Dragan Uzelac

KNUT HAMSUN – KRUG SE ZATVARA (1936)

Poslednji Hamsunov roman životna je priča lutalice Abela Brodersena kojom slavni norveški pisac zatvara svoj umetnički opus (nakon romana Krug se zatvara (Ringen sluttet) pojavljuju se samo, godine 1949., njegovi posleratni dnevničko - fragmentarni prikazi dana koje je nakon hapšenja zbog saradnje sa kvislinzima i podrške Hitleru proveo u zatvoru i sanatorijumu, pod nazivom Po zaraslim stazama (1949)). Životni i umetnički krug jednog velikog, usamljenog čoveka, umetnika i ekstremnog individualiste koji je za sobom ostavio dubok umetnički trag u modernoj književnosti, pre svega kao romanopisac, lagano se zatvarao.

Bio je to dug put, od njegovog prvog romana - Glad (1890.) i siromašnog i teškog detinjstva, put hrabrog i samosvesnog lutalaštva i borbe za vlastite ideale, do konačnog priznanja ovenčanog Nobelovom književnom nagradom (godine 1920., za roman Plodovi zemlje) i materijalnim blagostanjem, te ponovnom rezignacijom svetom ogrezlim u materijalizmu i duhovnoj bedi, kao i ekstremnom izolacijom i usamljenošću u kojoj krug se zatvara1936. godine. Bio je to dug put jednog neobičnog umetnika i čoveka, književnika koji niie imao ni jednog sebi sličnog prethodnika u rodnoj Norveškoj i kojem su u širem kontekstu gledavši duhovno prethodili samo Dostojevski i Niče. Filozofski stavovi i pogledi na život i svet, kao i poetika slavnog nemačkog filozofa i pesnika Fridriha Ničea u mnogome se podudaraju sa Hamsunovim: kada Hamsunov nihilistični umetnik Nagel govori, onda je to Ničeova misao. Misli koje iznosi i sprovodi Niče, dominiraju i izviru iz mnogih Hamsunovih rečenica: Ja verujem u rođenog gospodara, prirodnog despota, naredbodavca, onog koji se uopšte ne bira, već se sam nameće kao vođa ispred hordi na ovoj zemlji. Ja verujem i nadam se dolasku velikog terorista, Čovekove biti, Cezara (bila je to misao, koja će ga par decenija kasnije, približiti svetu ekstremnih germanofila i poštovaca dela Adolfa Hitlera, u kojem je gledao rođenog gospodara i vođu koji će svet osloboditi anglosaksonske dominacije, nečega što je tako prezirao, naročiti nakon bolnih iskustava koje je kao mladić doživeo u Americi). Hamsunov književni stil, koji se vremenom brusio i sazrevao pod uticajem, pre svih, pomenute dvojice velikana književne i filozofske misli druge polovine 19. veka, je čist: besprekoran, vođen raskošnim talentom, ležernošću njegovih junaka i u naizgled bezizlaznim situacijama, nordijskim duhom neukrotivosti, snažnom emocijom prikrivenom nepokolebivim dostojanstvom i borbenim duhom koji ne poznaje prepreke osim kao nadahnuće da se uvek ide dalje i životu direktno gleda u oči, kojim Hamsun čini originalan prodor u svet tajanstvenog.

Hamsun je bio čudesni, harizmatični i retko originalan čovek i pisac koga su voleli mnogi znameniti pisci. Teško je naći primer u istoriji književnosti da je uzoru ostavljeno toliko očiglednih posveta. Počev od onih sitnih, suptilnih, kao što je Selinov omaž u romanu Mostovi Londona gde jedan brod naziva King Hamsun, do onih frenetičnih kao što je rečenica Džona Fantea u romanu Snovi sa Bunker Hila kada je suočen sa kreativnom nemogućnošću da dovrši knjigu zavapio u samoj knjizi: Molim te, Bože, molim te Hamsune, ne napuštaj me sada. Inače, za Fantea se vezuje zanimljiva priča da je prvu Hamsunovu knjigu koju je pročitao, roman Glad, ukrao iz biblioteke. Kasnije ju je držao u sefu u svojoj kući. Njegova kćerka svedoči da je to bila neka vrsta porodičnog tabua i da nikome nije bilo dopušteno da knjigu čita, čak ni da je dotakne. Henri Miler, legendarni američki književnik, jedan od čuvenih Amerikanaca u Parizu i otpadnika od sistema, lutalica poput mnogih Hamsunovih junaka koji su s gnušanjem odbacivali moderni svet, rekao je sledeće: U onim godinama kada bih rastavljao svoje najdraže pisce na delove ne bih li otkrio tajnu moć njihovih čari, prvenstveno sam se usredotočio na Hamsuna. Ne postoji knjiga koja mi je lično bliža od Hamsunovih Misterija. Ništa manje rečit i zahvalan nije bio ni Ernest Hemingvej, još jedan od Amerikanaca u Parizu, večitih boema, avanturista i hamsunovskih lutalica: Hamsun me je naučio pisanju. Ipak, od pomenutih pisaca i ostalih koji su ga izuzetno cenili ( pomenimo samo Tomasa Mana i Hermana Hesea), najrečitije je svoje divljenje izrazio šokantni, neponovljivi Čarls Bukovski (čovek koji je na neki način spona svega onog duhovnog i otpadničkog, individualističkog, koje je povezalo nekadašnji buntovni, nekonformistički svet Knuta Hamsuna i moderni, buntovni bitnički pokret, koji je poput Hamsunovih skitnica takođe bio on the road) u jednom od svojih romana – Žene: Izašli smo sa pićem na terasu i posmatrali popodnevni saobraćaj. Pričala je o Haksliju i Lorensu. Kakvo sranje. Rekao sam joj da je Knut Hamsun najveći pisac na svetu. Pogledala me, začudila se da sam čuo za njega, zatim se složila. Poljubio sam je i mogao sam da osetim smrad izduvnih gasova sa ulice. Njeno telo je ugodno dodirivalo moje.

Hamsuno poslednji roman - Krug se zatvara, progovora otvoreno i surovo o sudbini iskorenjenog čoveka koji čitav život luta između rodne Norveške i Amerike u potrazi za samim sobom, svojim istinskim sopstvom, skrivenim smislom postojanja, neodgonetnutom misijom obeleženih i izdvojenih, svih onih otpadnika od sistema koji vide dalje i drugačije. Jedino što još uvek njegovog anti junaka Abela vuče nazad, kući, jeste neostvarena mladalačka ljubav, Olga. Abel Brodersen je jedan od prvih modernih antijunaka-lutalica u vremenu koje veličanstveno prolazi dok on ostaje po strani sulude trke modernog sveta, zadovoljan svojim unutrašnjim mirom i skromnim životom u nekoj baraci, izvan svih zdravorazumskih šablona normalnog dela društva. Modernistička proza Knuta Hamsuna, koja kulminira njegovim poslednjim romanom posvećenim još jednom od njegovih nehajnih skitnica, modernih anti junaka i otpadnika od sveta, velikim delom počiva na nečemu što možemo nazvati poetikom kretanja. Kinetika ljudskog tela prvi put se pokazuje kao važan činilac kreativnog procesa, aktivni tvorac duhovnosti koja se prevodi u reči: na putu, usput i u predasima između lutanja. Najpre beše emocija pa tek onda reč – podseća nas Selin. Ovaj iskaz se može postaviti i kao kolektivni kredo modernih prozaista. Proživljavati, prožimati, živeti da bi se pisalo lišeno akademizma koji sputava svojom rigidnošću u zahtevu za estetskim uobličavanjem. Upravo je rušenje tog kanona klasične književnosti koji se ogleda u interludijumu pretvaranja emocije u reč označilo rođenje nove književnosti. Emocije se sada iznose pred čitaoca sirove, prljave, buncajuće – kao delirijum proživljenog. Na taj način se sjedinjuju lik i pripovedač pa narativ i tok svesti postaju direktno zavisni od empirijskog.

Čudan je taj Abel. Toliko je skitao po svetu i nigde da se skrasi.

Abel Brodersen je sin čuvara svetionika, nekadašnjeg poštovanog kapetana broda Brodersena. On je čudan, stran, jednostavno drugačiji. Ne prihvata norme jalovog društva, nehajan je i ravnodušan prema svemu, pre svega prema zgrtanju bogatstva i ganjanju zadatog cilja većine – ugleda i karijere, stalnosti i predvidivosti. Ne brine se (poput ptica i ljiljana) za sutra, skroman je i sledi impulse, nelogičnosti vlastitog srca, svoj čudesni put bez unapred utabanih staza. Njegov je dom samih suprotnosti, taj svetionik na obali; otac suvoparan i štedljiv do škrtosti i majka koja je postala alkoholičar zbog svoje tuberkuloze i usamljenosti. Bilo joj je tek 40 godina.

Abel živi u nemaštini, čezne za Olgom, devojkom iz ugledne porodice, ćerkom doktora, uglavnom skrajnut od ostalih, dalek i nepredvidiv. Sa petnaest godina on odlazi od kuće, postaje pomorac i luta po svetu, baveći se raznim poslovima i idejama. Ženi se, živi u Kentakiju, neko vreme gubi mu se svaki trag. Majka mu umire, otac odlazi u penziju i uzima stan u gradu.

- Ali, Abele, ti bi ipak morao da postaneš nešto; kakva je to ludost! Svi bi da postanu nešto.

- Pa to je baš ono: svi bi da postanu nešto, samo ja neću. Neću. Nemam volje za to.

- A zašto svi uopšte hoće da postanu nešto? oprezno upita Klemens.

- Olga, u šali: Zato jer ljudi imaju nagon, rekao je Riber Karlsen u svojoj propovedi.

Nakon očeve smrti neko vreme se ponovo vraća iz Amerike. Ne pronalazi sebe ni u kakvim poslovima, učenju, napredovanju, društvenim okvirima koji uobličavaju čoveka po zadatim pravilima i teraju ga da postane neko i nešto. Abel skita besciljno, tone sve dublje rasipajući novac koji mu ne znači ništa, živi u napuštenoj baraci, a onda se opet nenadano uzdiže i postaje neko – kapetan na lokalnom brodu Vrabac. Ali, ni to ne traje dugo. On iznova napušta sve i odlazi.

Život na brodu nije ga podsticao ni na šta, ni najmanje. Svakodnevna tupost, jednom stavljena u pogon, uvek je ostajala ista, bez ikakve promene, blago održavana u životu mlekarskim kantama koje su stizale na brod, i mlekarskim kantama koje je trebalo iskrcati. Zar se to moglo izdržati... Osećao je božansku ravnodušnost prema svemu što se događalo.

Godinu kasnije, Abel se ponovo iznenada vraća i nastavlja ravnodušno skitati.

Otišao je do baraka. Stajala je na istom mestu, netaknuta i prašnjava kao pre, tiha kao pre, pravo utočište. Krevet je bio tu, madrac su malo izglodali miševi.

Da, kako su ljudi čuvali svoju situaciju i bili zauzeti time! Abel ništa nije čuvao, pa ipak je živeo. April i maj – sve je mnogo bolje. Na poljima nije još ništa raslo za jelo, ali je zima prošla i ponovo je toplo sijalo sunce – pola hrane.

Krug skitanja unutar područja iza granica, običnom, prosečnom čoveku nespoznatljivih i nepremostivih, krug skitanja nepoznatim orbitama na kraju se zatvara njegovom željom za povratkom u Ameriku. Priča se vraća na početak, unutar istovetnog kruga – svih onih koji slepo žele da postanu nešto i onih koji su na vreme odustali pronalazeći u samima sebi božansku nit postojanja.

Sasvim tačno, ne držim se šablona. Zadovoljan sam jednim obrokom na dan, a posle toga se gostim sunčevim sjajem. Zašto bismo uopšte morali postati nešto? To postaju svi drugi, ali nisu zbog toga srećni. Oni su se namučili dok su uspeli, ali izgube svoj mir, njihovi su živci istrošeni, neki piju da bi izdržali, ali postaju samo još gori; stalno moraju da idu na visokim štiklama, a ja živim u nekoj baraci i duboko ih žalim.

Mi drugi ljudi izguramo nekako ono malo što jesmo, jer smo tako prosečni. Ali on je iz područja iza nekih granica, koje je nama nepoznato.

By Dragan Uzelac