MIHAIL JURJEVIČ LJERMONTOV (1814.-1841.)
... Protiču valovi jedan za drugim,
pljušte uz potmuli huk;
Prolaze ljudi u grupama dugim
jedan za drugim, uz muk.
Slobodni val mesto studeni neće
ni topli podnevni zrak;
Ljudi bi dušu... al’ iz nje još veća
izbija studen i mrak!...
Mihail Jurjevič Ljermontov bio je ruski pesnik i oficir, prognanik (zbog pesme napisane povodom Puškinove smrti bio je izgnan na Kavkaz 1837. godine). Ubijen u dvoboju u 27. godini. Tipičan romantičar, melanholičan i maštovit.
... Sa tugom gledam život našeg pokolenja!
Budućnost mu je prazna, il se mutno sivi,
pod bremenom od sumnji, mučnih otkrovenja,
u neradu će ono starost da doživi.
Još kolevka nas prebogata spaja
s očevim greškama i košmarom u glavi,
život nas muči već, ko ravni put bez kraja,
ko gošćenje na tuđoj slavi.
Za zlo i dobro sramno ravnodušnim,
pre boja, želja za bojom će nam splasti,
prema opasnosti sramno malodušni
i roblje prezreno smo ispred vlasti...
... Isušili smo um od nauke besplodne,
krijući, ko da ih od bližnjih treba spasti,
najlepše nade naše, glasove blagorodne
neverovanjem ismejanih strasti ...
Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je 2. oktobra 1814. u Moskvi. Otac mu je bio iz osiromašene plemićke porodice koju je u 17. veku osnovao Škotski došljak. Kada je imao tri godine umrla mu je majka. Njegova baka i otac nisu se slagali pa je brigu o njemu ipak na kraju dobila njegova baka. Njihov je sukob uticao na mladog Mihaila te se već od malih nogu povlačio u sebe. Često bolesnog, baka ga je vodila u toplice na Kavkaz. Bio je očaran lepotom kavkaskog gorja, a zavičaj mu se toliko dopao da ga je spominjao i opisivao u mnogim svojim delima. Svoje stvaralaštvo započeo je pod uticajem Puškina i Byrona, a pisao je drame, romane i pesme. Kao romantičarski pisac pisao je o ruskoj prošlosti i tragičnim junacima, osuđivao je tadašnje društvo i veličao snažne ljudske karaktere.
U čas života teški,
Kad tuga dušu mori,
Molitvu jednu čudnu
Napamet srce zbori.
Blagodetna je sila
U žive reči zvuku,
U toj lepoti svetoj
Zaboravljam svu muku.
Sa duše breme pada,
Daleko j‘ sumnja jako –
I verujem, i plačem,
I lako mi je, lako
Sa Ljermontovom ruski romantizam doseže vrhunac. Postao je poznat po svojoj gnevnoj retoričkoj pesmi Pesnikova smrt (1837.), napisanoj povodom Puškinove smrti. Zbog njenog buntovnog duha i optužbi upućenih caru i dvoru, Ljermontov je kao mladi ruski oficir prognan na Kavkaz, koji mu je, kao i mnogim ruskim romantičarima, pružio motive planinske prirode, junačkog otpora osvajačima, istočnjačke egzotike i neobičnih legendi. Na Kavkazu, nakon dvoboja, mladi buntovni pesnik okončava život pogibijom u 27. godini (ponovila se sudbina koja je zadesila i Puškina – zbog otpora carskoj samovolji i nepravdi, obojica mladih pesnika ginu u nameštenim dvobojima).
... Pogibe pesnik! – rob poštenja –
pade od laži što svet toči.
S metkom u srcu, pun ogorčenja,
zanavek gordo sklopi oči...
Ne izdrža mu čista duša
uvrede koje spletka krije,
ne htede gadni svat da sluša...
Sam je, ko i pre...i ubijen...
... I šta sad? Radujte se... čista duša,
da trpi više nije hteo,
zgasnu ko baklja, genij blistav,
sjajni je venac slave sveo ...
Za razliku od Puškinove vedrine, njegova je lirika bila pretežno zloslutna i turobna, prepuna tuge. Razočaranje savremenicima (u odnosu na slavnu rusku prošlost i pobedu nad Napoleonom – pesma Borodin (1837.)) pretočio je u stihove pesme Duma (1838.), spev Boljar Orša ili pak Ismail-Bej.
... I mučno i tužno, i skim da se nevolja deli
kad dušu obuzima seta?...
Da, želje!... Šta vredi da večno i zalud se želi?
Dok leta proleću – sve najlepša leta!
Da voliš?... No koga?... Na tren ti se – ne troši snaga,
a ne može na večna vremena.
Zaviriš u sebe? – Od minulog nema ni traga,
ni muka, ni radosti nema.
A strasti? – Ta pre ili posle ta bolest će luda
pred razumom ostati mala;
I život, kad trezveno pogledaš okolo svuda –
toliko je prazna i glupava šala ...
Njegova lirska poezija izražavala je romantičnu čežnju za slobodom i pobunu protiv sredine koja ga okružuje i sputava. Vlastitu usamljenost transponovao je u dirljivu liriku ruske duše – bio je senzibilni pesnik (pod uticajem bajronovskog romantizma) koji nema kome ruku da pruži i poput usamljena jedra sam očekuje bure što imaju nadoći, padajući ponekad u rezignaciju i nalazeći smirenje napaćenoj duši u molitvi.
... U podnevnom žaru ravnog Dagestana
s olovom sred grudi ležao sam ja;
duboko mi jošte pušila se rana,
kap po kaplja krvi teče s nje i sja.
Ležao sam samac na pesku ravnine,
oko mene stenja dizao se dom;
a sunce je žeglo žute im vršine
i peklo me, al’ ja spavah mrtvim snom.
Sanjao sam bio obasjani plamom
noćni pir u daljnom zavičaju mom;
gde me žene mlade, sve u cveću samom,
u govoru živo pominjale svom.
U veseli govor ne stupajuć s njima
zamišljena jedna sedela je tu;
njena mlada duša podala se snima –
Bog bi znao šta je zanimalo nju?
Sanjala je bila ravan Dagestana,
trup joj poznat ležo u dolini toj,
sred grudi mu pušna crnela se rana,
a krv hladnom strujom lila se po njoj ...
Posebno su značajna tri njegova velika speva: Mciri (1840.), Demon (1842.) i Pesma o caru Ivanu Vasiljeviču, mladom opričniku i hrabrom trgovcu Kalašnjikovu (1837.), u kojima njegov duh prognanstva i usamljenosti personifikuje svetsku bol – Weltschmertz evropskih romantičara i rezigniranih duša sveta.
... Kad mi životom zavlada
i srcem pline jad,
da duša muke savlada,
molitvu čitam tad.
I neka snaga blažena
iz sazvučja tog gre,
lepota sveta tražena
mi odiše iz nje.
Sve sumnje tad isterujem,
i teret s duše čak –
i plačem ja, i verujem,
i život mi je lak ...
U vojnoj školi sukobio se s oficirom Martinovom i 15. jula 1841. Ljermontov umire u dvoboju u podnožju planine Mašuk. Ljermontov je stajao nasmešen, s pištoljem podignutim uvis, kad ga je Martinov pogodio ravno u srce. Iza svoga kratkog, ali burnog života ostavio je opus od preko 400 pesama, 26 poema i pesničkih pripovesti, 5 drama i 2 nedovršena romana.
Sam u noći idem prema drumu,
Što kroz maglu ljeska se u gori.
Sad pustinja nijemo sluša boga,
I sa zvijezdom zvijezda sada zbori.
Veličanstvom sijaju nebesa.
Plavim sjajem nebo zemlju zali.
Što to bolno osjeća mi srce?
Čeka l‘ nešto il za nečim žali?
Ne nadam se ničem od života,
Niti žalim za ičim, što minu.
Samo mira tražim i slobode,
Zaspat žudim – nestati u tminu.
Al ne žudim hladni san mrtvaca;
Zauvijek usnut ja bih htio tako,
Da mi život u grudima dršće
I da grudi dišu mi polako.
Da noć i dan, mazeći mi uho,
O ljubavi slatki glas mi zbori,
Da nada mnom silan, vječno zelen,
Stari hrast se njiše i šumori.
by Dragan Uzelac, romantičarski melankolik, 2014-06-21.
.jpg)
Nema komentara:
Objavi komentar