Dragan Uzelac

KNUT HAMSUN – PLODOVI ZEMLJE (1917)

Konačno priznanje za celokupan dotadašnji književni rad Knut Hamsun dobija 1920.-roman Plodovi zemlje ovenčan je slavnom Nobelovom nagradom: bila je to ogromna duhovna i materijalna satisfakcija velikom nordijskom piscu. Snaga Hamsunove kreacije bližila se svom vrhuncu.

Ogroman uspeh nagrađenog romana omogućio mu je kupovinu velikog imanja Northolm, blizu Grimstada, na jugu Norveške. Lepu kuću s mnogo prostorija i plesnom dvoranom opremio je raskošno, s dosta starina koje je sakupljao. I dalje je vredno pisao, a nijednog 17. maja, na dan norveške nezavisnosti, nije propuštao da svečano odeven podigne zastavu na jarbol ispred kuće. S godinama postao je sve čudniji, sitničaviji, škrtiji, svojeglaviji. Umišljao je razne bolesti, izdvajao se od društva, odbijao da prihvati članstvo akademija i Geteovu nagradu. Ukućani su te promene ponašanja pripisivali njegovom oslabljenom vidu i gotovo potpuno izgubljenom sluhu. Tešili su se činjenicom što se ipak bavi zaokruživanjem svog književnog dela, igranjem pasijansa i politikom.

Uvodne sekvence romana Plodovi zemlje pravi su literarni biser:

Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama- da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira-ali, svakako, on dolazi, čovek je sam usred ove ogromne samoće. On ide, ide, naokolo je sve tiho, ne čuje se nijedna ptica, nijedna životinja, ponekad on progovori neku reč sam sa sobom.

Rečenice nastavljaju da se nižu kao slapovi. Usamljenik Isak dolazi jednog dana u nepregledni planinsko-šumski predeo severa i odabira mesto na kome će započeti nov život. Pratimo njegov mukotrpan rad i prilagođavanje majci Zemlji na kojoj gradi svoje novo imanje. Snaga i vera njegovog duha nadvladavaju vremenom surovost prirode, stapajući čoveka sa zemljom koju obrađuje i koja ga hrani. Hamsun je, kroz jednostavnu i naizgled prostu priču uspeo da rasčlani suštinu čoveka kao socijalnog bića, da izvuče iz magle njegove želje, težnje, besmislene strahove i još besmislenije postupke. Razumni čovek se, pod pritiskom grupe, pod prisvojenim očekivanjima, kroz rad i sve implikacije rada kao takvog, pretvara u nepromenljivi činilac sveopšteg ludila koje nas okružuje i uvlači u svoju maticu, sasvim prirodno nas utapajući u kolektivno. Koliko god nasilno ucrtavali razlike među ljudima, činjenica je da smo svi krojeni po jednom te istom repetitivnom principu. Iz iste zemlje se uspinjemo na dve noge i podjedako smo, i kraljevi i prosjaci, prah kad porinemo u smrt i neživot. Ako prihvatimo tu istinu za ideju vodilju, videćemo da su Norvežani iz Hamsunovog dela, posmatrajući razvoj čovečije socijalne svesti i postupke uslovljene kreacijom iste, zapravo svi ljudi oduvek, svuda i svih obeležja. Slika i prilika društva, fotografisana u Norveškoj snežnoj pustari, koja izniče iz zemlje i vodi suživot sa svojim stanovnicima. Svi bi da zarađuju, a da ne rade. Cene život tek dok ih mazi, hvale ga na sva usta dok je svaka od njihovih napaćenih duša vođena bolesno slepim statusnim željama i večitoj ljudskoj gladi za zemljom iz koje plodovi niču sami od sebe. Za njih novac nema upotrebnu vrednost, već je vrednost sam po sebi. Hoće da lete iako nemaju krila, hoće da znaju iako ne žele da nauče, žele da budu brži od života, da ga prestignu. Namerno skreću sa prtine na koju ih život navodi, inate se uprkos porazima, na svakoj jabuci vide zmiju i pružaju ruke u vatru iako su im šake rumene od opekotina. Besne na druge, pa kad im ponestane bližnjih za jed, počinju da mrze sebe i tako u krug. U svakoj grupi ljudi se nalazi po jedan Isak da skoro infantilno ne razume svet i njegove načine opstajanja.

Nikada on nije čitao ni jednu knjigu, ali misli su mu se često bavile Bogom, on nije mogao drugačije, duša mu je bila puna poverenja i strahopoštovanja. Zvezdano nebo, brujanje šume, samoća, ogromni snegovi, sile na zemlji i nad zemljom često puta bi ga doveli do razmišljanja i pobožnosti; osećao se grešnim i bojao se Boga, nedeljom bi se umio u čast praznika, ali bi radio kao i inače svakoga dana.

Za Knuta Hamsuna je seljaštvo sa svojim patrijarhalnim tradicijama, organskom vezom sa zemljom, zavičajnim tlom bilo glavni činioc socijalne stabilnosti, garant nacionalnog identiteta norveške kulture, izvor duhovnog zdravlja ljudi. Počeo je pristupiti svim događajima u nacionalnoj i svetskoj istoriji našeg doba sa stajališta konzervativnog seljaštva, čineći svoje interese jedinim merilom vrednosti materijalnog i duhovnog napretka. Poput patrijarhalno-konzervativnog seljaštva, duhom bliskog rodnoj zemlji, Hamsun se prema gradu i urbanoj civilizaciji odnosio sumnjičavo i neprijateljski. Činilo se da je tok istorije potvrdio lojalnost Hamsunovog pogleda na svet: izbijanje Prvog svetskog rata uzrokovao je kapitalizam, buržoaska demokratija - sve prema čemu je Knut Hamsun uvek bio neprijateljski raspoložen. Rat i nesreće koje je u njegovim očima stvorio bile su posledica nekorektnosti samog istorijskog procesa, anomalije uzrokovane činjenicom da urbana kultura, mašinska civilizacija, industrijski napredak iskrivljuju ljudsku prirodu, oduzimaju čoveku prirodne veze sa zemljom i rad na zemlji. Jednostranost napretka izaziva u ljudima duh nezadovoljstva, protesta i neprijateljstva. Hamsun je smatrao svojom dužnošću dati tačan odgovor na pitanje onih sila koje bi istorijskom napretku mogle dati pravi razvoj. Takav je odgovor za njega bio roman Plodovi zemlje (1917) - jedno od najmonumentalnijih epskih dela svetske književnosti dvadesetog veka.

Tako započinje Hamsunova literarna sonata, oda Prirodi, majci Zemlji i svim njenim nesebičnim darovima i plodovima. Iskonske biblijske slike mistično iskrsavaju pred očima čitaoca - čovek se iznova rađa neiskvaren, pod okriljem Božijim i počinje da gradi novi svet. Zajedno sa ženom, koja se ubrzo pojavljuje, Isak počinje da ispunjava Božiju volju, zahvaljujući pokorno na darovima. Nastaje jedno moćno imanje, Selanro, rađaju se deca, plodovi zemlje počinju da niču i omogućavaju skladan život skromne porodice. Pred nama se stvara slika jednog neobičnog sveta čudesne harmonije, nešto što u svakom pogledu predstavlja kontrast haosu moderne civilizacije. Hamsunovi Plodovi zemlje postaju veličanstvenom himnom o Isaku i Inger, Adamu i Evi našeg vremena, njihovim potomcima i galeriji likova sa severa Norveške, tom čovečanstvu u malom, koje pokušava da se snađe u previranjima novog doba. Franc Kafka je Plodove zemlje smatrao najbolje napisanim romanom ikad. U svakom slučaju radi se o ostvarenju koje je ostavilo dubok trag u svetskoj književnosti i koje je postavilo visoke standarde za sve one koji su se posle Hamsuna bavili temama porodice, ljubavi, tradicije. Hamsun u Plodovima zemlje provodi ideju o superiornosti seljačkog načina života nad urbanim. Svi njegovi junaci, koji ostaju verni zemlji, čvrsto podnose životne nedaće i iskušenja. Oni koji se otrgnu od rodnog tla stiču teskobu, nestabilnost i postaju nesretni ljudi.

Ja sam jedan od onih koji znaju šta valja, ali to ne rade. Ja sam nešto, ali on nije ništa, on je samo munja, brz čovek sadašnjice. Ali munja kao takva jalova je. Uzmimo vas tamo u Selanrou.Vi svaki dan vidite plava brda pred sobom; nisu to nikakve izmišljene stvari, to su stara brda, koja tu od pamtiveka stoje, ali su vam drugovi.Tako vi tu idete zajedno sa nebom i zemljom, jedno ste s njima, jedno ste sa širinom i srasli ste sa zemljom. Vama nije potreban mač u ruci, idete kroz život bez šlema na glavi i bez oružja u ruci, okruženi samim prijateljstvom. Eto, tu je priroda, ona pripada tebi i tvojima. Čovek i priroda ne ratuju između sebe, odobravaju jedno drugom, ne takmiče se, ne utrkuju se sa nekom predrasudom, idu zajedno. U sredini svega toga ste vi sa Selanroa i zato napredujete. Imate sve što vam za život treba, sve zašto živite, rađate se i stvarate nova pokolenja, nužni ste zemlji. A šta imate zato? Življenje u pravu i pravdi, življenje u istinitom i iskrenom stavu prema svemu. Ništa vas, ljude sa Selanroa, ne savlađuje, niti vama vlada, imate mira moći i sile, okruženi ste samim prijateljstvom. Počivate na toplim grudima i igrate se s izvesnom materinskom rukom i siti se nadojite. A ostali? Moj sin je munja, koja u stvari nije ništa, nekoristan blesak. On ume da trguje. Moj sin je primer čoveka našega doba, što su ga naučili čivutin i jenki; ali ja samo vrtim glavom nad svim tim.

Hamsun je veoma pažljivo reprodukovao tok uobičajenog života, detalje svakodnevnog ljudskog postojanja, svakodnevne poslove i aktivnosti svojih junaka, njihove navike, posebnosti njihovih likova. Znao je njihov način života, predrasude, težnje, opseg njihovih interesa do suptilnosti. Seljaci, ribari, drvoseče, trgovci, zemljoposednici, skitnice, pomorci, provincijski intelektualci - lečnici, advokati, učitelji, sluge, muškarci i žene, ljudi različitih društvenih položaja i različitih generacija bili su priroda za njegovu umetničku maštu. Iz njegovih dela proizilazi živopisna, sočna, punokrvna slika norveškog života s kraja prošlog i prvih decenija novog veka. Međutim, to samo po sebi ne privlači kreativnu maštu pisca. Hamsun je bio zainteresovan i fasciniran prikazom konfliktnih psiholoških situacija u koje je život doveo njegove heroje, koji su se borili s društvom i vlastitim osećajima. Socijalni problemi bili su neposredno prisutni u njegovim delima i Hamsun se s pravom može nazvati predstavnikom one vrste psihološkog realizma, kojoj je Dostojevski postavio temelje u svetskoj književnosti. Sam Hamsun uvek je prepoznavao važnost i ulogu velikog ruskog književnika za vlastiti umetnički razvoj. Dostojevski je jedini umetnik od kojeg sam nešto naučio, najveći je među ruskim divovima, napisao je svojoj supruzi Mariji Andersen. Prikazujući složene unutrašnje drame ličnosti, prenoseći nestalna, suptilna mentalna stanja junaka koja se ne podvrgavaju logičkoj analizi, a ponekad je teško objasniti promene u njihovom raspoloženju, Knut Hamsun postigao je visoku umetnost, pokazujući dubok uvid i sposobnost da shvati najintimnije tajne ljudskog srca. Premeštajući težište na psihološku analizu u naraciji, Hamsun je ipak uvek pristupio čoveku kao društvenom biću, čiji je unutrašnji svet u završnici određen položajem osobe u društvu. Knut Hamsun se kao umetnik razvijao u smeru realističke umetnosti.

Kao i u Plodovima zemlje, i u Hamsunovom životu rađa se priča o uzornom imanju. Norholm postaje čuveno poljoprivredno imanje, dostojno poštovanja. Međutim, starost, zla kob koja neminovno sleduje čoveka i kojoj se Hamsun celog života rugao svojim životom i delima, počinje tih godina da slama duh legendarnog lutalice i osobenjaka, boema i usamljenika doslednog isključivo samom sebi. Isprva, Hamsun počinje da gubi sluh i vid, pojačavaju se znaci hipohondrije, svojeglavosti i pedanterije koji prelaze u surovi fanatizam.Vreme između dva rata Hamsun provodi kao pravi pustinjak, koje ga vremenom dovode do ozbiljnih psihičkih kriza i poseta psihijatrijskim ustanovama. Mada se vremenom pretvara u čudaka, snažan kreativni zanos nikada ga ne napušta. Godine koje su usledile doneće još niz izuzetnih literarnih dela.

By Dragan Uzelac