HEINRICH HEINE(1797.-1856.)

HEINRICH HEINE(1797.-1856.)

... Jedna jaka crna barka

na turobni jedri put

u njoj ćute poniknute

straže mrtvog, ko kam krut.

Lica snena, otkrivena,

leži mrtav pesnik bled;

Još dva modra oka s odra

u sjaj neba dižu gled.

Sa dna zvoni kao boni

verenice nimfe klik,

a valovi o čun ovi

lome se ko bol i krik ...

Hajne je rođen 13. decembra 1797. u Dizeldorfu. Između 1807. i 1814. pohađa licej, kojim rukovode katolički sveštenici. Nakon neuspešnog bavljenja bankarstvom i trgovinom, provodi neko vreme na univerzitetima u Bonu, Getingenu i Berlinu. Uz obrazovanje, piše pesme i biva rado viđen u kulturnim krugovima. Godine 1822. objavljuje zbirku Pesme, a potom, naredne godine, i prvo prozno delo Pisma iz Berlina.

... Imaš biser, dijamante

i sve za čim svet uzdiše;

Ti najlepše oči imaš-

moja mila, šta ćeš više?

Tvoje mile, divne oči

iz srca mi izmamiše

bezbrojne i večne pesme –

moja mila, šta ćeš više?

Tvoje mile, divne oči

mnogim bolom mene biše:

ti me njima upropasti –

moja mila, šta ćeš više? ...

Godine 1823. dovršava tragedije Almanzor i Viljem Ratklif, a dve godine kasnije, nakon što doktorira na Univerzitetu u Getingenu, piše pesme Severno more i Slike s putovanja. Usledila je 1827. godine izvanredna zbirka Knjige pesama. Ne nalazeći u tadašnjoj Nemačkoj odgovarajućeg mesta za sebe, prelazi u Pariz (1831.), gde živi kao slobodan pisac. Hajne je romantičarsku lirsku pesmu doveo do savršenstva izražajne i jasne forme. Njegova je poezija osećajna i senzualna, duhovita i zajedljiva, a on sam spada u krug angažovanih romantičara - uz Bajrona, Puškina i našeg Jovana Jovanovića Zmaja.

... Sedeli smo zajedno i pili ko braća,

pričali o uzvišenim tajnim predmetima,

uzdisali i grlili se,

i on me preobrati da verujem u ljubav-

ispih u zdravlje najljućih neprijatelja,

i svim lošim poetama oprostih,

kao što će jednom i meni oprostiti-

rasplakah se od pobožnosti, i najzad se

otvoriše preda mnom dveri spasa,

gde dvanaest apostola, sveta vinska burad,

propovedaju ćutke, a ipak razumljivo za sve narode.

To su ljudi!

Neugledni spolja, u drvenim kaputićima,

oni su iznutra lepši i blistaviji

od svih gordih levita u hramu

i Irodovih pratilaca i dvorana

zlatom okićenih, u purpur odevenih-

nisam li uvek govorio

da nije među sasvim prostim ljudima,

ne, nego u najboljem društvu

neprestano živeo nebeski kralj! ...

Hajnrih Hajne je bio pesnik ljubavne i revolucionarne poezije, poema, proze sa izrazito lirskim ali i publicističkim osobinama, feljtona i putopisa. Revolucionar u duši i po temperamentu, Hajne se oduševio julskom revolucijom u Parizu 1831. godine i odmah otputovao u Pariz. To je istovremeno bilo i njegovo bekstvo od terora i progona u domovini.

Baš prekrasan je bio maj
I sva je narav cvala,
Kad u mome je srcu
I ljubav prolistala.

Baš prekrasan je bio maj,
Sve ptičice kad poju.
Tad priznao sam njoj
Svu čežnju, žudnju svoju

Najviše domete ostvario je u ljubavnoj lirici. On je izraziti romantičar i pesnik svetskog bola ali je i prvi raskinuo sa romantikom i okrenuo se realističkoj satiri snažnog političkog naboja, gorčine i žuči. U tim satirama, punim ironije i sarkazma, on izvrgava kritici nemačko društvo i život u njemu, iskazuje mržnju prema lažima i lažnim vrednostima. Zbog svega toga, zbog svog jevrejskog porekla i simpatija prema Francuskoj, došao je u sukob sa otadžbinom koju je voleo: u Nemačkoj su zabranjene ne samo knjige koje je objavio nego i one koje će tek objaviti; otišao je pred terorom u Francusku i tamo ostao do kraja života - umro je u Parizu posle osmogodišnje teške bolesti. U Parizu je i sahranjen.

Danas, draga, reci meni:
nisi l‘ možda lik iz snova
što ga sparnih letnjih dana
rodi mašta pesnikova?

Ali ne, ustašca takva,
takvu čar što okom gori,
tako milo, slatko čedo –
pesnik ne zna to da stvori.

Baziliske i vampire,
gadne akrepe i guje,
takve nemani iz bajke
žar pesnikov oblikuje.

Ali tebe, podlost tvoju,
lik što milim sjajem gori,
i taj lažljiv pogled smerni –
pesnik ne zna to da stvori.

Njegova ličnost bila je vrlo složena, slojevita, ponekad protivrečna, ali dosledna do kraja u svom osnovnom opredeljenju: ljubav za ugnjetene i vernost ideji slobode i ravnopravnosti - bio je i do kraja ostao revolucionar u društvenom delovanju i lirskom pevanju. Bio je osećajan, pravdoljubiv i human; živa priroda, smeo i borben; duhovit, vispren i sarkastičan; čovek sete i melanholije ali i mračnog očajanja; čovek umetnosti, lepote i poezije ali i neumorni borac za istinu, pravdu i dostojanstvo; razneženi romantičar zadojen zavičajnim predanjima i realistički slikar tiranije, neslobode i laži; svoju domovinu je mrzeo i voleo: mrzeo je sve ono što ga je odvelo u izgnansgvo, voleo je Nemačku kakvu je video u svojoj viziji. Hajneov burni život je bio neprestana borba sa tirannjom, neslobodama i progonima.

... Noću kraj mora, divljega mora

stoji mladić, već čovek,

grudi punih sete, glave pune sumnji,

i turobnim usnama pita vale:

o, razrešite mi zagonetku života,

prebolnu drevnu zagonetku,

o kojoj već mnoge glave mozgahu,

glave pod kapama s hijeroglifima,

glave pod turbanom i pod crnom bereom,

glave pod perikama i hiljade drugih

jadnih, znojavih ljudskih glava-

recite mi: šta znači čovek?

Odakle dođe? Kuda li ide?

Ko boravi gore na zlatnim zvezdama?

Mrmore vali mrmorom večnim,

duva vetar, lete oblaci,

svetlucaju zvezde ravnodušno i hladno,

a jedna luda čeka odgovor...

Nakon putovanja i bavljenja novinarstvom, objavljuje treći deo Slika sa putovanja, Romantičarska škola i spis Ludvig Berne. Usledili su potom zbirka Nove pesme(1844.), i epovi Nemačka- zimska bajka i Atta Troll (1847.). Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme.

Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijih, proslijih ljeta.

Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noći i vjetar
S radosti mojom i bijedom.

Zginuše kao i magla
I plave zvijezdice tako,
Uz koje sam radosno pjevo,
Uz koje sam jadovno plako.

I ljubav, ah, tako moju
Vjetar je sobom uzo!
Daj se i ti rasplini,
Stara, samotna suzo!

Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine.

Kraj tanana šedrvana
Gde žubori voda živa
Šetala se svakog dana,
Sultanova ćerka mila.

Svako veče jedno momče
dolazilo tu da šeta,
Kako vreme prolazilo;
Sve je bleđe, bleđe bilo.

Pitala ga jednog dana
Sultanova ćerka mila:
“Kazuj robe, odakle si,
iz plemena kojega si?”

“Ja se zovem El Muhamed
iz plemena starih Azra
Što za ljubav život gube
I umiru kada ljube.”

Naredne godine teško oboleva. Objavljuje još jednu zbirku pozne lirike Romancero (1851.). Umire 17. februara 1856. godine. Sahranjen je na pariskom groblju Monmartr. Ostao je jednim od najvećih pesnika Nemačke - liričar i romantičar izvanredne osećajnosti, duha i prefinjene izražajnosti.

... Jedna se odroni zvezda

sa svoje visine jasne!

Ono je ljubavi zvezda

što tamo pada i gasne.

Sa jabuka stabla

padaju hrpe cveta,

vetri stižu i tim se

igraju, vesela leta.

Labud ribnjakom kruži

i peva, i pesma zvoni

sve tiše, i pevač beli

u grob vodeni roni.