KNUT HAMSUN – PO ZARASLIM STAZAMA (1949.)

 

KNUT HAMSUN – PO ZARASLIM STAZAMA (1949.)

   U periodu od 1920. do 1936. godine slavni norveški pisac Knut Hamsun, ovenčan slavom Nobelove nagrade za književnost, nemerljivim uticajem na modernistička strujanja unutar evropske književnosti i mnoge velike pisce poput Tomasa Mana, Ernesta Hemingveja, Hermana Hesea ili pak Maksima Gorkog, stvara niz velikih romana, zamenjujući subjektivistički i impresionistički izraz objektivnim pripovedanjem. Najpre se pojavljuju dva snažna satirična romana: Žena na studencu (1920.) i Poslednje poglavlje (1923.) godine, zatamnjena senom pesimizma.Vedriji tonovi nanovo se javljaju u znamenitoj Hamsunovoj trilogiji o lutalicama: Skitači (1927.), August (1930.) i Ali život ide dalje (1933.) godine - bio je to na neki način  opraštajni valcer inteligentnog šereta, suma višedecenijskog nagomilanog iskustva - rafinirana epopeja autentičnosti i stila. Nažalost, novi oblaci tame prekrili su negdašnji duh vedrine osobenog i ostarelog pisca - samotnjaka koji je nestajao u vlastitoj samoizolaciji i veri u svet koji je sam ceo  život gradio. Hamsunov solipsizam i antipatija prema modernoj anglo-američkoj civilizaciji, u godinama starosti i burnih svetskih previranja koja će izroditi zlu kob nacional-socijalizma, odvešće ga u nov svet krajnosti i tame: podrška Hitleru i nemačkom fašizmu bio je vrhunac zablude i ekstremizma. Naime, Hamsun je u Hitleru video ničeanskog vođu, nosioca ideje pangermanizma i gospodara nad krdom - suprotstavljanje dominaciji Engleske i Amerike nije imalo svoju cenu. Poslušajmo Hamsunov govor iz tog vremena:

Kuda idemo? Hitler nam je to jasno rekao. Nemačka će voditi nas i celu Evropu. Mi se odvajamo od Engleske.Videli smo gde nam leži spas i ubuduće više nećemo dopustiti da nas Englezi iskorištavaju i iscrpljuju. Promenili smo smer i na putu smo prema jednom novom dobu i novom svetu. Dok je cilj Engleske uvek bio da evropske zemlje drži u stanju slabosti, Nemačka ide u suprotnom smeru. Hitler nam je isto tako jasno rekao koji je naš pozitivan zadatak: mi treba mirno da živimo u zajednici sa svim narodima, da s njima sarađujemo, izmenjujemo robu, umetnost i duhovne ideje, da jedni drugima stvaramo mogućnosti za slobodan razvoj, da se uživimo u sistem uzajamne pomoći, kratko rečeno: nacionalni socijalizam. Sve u svemu to treba da bude svetski socijalizam, ali socijalizam na nacionalnoj osnovi.Tako sam ja stvari razumeo. Toliko je i od toliko ljudi pisano o našoj budućnosti. Ali od svih je jedino Hitler govorio mom srcu.

    Za razumevanje Hamsunovog odnosa prema nacizmu neophodno je poznavati njegove ranije stavove o politici i ideologiji. Još tokom Prvog svetkog rata Hamsun je sa radošću navijao za krah britanskog imperijalizma mrzeći britansku politiku nipodaštavanja manjih nacija. Svoj prezir prema Americi stekao je iz prve ruke, živeći i radeći u novoj zemlji koja mu ništa dobrog nije dala, niti pokazala. Američku kulturu nazivao je brbljanjem i meketanjem i pogubnom trkom za novcem, a u svojim zapisima nakon putovanja po Orijentu primetio je kako narodi što su stariji time su i tiši i dostojanstveniji nadrastavši stepen brbljanja i smeha, nasuprot Amerikancima. Hamsun je veoma cenio nemačku kulturu i nemačke umetnike. Bio je pobornik patrijarhalnog načina života, verovao je da industrijalizacija uništava tradicionalne društvene vrednosti i čeznuo za obnavljanjem jedinstva čoveka i prirode. Upravo ovaj sistem vrednosti usmerio je Hamsuna ka Nemačkoj a nasuprot Britaniji i Americi. Na neki način, Hamsun je video Hitlera kao jedini mogući spas od anglosaksonskog merkantilizma i sovjetskog boljševizma. Samoća, izolacija i starački očaj (uz sve veći gubitak vida i sluha) večnog lutalice, ekstremnog individualca, duha pobune i nemira, nordijskog literarnog diva rodile su vremenom mnoge njegove zablude i predrasude: davnašnja anglofobija (koja datira još iz perioda mladalačkih dana kada je Hamsun radeći sve i svašta u Americi imao priliku da sagleda neku drugu, ne baš lepu stranu, novog vrlog sveta i obećane zemlje, doživevši niz neprijatnih iskustava i poniženja) samo se pretvorila u ogoljenu mržnju. Ostajući dosledan do kraja isključivo samom sebi, Hamsun ni po završetku rata nije promenio mišljenje.

Nisam vredan da svečano govorim o Adolfu Hitleru, a ni njegov život i delo ne pozivaju na iskazivanje sentimentalnih osećanja. Bio je ratnik, ratnik za čovečanstvo i propovednik jevanđelja o pravima svih naroda. Predstavljao je pojavu reformatora najvišeg stepena, a istorijska mu je sudbina bila da je morao delovati u vremenu surovosti koja ga je na kraju oborila. Tako je običan Zapadoevropljanin trebao gledati Adolfa Hitlera, a mi, njegovi bliski sledbenici, priklanjamo glave pred njegovom smrću.

   Nakon rata, zbog izrečenih stavova i otvorene podrške nacizmu, Hamsun biva uhapšen i odveden s imanja Norholm (njegovog utočišta gde je proveo mirne i kreativne dane s porodicom, stvarajući već pomenute romane u periodu od 1920.-1936.). Najpre je smešten u bolnicu u Grimstadu, zatim u starački dom u Landviku, potom u psihijatrijsku kliniku u Oslu i napokon, ponovo ga vraćaju u starački dom u Landviku. Godine 1947. izveden je pred sud i novčano kažnjen zbog svog političkog mišljenja. Predratna popularnost Hamsuna u Norveškoj bila je ogromna. Bio je slavljen kao nacionalni pesnik - ljudi su u njegovim delima nalazili velike moralne pouke o dobroti, čovekoljublju, socijalnoj pravdi i slobodi. Stoga je razočarenje koje su doživeli zbog njegovog držanja za vreme nacističke okupacije Norveške bilo izraz duboke uvrede.

   Biograf Ingar Sletten Kolloen napisaće: Nekad davno osvojio je literarni svet pričom o ličnoj katastrofi i mladiću koji je odbio pokleknuti bilo pred čovekom bilo pred Bogom… pola veka kasnije njegova labudova pesma literarnom svetu biće ponovno priča o ličnoj katastrofi. ’’Glad“ je bila ne samo literarni nego i egzistencijalni trijumf, a sada će i po posljednji put pokazati da još uvek nije spreman pokleknuti.

   Tomas Man je jednom prilikom rekao da Hamsunovo delo, koje odlikuje duboka humanistička i nacionalna nota, samo po sebi na najbolji način demantuje postupke njegovog autora. Upravo je tu misao na najbolji mogući način potvrdio i sam Hamsun, tada već devedesetogodišnjak : naime, 1949. godine stari se nordijski vuk ponovo latio pera, i trinaest godina nakon svog opraštajnog remek dela - Krug se zatvara, iz 1936. godine, stvara svoje poslednje umetničko delo – Po zaraslim stazama.

Kako samo malo stvari dugo traje. U takvim mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole i na sve strane; kada jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo.

Mi ljudi ipak nismo toliko mudri da se oslobodimo obmane o svojoj večnosti; ravno u lice Bogu i sudbini probijamo se prema posmrtnoj slavi i sećanju na nas, prema besmrtnosti, ljubimo i tapšemo vlastitu glupost da bismo napokon sasvim uveli – bez stila, bez stava.

    Ostareli, devedesetogodišnji Hamsun stvara neverovatno zanimljivo, pronicljivo, lucidno i duhom živahno memoarsko štivo, isprepleteno sudarima prošlosti i sadašnjosti, nenametljivo se braneći od etikete izdajnika. Poslednja Hamsunova knjiga, proizašla iz građe dnevničkih zapisa tokom procesa vođenog protiv njega i psihijatrijskih pregleda kojima je bio brutalno izložen, zbirka njegovih zatočeničkih, rezigniranih misli i osećanja, još jedno njegovo remek delo u dugom nizu, svedočanstvo je o sudbini jednog velikog izolovanog čoveka, ekstremnog individualca, beskompromisnog u svojim stavovima i delotvornosti.

Želim izreći samo jednostavnu ispoved kao Norvežanin, kao čovek i ako German. Ja lično nisam još nikada sreo manje ljubazne ljude od Engleza. Oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi. Engleska ne želi rat voditi sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge postaći da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jemstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oduprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služle Engleskoj. Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzrok. Engleska mora na kolena!.

    Kroz izvrsno stilizovane dnevničko-fragmentarne spise progovara svojeglavi, do kraja samo sebi dosledni i dostojanstveni Hamsun, veliki pisac i još veći ničeanski oblikovan (nad)čovek, vešto koristeći prefinjenu ironiju koja prodire u srž međuljudskih odnosa i vešto razobličava sve laži i pritvornost. Iz njegovih živopisnih priča, uverljivom i škrtom rečenicom izranjaju tragični gubitnici, nizovi živopisnih likova neverovatne životne energije, okrenute pre svega veličanstvenoj prirodi i plodovima zemlje, lutalaštvu i jesenjim zvezdama svirača sa sordinom, hrabrih usamljenika koji dosledno slede svoj put i ne posustaju ni pred kakvim neprilikama surove sudbine.

Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni. Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samog korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu.

   Psihijatar doktor Langfeldt, koji je radio na Hamsunovom slučaju, ispitivao je i Hamsunovu suprugu, uz obećanje da će samo javni tužilac imati uvid u njene lične ispovesti (što nije poštovano). Zaključio je da iza piščevog političkog opredeljenja ne stoji njen uticaj, već njegov kompleks manje vrednosti, nastao zbog siromašnog detinjstva i mladosti. Drugi su istakli njegovu opsednutost Ničeom i zamislima da postoje rođeni gospodari koji se sami nameću kao vođe ispred hordi na ovoj zemlji, a treći zaslepljenost postavkama pangermanizma. Na kraju, većina se složila da za taj slučaj može da se upotrebi izreka da niko nije toliko slep, kao onaj što neće da vidi. U govoru pred sudom Hamsun je izjavio da je sve krenulo naopako kada je video da su kralj i vlada napustili zemlju: To mi je izmaklo tlo pod nogama. Ostao sam da visim između neba i zemlje.

Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!.

   Bez obzira na to što je zbog lekarske dijagnoze o trajno oslabljenim duševnim sposobnostima izbegao zatvor, kipteo je od besa. Tvrdio je da je u psihijatrijsku ustanovu došao sasvim zdrav, ali da je tu oboleo od potištenosti, jer su se prema njemu ophodili kao prema zamorčetu.   Da su ga u bolnici zadržavali duže nego što je potrebno, jer su navodno čekali da umre, kako bi zaobišli nezgodno suđenje. U cilju osvete psihijatru i dokaza da bistro rasuđuje, Hamsun je objavio knjigu  Po zaraslim stazama, koju je napisao tokom pritvora. U njoj je otkrio da i dalje ima iskričav um, kao i da pomalo čuje na levo uvo i razume govor ako mu se neko obraća na dijalektu iz rodnog kraja. Pet hiljada primeraka knjige prodato je u jednom danu, što se pokazalo i kao dobar poslovni potez.

   Nobelovac Knut Hamsun umro je 1952. godine i po želji supruge sahranjen je s norveškom zastavom. Do kraja života tvrdio je da nije izdao svoju zemlju i da mu je duša čista, a savest slobodna, jer nije znao za nacistička ubistva, progone i mučenja. Nadao se da će se za sto godina njegovi loši novinski tekstovi (posvećeni nacizmu) zaboraviti i da će ostati upamćen samo po knjigama. Međutim, do današnjeg dana to se nije dogodilo. Čitalačka publika i dalje ga pamti kao vrhunskog pisca i lošeg političara – nobelovca nad čijim se divnim knjigama nadvija tamna senka.

 

By Dragan Uzelac