef vladajuće partije. Okeanijom vlada Veliki brat. On je najlepši, najbolji, najpametniji koji je ikada postojao. On je je ono što se u Severnoj Koreji naziva Veliki Vođa, u Nacističkoj Nemačkoj je to bio Firer, u Španiji Kaudiljo. Svaki totalitarni režim, mora imati upravo jednog takvog. Figura Velikog Vođe, je autoritarna figura, a da bi neki totalitarni režim uspeo, on mora biti i autoritaran. Autoritet je neophodan iz dva razloga. Prvi svakako leži u ljudskoj prirodi, i njenoj nesavršenosti. Kako je najveći deo ljudske populacije slab i podložan manipulacijama, u većoj ili manjoj meri, tako je potrebna jedna jaka ličnost, neko iz gomile, vođa čopora, onaj koji će da vodi. Dobar primer toga je čak i Balkan. U svakom istorijskom trenutku u kome je narod imao šansu da izabere, uvek je birao pogrešno. Oduvek je birao snažne, autoritarne ljude, i svaki put, ispostavilo se da se radi o licemerima željnim lične vlasti. Drugi razlog, povezan je sa prvim. Sve ono što ljudi zahtevaju od jednog vođe, Partija je stanovnicima Okeanije ponudila, a oni su je prihvatili, i niko sem Smita i Džulije, nije se ohrabrio da preispita autoritet, da ga dovede u pitanje, da shvati da je Veliki Brat, čista podmetačina i da u svoj dnevnik zapiše Dole Veliki Brat. Međutim, u jednom momentu tokom svog tamnovanja, Vinston se zapita, postoji li uopšte Veliki Brat, budući da ga on nikada osim na plakatima nije video. Tada Obrajen kaže: Veliki Brat postoji, i on će uvek postojati. Fizički, čovek umire, kao što su mnogi veliki diktatori i vođe umirali. Ali sama ideja, i potreba za autoritetom, postoji dotle, dok postoji i društvo totalne kontrole. Iako se u celoj knjizi ne pojavljuje ni jednom, njegovo preteće lice je svuda na plakatima. Veliki Brat te posmatra, postalo je danas, nakon toliko godina od kada je knjiga 1984. objavljena, jedno od ključnih upozorenja čovečanstvu na ono što se može desiti ukoliko autoritet ne dovode u pitanje već uzimaju zdravo za gotovo, opomena da niko nije savršen, i da nečija harizma, ili demagogija, nikada nisu pravi izbor.

   Paradoksalno, do (neuspešnog) pokušaja zabrane došlo je i 1981. u SAD-u, konkretno u Jacksonu na Floridi (istoj onoj Floridi koja je dvanaest godina ranije uhapsila i osudila Džima Morisona, stavivši mu simboličnu omču oko vrata, koja će se dve godine kasnije pretvoriti u Džimovu istinsku smrt, simbol načina na koji se Veliki Brat obračunava sa neposlušnicima Sistema), čiji su službenici tražili zabranu jer se radi o prokomunističkoj knjizi sa seksualno eksplicitnim sadržajem!?!. Od trenutka kad je objavljena, 1984. je nailazila na niz prepreka – nazivali su je subverzivnom, ideološki koruptivnom, a o njezinoj relevantnosti govori i podatak da je i dan danas zabranjena u nizu država pod totalitarnom vlašću. Orwell je 1984. prvo mislio nazvati Poslednji čovek u Evropi jer je time želeo naglasiti apsolutnu usamljenost disidenta Winstona Smitha u svetu u kojem ne postoje nikakve informacije osim onih koje emituje Partija, odnosno u kojem se nitko ne seća kakvo je društvo bilo pre dolaska Partije na vlast. U društvu u kojem Partija kontroliše svaki aspekt života populacije, Orwell stavlja naglasak na dve ključne ideje: želju Partije da u potpunosti zatre seksualni instinkt (koji je iracionalan i ne može se sasvim kontrolisati, dakle opasnost je za Partiju) te želju da stvaranjem sasvim novog jezika, kojeg je Orwell nazvao Novogovor, ukinu mogućnosti razgovora o opasnim idejama (poput slobode, individualizma i sl.) a konačno i mogućnost razmišljanja o takvim idejama. U društvu u kojem je nemoguće i misliti o slobodi i autonomiji pojedinca, svaka pobuna protiv totalitarnog režima postaje i teoretski nemoguća, što je ultimativni cilj partije. Partija je smatrala da će, uprošćavanjem jezika, uspeti da spreči ono što se u novogovoru nazivalo zlomisao, odnosno nepoželjne misli, koje bi jednog dana mogle dovesti do pobune, a time i do mogućeg kraja vladavine Inglsoc-a. Ovakav recept, primenjivali su i staljinisti, što je uočljivo ako se pogledaju reči kao što su kominterna , ili politbiro. Pa ipak, sličan recept primenjuje se i danas, i to ne samo u totalitarnim, već i u demokratskim društvima. Kada recimo, umesto reči kao što su divno, lepo, prelepo, sjajno, izvanredno, izuzetno, postoji samo reč ekstra, koja označava sve to, kao i ostale prideve, slične navedenim, radi se o vrlo ozbiljnom problemu, ne samo za lingvističare, već i za sve ostale govornike tog jezika. Bilo bi pomalo paranoično tvrditi da to neko čini svesno, međutim, ovakvu mogućnost svakako da ne treba u startu odbaciti. Suviše deluje orvelovski, da bi bila čista slučajnost, a ovakvih primera je mnogo. Zato je za ljudsko društvo i pojedince u njemu važno, pored sećanja, negovati i razvijati jezik, kao sredstvo pomoću koga svaka misao može da se iskaže, i pred kojim neće biti prepreka, ili mogućnosti za neko buduće, ispiranje mozga. Orwellov izdavač je, nakon što je knjiga objavljena i u Engleskoj doživljena kao napad na aktuelne političke elite, pojasnio da je 1984. napisana kao upozorenje generacijama koje dolaze: Pouka koju treba izvući iz te opasne noćne more je jednostavna: Ne dozvolite da se to dogodi. To zavisi od vas.

    Neki od izraza, kao što su zlomisao, soba 101, ili Veliki brat te posmatra, poznatiji su još i kao Orvelovština, i oni su ušli u sve svetske jezike, iako su mnogi nesvesni njihovog značenja. Među onima koji su pročitali 1984., i koji su pronašli u njoj neko značenje, svakako se javlja jedan nov pogled na ljudsko društvo, ali i na mesto koje kao pojedinci zauzimaju u njemu. Takođe, knjiga je imala, i još uvek ima veliki uticaj na mnoge filozofe, umetnike, i naučnike koji se bave ljudskim društvom, politom i društvenim teorijama. Sam Džordž Orvel je uspeo u onome što mu je od samog početka i bio cilj. Iza sebe je ostavio nemerljiv doprinos kako evropskoj, tako i svetskoj književnosti, ali ono što je i sam tvrdio da je ključno, upozorenje budućim pokolenjima da uvek razmisle pre nego što donesu odluku, i da uvek, i iznad svega biraju slobodu. Sa danas sveprisutnim ratovima, ekonomskim i društvenim krizama, i političkim previranjima u čitavom svetu, poruke iz 1984. su aktuelnije nego ikada ranije. Ukoliko se kao pojedinci, ljudi ne osveste, i ne prihvate slobodu, znanje i mir kao najuzvišenije ideale, već umesto toga izaberu sigurnost, i daju nekom drugom odrešene ruke, krajni rezultat biće nešto nalik Okeaniji. Ipak, ljudska rasa, prolazila je kroz mnoga iskušenja, i kao takva ima ogroman potencijal, koji mora da nauči da iskoristi. Totalitarni režimi su postojali, oni postoje još uvek, mnogi su padali, i mnogi će i pasti. Ali opet, dokle god ljudi, ovaj put kao kolektiv, kao celina ne budu svesni posledica svojih odluka, dotle postoji mogućnost za stvaranje jedne Okeanije. Uzevši u obzir ljudsku prirodu, društvo totalne kontrole je jedino što je izvesno. Ako želiš sliku budućnosti, zamisli čizmu, kako gazi ljudsko lice... zauvek.

    Po završetku kultnog i poslednjeg romana, Orvel se ženi Sonjom Bromvel, zdravlje mu se dodatno pogoršava (pomenuta tuberkuloza) i on umire 21. januara 1950. godine u Londonu. Po sopstvenoj želji sahranjen je u Crkvi Svih Svetih, u Satou.

    Džordž Orvel jedan je od najvećih engleskih pisaca. Bio je izuzetno angažovan umetnik, istinski borac za istinu, pravdu i humano društvo, vrstan esejista koji se hrabro usprotivio izdaji istine i slobode u današnjem svetu. Uz slavnog američkog pisca Ernesta Hemingveja (upoznao je i njega i Henrija Milera tokom nekoliko godina boravaka u Parizu), jedan je od bitnih pisaca koji su novinarstvo uzdigli do vrhunske literature.

Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni.

    Borio se protiv zla fašizma u Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu, delio sudbinu siromašnih i obespravljenih i smelo govorio i pisao da su pisci dužni da se bore protiv društvene nepravde, tlačenja i moći totalitarnih režima. Nažalost, većina njegovih mračnih vizija današnjeg sveta u potpunosti se ostvarila – Veliki Brat već odavno posmatra i kontroliše ljude širom sveta, ispirajući im mozgove i trujući im duše, pritom ih učeći šta i kako da žele i kako da se ponašaju ne remeteći savršen sistem (eksploatacije i zaglupljivanja). Oholost, samoživost, bezosećajnost, licemerje, pohlepa i zlo vladaju danas opustelim dušama i kamenim srcima sveta. I sve se manje zna koje je svinja, a ko čovek.

    Šta ćete preduzeti u vezi sa tim?

 

By Dragan Uzelac