Poezija: Kratka povest evropskog romantizma - Društvo mrtvih pesnika (book about poetry)

 

Poezija: Kratka povest evropskog romantizma - Društvo mrtvih pesnika

 

Sad ćeš mirovati zauvek umorno moje srce.

Nestade poslednje varke,

koju sam smatrao večnom. Nestade.

Osećam jasno, da se ugasila ne samo nada,

nego i želja za varkama dragim.

Počivaj zauvek. Dosta si dugo kucalo.

Nema stvari, koja vredi drhtaja tvojih,

nit je dostojna uzdaha zemlja.

Dosadan je život i gorak, ništa drugo;

svet je blato.

Umiri se već jednom.

Nek te očaj obuzme poslednji put.

Ne dade ljudskom rodu sudbina drugo do smrti.

Prezri već jednom sebe,

prirodu, gadnu silu,

što sakrita vlada svemu na štetu.

I neizmerno ništavilo svega

 

    Bili su vesnici čudesnog proleća života, glasnici korenite revolucije duše, slobode i nove zore koja retko sviće, novih horizonata i pogleda na sve(t), pesnici razigrane mašte i iskrenih emocija što diraju dušu i srce, buntovnici s razlogom, duhovnici suprotstavljeni bezdušnosti i sakatosti licemerja ogoljenog materijalizma, pobunjeni individualci snažnih emocija i lirskog senzibiliteta i ugođaja, sanjari koji su slepo i iskreno verovali, borili se do samog kraja. Živeli su i umirali ljubeći, puni zanosa, tragike i melanholije, vođeni slobodarskih duhom i čežnjom za istinskom romantičarskom ljubavlju. Pročišćene, osećajne i sanjarske lirike, neposredni, slikoviti, inspirativni, nadahnuti prirodom i lepotama sveta, nabujalih emocija kao potok što nabuja nakon prolećnih kiša, dinamični, opsenari magičnih moći. Nekad divlji, nekad bolećivo nežni, skloni empatiji, vizijama, snovima, proročanstvima, weltschmertzu, antiklasicizmu i jetkoj satiri usmerenoj ka svetu koji ih nije razumeo i prihvatao. Zadojeni revolucionarnim i humanističkim idejama, mistikom, sentimentalnošću, eteričnošću, sa jakim osećajem za lepote i mistiku prirode, tanani posmatrači života, lirski osetljivi, skloni setnim raspoloženjima, sanjarenju na javi, kontemplaciji, zadojeni idealizmom obojenim gorčinom spoznaje o trulosti sveta i blatu koje vuče ka dnu poraza, duhoviti, prefinjene estete, željni radikalne promene sveta, posvećeni misiji oslobađanja sveta od tiranije i ropstva – i fizičkog i mentalnog.

 

    Jednostavno rečeno, romantičari, društvo mrtvih pesnika su bili duhovni i lirski revolucionari koje je ujedinjavala snažna vera u neograničenu moć, gotovo mističko dejstvo pesničke reči, koja je po njihovom shvatanju imala sposobnost da poput bleska osvetli najintimnije težnje čoveka i otkrije punu istinu života.

 

Kad bismo posle zanosa strasti

vernost i nežnost uzmogli spasti,

da divlje osećanje svako

snom smrti zaspe, duboko tako –

ja ne bih plak’o, ja ne bih plak’o.

Tek da osetim, da vidim samo

tvoj pogled blag, usmeren amo,

na tom bih pleo maštanja mila,

plen post’o tajni vatrenih sila –

da si još uvek k’o što si bila.

Kad san godine svom dođe kraju,

na nebu, moru, polju, gaju,

sve se obnavlja – i poljsko cveće _

al’ ono dvoje što svet pokreće –

život i ljubav – vratiti se neće

 

   

    ROMANTIZAM predstavlja književni i umetnički pravac potekao u Evropi krajem 18. veka. Kao pokret, razvio se u vreme Francuske buržoaske revolucije kao reakcija na stroga pravila klasicizma, umetničkog pravca koji mu je prethodio. Za razliku od klasicizma koji je u prvi plan isticao razum i intelekt, romantizam prednost daje emocijama i mašti, nasledivši od revolucije strasnost i princip aktivnosti - odlike koje u uslovima političke reakcije i socijalne nepravde kanališe u pravcu buntovnog individualizma.

 

    Mašta je kod romantičara postala aktivni instrument individualne afirmacije ili individualnog bunta duha protiv materijalističkog poretka. Verovali su u saznajnu moć mašte tj. da se njom mogu dokučiti stvarne, velike istine ljudskog života koje je društveni poredak izopačio i maskirao.

 

    Sa romantizmom dolazi do obnove lirske pesme, do njenog modernog konstituisanja. Lirska pesma postaje osećajna i sanjarska, izrečena jezikom neposrednijim i slikovitijim nego što je bio jezik klasicizma. Poezija se služi kraćim i dinamičnijim stihom. Subjekat postaje značajna unutrašnja struktura pesme. Pesnik se naslađuje energijom izraza, novim intonacijama, leksičkim obogaćenjem svoje poezije, koji ide do velikih retorskih gestova i verbalnog opsenarstva, bizarnosti i egzotizma.

 

    Po onom što su govorili i prema filozofima koje su sledili pesnici romantizma interesovali su se za mitsko i potsvesno, težili najdubljem saznanju sveta do kojeg bi se poezijom moglo doći, onoj tački gde bi se izjednačili duh i priroda, subjekat i svet koji ga okružuje. Oni su bili svojevrsni vesnici slobode, vizionari i pesnici imaginacije koji nisu eskapistički bežali od stvarnosti već su je predstavljali u najširem smislu, oštro svesni svoje okoline, poretka i revolucionarnih promena vremena u kojem su živeli i stvarali.

 

    Romantizam je bio pokret slobode u umetnosti. Pesnik je postao sopstveni sudija, njegova literatura je bila lična, individualna. Poezija slobodno bira formu, nema više kanonizovane poetike, ni obavezne, klasične retorike. Do izražaja dolaze nova osećanja: za prirodu, religioznost i za političke, socijalne i moralne probleme. Napušta se dugačak stih, rađen prema latinskim i grčkim uzorima. Isto tako, odbacuje se i pažljivi, učtivi, bezlični jezik većeg dela pesništva 18. veka, sve ono što bi moglo da se čini dosadnim.

 

    Romantični pesnik hteo je nada sve da bude zanimljiv i privlačan. On napušta poučne teme i pribegava satiričnim spevovima ili kraćim pesničkim pripovestima. Kratka lirska pesma, intimna i pevljiva, zaista se preporodila u doba romantizma. U prvi plan ističe se vlastito JA - u vlastitoj melanholiji, svetskom bolu (Weltschmertz) i zanosima u svom poverenju u umetnost i njenu snagu, i u svojoj skepsi prema životu.

 

    Romantizam je sa sobom doneo niz protivrečnih težnji i ideja, ali su sve one bile prožete duhom slobode. U potrazi za istinskom, romantičnom ljubavi punom zanosa, melanholije i tragike, pesnici su lutajući odlazili u daleke zemlje da bi doneli duhovna dobra, da bi proširili svet i obelodanili jarke boje zanemarenih lepota u svom posivelom gradiću, potonulom u isprazno samozadovoljstvo materijalističkog. Romantizam je bio poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji u kojoj se reč LJUBAV pisala velikim slovom. Ono što je u vreme renesanse bila platonska ljubav, u novijoj evropskoj istoriji bila je romantična. Romantičar je svoje iracionalne impulse pretvarao u nešto što može da se da nekom drugom, da svet učini toplijim, humanijim i vedrijim mestom za život.

 

    Šire posmatrano, romantizam je bio i ostao večna potreba i pojava koja se ciklično ponavlja i obnavlja u srcima i dušama onih koji mogu da ga osete, razumeju i podele sa drugima. Zajedno sa romantizmom poezija je poslednji put imala sveopšti društveni značaj, postajući i ostajući mnogo više od jednostavnog umetničkog izraza sanjara.

 

    Redovi koje čitate i lirska muzika poezije romantičara kojoj se prepuštate su uspomena i kratka, veoma selektivna povest o jednom revolucionarnom vremenu i lepoti i veri nekolicine hrabrih ljudi- poeta koji su ga činili i izneli žrtvujući sebe i svoje snove. Pred vama je sažet prikaz sveta lirskog ugođaja, duhovne revolucije i poezije romantičarske lepote društva mrtvih pesnika – pesnika koji su utkali vlastite živote u besmrtnu poeziju i otišli putem vlastitih vizija i snova na mesta o kojima su pisali i u svojoj mašti stvorili, oslobodivši svet, makar na trenutak i simbolično, od okova mentalnog ropstva i zla.

 

 

Društvo mrtvih pesnika: Weltschmertz i svet kao blato

 

WILLIAM BLAKE (1757. – 1827.)

 

Romantični mistik u rascepu nevinosti i iskustva

 

Okrutnost ima ljudsko srce,

ljubomora ljudski lik,

strah ljudskog tela oblik božanski,

a tajna ljudski oblik.

Ljudska odeća je gvožđe liveno,

ljudski oblik je vatrena igra,

ljudsko lice zlato u peći skriveno,

ljudsko lice ima glad tigra

 

    William Blake (Vilijam Blejk ,  28. 11 1757. – 12. 08 1827.), engleski  književnik, romantičarski pesnik, grafičar, bakrorezac, slikar, vizionar i mistik je usamljenik  čija je poezija jedan od najosobenijih i najznačajnijih književnih fenoma na prekretnici dvaju vekova - osamnaestog i devetnaestog i prekretnici dvaju epoha - klasicizma i romantizma. Uporedo se bavio književnošću i slikarstvom, bio romantični pesnik okrenut mističnom i mitskom, usmeren protiv društvenog poretka i njegovog pogrešnog shvatanja čovekove suštine i potreba, i snažno uticao na mnoge književnike do današnjih dana. Često se spominje činjenica da su Blejkove Pesme nevinosti izašle iste godine kada je buknula francuska revolucija, dakle 1789. godine. Mada ništa ne povezuje ovaj književni i istorijski događaj, ipak se nameće bitna koincidencija: revolucija i događaji posle nje ostavili su važne tragove u formiranju romantizma.

 

Anđeo, predsednik mog rođenja, u letu,

reče:Mali stvore, od radosti i mirte,

idi i voli bez pomoći ijedne stvari na svetu

 

    Rodio se u Londonu, u siromašnoj zanatlijskoj porodici. Bez redovnog obrazovanja (zbog materijalnih (ne)prilika), upisuje privatnu školu crtanja kao veliki talenat. Četiri godine kasnije postaje šegrt kod gravera. Nakon sedam godina šegrtovanja, izučava slikarstvo na londonskoj Umetničkoj akademiji, što ga je definitivno odbilo od vladajućeg akademskog ukusa i učvrstilo u divljenju gotskoj umetnosti. Zarađivao je kao bakrorezac i ilustrator knjiga.

 

    Godine 1799. graverski zanat postaje Blejkova zvanična profesija. Pored veoma dobrih gravura kao ilustracija za mnoga značajna književna dela, izumeo je novu tehniku graviranja teksta i ilustracija kao celine, tako da je vlastita dela štampao sasvim samostalno. To mu je kasnije omogućilo umetničku nezavisnost kao siromašnom piscu. Kao pesnika, zanimali su ga moralni i sudbinski problemi čoveka, daleko više od estetskih i čisto literarnih. Njegova poezija je imala prizvuk dečije naivnosti i vizionarsku moć velikih proroka. Karakteristično za Blejkovu romantičarsku orijentaciju je negativni stav prema klasicizmu. Iako je poznavao mnoga dela antičkih pisaca, on je u njima video plodove materijalizma i  morala što su za njega bili negativni pojmovi - pod njima je podrazumevao materijalnu civilizaciju i restriktivni moral klasnog društva. Centralno mesto u Blejkovoj estetici zauzimalo je njegovo shvatanje imaginacije. Po njemu je imaginacija sposobnost da se intuitivno sagledaju večne istine o ljudskoj egzistenciji, a vizija je viđenje unutrašnjih istina - duhovnim čulom.

 

Srećni, srećni vrapče,

pod lišćem zelenim,

srećni cvet te gleda,

brzo kao strela priđi vrapče meni,

skrij se pred ljudima

na mojim grudima.

Lepi, lepi, vrapče,

pod lišćem zelenim,

cvet te čuje kako cvrkućeš i jecaš.

Sakrij se pred ljudima

na mojim grudima

 

Mala muvo, tvoju letnju šetnju,

moja bezobzirna ruka

smatraše za smetnju.

Zar nisam i ja muva dovek,

zar nisi i ti kao i ja čovek?

Jer ja igram i pevam sred jela i pića

dok mi surova ruka ne slomi krilca.

Ako je misao život

i snaga i dah

a nedostatak misli

smrt i smrtni strah,

tada i ja kao srećna muva dremam,

bilo da me ima

ili da me nema

 

    Najranije Blejkove pesme su nastale još u dečačkim danima. Prva njegova pesnička zbirka Pesničke skice (1783.), dosta je heterogena, u znaku različitih uticaja i formiranja pesničke ličnosti. Ona poseduje dosta konvencionalnosti i lirike sentimentalizma, i rađena je pod uticajem elizabetanske lirike, Džona Miltona i preromantičnih strujanja 18. veka.

 

    Prvo Blejkovo pesnički zrelo delo bile su Pesme nevinosti (1789.). On ga nije štampao na uobičajen način, već ga je sam urezao u bakar, ukrasio ilustracijom i obojio. Tako je učinio i sa većinom ostalih vlastitih knjiga, učinivši ih originalnim i dostupnim u ograničenim tiražima. U središtu ove zbirke nalaze se dete i božanstvo. Dete je predstavljeno kao simbol životne radosti, a božanstvo kao esencija ljudskih vrlina i ideala. U pesmi Jagnje, jagnje je simbol hrišćanske krotkosti i bezazlenosti, i identifikacije sa Hristom. U nekim drugim pesmama Blejk primenjuje elemente religioznog kroz poučne priče o dobrom anđelu i milosrdnim ljudima koji pomažu siromašnoj deci. Među Pesmama nevinosti najlepše su one gde se lik deteta neprimetno pretvara u viziju, u simbol spontane radosti, neiscrpne čiste vitalnosti u čoveka. Tako je uvodna pesma Introduction, u kojoj nasmejano dete koje pesnik vidi na oblaku( oblak kod Blejka uvek simbolizuje patnju, nesreću, zabludu)zahteva od njega da peva o jagnjetu i o radosti. Cela zbirka je prožeta vedrim tonovima. Tuga i patnja pominju se samo uzgred.

 

Reci, dečače, šta vidiš tamo sred mraka?

U klopku vere zapletenog ludaka.

 

    Na Pesme nevinosti nadovezuju se Pesme iskustva (1794.), koje zajedno pokazuju dva suprotna stanja ljudske duše. Da suprotnosti vladaju svetom i čovekom jedno je od temeljnih Blejkovih učenja i shvatanja. Svet dobra u Pesmama nevinosti je poistovećen sa dečijim blaženstvom, a svet zla Pesama iskustva se poistovećuje sa socijalnom nepravdom i izopačenošću u koju je čovek upao. Pesme iskustva prožete su sa nekoliko tema: potisnutom seksualnošću, siromašnim životom u rukama vladajuće klase i crkve, izopačenjem čoveka pod dejstvom nauke i licemernog morala materijalističke civilizacije (u poređenju sa čovekovim duhovnim potencijalom) i nagoveštajem rušenja postojećeg poretka. Tema suzbijene ljubavi izbija iz velikog broja pesama, sa različitim stepenom intenziteta i otvorenosti. U uvodnoj Introduction je odnos između Boga i Zemlje prikazan kao poremećen ljubavni odnos. Earth’s answer govori o tome kako Bog u svojoj sebičnoj ljubomori okovao ljubav u mrak noći, oduzevši joj slobodu i dostojanstvo. Tema ljubomore i zvaničnog morala kao suštinskog neprijatelja slobodne ljubavi javlja se u nizu drugih pesama, najizrazitije u Bašti ljubavi. Pesma London i nekolicina drugih predstavljaju socijalnu kritiku, koja prikazuje težak rad dece, islužene vojnike i prostitutke sa ulica Londona. Blejk razotkriva licemerno milosrđe bogatih i moćnih. Po Blejku, čovekov pad je jednak stvaranju materijalističke civilizacije i morala koji sputava slobodne čovekove nagone.

 

    Pesme u obe zbirke su kratke i sažete, jednostavne i naizgled lako razumljive. Ipak, prvobitni utisak je površan, jer pesme kriju i složenozagonetno značenje, odvodeći pesnikovo stvaralaštvo ka tzv. proročkim knjigama. Dualistička slika sveta, koja čini njegovu osnovu, izvire iz pesama koje u parovima izražavaju suprotstavljene poglede na život i svet (npr. pesme Jagnje i Tigar, kao najočitiji primer). Humanost, kao spoznaja nužnosti čovekove pune emancipacije, socijalni bunt i zaokupljenost pitanjima sila koje pokreću čoveka, bitna su obeležja Blejkovog stvaralaštva i nadahnuća. Vrednost zbirke Pesme iskustva je u tome što je daleko raznovrsnija i složenija materija preobražena u čistu poeziju- spoj lirskog osećaja, meditacije i mitske vizije.

 

Crkvicu videh svu od zlata,

u koju niko ne smede ući.

Mnogi stajahu ispred vrata

pobožno, plačno tugujući.

I videh zmiju pred kandilom

i pred belim stubovljem vrata

gmiže, i silom, silom, silom,

raskidala je šarke od zlata.

I po bajnome podu, celom

od rubina što vatru lije,

vukla je svoje sluzavo telo

sve dok na beli oltar nije

otrove svoje izbljuvala,

na blagi hleb i čista vina.

Tako se okretoh i usred kala

legoh između blatnih svinja

 

Videh u vrtu ljubavi

što nikad ne videh na svom putu:

sjajnu crkvicu podignutu

tamo gde nekad jurih po travi.

Na crkvici behu vrata čvrsta,

nad njima ,, Ne čini“ napisano,

pa skrenuh vrtu ljubavi, tamo

gde beše cveće najlepših vrsta,

i mesto cveća videh bele

nadgrobne ploče i, u crnini,

popove što kružeći po grobnoj tmini

trnje stavljaju na moje želje

 

    Svojom poetskom snagom i nebrojenim mogućnostima tumačenja izdvaja se Blejkova pesma Tigar. Ona govori o svetom gnevu koji će srušiti svet sebičnog morala i nepravde. Tigar je pesnikov simbol žestokih sila u duši koje su potrebne da bi se raskinuli okovi iskustva. Pesma priča priču o postanju tigra i o sili čija je on kreacija. Stradanje jagnjeta u čoveku uzrok je rađanja strašnog tigra.

 

Tigre! Tigre! koji se sijaš

u šumi u mraku dubokom,

kojom je rukom il besmrtnim okom

sazdana tvoja strašna simetrija?

U kome dalekom nebu il dubini

plamteše oči tvoje, slične vatri?

Na kojim se krilima usudi k visini?

koja se ruka usudi plamen da uhvati?

Koje se rame, koja veština usudi

da žile tvog srca splete il savije?

I kada srce tvoje počne da bije,

čega se plaše ruke? a čega grudi?

Koji čekić? il koji lanac glasni?

U kojoj peći žarkoj ti mozak beše?

Na kome nakovnju? i koji dodir užasni

smeo je uz grudi smrti užas da steže?

Kad se od zvezdanih kopalja svod izbrazdao,

kad poplaviše zvezde suzama nebo celo,

da l osmehnu se tada nad svojim delom?

Onaj što stvori Jagnje, da l je i tebe sazdao?

Tigre! Tigre! koji se sijaš

u šumi u mraku dubokom,

kojom je rukom il besmrtnim okom

sazdana tvoja strašna simetrija?

 

    Nakon Pesama nevinosti i iskustva rad na proročkim knjigama je apsorbovao najveći deo Blejkove kreativne energije. Već u doba što deli dve pomenute zbirke on počinje da gradi svet mitološki, vizionarski i proročki koncipiran.

 

    Blejkove proročke knjige su jedinstven fenomen u engleskoj književnosti. One predstavljaju specifičan mitski izraz Blejkovih shvatanja i sagledavanja ličnih , opšteljudskih i aktuelnih društveno-političkih problema. Knjiga o Teli (1789.), prva u nizu proročkih, je kratka poema o mladoj devojci, koja obrađuje temu devičanskog straha duše pred silaskom u iskvareni smrtni svet. Osnovni ton poemi daje motiv žrtvovanja za druge kao smisao života. Blejk je verovao u stvarnost spiritualnog sveta i u otkrivačka svojstva nadahnuća. Knjiga o Tirijelu (1789.) je istorija propasti oca tiranina - Tirijela i priča o njegovoj buntovnoj deci. Venčanje raja i pakla (1790.) je prozno delo, jedno od najboljih proročkih. U osnovi antihrišćansko, gde Blejk sebe proglašava đavoljim učenikom i izlaže snažnoj satiri ortodoksno hrišćanstvo i Svedenborgovo mističko učenje. Nasuprot Bogu i anđelima koji zabranjuju i truju uživanja, pesnik se udružuje s đavolom, koji propoveda uživanje. On ujedno iznosi i svoje učenje  o ovozemaljskim vrednostima i pesničkom geniju kao glavnom izvoru božanskog u čoveku. Poseban deo ove knjige čine Izreke pakla, sjajan aforistički umetak pisan po tipu biblijskih poslovica, ali i drugačiji po sadržini. Umetak se izdvaja nesputanošću ideja i oštrinom misli.

 

Put preterivanja vodi u zamak mudrosti.

Onaj ko priželjkuje a ne čini, hrani kugu.

Luda ne vidi isto drvo koje vidi mudrac.

Čije lice ne zrači svetlošću, nikada neće postati zvezda.

Nijedna ptica ne leti suviše visoko ako leti svojim krilima.

Najuzvišeniji čin je staviti nekog drugog ispred sebe.

Lisica kune klopku, ne samu sebe.

Radost te ostavlja da stojiš na mestu, nesreća vodi dalje.

Za pticu- gnezdo, za pauka- mreža, za čoveka- prijateljstvo.

Lisica se hrani sama, ali Bog hrani lava.

Tigrovi besa mudriji su od konja pouke.

Budi uvek spreman da kažeš šta misliš, nitkovi će te izbegavati.

 

    Francuska revolucija (1791.) je sledeća proročka knjiga. Ona je bila viđenje događaja iz revolucionarne 1789. godine u Francuskoj i rezultat pesnikovog druženja sa radikalnim demokratskim engleskim misliocima Pejnom i Godvinom. Vizije kćeri Albiona (1793.) bave se Amerikom i na posredan način, preko varijacija teme o otmici Persefone, kritikom robovlasništva nad američkim Crncima. Evropa (1794.) je vrlo kratka proročka knjiga i bavi se revolucijom u Francuskoj, videći je kao strašno, ali spasonosno buđenje nakon vekova učmalosti. Losova pesma (1795.) je osuda idejnog i moralnog sistema feudalističko-crkvenog ugnjetavanja, ali i buržoasko-materijalističkog učenja prethodnika francuske revolucije. Istom periodu pripadaju i Knjiga Urizena (1794.) i Knjiga Losa (1795.), u kojima je sadržano jezgro Blejkovog mitološkog sistema u kojem on, polazeći od biblijskog učenja o Bogu, vrši potpuno izokretanje hrišćanskog učenja.

 

San usnih! Šta je mogao da znači?

Da bejah kraljica što mladošću zrači,

kraj koje blagi Anđeo stražari;

Al hladna osta tuga na sve čari.

I tako plakah i danju i noću,

i on mi brisaše suze što prolivah,

i tako plakah i danju i noću,

i slast svog srca od Anđela skrivah.

Tako on ode, digao krila bela;

I rumene zore zažari se dah;

Osuših suze, opremih svoj strah

sa deset hiljada štitova i strela.

Brzo se vratio moj Anđeo krasni,

bejah pod oružjem, uzalud je došao;

Mladosti tren je već davno prošao

i na glavi mi behu sede vlasi

 

    Četiri Zoa (1797.) donosi preokret u Blejkovom vizionarskom sistemu, gde žal mladalačke čulnosti smenjuje estetska spiritualnost, a revolucionarni žar pobune želja za mirom i bratstvom (uporedo sa izrođavanjem francuske revolucije u Napoleonove krvave osvajačke ratove).Četiri Zoa predstavljaju četiri mitologizovana životna principa - intelekt, emocije, duhovnu energiju i čulnost. Delo sačinjavaju devet noći - snoviđenja, mračne stvarnosti, noći posle kojih treba da osvane simbolički dan. Umesto ranijeg insistiranja na slobodi nagonskog života, ovde je težište prebačeno na duhovne, estetske vrednosti i osudu lažnog prijateljstva. Umesto poziva na revoluciju Blejk upućuje poziv na praštanje grehova, izmirenje, samopožrtvovanje za opšte dobro.

 

Razgnevih se na druga mog,

gnev izrekoh i on prohuja.

Razgnevih se na vraga zlog,

prećutah, i gnev poče da buja.

Strahom sam taj gnev odgajao,

lukavstvima nežnim ga negovo,

osmehom sunčao, i njegovo

stablo suzom napajao.

Srdžba je rasla noću i danju,

i rodila jabuku što me zaseni,

dušman je moj motrio na nju

i znao da pripada meni.

Dušman u voćnjak moj se, noću,

kad sjaja nije, ušunjo tajno,

i ujutru ga spazih, s radošću,

opruženog pod voćkom sjajnom

 

    U knjigama proročanstava Milton i Jerusalim, započetim 1804. Blejk izlaže vizionarstvo svog poznog perioda. U Miltonu engleski pesnik Džon Milton kao duh okajava grehe svog pogrešnog učenja iznetog u svom delu Izgubljeni raj, gde umesto moralnog zakona puritanske sebične strogosti silazi na zemlju i propoveda kroz usta Blejka novu doktrinu o samopožrtvovanju i bratstvu. Simbol duhovne obnove čovečanstva ovde postaje Hristos. Poslednje Blejkovo vizionarsko delo, dramska skica The Ghost of abel (1822.) predstavlja njegovu polemiku sa pesnikom Bajronom, koja pokazuje simpatije prema Bajronovom protestu protiv postojećeg nepravednog društvenog poretka.

 

    Mada više nije objavljivao lirske pesme, sačuvane su dve zbirke Blejkove lirike: The Rossetti i The Pickering. Neke od objavljenih pesama iz ovih zbirki sjedinjuju u sebi lirsko uzbuđenje, vizionarsku dubinu i jednostavnost forme, te spadaju u njegove najlepše pesme.

 

Videti svet u zrnu peska

i Nebo u divljem cvetu,

držati Večnost na dlanu ruke

u jednom satu- svetu.

U kavezu vrabac crveni

stvara pesmom raj plameni.

Kućica puna golubova

stvara raj u krugu pakla robova.

Pred kućom gazde gladan pas

predviđa propast i krah za nas.

Na kišnom drumu je konj sustali

anđeli protiv ljudi su ustali.

Krik zeca lovljenog dok grca

odstreli strela do ljudskog srca.

Samo jedna ranjena ševa

heruvim prestaje da peva.

Petao petla u borbi davi,

sunce pomračuje (Isus Navin).

Vuci, lavovi, uši zagluše

krici kao iz ljudske duše.

Pozleđen medved ili mrtvo janje,

brige, zgubljene ljudske sanje.

Slepi miš leprša iznad zvonika

duša od mrtvog nevernika

 

    Vilijam Blejk se književno obrazovao pod uticajem renesansnih pesnika i savremenih romantičara. Odlično je poznavao ideje mistika poput Šveđanina Emanuela Svedenborga, proučavajući njegove teozofske spekulacije i rasprave o gnosticizmu, zatim ideje Biblije i spekulativno-mitološka dela, kao i keltska narodna predanja. Zaokupljala su ga osnovna pitanja ljudske egistencije. Buntovno se suprotstavljao licemerju društva i težio odvajanju od spona društvenog, crkvenog i političkog koje su ga pritiskale i vezivale. Revolucionarno je menjao formu i sadržaj u svojim delima tumačeći na vlastiti originalan način večne teme dobra i zla. Njegovo pesničko delo, suprotstavljeno savremenoj stvarnosti, u suštini je bilo romantičarsko, pre svega kroz jednostavnu formu- od kratkih lirskih razmera do širokog narativnog stiha.

 

    Svojim lirsko-vizionarskim stilom postao je jednim od pesničkih velikana engleske književnosti. U Americi, tokom šezdesetih godina 20.-og veka, nastalo je ogromno interesovanje za Blejkovo delo među buntovnim studentima, ponajviše posredstvom Alena Ginzberga, najvećeg pesnika bit generacije. Najveći pisac dvadesetog veka, modernista Džejms Džojs ga je izuzetno cenio i smatrao najvećim uz Šekspira, govoreći o šuštanju Blejkovih krila ekscesa u svom epskom romanu Uliks - najboljim delom pomenutog veka. Između ostalih, bio je uzor i pesniku Džimu Morisonu, poznatijem po radu sa rock bendom The Doors (of perception). Bio je uzor, tigar, vizionar i simbol lirske uzvišenosti koja ga je uznela u neki od njegovih čudesnih mitoloških, besmrtnih svetova umetnosti i duha nevinosti i iskustva.

 

Slatki snovi iznad glave

deteta što mirno spava,

slatki snovi o prijatnim rečnim tokovima

protkanim mesečine zlatnim sokovima.

Spavaj slatko, ljupko moje,

dete kose plave boje,

malo moje, slatko sni,

nad tobom jedan anđeo bdi.

Slatki osmesi u noći,

osećam se sav pun moći,

slatki smešci materini,

sjaje noću u daljini.

Spavaj, spavaj, slatko dete,

Bog i ti se razumete,

Bog je srećno spavao sedmi dan,

majka bdi uz tvoj mirni san.

Slatko dete, sa tvog lika,

čita se božanska slika,

slatko dete( sad sam te takao)

i tvoj je Tvorac nekad za me plakao,

za tebe, za mene, za nas sve

kad beše dete, nekad pre,

i na tebe se kroz noćne tmice

smeši njegovo božansko lice.

Na tebe, na mene, na sve nas.

Čuješ s neba božanski glas?

Dečija radost njegova slava,

nebo i zemlja s detetom spava

 

Jagnje - William Blake

    U pesmama Vilijama Blejka, engleskog romantičarskog pesnika, mistika, čudesnog umetnika i vizionara pod nazivom Pesme nevinosti i iskustva (1794), koje, kako glasi i podnaslov ove zbirke, pokazuju dva suprotna stanja ljudske duše, dva niza pesama ističu prednosti i nedostatke tih stanja, suprotstavljajući nevini, pastoralni svet detinjstva odraslom svetu iskvarenosti i represije; dok pesme kao što je Jagnje prikazuju blagu vrlinu, one kao Tigar predstavljaju suprotstavljene, mračnije sile. Tako zbirka kao celina istražuje vrednosti i ograničenja dva različita izgleda sveta. Mnoge od pesama čine par, tako da je ista situacija ili problem prvo sagledana iz perspektive nevinosti, a kasnije iskustva. Blejk se ne identifikuje u potpunosti ni sa jednim pogledom; većina pesama je napisana kao naracija, odnosno lirski subjekt nije pesnik lično. Blejk se nalazi van iskustva i nevinosti, distanciran, na poziciji sa koje se nada da će moći da prepozna i ispravi greške i zablude i jednog i drugog. Nevinosti nedostaje poznavanje života, a iskustvu vizija koja bi to znanje integrisala u jedan plodonosniji i vedriji pogled na svet, kojim se mogu nadvladati destruktivne sile koje upravljaju svetom iskustva. Blejk se, u suštini, postavlja protiv tiranskog autoriteta, restriktivne moralnosti, gušenja seksualnosti i institucionalizovane religije; ima sjajan uvid u to kako ovi načini kontrole rade zajedno da uguše ono što je najsvetije u ljudskim bićima.

   Pesme nevinosti (1789.) tiču se stanja ljudske duše pre pada u postojanje. To je (slika zemlje Beulah) svet nevinosti i blaženog neznanja detinjstva. Prikazuju naivne nade i snove koji čine dečije živote i prate njihovu transformaciju dok dete prelazi u odraslo doba. Neke od pesama pisane su iz perspektive deteta, dok su druge o deci, posmatranoj iz perspektive odraslih. Mnoge pesme skreću pažnju na pozitivne strane prirodnog ljudskog mišljenja i shvatanja, koje prethodi iskvarenosti i izobličenju iskustvom. Ostale zauzimaju kritički stav prema čistoti nevinosti. Dok Blejk slika rečima dirljive portrete emocionalne snage osnovnih hrišćanskih vrednosti, takođe otkriva sposobnost Hrišćanstva da podupire nepravdu i surovost – a sve po vratu nevinih, kao što se i dešavalo.

    Pesme iskustva (1894.) bave se stanjem očaja koje je obuzelo ljudsku dušu posle pada (slika zemlje Generation). Pomoću paralela i kontrasta, oplakuju načine na koje surovo iskustvo odraslog života uništava ono dobro u nevinosti, a takođe jasno prikazuju slabosti njene perspektive. Tigar pokušava da prikaže stvarne, negativne sile univerzuma, kojima nevinost ne uspeva da se suprotstavi. Te kasnije pesme bave se problemom seksualnog morala, kroz teme sputavajućih efekata ljubomore, srama i tajanstvenosti; efekata koji uništavaju savršenstvo čiste ljubavi. U odnosu prema religiji, ne bave se toliko osobinama određenih sudbina, koliko institucijom Crkve, njenom ulogom u politici i efektima na društvo i individualno mišljene. Tako iskustvo dodaje nevinosti sloj koji pomračuje njegovu optimističku viziju, ali i ispravlja neke od njegovih zabluda.

    Stil Pesama nevinosti i iskustva je jednostavan i direktan, ali su jezik i ritam dovedeni do vrhunca veštine, a ideje kojima se bave često su zavaravajuće kompleksne. Mnoge pesme su po stilu narativne; ostale, kao Bolesna ruža i Božanska Silka, svoju ideju predstavljaju simbolima, alegorijom ili apstraktnim konceptom. Blejk često koristi poznatu metriku balada, dečijih pesmica ili himni, primenjujuci je na svoje lične, često neuobičajene koncepcije. Ova kombinacija tradicionalnog sa nepoznatim, rezultat je Blejkovog neprekidnog zanimanja za ponovno razmatranje, promišljavanje i uklapanje u nove okvire ljudske misli i socijalnih navika.

Janje, tko to stvori tebe? 
Znaš li tko to stvori tebe, 
Da živiš, i hranu dade 
Uz potok ti, sred livade;
Tko ti dade to odijelo, 
Ruho meko, sjajno, bijelo, 
I glas takav, nježan tako 
Da veseli polje svako? 
Janje, tko to stvori tebe?
Znaš li tko to stvori tebe?

Janje, čuj tko stvori tebe,  
Janje, čuj tko stvori tebe:
On što ima tvoje ime, 
Jer On Sebe zove Janje. 
On je krotak, blag, Njem' stalo 
Bješe postat' dijete malo. 
Ja sam dijete, a ti janje, 
Njegovo nas resi ime,
Janje, Bog nek' čuva tebe. 
Janje, Bog nek' čuva tebe.

    Pesma počinje pitanjem, Janje, ko to stvori tebe?. Lirski subjekt – dete ispituje jagnje o njegovom poreklu, o načinu na koji se hrani, njegovoj odeći bajnoj od vune, njegovom glasiću lepom. U drugoj strofi, ono pokusava da da zagonetni odgovor na svoja sopstvena pitanja: jagnje je stvorio onaj koji se zove Jagnje, onaj koji u svojoj blagosti nalikuje i detetu i jagnjetu. Pesma se završava blagoslovom koji dete upućuje jagnjetu. Jagnje ima dve strofe; svaka se sastoji od pet rimovanih distiha. Ponavljanje prvog i poslednjeg distiha na početku i kraju obe strofe, pretvara ove stihove u refren i daje pesmi melodičniji karakter. Samoglasnici doprinose ovom efektu, a takođe sugerišu blejanje jagnjeta ili tepajući način detinjeg "pevanja".

   Ovo je dečija pesmica, u formi pitanja i odgovora. Prva strofa je pastoralna i deskriptivna, dok se u drugoj fokus pomera na apstraktne, spiritualne motive i ona sadrži objašnjenje i analogiju. Detetovo pitanje naivno je, ali istovremeno i duboko; jednostavno je, ali takođe zalazi i u dublje i bezvremeno pitanje koje sva ljudska bića sebi postavljaju – pitanje o svom sopstvenom nastanku i poreklu. Detetov razgovor sa jagnjetom stvara dodatni efekat naivnosti, jer situacija u kojoj se dete obraća životinji može biti realna, a ne samo književni postupak. Odgovarajući na svoje pitanje, dete ga pretvara u retoričko, čime stvara protivtežu početnoj spontanosti pesme. Odgovor je predstavljen kao slagalica, ili zagonetka, i iako je jednostavan – dečija igra – on takođe doprinosi da se podvuku ironično saznanje i zamka, koje pesma ima u sebi. Taj odgovor, ipak, otkriva i detetovo ubeđenje u jednostavnu Hrišćansku istinu i nevino prihvatanje njenih dogmi.

   Jagnje, naravno, simbolizuje Isusa Hrista. Tradicionalno predstavljanje Hrista kao jagnjeta podvlači Hrišćanske vrednosti blagosti, pokornosti i spokoja. Slika deteta takođe je povezana sa Hristom: u Jevanđeljima, on se posebno zauzima za decu, a biblijski opisi Hristovog detinjstva prikazuju ga ranjivim, osetljivim i nesposobnim za prevaru. Ovo je, takođe, polazište sa kog dete – lirski subject – prilazi ideji prirode i Boga. Ova pesma, kao i mnoge od Pesama nevinosti, prikazuje ono što je Blejk video kao pozitivnije aspekte konvencionalnog hrišćanskog verovanja, ali ne pruža potpuno adekvatnu sliku, jer ne računa prisustvo patnje i zla na svetu. Pesma iz Pesama iskustva koja ide u paru sa Jagnjetom je Tigar. Uzete zajedno, ove dve pesme pružaju bolji pogled na religiju koja uključuje ne samo Boga, već i ono zastrašujuće i neshvatljivo. Ove dve pesme dopunjujući se stvaraju jači efekat nego bilo koja od njih čitana odvojeno. One su dobar primer toga kako Blejk pokušava da sebe zadrži izvan perspektiva i nevinosti i iskustva, koje u svojim pesmama prikazuje.

Tigar - William Blake

    Svojom poetskom snagom i nebrojenim mogućnostima tumačenja izdvaja se Blejkova pesma Tigar. Ona govori o svetom gnevu koji će srušiti svet sebičnog morala i nepravde. Tigar je pesnikov simbol žestokih sila u duši koje su potrebne da bi se raskinuli okovi iskustva. Pesma priča priču o postanju tigra i o sili čija je on kreacija. Stradanje jagnjeta u čoveku uzrok je rađanja strašnog tigra.

 

Tigre, tigre, svijetli plame

U dubini šumske tame,

Koja vječna ruka svlada

Silu tvoga strašnog sklada?

 

Iz kog pakla il nebesa

Plam je očinjeg ti krijesa?

Koja krila su ga snijela?

Koja zgrabi ruka smjela?

 

Koja spretnost, koja sila

Satka mrežu tvojih sila?

I od srca prvog zvuka

Koja drhtnu noga, ruka?

 

Kakav bat? Kog lanca sila?

Koja peć tvoj mozak slila?

Koji viganj? I tko smije

Da se s tvojom pandžom bije?

 

Kad su prve zvijezde sjale,

Suzama svod osipale,

Je l' se smješko na to djelo

On što stvori janje bijelo?

 

Tigre, tigre, svijetli plame

U dubini šumske tame,

Koja vječna ruka svlada

Silu tvoga strašnog sklada?

 

   Pesma počinje pitanjem, stupanjem u komunikaciju sa tigrom – čiji su atributi takvi da se on lirskom subjektu ukazuje kao superiorno biće – kakvo li je to božansko biće moglo njega da stvori? Svaka sledeća strofa sadrži dalja pitanja, koja nastavljaju da razrađuju ovo, osnovno. Iz kog dela kosmosa su mogle doći tigrove vatrene oči, i ko bi se usudio rukovati sa tom vatrom? Kakva li je sila i kakva vrsta mračne veštine istkala žile tigrovog srca? Lirski subjekt se pita kako, jednom kada to strašno srce tući stade, je njegov tvorac imao hrabrosti da nastavi sa svojim poslom. Poredeći tvorca sa kovačem, razmišlja o nakovnju i peći koji bi bili potrebni za takav projekat i majstoru koji ih je napravio. A kada je posao gotov, pita se: kako je taj tvorac mogao da ode? Da li je ikako moguće da je isto biće stvorilo i jagnje??

    Pesma se sastoji od šest katrena sa po dva rimovana distiha. Metrika je ritmična; njen zvuk sugeriše udarce čekićem kovača koji je i centralna predstava pesme. Jednostavnost i precizne proporcije pesničke forme savršeno odgovaraju njenoj strukturi, u kojoj niz pitanja doprinosi artikulisanju jedne, centralne ideje. Ima zatvorenu, cikličnu strukturu: prva i poslednja strofa se razlikuju samo u jednoj reči (could – dare), što implicira pomeranje po spirali, a ne po zatvorenom krugu; od pasivnog ka aktivnom, od pada do spoznaje. Uvodno pitanje određuje ono što će biti osnovni dramski efekat pesme, a svaka sledeća strofa razrađuje ovu koncepciju. Blejk gradi pesmu na uobičajenoj ideji da priroda, kao i umetničko delo, mora na neki način da pretstavlja odraz svog tvorca. Tigar je upadljivo lep, a ipak tako užasavajuć; potencija nasilja. Kakav bi bog, dakle, mogao ili hteo da stvori tako zastrašujuću zver kao što je tigar? Uopštavajući ovo; šta nam neporecivo postojanje zla i nasilja na svetu govore o prirodi samog Boga i šta znači živeti u svetu u kome biće može istovremeno da sadrži i lepotu i užas? Tigar se isprva pojavljuje kao upadljiva estetska slika. Međutim, kako pesma odmiče, on preuzima simbolički karakter i zapravo utelovljuje duhovne i moralne probleme koje pesma istražuje; savršeno lep, a ipak savršeno destruktivan, Blejkov tigar postaje centar iz koga se on bavi istraživanjem prisustva zla na svetu. Pošto neobična priroda tigra postoji i u fizičkom i u moralnom vidu, pitanje o njenom poreklu takođe mora da obuhvati i fizičku i moralnu dimenziju. Niz pitanja u pesmi iznova i iznova traži odgovor kakva je vrsta fizičke stvarajuće sile uspela da stvori strašni sklad (simetriju – fearful symmetry, koja je povezana sa apstrakcijom, tj. sa zemljom Uro) tigra, pretpostavljajući da bi samo vrlo snažno i moćno biće bilo sposobno za tako nešto. Kovač je tradicionalna predstava umetničkog stvaranja, a ovde je Blejk primenjuje na božansko stvaranje sveta prirode. Kovanje tigra sugeriše vrlo fizičku, snažnu i određenu vrstu stvaranja; ono naglašava čudesno fizičko prisustvo tigra i isključuje mogućnost da je takva kreacija mogla na bilo koji način slučajno nastati. Takođe, od prvog opisa tigra, naglašava se predstava vatre, koja u sebi istovremeno sadrži pojmove stvaranja, pročišćenja i destrukcije. Lirski subjekt pun strahopoštovanja stoji pred tigrom, kao očitim fizičkim i estetskim dostignućem, čak i dok razmišlja o užasima koje implicira takva ’’kreacija“; pesma se ne bavi samo pitanjem ko bi mogao, već i ko bi uopšte želeo da stvori tako nešto. Ovo je pitanje kreativne odgovornosti i volje i Blejk pažljivo uključuje ovo pitanje morala uz razmatranje fizičke sile stvaranja.

    Pominjanje jagnjeta u pretposlednjoj strofi podseća čitaoca da je i jagnje i tigra stvorio isti Bog, i postavlja pitanje o posledicama toga. Takođe prikazuje kontrast gledišta iskustva i nevinosti, predstavljenih u ovoj pesmi i u Jagnjetu. Tigar se ceo sastoji od pitanja na koja nije dat odgovor i pesnik nas ostavlja u strahu pred kompleksnošću tvorevine, očitom snagom Božije moći i nedokučivošću božanske volje. Gledište iskustva u ovoj pesmi se razvija u sofisticirano priznavanje onoga neobjašnjivog u univerzumu, predstavljajući zlo kao prvi primer nečega što se ne može poreći, ali takođe ne može biti ni jednostavno objašnjeno. Otvoreni strah u Tigru u kontrastu je sa potpunim poverenjem u Jagnjetu; dečije nevine vere u milosrdnost kosmosa.

 

WILLIAM WORDSWORTH (1770.- 1850.)

 

Ako se ovaj veliki svet pun radosti i bolova

okreće pravcem sigurnoga puta;

ako sloboda, zašla, izgreje ponova,

i vrati se vrlina, nekad odgurnuta;

teško kratkovidoj gomili koja svinu

na srce teret svagdanjih briga i suza,

i ne stiče, od prošlog i budućeg,

veštinu da podnosi i da se obuzda!

 

    Engleski pesnik, tvorac lirskih pesama i balada, sa jakim smislom za prirodu, meditativan. Precizan u svojim introspektivnim analizama. Nakon oduševljenja idejama francuske revolucije i strasne ljubavi sa ženom, faze zanosnog idealizma, a potom i dubokog razočaranja - političkog, ličnog i ideološkog, nastupa preokret u njegovom životu, nakon 1795. godine. Bilo je to razdoblje Vordsvortovog unutrašnjeg preporoda i uranjanja u svet idealističke kontemplacije. Zahvaljujući inspirativnom tzv. Jezerskom području gde se rodio i proveo mladost, on se okreće prirodi - u njoj je našao bliskost s izvorima života i nepresušno polje jednostavnih i večnih životnih spoznaja. Priroda je za njega bila najvrednija knjiga, koja se čita intuicijom, a doživljava maštom. Poezija je bila izraz jakih osećanja i mašte, proizašlih iz duhovnog spokojstva. Izražavala je intuitivno spoznat doživljaj sveta i odisala smirenim meditativnim izrazom. Vordsvortov odnos prema životu, svetu i prirodi bio je duboko lirsko-misaoni.

 

Lepo je po zemlji ići spuštenog pogleda,

svejedno da l staza se ukazuje il skriva,

dok oko putnika leži oblast lepa

u kojoj ponovo može da uživa.

Godi mu prizor idealni, prisni,

sazdan od mašte, iz zvuka nekog slavlja,

razmišljanje, koje neosetno klizne

izmeđ lepote što nesta i one što se javlja.

Napuste li nas Ljubav i Misao, u tom trenutku

s Muzom se svojom sasvim rastao se;

a Ljubav i Misao dok prate nas na putu

što god da čula uzmu il odbiju-

unutrašnje nebo rasuće svoje rose

nadahnuća i na pesmu najskromniju

 

 

SAMUEL TAYLOR COLERIDGE (1772.-1834.)

 

    Engleski pesnik i filozof. Povremeno pesnik velikog nadahnuća, vizionar koji je eksperimentisao sa drogama, značajan kritičar, teoretičar i esteta. Život mu se sastojao od niza neostvarenih želja, nesretne ljubavi, fizičkih tegoba i duševnih kriza. Pevao je o osnovnim pitanjima egzistencije: dobru i zlu, istinskim vrednostima materijalizma, ljubavi kao jedinom mogućem spasu sveta. Antologijska Pesma o starom mornaru, sugestivna i opsesivna balada otvara svet fantastičnih zbivanja i progovara o osnovama Koleridžove egzistencije. Baladu je sazdao na motivu greha, kazne i iskupljenja, izrazivši ga u priči o mornaru koji je zbog toga što je ubio albatrosa doživljava tešku kaznu, a čije prokletstvo prestaje onog časa kad je osetio ljubav.

 

O, divnog li sna!

je l stvarno to naš svetionik sad?

Je l to naš breg i crkve krov?

Je l to moj rodni grad?

Uz jecaj počeh molit se

kad dostigosmo rt:

da probudim se, bože, daj,

il da prespavam smrt.

Ko staklo beše luka sva,

sav gradić beše snen!

Na moru spi mesec i sni

i mesečeva sen

 

   

GEORGE GORDON BYRON (1788-1824)

 

    Džordž Gordon Bajron jedan je od vodećih pesnika engleskog romantizma, međunarodno priznat epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan, te poetskim dramama Manfred i Kain. Manfred, glavni lik istoimene poetske drame iz 1817. godine, je tipično bajronovski junak, čovek koji herojski, bez iluzija i kajanja čeka smrt odbijajući sve ponude crkve da se u poslednji čas okrene Bogu i spasu. Kain (1821.) predstavlja ironičan obrt u vezi značaja biblijske braće Kaina i Avelja: Bajron u Kainu vidi pobunjenog junaka, različito od pesnika Džona Miltona koji je u njemu video delom Satanu. U poeziji, kao i u životu, Bajron je melodramatično eksploatisao svoje emocije, držao se kao liberalni idealista koji očajava nad političkim tlačenjem, kao cinični ljubavnik koji traga za ljubavlju, a nad političkim tlačenjem, kao cinični ljubavnik koji traga za ljubavlju a da nikada zapravo nije verovao u njezino postojanje, bio ironični posmatrač i avanturista sa širokim spektrom opažanja ljudskog ponašanja i morala.

 

    Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi. Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula. Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja. Bio je lep, zgodan - i hrom - lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju. Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine - od 1809 - 1811, i upravo na tom velikom putovanju, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo. Svojom poetikom Bajron izražava vlastiti najvažniji stav - stvaranje je put oslobađanja iz tragike i besmislenosti ljudskog života.

 

Da, mi nećemo lutati više

u kasnoj noći ti i ja,

i zalud srce ljubavlju diše,

i mesečina još uvek sja.

Jer duša kreće već iz grudi

uz mač što hrli sad u boj;

za predahom mi srce žudi

i ljubav traži kraj već svoj.

I zalud noć sva voljenom diše

i zalud njoj će uskoro kraj,

nas dvoje neće lutati više

uz mesečine blistav sjaj

 

    Njegovo prvo izvrsno delo je Šijonski sužanj, nastalo u izgnanstvu, u Švajcarskoj, nakon susreta sa pesnikom Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i ep Čajld Harold, na obalama Mediterana i putu samopreispitivanja.  Hodočašće Čajlda Harolda otvara poglavlje bajronovskog junaka - osećajnog lutalice bez iluzija, izopštenog iz društva koje prezire, ali koji ipak pati u izgnanstvu. Čajld Harold je sam Bajron i njegova putovanja prate kartu Bajronovog puta, a opisi mesta se isprepliću s političkim i istorijskim razmišljanjima o ljudima i društvu. Putovanje Čajlda Harolda veliki je lirsko - epski spev Džordža Gordona Bajrona. Počeo je da ga piše 1809. godine, za vreme svog poseta Albaniji. Prva dva pevanja objavio je 1812. godine, treće 1816. godine, a 1818. četvrto i poslednje pevanje. Upravo zbog višegodišnjih pauza u pisanju, oseća se razlika u pesničkom stilu među pevanjima. Razlog toliko dugim pauzama je u tome šta je Bajron pisao pevanja o zemljama koje je posetio u stvarnom životu. Nakon putovanja, u svom bi spevu opisao krajolike i utiske zemalja koje je posetio, prenoseći svoje iskustvo na glavnog lika i pripovedača unutar svog speva – Čajlda Harolda. Romantičarski individualizam bajronovog junaka se ispoljava ne samo otuđenosti od sveta već i željom da se njegove nepravde isprave. Pa se tako lik Čajlda Harolda nastoji da bori protiv velikih svetskih nepravdi kao šta je ropstvo. On želi da potakne polačene da se pobune, izvrše otpor i tako promene stvari u svoju korist. Te romantičarske ideje pomalo su naivne, poput bilo kakvog slepog verovanja u ideale, ali puno govore o samom karakteru lika. Čajld je uvek bezuslovno na strani potlačenih. Ne iz političkih, već iz posve moralnih i emotivnih razloga, pa se upravo u tome ogleda njegovo herojstvo. Borba protiv društva i njegovih odredaba bila je tipična i za samog Bajrona. On s glavnim likom deli još celi niz istovetnosti. Obojica su aristrokrate, materijalno situirani, skloni putovanjima i neskloni društvenom poretku. Bajron je nemalo puta bio ili ismejavan ili gotovo proteran iz svojih društvenih krugova zbog ponašanja, stavova i negiranja pravila, a sve to oseća se u njegovom književnom radu – ne toliko unutar radnje, koliko unutar konstrukcije likova, njihovih emotivnih karakteristika, sudbine i pogleda na svet.

 

   Ovaj roman nema karakterističnu fabulu, već je napisan kao putopis. Fabulu sačinjavaju opisi krajolika, dojmovi s putovanja i susreta s drugim kulturama. Putovanje ovde nije temelj za pustolovinu, već ono jeste pustolovina samo po sebi. Ono je svojevrstan otpor ustaljenom životu na jednom mestu, i to lošem mestu koje ubija duh pojedinca. Čajld Harold je bio prvi odjek jedne obmanute generacije. Najzad jedan mladi Englez naslikao je Evropu iz 1812. onakvu kakvom su je činili revolucije i ratovi. Za narod, koji je vec deset godina odvojen od kontinentalnog života, priča o putovanju u Albaniju i boravak kod Suliota, bila je zanimljivija od putovanja u Indiju ili na Pacifička Ostrva. U Čajld Haroldu bilo je političkih beležaka koje su se mnogima svidele zbog svoje neuobičajene smelosti. Bila je to pesma o moru i potomcima Vikinga, koje je Blokada lišila Okeana, i kroz nju su udisali vazduh ovlažen morskom penom čiji su slan ukus već počnjali da zaboravljaju. U istoriji jednog naroda uvek nailaze takvi trenuci kad su nedela vladajuceg poretka odvratna čak i onima koji uživaju njegove prednosti. U jednom takvom trenutku u životu Engleske pojavio se Čajld Harold.

 

    Produkt Bajronove jedinstvene umetničke samosvesti je poema Don Žuan. Bajron tada već živi u Veneciji i prezire sve što je englesko - do te mere da menja vlastitu suštinu pod uticajem italijanskog duha i književne tradicije. Njegova metrika postaje lagana i tačna, pogodna za pesničko pripovedanje. Kroz Don Žuana, atipično bajronovskog junaka, pesnik se razračunava sa svojim drugim ja  iz ranih priča u stihu. Autoironični Don Žuan ostaje najobuhvatnije pesničko delo rano preminulog pesnika.

 

Ti večni duše uma nesalomiva

u tamnici sjaš, Slobodo, snagom svom,

jer u njoj tebi samo je srce dom,

tek ljubav za te to srce okiva.

Kad u lancima decu tvoju skriva

pod svodovima tmurna, vlažna tama

tad zemlja kliče njihovim žrtvama

i glas Slobode svetom se odziva.

Tvoj je , Šijone, zatvor mesto sveto,

jer on, ko mošti, stope sužnja krije,

po podu tvome Bonivar se kreto

dok ko u travu trag utisno nije,

nek niko taj trag ne zbriše, on, eto

do boga vapi protiv tiranije

   Heroj remek dela Lorda Džordža Gordona Bajrona dobio je ime po španskom Don Huanu, legendarnom razvratniku čije avanture su bile nadahnuće brojnim umetnicima. Po mnogima Bajronovo najbolje i najznačajnije delo, satirična poema Don Žuan je jedna od najdužih i najznačajnijih poema na engleskom jeziku, uz Miltonov Izgubljeni raj. Sačinjava je 17 pevanja, od kojih je poslednje ostalo nedovršeno nakon Bajronove smrti 1824. godine. Priča je opširna i nema jedinstven zaplet, već samo prati doživljaje Don Žuana, propraćene ironičnim komentarima usmerenim ka iskvarenom, izveštačenom društvu, uključujući i kritičku posvetu Robertu Sautiju i jezerskim pesnicima. Lord Bajron je započeo pisanje u Italiji 1818. godine, a prva dva pevanja su anonimno objavljena 1819. Iako su se mnogi kritičari podigli protiv ovog dela, smatrajući ga nemoralnim i isuviše slobodnim, Bajron je stekao izuzetnu popularnost. Poema je napisana u jampskom pentametru. Strofa ima četiri stiha (ab ab ab cc): prva tri stiha imaju ukrštenu rimu, a četvrti ima parnu, takozvanu otava rimu koja obično služi za komične dosetke. Preovladavaju stihovi od deset slogova. Jezik je kolokvijalan i jednostavan, sa dosta reči iz slenga, a ton je lagan. U književnom delu Don Žuan, pisac je i narator i autor. Celo delo je prožeto subjektivizmom. Jednim delom podseća na piščev dnevnik, iz razloga što pisac veoma često pominje neke događaje i ličnosti iz sopstvenog života koji su u veoma slaboj vezi sa glavnom temom.

   Fabulu čine svi međusobno povezani događaji koji čine radnju jednog književnog dela tj. skup zbivanja izloženih hronološkim redom događaja, bez obzira na to kojim su redom, i na kakav način, obrađeni u samom delu. Žuana su njegovi roditelji poslali u Kadiks, jer je izgubio nevinost na veoma čudan i neobičan način. Kadiks je bilo glavno trgovačko mesto za kolonije. Žuan je zapovedio svom sluzi da spremi stvari jer su trebali da idu na put. Ukrcali su se na brod. Tokom putovanja, oko ponoći, počeo je da duva jak vetar što se posadi na brodu nije ni malo svidelo. Vetar je prouzrokovao mnoge probleme na brodu. Morali su baciti mnogo stvari kako bi umanjili teret na brodu a putnicima se nikako nije svidela misao da umru na brodu. Hrane i čiste vode je nestajalo... Ali se na kraju dogodilo ono što smo najmanje želeli, brod je potonuo a time su se mnogi životi ugasili, dok su neki putnici uspeli da odu na malim čamcima. Dosta ljudi je umrlo od gladi i žeđi na tim čamcima. Nade za opstanak postajale su sve manje i manje dok potpuno ne bi iščezle. Da bi preživeli, oni su dolazili do potpuno apsurdnih i nehumanih ideja.

   Nakon nekoliko dana bez vode i hrane, iscrpljen, Žuan dospeva na kopno. Tu ga pronalazi Hajdi, prelepa devojka, kćer vladara jednog od Kikladskih ostrva, gusara Lambroa, trgovca robljem i draguljima. Da bi spasila Žuana od ropstva, Hajdi ga skriva u pećinu i tamo ga često posećuje. Kada Lambro ode u pohod, Hajdi izvodi Žuana iz pećine i obasipa ga draguljima, hranom i vinom. Njih dvoje započinju strastvenu vezu. Idila prestaje kada se Lambro iznenada vrati i zarobi Don Žuana. Kao roba, šalje ga na brod za Tursku. Don Žuan nikada više nije video Hajdi i nije saznao da je umrla pre nego što je rodila njegovo dete. U Istanbulu, Žuana otkupljuje evnuh i vodi ga u sultanovu palatu kao zabavu za omiljenu vladarevu suprugu. Da bi ga prikrila od sultana, jer je želela da joj bude ljubavnik, sultanija maskira Don Žuana u igračicu. Ali on čak ni pod pretnjom smrću ne pristaje da spava sa mladom i prelepom sultanijom, jer i dalje žudi za Hajdi. Ugrabivši priliku, Žuan beži iz palate i priključuje se vojsci ruske carice Katarine II, koja je bila u ratu sa turskim sultanom. Pokazavši veliku hrabrost i plemenitost (između ostalog, spasava desetogodišnju muslimanku Lejlu i usvaja je), Don Žuana šalju u Petrograd carici Katarini da joj prenese vesti o pobedi. Ni ona nije ostala imuna na mladog, zgodnog stranca, i njena milost mu je u Petrogradu obezbedila raskošan život. Ali Don Žuan se razboljeva. Carica, nadajući se da će mu pomoći promena klime, šalje ga na misiju u Englesku. Tamo je dobro primljen, jer je bio elegantan i uglađen. Jutra je provodio u poslu a večeri na luksuznim zabavama. Mlade (a i starije) londonske dame su se tukle oko njegove pažnje. Postao je štićenik Ledi Adeline Amandevil i Grofice od Fic-Falka, koje su mu rado davale savete na ljubavnom planu. Ove dve suparnice su počele da mu traže supruge, ali njega je privukla devojka koja nije bila na listi poželjnih dama – Aurora Rebi, prosta, priglupa lepuškasta devojka koja nije obraćala nimalo pažnje na njega, što se Žuanu činilo kao izazov. Pažnju mu je odvuklo pojavljivanje duha – Crnog fratra, koji je nekada davno živeo u kući Ledi Adeline, gde je Don Žuan odseo. Duh je bio legendarna figura koja se pojavljivala pred nečije rođenje, smrt ili venčanje. Za Don Žuana je predstavljao loš znak i počelo je da ga tišti osećanje straha. Niko od Žuanovih prijatelja nije to smatrao ozbiljnim. Kada mu se drugi put ukazao duh, Žuan je krenuo za njim, bezuspešno pokušavajući da ga uhvati. Konačno, uspeo je da zgrabi duhovu kapuljaču i da je strgne, otkrivajući umesto fratra slatke usne grofice od Fic-Falka. Sledećeg jutra, oboje su sišli na doručak – Don Žuan umoran i bledunjav, grofica izgledajući pokuđeno.

  Tekst ovog uzbudljivog, bajronovskog, pustolovnog književnog dela je organizovan oko jednog i veoma tužnog događaja - brodoloma. U početku su izkazani uzroci te nesreće, zatim emotivno stanje likova za vreme brodoloma kao i opis situacije u kojoj su se nalazili. Nešto kasnije imamo Žuanov dolazak na obalu, njegov susret sa Haidom i opis njihove ljubavi.

Ko putnika što mami novog

ime na hladnoj grobnoj ploči,

nek moje ime s lista ovog

privuče tako tvoje oči.

I kad ti opet pogled sleti

kroz mnogo leta na to ime,

ko umrlog se mene seti,

i znaj, tu srce leži s njime

 

    Lord Bajron jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarima - zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Ep Čajld Harold donosi pasus koji izražava stav koji leži u osnovi čitavog Bajronovog stvaralaštva:  Nisam voleo svet, niti je svet voleo mene. Nakon što je Engleska promenila svoju politiku prema Grcima, tražili su od Bajrona da vodi vojsku oslobođenja. On je pristao na to, ali se jedne kišne noći razbolio i na kraju umro od groznice. To se dogodilo 1824. godine u Grčkoj.

 

    Pripadao je, uz Šelija i Kitsa, krugu romantičara koji su rano i tragično stradali, pesnicima čiji život i stvaralaštvo doprinose stvaranju romantičarske slike o pobuni protiv sistema, patnji, seti i eksperimentisanju sa halucinogenim drogama. Po onome što su govorili i prema filozofima koje su sledili ovi pesnici romantizma interesovali su se za mitsko i potsvesno, težili najdubljem saznanju sveta do kojeg bi se poezijom moglo doći, onoj tački gde bi se izjednačili duh i priroda, subjekat i svet koji ga okružuje. Oni su bili svojevrsni vesnici slobode, vizionari i pesnici imaginacije koji nisu eskapistički bežali od stvarnosti već su je predstavljali u najširem smislu, oštro svesni svoje okoline, poretka i revolucionarnih promena vremena u kojem su živeli i stvarali.

 

   Bajronovo delo izrodilo je poseban tip junaka, idealizovanog karaktera čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i institucijama, nepoštovanje prema rangu i privilegijama, tragične ljubavi, pobuna, izgnanstvo, arogancija i samouništenje. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku i socijalnom angažmanu. U potrazi za istinskom, romantičnom ljubavi punom zanosa, melanholije i tragike, pesnici su lutajući odlazili u daleke zemlje da bi doneli duhovna dobra, da bi proširili svet i obelodanili jarke boje zanemarenih lepota u svom posivelom gradiću, potonulom u isprazno samozadovoljstvo materijalističkog.

 

   Romantizam je bio poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji u kojoj se reč Ljubav pisala velikim slovom. Ono što je u vreme renesanse bila platonska ljubav, u novijoj evropskoj istoriji bila je romantična. Romantičar je svoje iracionalne impulse pretvarao u nešto što može da se da nekom drugom, da svet učini toplijim, humanijim i vedrijim mestom za život.  Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac i snažan vetar u jedra, put u legendu koju je stvorio vlastitim angažmanom i poetikom.

 

 

PERCEY BYSSHE SHELLEY (1792.-1822.)

 

     Dok je Bajron, u svom romantičarskom aspektu, istupao kao prezasićeni i razočarani, cinični buntovnik, Šeli - ništa manje egocentrik, stvarao je vizije boljeg života čitavog čovečanstva iz svoje zanesenjačke vitalnosti i vere u ljudsku lepotu i plemenitost. Šeli je smatrao da u životu i pesništvu ima posebnu misiju - da se odupre tiraniji u svim njezinim oblicima i da u drugima probudi svest o tome da je čovečanstvu potrebna sloboda.

 

Ja nemam mira, ni zdravlju traga,

nigde smirenja, ni malo nade,

spokoja uma- nada sve blaga

za koje pravi filozof znade

ovenčan vencem duhovne slave;

ni ljubav, ni sreću, ni priliku novu;

imaju ih drugi što dignute glave

kroz život hode i srećom ga zovu;-

meni život dade gorku čašu ovu.

Al očaj moj se umirio sada,

stiš’o se k’o vetri i k’o same vode,

leg’o bih k’o dete koje umor svlada,

i pustio život da sa suzom ode,

to življenje mučno što mi muči grudi,

da mi mesto snova smrt obuzme telo,

da na toplom zraku najednom zastudi

i obamre moje lice i čelo;-

da nada mnom more zapoje opelo

 

        Da Šeli nije napisao ni jednu pesmu, već samo proživeo svoj život, to bi bila građa za jednu od najromantičnijih biografija njegovog vremena. Nije čudo što je već uskoro nakon njegove smrti načinjeno nekoliko pokušaja stvaranja njegove biografije u manje-više mitologiziranom obliku.

 

    Persi Biš Šeli se rodio u imućnoj porodici provincijskog plemića, blizu mesta Horsham, grofovije Surrey. Od ranog detinjstva, Šeli je u ocu (čoveku praktičnog kova, tvrde glave i ruke) gledao tiranina i neprijatelja svojih slobodoumnih i literarnih stremljenja. Što se žena tiče, privlačio ih je kao magnet. Nakon nekoliko dosta apstraktnih mladalačkih simpatija oženio je 1811. godine Harriett Westbrook, sestrinu školsku drugaricu. Brak je bio samo jedna od njegovih prolaznih avantura - nestalan, lutalački duh Šelijev (na putu za Irsku) odvodi ga drugoj ženi, Merry, 1814. godine.

 

    Šelijev neukrotivi duh i erotska čežnja predstavljali su bezuspešno traganje za idealom, idealom savršene veze koja prevazilazi čulnost i uzdiže se u svom zanosu do najviših duhovnih saznanja.

 

Ej, zdravo duše vedrine!

Ti si od ptice više,

kad s neba, il s visine,

sipaš pesama kiše

što ti se same u srcu uskladiše.

Sa zemlje hitro se dižeš

ko požar se razgaraš,

i uvis daleko stižeš

plav bezdan krilom paraš,

pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš.

Kad sunce, što oblak grli,

s bleskom na zapad mine,

čitavo biće ga hrli,

u grimiz koji sine,

ko bestelesna radost kad prvi put se vine.

Večer se rumena, rana,

topi oko tvog leta,

kao u svetlosti dana

zvezda što nebom šeta

nevidljiva si, al poj tvoj stiže do našeg sveta,

taj kliktaj, britak ko strele

srebrnih meteora

koje se izgube bele

čim grane bela zora,

pa ne vidi se čovek, al osetit ih mora

 

        Veran svojim mladalačkim idealima i snovima, ostao je zauvek neprilagođen.  Neobično je mnogo čitao. Posebno su za njega bili značajni Platon, Epikur, Spinoza, Bekon, Lok, Ruso i francuski enciklopedisti. Platonova dela (Gozba i Republika) preveo je na engleski, kao i dela Homera i Euripida. Nepomirljivo se protivio svakoj vrsti ugnjetavanja, naročito klerikalnoj, što ga je dovodilo u sukobe za vreme školovanja u Oksfordu. Zadojen revolucionarnim, humanističkim idejama, pisao je drame i dramske epove. Bio je prototip lirskog romantičarskog pesnika- osećajan, eteričan, sa jakim osećanjem za prirodu.

 

    Njegova politička agitacija u Irskoj 1822.godine, nosi karakter nesebičnog služenja interesima jednog porobljenog naroda. Pored govora na javnim skupovima i pojedinih pesama posvećenih irskoj epskoj borbi za nezavisnost, Šeli se bavi i pisanjem demokratsko-revolucionarnih pamfleta.

 

Nek iščeznu zvezde pa i svetlost sama

nek ih nosi haos i večita tama,

nek se ruše zdanja i zemlja nestane,

ali hrabrost Irske neće da prestane.

Svud prostrana pustoš dokle oko seže,

domovi otaca u prašini leže,

dušmanin likuje i zemlju nam pleni,

a junaci naši leže pokošeni.

Umuknu nam harfa prepuna vedrine,

umilna nam presta pesma otadžbine,

al zveket kopalja i poklič se diže,

gromki glas lozinke dopire sve bliže,

gde su ti junaci što padoše slavno?

Prekrili su mrtvi ono polje ravno

il ko utvare na vihoru jašu

i kliču: O, Irče, sveti zemlju našu!

 

        Prvi Šelijevi pesnički pokušaji padaju još u vreme školskih dana u Itonu. Pored dva izrazito nezrela gotska romana, nastala je, 1810. i prva zbirka njegovih pesama, u saradnji sa njegovom sestrom Elizabetom Original poetry. Već u njoj se ističu teme osude tiranije i slavljenja slobode. Pominje se i borba irskog naroda.

 

    Prvo veliko pesničko delo bila je poema Queen Mab (1814.), izraz njegovih tadašnjih političkih, filozofskih i estetskih pogleda i stavova. Kraljica Mab dugačka je priča u stihovima o čoveku korumpiranom od strane institucija, te o njegovom konačnom izbavljenju pobedom nad Vremenom i svitanjem jutra ljubavi. Sledi je poema Alastor (1816.) - istorija pesničke duše, prikazana kroz ambijent slobodne prirode. Alastor ili duh samoće je dugačka pesma koja po rečima Šelija govori o mladiću neiskvarenih osećanja i avanturističkog duha koji razmišlja o svetu vođen maštom potpaljenom i očišćenom poznavanjem svega što je dobro i divno. Ova je tema vrlo bliska Šeliju i kao pesniku, i kao čoveku. Ispunjen je mešavinom mutnih, apstraktnih ciljeva i strasnih osećanja, ideala vezanih za zamišljene težnje ili ljude, a kraj je pun samosažaljenja. Šeli je uvek tragao za krajnjim ciljevima ljudskog oslobođenja i uvek bio pun razočaranja. Mogućnost ljudske slobode, ponovnog dolaska velikog doba sveta i neuništivost čoveka pred tiranijom inspirisala su mnoge Šelijeve čitaoce i sledbenike. Ta je vrsta osećanja utkana i u njegove lirske pesme Ševa i Oda zapadnom vetru. Nakon što napušta Englesku, sledi njegov prvi pesnički plod druženja sa Bajronom u Italiji, narativna poema u herojskom distihu Julian and Maddalo (1818.).Godine 1818. Šeli je napisao revolucionarni spev Pobuna Islama, a zatim, dve godine kasnije Oslobođenog prometeja.

 

Sred zvezdanog čara,

plavokosi mesec visoko je bdio mila Džen!

Čula se gitara,

ali tek kroz tvoju pesmu

postao mio akord njen.

K’o što mesec zrake

sjajne, meke, pruža zvezdama bez boje

iznad nas,

tako note lake

žicama bez duše daju duše tvoje

nežan glas.

Zvezde se već bude

mada mesec duže čitav čas još sniva

ovu noć;

krošnje tiho žude

dok ti pesme rosa posvuda razliva

divnu moć.

Mada zvuci znaju

da ti glas natkrile, ti ponovi lako

pesmu sad

o dalekom kraju

gde su svetlost, glas i osećanje svako

jedan sklad

                               

    Oslobođeni Prometej, jedno od najvećih Šelijevih dela, iz 1920. godine, lirska je drama u 4 čina. Drama, u znaku optimizma, bila je na neki način nastavak grčkog mita. Prometej simbolički prikazuje konačnu pobedu ljubavi nad mržnjom i osvetom. Prema Šelijevim rečima Prometej je predstavnik najveće moralne i intelektualne savršenosti koju najčistiji motivi vode prema najboljem i najplemenitijem cilju. Šelijeva kraća dela u stihu po estetskim kvalitetima često su premašivala njegova obimnija dela, koja su patila od neujednačenosti. Političke pesme pisane su jednostavno i prodorno, po formi pod uticajem balada. Ljubavna lirika nosi u sebi bogatstvo jedne erotski snažne ličnosti, koja tragajući za idealnim mnogo daje i mnogo traži. Nju odlikuje izvanredan spoj vatrenosti, nežnosti i melanholije. Ona je očišćena od svega grubo zemaljskog. Godine 1819. Šeli piše najsugestivniju političku pesmu Maska anarhije. Pesma odiše jetkim stihovima i napada žestoko tlačiteljsku englesku vladu. Naredne, 1819. godine nastaju dve vrlo različite pesme - Atlaska veštica, zabavna pesma o dobroj veštici i Nogati tiranin, politička burleska. Pesma Epipsychidon (1821.) (u prevodu - duša srodna drugoj duši) je bila pesma posvećena Emiliji Vivijani, ženi za koju je Šeli osećao da je u njoj našao vizionarsku dušu koja je u savršenom saglasju s njegovom dušom. Ovom pesmom Šeli slavi platonsku ljubav.

 

Za mrtvim dragim ptica suze lije

na grani pod snegom;

po njoj odasvud ledna studen bije,

u led se stvara i potok pod bregom.

Sva pusta sad je livada bez cveta,

bez lista šuma gola,

i tihi vazduh ništa ne ometa

sem dalek klopot vodeničkog kola

 

    Refleksno-lirske pesme Šelijeve odlikuju se projekcijom pesnikove ličnosti u svet prirode i ideja. Elegija Adonais (1821.), napisana povodom prerane smrti pesnika romantičara Džona Kitsa, svakako je jedna od najpoznatijih i najboljih Šelijevih pesama, deo mnogih bitnih antologija. Šeli tuguje ne samo zbog smrti pesnika Kitsa, kojeg je smatrao najvećim, nego i zbog inercije i uskogrudnosti engleskog društva, koje je dopuštalo da Kits umre u siromaštvu u Rimu, gotovo sam, bolestan od tuberkoloze, a u duši bolestan zbog nepriznavanja njegovog dela.

                           

On nije umro, on više ne spava-

iz sna o životu, sada se lako budi...

priroda i on u jedno se slili:

u muzici njenoj glas njegov se grana

k’o grom gromoglasni, k’o poj ptica mili;

on je sad prisutnost koja biva znana

kamenu i travci sred noći i dana;

kreće se za silom punom večnog žara

vaseljenu drži i svetlost joj stvara

 

    Lirska drama Helada (1822.) nadahnjuje se mogučnošću grčke pobune protiv Turske. Šelijeva poslednja pesma bila je Trijumf života, i prikazuje kontrast između razornih strasti kojima je ispunjen zemaljski život, kao i bogatstvo i snagu kreativnog života.

 

    Uz Šelijevo ime vezuje se nekoliko poznatih lirskih pesama. Pored pomenutih pesama Ševa i Oda zapadnom vetru, vredno je pomenuti i sledeće: Osetljiva biljka, Oblak, Kad se razbije svetiljka, Retko, retko dolaziš duše uživanja, Stihovi ispevani među Euganejskim brežuljcima i Strofe ispevane u setnom raspoloženju.

 

Kad se svetiljka skrši,

svetlost u prahu nađe svoj kraj;

kada se oblak rasprši,

iščezne tada sav dugin sjaj.

Kad struna na lauti prsne,

ne pamtiš više njen akord blag;

kad ljubav izreknu usne,

glas njihov brzo zaboraviš drag

 

    Tragičan Šelijev kraj, u talasima Tirenskog mora, pretvorio je njegov kratak i buran život u legendu koja nastavlja da živi kroz besmrtne stihove. Bio je suviše mlad da bi dosanjao vlastite snove o slobodi, pravdi i romantičnoj ljubavi. Šeli je ostao angažovani revolucionarni pesnik par excellence, velike intelektualne snage, kao i njegov dirljivi humanizam. Utonuo je u san o životu, kao i njegov Adonis i prijatelj Džon Kits, svet uzvišene lirike koji je sam stvorio žrtvujući lagodno trajanje za trenutak večnosti.

 

Vihore grubi, što ti bolan ječi

glas kom’ za pesmu pretužan je set;

vihore divlji, kad noću kleči

mrgodan oblak, osamljen i klet;

buro, što zalud suze liješ lude,

šumo, što grane tvoje blude,

ponore strmi, i vi, vode hude,

kukajte jer je nepravedan svet!

 

    

JOHN KEATS (31.10 1795.- 23 02 1821.)

 

    Engleski romantičarski pesnik, Džon Kits, bio je jedan od najvećih umetnika među mlađim stvaraocima svog vremena. Prefinjeni esteta, istovremeno je izražavao duboke misli o suštini umetnosti i o značaju lepote za čoveka. Svojim radom uticao je na obnavljanje stvarnog helenskog duha u evropskoj poeziji. Zajedno sa nemačkim pesmikom tog doba – Helderlinom, Džon Kits predstavlja obnovu stvarnog helenskog duha u evropskoj poeziji, koja je ranije, za vreme klasicizma, bila oslonjena na latinsku antičku književnost. Karakterisao ga je bogat izbor reči i senzualna slikovitost.

Ne idi k Leti, ni jedića brati
Čvrst koren – otrov za njezina vina;
Ni velebilja, blijedo čelo da ti
Cjeliva – grozd što voli Prozerpina;
Tis-boba vijenac nek te ne ovija;
Balegar ne daj, ni mrtvačka glava,
Ni meka sova, da s tvoje Duše
Žalobne druzi bolnih misterija;
Sjena vrh sjena već će doć sna plava,
Da duše budne boli ti poduše.

Al’ kada s neba nenadano pane
Melankolija, kao oblak plačni,
Što kruni cvijeće sve, što na pol sane,
A na hum zelen svoj plašt baci mračni
Aprilski; tad bol iz ruže jutrene
Zasiti svoj, il’ s dugom s mora slana,
Il’ pun nek božur bogatstva ti toči,
Il’ kad ti ljuba nježno smršti zjene,
Za ruku prim’ je, nek bjesni lagana,
– I žedno pij joj, pij, predivne oči.

S Ljepotom ona stanuje – s Ljepotom
Što umrijet mora; Radost ruku ima
Uvijek na usni zboreć – zbogom; potom
Slast boli bliza, da otrov ustima
Pčelinjim stvori: U hramu Naslade
Melankolije carsko je svetište,
Nevidno svima, van tom, što na jaku
Jeziku smečit grozd Radosti znade;
Moć njena će mu dušu da pritište,
Njen trofej bit će viseć na oblaku.

 

    Iako je umro veoma mlad (u Rimu, od tuberkuloze, kao i njegov brat Tom), stvorivši samo dela pripremnog perioda, dela kojima je, uglavnom, bio nezadovoljan, ostavio je dubok trag u engleskoj poetici. U toku tri do četiri godine, koliko je trajala glavnina njegovog pesničkog stvaralaštva, prošao je kroz začuđujuće veliki broj uticaja i razvojnih faza. U periodu od svoje 23. do 26. godine napisao je spev Hyperion (koji je ostao nedovršen) i tri pesme, koje se odvijaju u srednjem veku: Izabela, Uoči svete Agneze i La belle dame sans merci, kao i svoje velike ode i nekoliko soneta. Izabela (1821.) je bila neobična pesma o ljubavi, smrti i odanosti nastala po pripovetci Bokača. Narativna pesma Uoči svete Agneze bila je izvrsna priča o mladom ljubavniku koji otima nevestu iz utvrđenja njezinih neprijateljski raspoloženih rođaka. La belle dame sans merci je pesma na narodnu temu lepe i zle žene koja ima moć privlačenja i uništavanja muškaraca, pesma prožeta osećanjem strave i izgubljenosti.

Boginjo! počuj ovaj pjev bez sklada,
Iz slatkog žara i spomena draga,
Što vre – i prosti, da ti tajne sada
U uha pojem školjkasta i blaga:
Sigurno sanjah, il’ zar vidjeh danas
Krilatu Psihu otvorenih zjena?
Kroz šumu lutah, i kad ostavlja nas
Najednom miso, zatreptih ko sjena,
Videć dva bića, gdje bok pokraj boka,
U travi leže pod krovom mrmora
Lišća, a cvijeće dršće kraj žubora
Potoka laka toka:
Međ’ cvijećem svježa korijenja, a oka
Mirisnog, plavog, boje srebrn-bijele,
Purpurna pupa – ležahu duboka
Daha u travi: krila im se žele,
Ne ljube usne, al’ – zbogom – ne vele,
Ko da ih dijele meke ruke drijemne,
Cjelove prošle nadcjelivat spremne,
Kroz nježnu ljubav što sjaj zore nosi:
Krilatog dečaka poznadoh, što spava;
Ali ti, sretno, sretno grle, tko si?
Njegova Psiha prava.

Rođena zadnja, vizijo najljepša,
Olimpske vlasti svele nemilice!
Od zvijezde Feba na nebu još ljepša
Il’ večernjice – nebeske krijesnice;
Ljepšoj ti od njih nitko hram ne pruži,
Nit oltar cvijećem kiti;
Nit zbor ti nježni djevica ne tuži
Kad sat noćni hiti;
Nemaš ni frule, lutnje, glasa, kada,
U kadilniku da ti tinja,
Svetišta, luga, ni proroka, pa da
Proriče žarki san mu usna sinja.

Presjajna! prem za zavjete predane
Prekasno, kasno za zvuk lire mili,
Zborišta kad su bile šuma grane,
Kad vatra, voda i zrak sveti bili;
Ipak u dane, što daleko tako
Od sretne dobe, – ja ti krila sjajna
Nad Olimpijcim’ sveilim vidim lako
Pršit – i pjevam od zanosa tajna.
Daj, da ja budem tvoj hor, te da tužim
U noćne sate;
Tvoj glas i lutnja, frula, s kadilnika
Miris što slatko tinja;
Svetište, lug i prorok snena lika,
Kom žari usna sinja.

Jest, tvoj svećenik bit ću, hram ti dići
Negdje u tajnom mjestu svoga uma,
Gdje s granjem misli slatka bol će nići,
Ko borje šumit s vjetrom mjesto šuma;
Okolo svud će tvoj lug taman vele
Gorama divljim prekrit sve gromade
I tu će ptice, lahor, vrutci, pčele
Ljuljuškat u san na šušnju Drijade;
I tu, gdje mir se na daleko pruža,
Isplest ću od ruža
Svetište prućem mozga, koji misli,
S pupovim, zvoncim, zvijezdama bez imena,
Od sveg što mašta vrtlarica smisli,
Što gajeć cvijeće vječna je promjena:
Tu će ti biti mekana naslada,
Otvoren prozor noći
I baklja, sve što sjene misli svlada,
Da ljubav može doći.

    Rodio se u Londonu, u imućnoj porodici. Ostavši rano bez tragično nastradalog oca, Kits je tražio razne puteve kompenzacije tog gubitka. Bio je to jedan od događaja sa dubokim uticajem na njegovu psihu. Od majke je nasledio lepotu, fizičku vitalnost i intenzivnu senzualnost, ali i nažalost predispoziciju prema tuberkolozi. Tokom školovanja izučavao je prirodne i egzaktne nauke, istoriju i jezike. Čitao je Voltera i renesansne umetnike u originalu. Sa 15 godina odlučuje se za medicinu kao profesiju. Godine 1815. Kits nailazi na čoveka koji mu je za neko vreme postao duhovni otac i ideal - pod čijim je uticajem, kao početnik, pronašao izvesno mesto za sebe u svetu književnosti. Bio je to Li Hant, tada istaknuti napredno liberalni publicista, uz to esejist i pesnik. Kits se divio njegovoj političkoj hrabrosti u napadima na korumpirani režim, u listu the Examiner. Hant ga uvodi u literarno-umetnički krug i objavljuje mu prve pesme.

 

LA BELLE DAME SANS MERCI

Samotni, bledi viteže čuj me,
kud bludi korak tvoj?
Jezerom već su trske suve,
Minuo tica poj.

Viteže nesrećni, o šta te muči,
kakav te skoli jad?
Veverica već je lešnike zbrala,
prestade poljski rad.

Na čelu tvome ja ljiljan vidim,
groznice vlažan dar,
na obrazima klonulu ružu,
usahnu sve joj čar.

– Ja gospu sretoh poljima ovim,
prelepu, vile kći,
dugačkih vlasi i hoda laka,
divljina okom joj zri.

Ispletoh venac za čelo njeno,
grivne i mirisan pas,
ona me pogleda čežnjivim okom,
zajeca blag joj glas.

Popeh je tada na vranca moga,
slep za sav božji svet,
povita stasa pevaše pesmu,
vilinskih reči splet.

Korenje dade mi i divljeg meda,
i rose pitku slast,
i stranim jezikom prozborimeni:
ti si sva moja strast!

Vilinskoj špilji povede mene,
uzdah iz grudi gna,
i divlje oči, tužne joj oči
celivah sve do sna.

I tu sanjasmo na mahovini,
i snih, vaj srcu mom!
poslednji sanak koji prosanjah
na bregu ledenom.

Kraljeve, ratnike, kneževe videh.
Bleđi od smrti svi,
vikahu: „Zanavek zarobi tebe
la belle Dame sans merci!“

Njine otpale usne u tami
zijahu pretnjom zlom,
iz sna se prenuh i videh – ležim
na lednom bregu tom.

I eto zašto samotnom, bledom,
sad bludi korak moj,
mada su jezerom trske već suve
i tica minu poj.

    Mada politički svestan i angažovan, Kits u svojim velikim delima nije direktno odražavao tamne strane društvene stvarnosti svoga doba. Zbog povezanosti sa liberalnom opozicijom trpeo je mržnju i ignorisanje vlasti i kritičara. Što se odnosa prema religiji tiče, od ranih je dana bio negativan. Možda je prvi razlog za takav stav video u svom tutoru - licemernom i korumpiranom funkcioneru zvanične crkve. Isto tako, brojne smrti unutar porodice uticale su na njegovu odbojnost i neverovanje u božansku pravdu i milosrđe - crkvena zvona podsećala su ga na grobnice i izazivale u njemu odvratnost.

 

    Svetlost, radost lepotu i smisao pronalazio je u umetnosti. Umetnost je, u svim svojim vidovima, za Kitsa lično značila nalaženje lepote i stvarnih vrednosti koje se uzdižu iznad ružne i mučne svakodnevnice. To je za njega bila nasušna potreba, kojoj je intenzivno, u poslednjim godinama života strasno služio.

 

    Prva Kitsova objavljena pesma - sonet O solitude! If i must with thee dwell (1816.) otkrva tipično romantičarski zov prirode usamljenom čoveku u gradskoj teskobi. Naporan, ali izuzetno brz pesnički razvoj Džona Kitsa odražava se već u njegovoj prvoj knjizi pesama Poems by John Keats (1817.). U toku te godine počela je i Kitsova emancipacija od Hantovog uticaja. Plodnost, toplina, slasti i bogatstva što ih sva ljudska čula povezuju s jeseni oživljavaju u tri strofe Kitsove Ode jeseni, u kojoj su slike zlatne bogate godine isprepletene sa scenama iz svakodnevnog života i tradicije.

 

Doba magle, doba berićeta štedra,

drugo zrelog sunca omiljenog ti,

da skupa blaženstvom ispunite nedra

lozi oko slamnog krova što ste svi;

da jabuke pognu mahovinom grane

obrasle, da sočnost u plodu se stiče,

da krupnjaju tikve, lešnik letorast

da zajezgra slatko, i da stalno niče

pozno cveće, da bi pčele užurbane

pomislile da će večno trajat dane

toplo leto što im puni saća slast

 

        Sledi epski spev Endimion (1818.), čije izvorište pronalazi u grčkoj legendi o pastiru Endimionu i njegovoj ljubavi prema Sintiji - boginji meseca. Smisao speva se najčešće tumači kao alegorija Kitsovog estetskog kulta - služenja idealnoj lepoti ili traženja nadzemaljskih večitih istina koje prevazilaze prolaznost života. Novi spev - Hiperion, još jedno viđenje grčkog mita o Hiperionu, bogu Sunca, odražava revolucionarnu duhovnu klimu. Bio je to spev sa temom ljudskog napretka, izraz želje da vlast preuzme jedna nova generacija, neopterećena predrasudama i sebičnim interesima starih božanstava. Hiperion predstavlja Kitsovu ličnu identifikaciju sa Apolonom, koji od sanjara postaje kroz saosećanje sa drugima pesnik, a svojim znanjem i razumevanjem čitavog toka razvitka čovečanstva od smrtnog mladića postaje bog.

Boli me srce, san klonuća mori,
Ko da se napih divlje živoline,
Il’ ispih do dna opoj ponajgori,
Il’ ko da padoh Leti u dubine:
Ne jer ti usud zavidim presretni,
Već jer me sreći puna sreća tvoja,
Da ti, o šumska Drijado krilata,
Kroza splet poletni
Zelene bukve i sjena bez broja,
Proljeću pjevaš, laka i grlata.

Htio bih gutljaj vina! što je bilo
Hlađeno dugo zemlji u bezdanu,
S okusom Flore, zelen s polja pilo,
Provanse pjesmu, ples, radost sunčanu!
Oh, želim čašu vina topla, gusta,
S Juga i punu rujne Hipokrene,
Da rub joj kipi biserastim zrakom,
A purpurom usta:
Da mogu ispit, nek nevidan svene
Život mi s tobom zavit šumskim mrakom.

Daleko svenut, iščeznut, nestati
I smetnut s uma što nikad ne znade
Ti među lišćem, kako čovjek pati
I zgara čujuć gdje svak jada jade;
Gdje kljenut trese zadnje kose sijede,
Gdje mladost blijedi, kopni i umire,
Gdje mislit znači biti prepun boli,
Gdje zdvojnošću blijede
Olovne oči, gdje lijepost samire,
A ljubav sutra dočekat ne voli.

Otale! k tebi želja letjet mi je,
Bez leoparda i bez kola Baka,
Već na nevidnim krilima poezije,
Prem tu me drži, priječi misao svaka:
I već sam s tobom! noć mekoća mije,
Kraljica Luna možda je na tronu,
U krugu svojih svih zvjezdanih Vila;
Al’ svjetlosti nije,
Van te što s daškom s neba tiho klonu
Kroz zelen-tamu vrzom s bezbroj krila.

Kakvo mi ne znam pod nogama cvijeće,
Nit kakav nježni miris kiti grane,
Al’ kroz mrak svaki, što mirisan slijeće
Pogodim darak dobe rascvjetane:
Divljega voća, guštare i trave,
Bijeloga gloga, šipka i ljubice,
Što skrita lišćem vrlo brzo svene;
I kćerke ubave
Svibanjske – pjane od rose – ružice;
Mrmore baja ljetne noći snene.

I tamu slušam: nekoliko puta
U Smrt sam blagu zaljubljen gotovo,
I zvah je rimom zamišljenih ćuta,
Da splije blago disanje mi ovo;
Ljepše no ikad sad me mrijet snalazi,
U ponoć nestat bez boli u sebi,
Ti dokle poješ dušom zanesenom
U ovoj ekstazi!
Ti još bi pjevo, ja te čuo ne bi’
I na tvoj rekvijem postao bih busenom.

Rođena nisi smrtnom, vječna ptico!
Nit porod gladni, da ti zator bude;
Tvoj pjev bje slušan, što mi noćas klico,
U drevno vrijeme od cara i lude:
Možda to isti pjev je, što put nađe
U srce Rute, kada tužne zjene
U tuđem žitu, dom svoj plačuć, staja;
Pjev što često sađe
Na čarni prozor, otvoren na pjene
Opasnih mora vilinskog beskraja.

Beskraja! to je prava riječ ko zvono,
Što od tebe me zove mome meni!
Zbogom! jer mašta splest ne može ono,
Što, misle, kadar taj vilenjak sneni.
O, zbogom! zbogom! tužni pjev ti vene,
Prelazeć travnik, preko vode plije,
Do boka humka: da već na dubravam
Nijem, pokopan svene:
Je l’ to san budni il’ sanja vizije?
I nesta pjesme: – bdijem ili spavam?

    Kitsove ode s pravom spadaju među njegova najčitanija dela. U njihovoj relativno kratkoj i beskrajno bogatoj formi Kits je dao neke od svojih najboljih dela. U virtuoznoj Odi slavuju (1819.) Kits se, na dramatičan način, identifikuje sa glasom slavuja kao glasom besmrtne lepote. Kits slavi pesmu koju peva slavuj. Ona je za njega simbol vanvremenskog i beg iz sveta promena i propadanja. Kompozicija je bogata, milozvučna i ritmički raznovrsna. Lepoti i melodičnosti doprinose složena simbolika slavuja: on je idealizovano prirodno biće, simbol umetnosti (besmrtna pesma) i umetnika (smrtni pesnik).

 

   Jednako moćna Oda grčkoj vazi velika je apoteoza umetnosti, koja rešava na planu nestvarnosti nezasitu i beznadnu ljudsku čežnju za srećom i postojanošću. Ona je ujedno i himna mašti koja nadmašuje stvarnost. Kits se bavi trenutkom lepote koji u umetnosti postaje besmrtan. To je trenutak kad se lepota i istina spajaju zauvek i bez promene, trenutak kojeg nema u prolaznoj stvarnosti.

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene, i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, niti stabla će da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno;
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno;
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno,
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ljudi ti što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je,
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernoga jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava životat
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

     Mada sa ostalim odama i pokušajima na polju drame nije dosegao visine prethodnih dela, Kits ostaje jedan od najznačajnijih pesnika romantičarske epohe. Lepotu stvaralaštva njegove zrele poezije malo ko je uspeo da nadmaši. Ostaće upamćen kao veliki esteta i jedan od najvećih pisaca soneta u Engleskoj 19. veka.

 

    Iza Džona Kitsa je ostalo vanvremensko delo, težnja ka trajnosti i sva njegova senzualna toplina ljudske prolaznosti. Kao što je to pretočio u stihove njegov prijatelj Šeli: Mir, mir, on nije mrtav, samo je utonuo u san o životu. Veliki san o životu koji je svojom lirikom tako lepo naslikao.

 

 

Friedrich Hölderlin (1770.-1843.)

 

Strpljivo ćutiš, ne razumeju te ovde
Živote svešteni! Veneš i ćutiš,
Jer zalud usred varvara, avaj,
Srodnike tražiš u sunčevom svetlu,

Nežno veličanstvene duše, kojih nema!
I vreme žuri. Još moja smrtna pesma
Sluti dan, Diotima, što će te nazvati bliskom
Bogovima i junacima, i koji ti sliči.

    Nemački pesnik Fridrih Helderlin bio je jedan od najvećih mislilaca svog vremena. Podržavao je oblike klasične grčke poezije, bio je romantični vizionar koji je rekao neke od presudnih stvari o duhovnoj situaciji modernog čoveka.

 

U danima mlađim radovah se jutru

i plakah s večeri;

sad, budući stariji,

počinjem sumnjom svoj dan,

no svet i vedar

njegov mi je kraj

 

    Smatra se jednim od najvećih poetskih vizionara evropske književnosti. U filozofiji je bio poklonik idealizma, a u politici pristalica revolucije. Još kao mlad student, zajedno sa prijateljima Hegelom i Schellingom oduševljeno je pozdravljao Francusku buržoasku revoluciju 1789. godine, revoluciju koju je njegov prijatelj, filozof Hegel nazvao divnom zorom novog veka. Slavni nemački pesnik Schiller bio mu je uzor i mentor (u njegovom su časopisu objavljene prve Helderlinove pesme). Bio je pesnik čiji je poetski zanos (potaknut revolucionarnim nadahnućem) težio idealističkim vrednostima i idejama. Njegove himne, ode i elegije bile su izraz čežnje za utopijskom bezgraničnom srećom, slobodom, lepotom i mladošću čoveka ili pak odraz tuge zbog sloma pravih vrednosti čovečanstva, pre svega jedinstvene kulture antičke Helade.

Vi hodite gore u svetlu
Po mekim podovima, blaženi dusi!
Blistavi povetarci
Lako vas dotiču
Kao prsti umetnice
Svete strune.

Bez sudbine, kao usnulo
Odojče, dišu nebesnici;
Čednim očuvan
U krotkom pupoljku
Večno cveta
Vaš duh,
I blažene oči
Gledaju u tihoj
Večnoj jasnoći.

A na nama je da se ne odmorimo
Ni na jednom mestu,
Zanose se i padaju
Patnici ljudi
Slepci od jednog
Trena do drugog,
Kao voda s jedne litice
Na drugu bacana,
Godinama dole u neizvesno.

    Verovao je, idealistički, u neprolazne vrednosti epohe unutar koje lepota i razum, kao i pojedinac i zajednica nisu bili suprotstavljeni jedni drugima (Grčka božanstva). Za njegovu romantičarsku liriku priroda je predstavljala izvor opažanja i raspoloženja. Njegova znamenita prozna dela su: roman Hyperion ili Pustinjak  u Grčkoj (1797.-1799.), lirska proza u obliku pisama, nastala kao izraz romantičnih oduševljenja jednim u nizu ustanaka naroda Grčke protiv Turske, kao i drama Empedoklova smrt (1799.). Helderlinove poslednje velike pesme (elegije i himne), nastale u poodmakloj fazi pesnikove teške bolesti (bolesti koja će ga definitivno slomiti 1806. godine i ostaviti da živi pomračenog uma do svoje smrti, 1843. u Tibingenu), bile su: Arhipelag, Hleb i vino, Rajna i Svetkovina mira.

Dok sam dječak bio
Često me spasio bog
Od vike i šiba ljudi;
Zaklonjen dobro, igrah se tada
S cvijećem šumarka,
A lahori nebeski
Igrahu se sa mnom.

Pa kako srce
Bilja razveseljuješ,
Kad ti u susret
Pruža nježne ruke,
Tako si i moje srce obradovo,
Oče Helije! i kao Endimion
Bijah ljubimac tvoj,
Sveta Luno!

O svi vi vjerni
Ljubezni bozi!
Da ste znali,
Kako vas duša moja ljubljaše!

Istina, tada još ne zvah
Imenom vas, ni vi
Nikad ne nazvaste mene,
Kako se ljudi nazivlju,
Kao da se znaju.

Ipak poznavah vas bolje,
No što sam ikad poznavao ljude,
Razumjeh tišinu etera,
Riječi čovjeka ne razumjeh nikad.

Odgojilo me blagoglasje
Šumora u lugu,
A ljubiti naučih
Među cvjetovima.

U naručju bogova odrastoh.

    Njegova vizionarska poetika i refleksivna lirika, obojene duhom antike i intenzivnošću slika modernog vremena odvele su ga zauvek putevima čežnje, ideja i snova u idealistički svet bezgranične lepote, sreće, mladosti i slobode.

 

Ako je život sve sama muka, sme li čovek
Pogledati naviše i reći: takav
I ja želim biti? Sme. Dok mu na srcu
Još ima usrdnosti, čistote, čovek sebe
Srećno meri s božanstvom. Je li Bog nepoznat?
Da li je on očit poput neba? Pre ću poverovati
U ovo drugo. To je mera čoveka.
Pun zasluga, ipak pesnički stanuje
Čovek na ovoj zemlji. Ali senka noći
Osute zvezdama, ako tako mogu reći, nije čistija
Od čoveka što se zove slikom božanstva.
Postoji li na zemlji kakva mera? Ne
Postoji.

 

 

FRIEDRICH VON HARDENBERG – NOVALIS (1772.-1801)

 

Poezija leči rane što ih zadaje razum.

 

     Nemački pesnik Fridrih fon Hardenberg Novalis bio je romantičar čija se poezija kretala u simbolima i sanjarenjima. Odisala je religioznom čežnjom za smrću, a u materijalnoj stvarnosti videla simbole, šifre, mistične brojeve. Novalis je bio pesnik mističnih, sanjarskih zanosa... Smrt njegove velike ljubavi, Sophie von Lühn, koja u 15-toj godini umire od tuberkuloze, ostavila je snažan pečat na celokupno njegovo stvaralaštvo.

 

    Novalis je rođen 2. maja 1772. godine u zamku Videršted, koji je prethodno bio ženski manastir. Bio je bolešljiv, u odnosu na vršnjake zaostao u razvoju, a biografi navode da je posle nimalo mistične bolesti – teške dijareje, doživeo fizičku katarzu.

 

Jednom, kad brojke i znamenja

ne budu ključ za sva stvorenja,

kad svak što peva, ljubi, sanja

imao bude više znanja

od svakojega učenjaka,

kad svet iz dubokoga mraka

počne kroz stvarni svet da hodi

prema životu i slobodi,

kad svetlost se sa senkom spari

u pravu jasnost sviju stvari,

kad se uvidi da večna

zbivanja svetska neizrečena

u bajci i u pesmi leže –

namah će tada da se razbeže

samo od jedne reči tajne

prilike mrske i očajne

 

    Pored bavljenja književnošću i filozofijom, završio je studije prava, a potom i rudarstva. Sklon misticizmu, vrstan poeta i romantik u duši, postao je poznat i cenjen nakon pesničkog ciklusa Himna noći (1800.) i romana Heinrich von Ofterdingen (nedovršen, objavljen posthumno 1802.). Njegove Himne donose pesništvo snova i priviđenja, magičnu poeziju ezoteričnih mitova i vizionarstvo nadrealnih tekstova (francuski nadrealisti smatrali su ga svojim pretečom). Novalisova noć predstavljala je tajnu prirode u koju se uranja kao u zagonetni svet snova i on je opevao mističnim žarom svoje ekstatične poezije.

Mora li se uvijek jutro vratiti?
Ne prestaje li nikad sila zemaljska?
Nesretna djelatnost troši
Nebesku rumen noći?
Hoće li ikada tajna žrtva ljubavi
Vječito goreti?
Odmjereno bješe
Svijetlu njegovo vrijeme
I bdijenju.
Ali moć je noći izvan vremena,
Vječito je trajanje sna.
Sveti snu!
Ne usrećuj previše rijetko
One koji su noći posvećeni
U svagdanjem zemaljskom radu.
Samo te luđaci ne prepoznaju
I ne znadu ni za kakav san
Osim u sjeni,
Koju na nas bacaš, sažalno
U onom sumračju
Istinske noći.
Oni te ni ne osjećaju
U zlatnoj bujici grožđa,
U čudesnom ulju
Bademova stabla
I smeđem soku maka.

Oni ne znaju
Da si to ti,
Koji oblijetaš grudi
Nježne djevojčice
I od krila njenog stvaraš nebesa.
Ne slute,
Da iz starih priča,
Otvarajuć nebo, ti se približavaš
I nosiš ključ
Za stanove blaženih,
Šutljivi vjesniče
Beskrajnih tajna.

   Novalis je umro 25. marta 1801., od posledica tuberkuloze, kojom se zarazio, verovatno, dok je negovao prijatelja, pesnika Fridriha Šilera. Već je godinu pre toga bio težak, neizlečiv plućni bolesnik.

Wenige wissen
Das Geheimnis der Liebe,
Fühlen Unersättlichkeit
Und ewigen Durst.
Des Abendmahls
Göttliche Bedeutung
Ist den irdischen Sinnen Rätsel;
Aber wer jemals
Von heißen, geliebten Lippen
Atem des Lebens sog,
Wem heilige Glut
In zitternde Wellen das Herz schmolz,
Wem das Auge aufging,
Daß er des Himmels
Unergründliche Tiefe maß,
Wird essen von seinem Leibe
Und trinken von seinem Blute
Ewiglich.
Wer hat des irdischen Leibes
Hohen Sinn erraten?
Wer kann sagen,
Daß er das Blut versteht?
Einst ist alles Leib,
Ein Leib,
In himmlischem Blute
Schwimmt das selige Paar. –
O! daß das Weltmeer
Schon errötete,
Und in duftiges Fleisch
Aufquölle der Fels!
Nie endet das süße Mahl,
Nie sättigt die Liebe sich.
Nicht innig, nicht eigen genug
Kann sie haben den Geliebten.
Von immer zärteren Lippen
Verwandelt wird das Genossene
Inniglicher und näher.
Heißere Wollust
Durchbebt die Seele.
Durstiger und hungriger
Wird das Herz:
Und so währet der Liebe Genuß
Von Ewigkeit zu Ewigkeit.
Hätten die Nüchternen
Einmal gekostet,
Alles verließen sie,
Und setzten sich zu uns
An den Tisch der Sehnsucht,
Der nie leer wird.
Sie erkennten der Liebe
Unendliche Fülle,
Und priesen die Nahrung
Von Leib und Blut.

      Tajanstveni svet pesnika Novalisa, zagonetan i višeznačan, smešten između hermetičnog simbolizma modrog cveta i nadrealiznih poetskih vizija snova, pretočen je njegovim jedinstvenim nadahnućem u zanosnu i iracionalnu liriku.

 

HEINRICH HEINE (1797.-1856.)

 

Jedna jaka crna barka

na turobni jedri put

u njoj ćute poniknute

straže mrtvog, ko kam krut.

Lica snena, otkrivena,

leži mrtav pesnik bled;

Još dva modra oka s odra

u sjaj neba dižu gled.

Sa dna zvoni kao boni

verenice nimfe klik,

a valovi o čun ovi

lome se ko bol i krik

 

    Hajne je rođen 13. decembra 1797. u Dizeldorfu. Između 1807. i 1814. pohađa licej, kojim rukovode katolički sveštenici. Nakon neuspešnog bavljenja bankarstvom i trgovinom, provodi neko vreme na univerzitetima u Bonu, Getingenu i Berlinu. Uz obrazovanje, piše pesme i biva rado viđen u kulturnim krugovima. Godine 1822. objavljuje zbirku Pesme, a potom, naredne godine, i prvo prozno delo Pisma iz Berlina.

 

Imaš biser, dijamante

i sve za čim svet uzdiše;

Ti najlepše oči imaš-

moja mila, šta ćeš više?

Tvoje mile, divne oči

iz srca mi izmamiše

bezbrojne i večne pesme –

moja mila, šta ćeš više?

Tvoje mile, divne oči

mnogim bolom mene biše:

ti me njima upropasti –

moja mila, šta ćeš više?

 

    Godine 1823. dovršava tragedije Almanzor i Viljem Ratklif, a dve godine kasnije, nakon što doktorira na Univerzitetu u Getingenu, piše pesme Severno more i Slike s putovanja. Usledila je 1827. godine izvanredna zbirka Knjige pesama. Ne nalazeći u tadašnjoj Nemačkoj odgovarajućeg mesta za sebe, prelazi u Pariz (1831.), gde živi kao slobodan pisac.  Hajne je romantičarsku lirsku pesmu doveo do savršenstva izražajne i jasne forme. Njegova je poezija osećajna i senzualna, duhovita i zajedljiva, a on sam spada u krug angažovanih romantičara - uz Bajrona, Puškina i našeg Jovana Jovanovića Zmaja.

 

Sedeli smo zajedno i pili ko braća,

pričali o uzvišenim tajnim predmetima,

uzdisali i grlili se,

i on me preobrati da verujem u ljubav-

ispih u zdravlje najljućih neprijatelja,

i svim lošim poetama oprostih,

kao što će jednom i meni oprostiti-

rasplakah se od pobožnosti, i najzad se

otvoriše preda mnom dveri spasa,

gde dvanaest apostola, sveta vinska burad,

propovedaju ćutke, a ipak razumljivo za sve narode.

To su ljudi!

Neugledni spolja, u drvenim kaputićima,

oni su iznutra lepši i blistaviji

od svih gordih levita u hramu

i Irodovih pratilaca i dvorana

zlatom okićenih, u purpur odevenih-

nisam li uvek govorio

da nije među sasvim prostim ljudima,

ne, nego u najboljem društvu

neprestano živeo nebeski kralj!

    Hajnrih Hajne je bio pesnik ljubavne i revolucionarne poezije, poema, proze sa izrazito lirskim ali i publicističkim osobinama, feljtona i putopisa. Revolucionar u duši i po temperamentu, Hajne se oduševio julskom revolucijom u Parizu 1831. godine i odmah otputovao u Pariz. To je istovremeno bilo i njegovo bekstvo od terora i progona u domovini.  

Baš prekrasan je bio maj
I sva je narav cvala,
Kad u mome je srcu
I ljubav prolistala.

Baš prekrasan je bio maj,
Sve ptičice kad poju.
Tad priznao sam njoj
Svu čežnju, žudnju svoju

    Najviše domete ostvario je u ljubavnoj lirici. On je izraziti romantičar i pesnik svetskog bola ali je i prvi raskinuo sa romantikom i okrenuo se realističkoj satiri snažnog političkog naboja, gorčine i žuči. U tim satirama, punim ironije i sarkazma, on izvrgava kritici nemačko društvo i život u njemu, iskazuje mržnju prema lažima i lažnim vrednostima. Zbog svega toga, zbog svog jevrejskog porekla i simpatija prema Francuskoj, došao je u sukob sa otadžbinom koju je voleo: u Nemačkoj su zabranjene ne samo knjige koje je objavio nego i one koje će tek objaviti; otišao je pred terorom u Francusku i tamo ostao do kraja života - umro je u Parizu posle osmogodišnje teške bolesti. U Parizu je i sahranjen.

Danas, draga, reci meni:
nisi l‘ možda lik iz snova
što ga sparnih letnjih dana
rodi mašta pesnikova?

Ali ne, ustašca takva,
takvu čar što okom gori,
tako milo, slatko čedo –
pesnik ne zna to da stvori.

Baziliske i vampire,
gadne akrepe i guje,
takve nemani iz bajke
žar pesnikov oblikuje.

Ali tebe, podlost tvoju,
lik što milim sjajem gori,
i taj lažljiv pogled smerni –
pesnik ne zna to da stvori.

    Njegova ličnost bila je vrlo složena, slojevita, ponekad protivrečna, ali dosledna do kraja u svom osnovnom opredeljenju: ljubav za ugnjetene i vernost ideji slobode i ravnopravnosti - bio je i do kraja ostao revolucionar u društvenom delovanju i lirskom pevanju. Bio je osećajan, pravdoljubiv i human; živa priroda, smeo i borben; duhovit, vispren i sarkastičan; čovek sete i melanholije ali i mračnog očajanja; čovek umetnosti, lepote i poezije ali i neumorni borac za istinu, pravdu i dostojanstvo; razneženi romantičar zadojen zavičajnim predanjima i realistički slikar tiranije, neslobode i laži; svoju domovinu je mrzeo i voleo: mrzeo je sve ono što ga je odvelo u izgnansgvo, voleo je Nemačku kakvu je video u svojoj viziji. Hajneov burni život je bio neprestana borba sa tirannjom, neslobodama i progonima.

Noću kraj mora, divljega mora

stoji mladić, već čovek,

grudi punih sete, glave pune sumnji,

i turobnim usnama pita vale:

o, razrešite mi zagonetku života,

prebolnu drevnu zagonetku,

o kojoj već mnoge glave mozgahu,

glave pod kapama s hijeroglifima,

glave pod turbanom i pod crnom bereom,

glave pod perikama i hiljade drugih

jadnih, znojavih ljudskih glava-

recite mi: šta znači čovek?

Odakle dođe? Kuda li ide?

Ko boravi gore na zlatnim zvezdama?

Mrmore vali mrmorom večnim,

duva vetar, lete oblaci,

svetlucaju zvezde ravnodušno i hladno,

a jedna luda čeka odgovor

 

    Nakon putovanja i bavljenja novinarstvom, objavljuje treći deo Slika sa putovanja, Romantičarska škola i spis Ludvig Berne. Usledili su potom zbirka Nove pesme (1844.), i epovi Nemačka- zimska bajka i Atta Troll (1847.). Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme.

Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijih, proslijih ljeta.

Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noći i vjetar
S radosti mojom i bijedom.

Zginuše kao i magla
I plave zvijezdice tako,
Uz koje sam radosno pjevo,
Uz koje sam jadovno plako.

I ljubav, ah, tako moju
Vjetar je sobom uzo!
Daj se i ti rasplini,
Stara, samotna suzo!

    Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine.

Kraj tanana šedrvana
Gde žubori voda živa
Šetala se svakog dana,
Sultanova ćerka mila.

Svako veče jedno momče
dolazilo tu da šeta,
Kako vreme prolazilo;
Sve je bleđe, bleđe bilo.

Pitala ga jednog dana
Sultanova ćerka mila:
“Kazuj robe, odakle si,
iz plemena kojega si?”

“Ja se zovem El Muhamed
iz plemena starih Azra
Što za ljubav život gube
I umiru kada ljube.”

    Naredne godine teško oboleva. Objavljuje još jednu zbirku pozne lirike Romancero (1851.). Umire 17. februara 1856. godine. Sahranjen je na pariskom groblju Monmartr. Ostao je jednim od najvećih pesnika Nemačke - liričar i romantičar izvanredne osećajnosti, duha i prefinjene izražajnosti.

 

Jedna se odroni zvezda

sa svoje visine jasne!

Ono je ljubavi zvezda

što tamo pada i gasne.

Sa jabuka stabla

padaju hrpe cveta,

vetri stižu i tim se

igraju, vesela leta.

Labud ribnjakom kruži

i peva, i pesma zvoni

sve tiše, i pevač beli

u grob vodeni roni.

Sve je nemo i mračno!

Cvet je razduvan ceo,

zgasla je zvezda i s pesmom

potonu labud beo

 

Ja ne znam šta treba da znači

te tako tugujem,

o nekoj starinskoj priči

jednako umujem.

Tu mirno protiče Rajna,

hladno je, hvata se mrak!

Na vrhu od brega igra

poslednji sunčev zrak.

A na tom bregu se vidi

lepote devojke stas;

Ona sva u zlatu blista,

i zlatnu češlja vlas.

Sa zlatnim češlja je češlje m,

i peva još uz to,

a glas od pesme zvuči

silno i čudesno.

Lađara u malom čunu

njen divlji zanosi ton;

na stene ne gleda dole,

već gore gleda on.

I sad lađaru i čamcu

ja mislim da je kraj:

A sve to sa svojom pesmom

učini Lorelaj

 

MIHAIL JURJEVIČ LJERMONTOV (1814.-1841.)

 

Protiču valovi jedan za drugim,

pljušte uz potmuli huk;

Prolaze ljudi u grupama dugim

jedan za drugim, uz muk.

Slobodni val mesto studeni neće

ni topli podnevni zrak;

Ljudi bi dušu... al’ iz nje još veća

izbija studen i mrak!

 

     Mihail Jurjevič Ljermontov bio je ruski pesnik i oficir, prognanik (zbog pesme napisane povodom Puškinove smrti bio je izgnan na Kavkaz 1837. godine). Ubijen u dvoboju u 27.godini. Tipičan romantičar, melanholičan i maštovit.

 

Sa tugom gledam život našeg pokolenja!

Budućnost mu je prazna, il se mutno sivi,

pod bremenom od sumnji, mučnih otkrovenja,

u neradu će ono starost da doživi.

Još kolevka nas prebogata spaja

s očevim greškama i košmarom u glavi,

život nas muči već, ko ravni put bez kraja,

ko gošćenje na tuđoj slavi.

Za zlo i dobro sramno ravnodušnim,

pre boja, želja za bojom će nam splasti,

prema opasnosti sramno malodušni

i roblje prezreno smo ispred vlasti...

Isušili smo um od nauke besplodne,

krijući, ko da ih od bližnjih treba spasti,

najlepše nade naše, glasove blagorodne

neverovanjem ismejanih strasti

 

     Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je 2. oktobra 1814. u Moskvi. Otac mu je bio iz osiromašene plemićke porodice koju je u 17. veku osnovao Škotski došljak. Kada je imao tri godine umrla mu je majka. Njegova baka i otac nisu se slagali pa je brigu o njemu ipak na kraju dobila njegova baka. Njihov je sukob uticao na mladog Mihaila te se već od malih nogu povlačio u sebe. Često bolesnog, baka ga je vodila u toplice na Kavkaz. Bio je očaran lepotom kavkaskog gorja, a zavičaj mu se toliko dopao da ga je spominjao i opisivao u mnogim svojim delima. Svoje stvaralaštvo započeo je pod uticajem Puškina i Byrona, a pisao je drame, romane i pesme. Kao romantičarski pisac pisao je o ruskoj prošlosti i tragičnim junacima, osuđivao je tadašnje društvo i veličao snažne ljudske karaktere.

U čas života teški,
Kad tuga dušu mori,
Molitvu jednu čudnu
Napamet srce zbori.

Blagodetna je sila
U žive reči zvuku,
U toj lepoti svetoj
Zaboravljam svu muku.

Sa duše breme pada,
Daleko j‘ sumnja jako –
I verujem, i plačem,
I lako mi je, lako

    Sa Ljermontovom ruski romantizam doseže vrhunac. Postao je poznat po svojoj gnevnoj retoričkoj pesmi Pesnikova smrt (1837.), napisanoj povodom Puškinove smrti. Zbog njenog buntovnog duha i optužbi upućenih caru i dvoru, Ljermontov je kao mladi ruski oficir prognan na Kavkaz, koji mu je, kao i mnogim ruskim romantičarima, pružio motive planinske prirode, junačkog otpora osvajačima, istočnjačke egzotike i neobičnih legendi. Na Kavkazu, nakon dvoboja, mladi buntovni pesnik okončava život pogibijom u 27. godini ( ponovila se sudbina koja je zadesila i Puškina – zbog otpora carskoj samovolji i nepravdi, obojica mladih pesnika ginu u nameštenim dvobojima).

 

Pogibe pesnik! – rob poštenja –

pade od laži što svet toči.

S metkom u srcu, pun ogorčenja,

zanavek gordo sklopi oči...

Ne izdrža mu čista duša

uvrede koje spletka krije,

ne htede gadni svat da sluša

Sam je, ko i pre...i ubijen

I šta sad? Radujte se... čista duša,

da trpi više nije hteo,

zgasnu ko baklja, genij blistav,

sjajni je venac slave sveo

 

    Za razliku od Puškinove vedrine, njegova je lirika bila pretežno zloslutna i turobna, prepuna tuge. Razočaranje savremenicima (u odnosu na slavnu rusku prošlost i pobedu nad Napoleonom – pesma Borodin (1837.)) pretočio je u stihove pesme Duma (1838.), spev Boljar Orša ili pak Ismail-Bej.

 

I mučno i tužno, i skim da se nevolja deli

kad dušu obuzima seta?...

Da, želje!... Šta vredi da večno i zalud se želi?

Dok leta proleću – sve najlepša leta!

Da voliš?... No koga?... Na tren ti se – ne troši snaga,

a ne može na večna vremena.

Zaviriš u sebe? – Od minulog nema ni traga,

ni muka, ni radosti nema.

A strasti? – Ta pre ili posle ta bolest će luda

pred razumom ostati mala;

I život, kad trezveno pogledaš okolo svuda –

toliko je prazna i glupava šala

 

    Njegova lirska poezija izražavala je romantičnu čežnju za slobodom i pobunu protiv sredine koja ga okružuje i sputava. Vlastitu usamljenost transponovao je u dirljivu liriku ruske duše – bio je senzibilni pesnik (pod uticajem  bajronovskog romantizma) koji nema kome ruku da pruži i poput usamljena jedra sam očekuje bure što imaju nadoći, padajući ponekad u rezignaciju i nalazeći smirenje napaćenoj duši u molitvi.

 

U podnevnom žaru ravnog Dagestana

s olovom sred grudi ležao sam ja;

duboko mi jošte pušila se rana,

kap po kaplja krvi teče s nje i sja.

Ležao sam samac na pesku ravnine,

oko mene stenja dizao se dom;

a sunce je žeglo žute im vršine

i peklo me, al’ ja spavah mrtvim snom.

Sanjao sam bio obasjani plamom

noćni pir u daljnom zavičaju mom;

gde me žene mlade, sve u cveću samom,

u govoru živo pominjale svom.

U veseli govor ne stupajuć s njima

zamišljena jedna sedela je tu;

njena mlada duša podala se snima –

Bog bi znao šta je zanimalo nju?

Sanjala je bila ravan Dagestana,

trup joj poznat ležo u dolini toj,

sred grudi mu pušna crnela se rana,

a krv hladnom strujom lila se po njoj

 

    Posebno su značajna tri njegova velika speva: Mciri (1840.), Demon (1842.) i Pesma o caru Ivanu Vasiljeviču, mladom opričniku i hrabrom trgovcu Kalašnjikovu (1837.) , u kojima njegov duh prognanstva i usamljenosti personifikuje svetsku bol – Weltschmertz evropskih romantičara i rezigniranih duša sveta.

 

Kad mi životom zavlada

i srcem pline jad,

da duša muke savlada,

molitvu čitam tad.

I neka snaga blažena

iz sazvučja tog gre,

lepota sveta tražena

mi odiše iz nje.

Sve sumnje tad isterujem,

i teret s duše čak –

i plačem ja, i verujem,

i život mi je lak

    U vojnoj školi sukobio se s oficirom Martinovom i 15. jula 1841. Ljermontov umire u dvoboju u podnožju planine Mašuk. Ljermontov je stajao nasmešen, s pištoljem podignutim uvis, kad ga je Martinov pogodio ravno u srce. Iza svoga kratkog, ali burnog života ostavio je opus od preko 400 pesama, 26 poema i pesničkih pripovesti, 5 drama i 2 nedovršena romana.

Sam u noći idem prema drumu,
Što kroz maglu ljeska se u gori.
Sad pustinja nijemo sluša boga,
I sa zvijezdom zvijezda sada zbori.

Veličanstvom sijaju nebesa.
Plavim sjajem nebo zemlju zali.
Što to bolno osjeća mi srce?
Čeka l‘ nešto il za nečim žali?

Ne nadam se ničem od života,
Niti žalim za ičim, što minu.
Samo mira tražim i slobode,
Zaspat žudim – nestati u tminu.

Al ne žudim hladni san mrtvaca;
Zauvijek usnut ja bih htio tako,
Da mi život u grudima dršće
I da grudi dišu mi polako.

Da noć i dan, mazeći mi uho,
O ljubavi slatki glas mi zbori,
Da nada mnom silan, vječno zelen,
Stari hrast se njiše i šumori.

 

GIACOMO LEOPARDI (29.06 1798.- 14.06 1837.)

 

Drag mi vazda beše taj usamljen breg

i živica ova koja mom pogledu

najdalji deo vidika sakriva.

Ali tu sedeći i gledajući nad njim

prostranstva beskrajna, ja najdublji mir

i tišinu nadzemaljsku zamišljam,

i srcem skoro strepim.

I, huk vetra slušajući,

međ biljkama ovim, ja tišinu

neizmernu s ovim glasom

poredim i na večnost mislim,

na minulo vreme i sadašnje, živo,

i na zvuk mu.Tako

u beskonačnost se misao utapa,

i brodolom meni drag je na tom moru

 

     Đakomo Leopardi, veliki je italijanski pesnik, jedno od najblistavijih imena evropske poezije, najnežniji pesnik Italije, umetnik koji je svojim setnim stihovima ponirao u dubine i ponore ljudske duše isijavajući na površinu najtananije lirske slike. Rođen je 1798. u mestu Rekanata. Odrastao je fanatično učeći i široko se obrazujući, koristeći ogromnu biblioteku bogatog oca, grofa. Pored književnosti, bavio se filologijom, lingvistikom i filozofijom, uz poznavanje nekoliko jezika.

 

    U jedanaestoj godini piše svoj prvi sonet - pesmu Hektorova smrt, bavi se prevođenjem, esejistikom i istorijskim spisima. Godina 1818. prelomna je u njegovom stvaralaštvu - njegova ogromna erudicija eksplodira tada u poeziji. Leopardi piše dve pesme – Italiji i O Danteovom spomeniku, rodoljubivog i slobodarskog izraza. Nagoveštaj u promeni pisanja vidi se u dve pesme nastale početkom 1819. godine, neobičnih naziva: Za jednu ženu nepokretnu od duge i smrtne bolesti i O smrti jedne žene koju je sa njenim plodom ubio ljubavnik rukom i umećem jednog hirurga.

 

Tvorevina ljudska kratko traje

i mudrost nepobitnu izreče Homer stari,

u sazvučju je priroda lišća i ljudskoga roda.

Ali tu mudru izreku malobrojni u srcu prihvataju.

Nemirnoj nadi, plodu mladoga srca, svi pružamo utočište.

Dok još klija cvet mladosti našega života,

tašta i ohola duša uzalud smišlja bezbroj slatkih misli,

ne očekujući ni smrt ni starost;

i nimalo se ne brine o bolestima jak i zdrav čovek.

Ali neuman je onaj što ne vidi kako mladost ima brza krila,

i da je kratak put od kolevke, pa do smrti.

Ti blizak da kročiš nogom na kobni prag kraljevstva mrtvih,

svagdašnjim radostima

svoj kratki život posveti

 

   Ulogu pesnika u ljudskom društvu Leopardi je tumačio na sledeći način: Dobre pesme jednako razumeju oni koji imaju imaginaciju i osećaj kao i oni koji su lišeni tih darova. Na taj način oni prvi uživaju u takvim pesmama, dok ih drugi ne osećaju, čak i ne razumeju kako se može u njima uživati. Ponajpre zbog toga jer nemaju sposobnosti ni raspoloženja da ih pesnici ganu ili zanesu. Uz to, iako dobro razumeju reči, ne shvataju istinitost i očevidnost ovih osećaja: srce im otkriva samo one strasti, dojmove i pojave i tome slično koje pesnik opisuje. Oni to zaista doživljavaju na taj način, pa pesnikove reči, iako su jasne, a oni ih dobro razumeju, ipak njima ne predosećaju one stvari i istine koje ostalima predosećaju. Takvi, shvatajući reči, ne shvataju pesnika.

    Svojstveno je delima genija da onda kad prikazuju na jasan način besmislenost zbivanja, kad očito pokazuju ili čine da se oseti neizbežna nesreća u životu, kad čak izražavaju najstrašnija osećanja, tad ta dela doista i jakom duhu koji se nalazi u stanju krajnje potištenosti, razočaranja, ništavnosti spleena i obeshrabrenosti, s obzirom na sam život ili čak u najgorim i najsmrtosnijim nesrećama (bilo da imaju u sebi značaj duhokih i jakih strasti ili nečega drugog) -uvek služe kao uteha, raspaljuju entuzijazam, pa čak ako i ne predosećaju drugo osim smrti, spašavaju mu barem za trenutak smisao za život koji je bio izgubio. I tako ono što je neko doživeo u stvarnosti tišti i ubija dušu, ali kad to doživi u imitaciji, u umetničkom delu - ili na neki drugi način, tad čovek otkriva svoje srce i ponovo oživljuje. To se događa ako je pisac koji je opisao i osetio vrlo snažno ispraznost iluzija, ali je u dnu duše ipak sačuvao iluziju pa nam pruža jak dokaz kad vrlo pažljivo opiše ispraznost samih iluzija. Na sličan način je i čitaoca, iako je razočaran samim sobom i doživljajem samog čitanja, ipak pisac zaneo, i to onom iluzijom i obmanom koje se skrivaju u najskrivenijim dubinama duše, jer ih je samo doživeo. Sam osećaj nepopravljive ispraznosti i laži svake lepote i veličine opet je neka lepota i veličina doživljaja što ispunja­vaju duh, kad se upravo ta spoznaja nalazi u delu nekoga genija.

 

    U odori hroničara Leopardi daje tanana razmišljanja o lepoti i mladosti koje smrt gasi. I baš te godine se događa njegova potpuna promena tj. prelaz iz antičkog u moderno stanje. Nastaje period u kojem je stvorio najviše svojih najlepših i najboljih pesama. Septembra 1819. piše čuvenu Beskonačnost, a potom i druge idile: Mesecu, Veče prazničnih dana, San, Usamljeni život i skicira pesmu Usamljeni modrokos. Upravo kroz pesmu Usamljeni život, svojevrsnu simfoniju osamljeničkog života, pesnik Leopardi daje svoje moćne i bolne slike čovekovog bega od nakaznosti civilizacije i lažnog napretka. Paralelno, sve do 1822. nastaju i njegove najveće kancone: Anđelu Majiju, Za svadbu sestre Paoline, Pobedniku u igri s loptom, Brut mlađi, Proleće, Poslednja Safina pesma, Himna patrijarsima. Godine 1823. piše Svojoj dragoj, čime se zaključuje prvi period njegovog stvaralaštva. Bavi se prevođenjem i daje časove latinskog i grčkog.

 

Svaki primer ljudske podlosti

odmah mi gnušanjem ispuni dušu.

Od ovog oholog doba,

što se hrani taštim nadama,

što voli brbljanje, a ne voli vrline;

tako ludog da korist ište,

a ne vidi da život

zbog toga postaje sve uzaludniji;

od njega osećam se veći.

Rugam se mišljenju ljudi; a šarenu svetinu

što ne mari za lepe misli,

i tvog dostojnog potcenjivača, gazim

 

Sestre Ljubav i Smrt,

u isto vreme stvorila je sudbina.

Ničeg drugog tako lepog

nema svet ovde dole, nemaju zvezde.

Od ljubavi rađa se dobro, rađa se najveće zadovoljstvo

što se može naći u vaseljeni;

Smrt svaki veliki bol, svako veliko zlo ništi.

Ona je prelepe devojčica, slatko ju je videti,

nije ona takva kakvom je slika plašljivi svet,

često uživa da prati Ljubav to detence.

I zajedno lete nad smrtnim životom,

prve su utehe svakog mrtvog srca

 

    Krajem 1828. godine nakon seoba u Bolonju i Firencu, Leopardi stiže u Pizu, gde započinje svoj drugi pesnički period Velikih idila, pišući jednu od svojih najliričnijih pesama Silviji, kao i Preporod. U jednoj od najlepših ljubavnih pesama svih vremena - Silvija, ogledaju se sve snažne filozofske misli Đakoma Leopardija, zajedno sa njegovom nežnošću i saosećanjem prema devojci koja je umrla prerano. Kao svaka neiscrpna inspiracija velikih pesnika, počev od Beatriče i Laure, pa do Isidore Dankan i Lenke Dunđerski i mnogih drugih pesničkih muza kojima nikad nećemo saznati ime, i lik i sudbina ove nesrećne devojke postali su besmrtni, iako je ona bila jednostavna devojka iz siromašne porodice koju je Đakomo nekad posmatrao sa prozora. Platonska, neuzvraćena, obostrana, večna, zabranjena, suđena.

 

    Ljubav je ta pokretačka energija koja čini da svi postanemo pesnici i da se pronađemo u pesmi ili romanu, koja menja naš pogled na svet i od koje sve postaje lepše i vedrije, onda kad neopisiva bujica osećaja razdire naše telo koje postaje premalo za jedno tako veliko osećanje. S druge strane, ona može biti najveće razočaranje i patnja, ako nam sudbina okrene leđa. Tada je teško pronaći krivca, prizivamo smrt i proklinjemo čitav svet. U ovakvim trenucima su nastale najpoznatije ljubavne pesme, kada su pesnici svoj ogroman bol i prazninu u srcu preslikavali na hartiju i mastilom koje se razmazivalo od suza pisali posvetu ženi koja je za njih bila i biće čitav svet. Možda nisu znali da će na taj način izgraditi spomenik svojoj ljubavi kome će se diviti čitaoci i mnogo vekova kasnije.

Silvija, sećaš li se još uvek
Onog vremena tvoga života na zemlji,
kada ti je u nasmejanim i stidljivim očima
sijala lepota?
A ti si, radosna i zamišljena
na prag mladosti kročila.

Čuo se po mirnim odajama
i ulicama okolo
tvoj neprestani poj,
dok si se ženskim poslovima bavila
sedeći zadovoljna
zbog onog dolaska koji si tako dugo zamišljala
bio je mirisni maj, a ti tako
provodila si dane.

Ja ostavljah katkad
učenje i knjige,
mladosti moje obeležja
na kojima najviše trošijah sebe,
na vrhu sa ograde očeve kuće,
uši okretah ka zvuku tvoga glasa
i ka brzoj ruci
koja je vezla tešku tkaninu.
Divio sam se mirnom nebu,
pozlaćenim ulicama i vrtovima
i tamo u daljini moru, i ovde brdu.
Smrtni jezik ne reče nikad
Ono što sam osećao u grudima.

Kakve blage misli,
kakvu nadu, kakvu ljubav, o moja Silvija!
Kakvim nam se tada učini
ljudski život i sudbina!
Kada me obuzme tolika nada,
bol me preseče
gorak i neutešan
i učini da opet bolujem zbog nesreće svoje.
Prirodo! Prirodo!
Zašto ne ispuniš
ono što obećaš?
Zašto tako obmanjujes decu svoju?

Pre no što zima sasuši zemlju,
tajnom boljkom oborena i pobeđena,
ti umre, o jadna!
I ne vide cvat godina svojih,
ne laskaše tvome srcu slatke hvale
čas crnih vlasi,
čas zaljubljenih i stidljivih pogleda;
nit’ s tobom druge o prazničnom danu
o ljubavi govorahu.

Ubrzo zatim umre
i moja slatka nada, i mojim godinama
sudbina uskrati mladost.
Ah, kako si, kako si nestala,
draga drugo mojih mladih dana
Moja oplakana nado!
Zar je ovo taj svet? Zar su ovo
razonode, ljubavi, događaji
o kojima toliko govorasmo mi?
Ovo li je sudbina ljudskog roda?
Na pojavu pravog, ti si,
jadna, pala; a prstom si
hladnu smrt i goli grob
Izdaleka pokazivala.

    Leopardi prikazuje jednu nevinu, čistu i dečačku ljubav, koja je, stidljivo se krijući iza prozora, ostala platonska za pesnika koji nije poznavao zadovoljstva čula. Njegova poezija je lišena erotskih prikaza, obrisa njenog tela i sličnih motiva kojima su pesnici poput D’Anuncija hranili svoju maštu. Leopardi je pisao na iskren i jednostavan način o onome što je video, darujući svom pogledu onu tananu posebnost koju svako srce daje očima zaljubljenoga. Najnežniji pesnik Italije ne daje nikakav opis fizičke lepote devojke, po tome vidimo da se on zaljubio u njenu dušu, kao što se samo pesnici mogu zaljubiti. Jedini nagoveštaj imamo u njenim očima i crnoj kosi, sve ostalo je prepušteno mašti čitaoca. Silvija postaje simbol nesrećne i završene mladosti, koja se povezuje sa mladošću pesimističnog pesnika, podređene najvećem neprijatelju čoveka: prirodi. Ona je ta koja obmanjuje, ruši i ubija. Ne samo da je Silviji uskratila sve radosti najvedrijeg perioda života, već je na taj način ugasila sve snove pesnika i oduzela mu bezbrižnu mladost. Za Leopardija je priroda ravnodušna i nemilosrdna gospodarica protiv koje je on nemoćan da se bori. Čini se da je priroda (smrt) još okrutnija kada razdvaja zaljubljene; setimo se Orfeja i Euridike, Paola i Frančeske. Ovo iskustvo dovodi pesnika do zaključka o varljivom i bolnom svetu, u kom je bolje živeti bez lažne nade. Njegov pesimizam postaje sve veći – najveće razočaranje dolazi posle najvećeg nadanja. Rušenje mladalačkih sanjarenja prati povlačenje u još veću setu. Pesnik prisilno odrasta i shvata da ovaj svet nije onakav kakvim nam se predstavlja, da će sve lepote jednom nestati, da će svim radostima doći kraj i da će ostati jedino sećanje i nostalgija za nekim boljim bezbrižnim vremenima u kojima nije prozreo svu okrutnost sudbine. Najveći kontrast i u pesmi i u životu je između iluzornih nadanja sanjara i pada u surovu realnost, u kojoj se ne možemo snaći jer smo još nenaviknuti na zemaljski korak i ponašanja posle hoda po nebesima. Nekada je bolje ne spoznati ljubav i ne stvoriti velika očekivanja i nadanja jer će se u nekom trenutku sve srušiti i biće nam žao što smo uopšte iskusili sve te lepote kada ih više ne možemo imati.

Prošla je oluja:
čujem ptice što se raduju i kokoš
vratila se na cestu
i ponavlja svoj stih. Evo vedrina
probija tamo sa zapada, nad brdom;
rasčišćuju se polja,
a jasna u dolini ukazuje se rijeka.
Svako srce se veseli, sa svih strana
opet se žamor budi,
običan rad se nastavlja.
Zanatlija je stao na vrata
s poslom u ruci pjevajuć,
i gleda vlažno nebo;
izlazi ženica, okljevajuć da zahvati
vode kišnice nove,
a povrćar ponavlja
od staze do staze
svoj svakodnevni povik.
Evo se vraća sunce, evo se smiješi
na brežuljcima i dvorcima. Obitelj
otvara, prozore, terase, trijemove
i, kako bježi cestom, čuješ daleku
praporaca zveku: škripe kola
putnika koji nastavlja svoj put.

Veseli se svako srce.
Kad se, ko sada, život mili?
Kad se s tolikom ljubavi
predaje čovjek svom radu?
Kada se manje sjeća svojih jada?
Il' poslu vraća? Il' novu stvar započinje?
Naslada, kćerka jada,
isprazna radost, što plod je
prošloga straha, zbog kojeg se trgnuo
i strepio pred smrću
taj što je život prezirao;
zbog čega, dugo trpeći,
zlopatio se svijet,
hladan, šutljiv, izmožden,
drhtao, videć kako
krenuše da nas vrijeđaju
gromovi, vjetar, oblaci.

O, prijazna prirodo,
zar to su tvoji darovi,
zar su to ugodnosti
koje ti pružaš smrtnima? Izbavit se patnje
nama je uživanje.
Ti jade prosipaš neštedimice; bol
sama po sebi dolazi, a ono malo
slasti što, čudom čudesnim, katkad se rodi
iz tuge, velik je dobitak! Ljudski rode
drag vječnicima! ti si odveć sretan
ako odahnut možeš
od nekog bola, blažen
ako od svakog bola izliječi te smrt.

   Novembra 1828. vraća se u Rekanati. Nastaju pesme: Uspomene, Tišina posle oluje, Subota na selu, Usamljeni modrokos, a, po mnogima, svoju najbolju pesmu Noćna pesma jednog pastira lutalice u Aziji napisao je aprila 1830. godine. Tada zauvek napušta Rekanati. Muče ga loše zdravlje, finansije i nesrećna ljubav prema Fani Tarđoni Toceti, kojoj je posvetio pesme Konsalvo, Sebi, Ljubav i smrt, Aspazija. Godine 1831. objavljuje u Firenci svoje najznačajnije delo Pesme, koje će ga načiniti drugim pesnikom Italije, uz slavnog Dantea Aligijerija. Uprkos narušenom zdravlju, Leopardi i dalje piše. Radi na obradi Misli (objavljena posthumno 1845.) i pesmi Novovernici. Dve poslednje pesme koje je napisao bile su Zalazak meseca i Žuka ili cvet pustinje.

 

   Umro je u kući prijatelja, advokata Antonija Ranijerija 14. juna 1837. godine, ostavivši svetu neke od najlepših, ikad napisanih pesama, setna lirska sazvučja tonova koja svojom nestvarnom lepotom kroz vreme govore ljudima o tajnama duše satkanim u stihove. 

 

Reci mi, o meseče, šta vredi pastiru njegov život,

vaš život vama zvezdama?

Reci mi: kuda cilja ovo moje kratko lutanje,

čemu tvoja besmrtna putanja?

Ako je život nesreća zašto da ga podnosimo?

Nevini meseče, takav život smrtnika jeste.

Ali, ti smrtan nisi, i možda malo mariš za moje reči.

Ipak, ti, večni hodočasniče, što si tako zamišljen,

možda ti shvataš ovo zemaljsko življenje,

patnju našu, uzdisanje, šta znače;

šta znači ovo umiranje, ovo poslednje bledilo našeg lica,

i nestati sa zemlje, i rastanak od našeg društva koje smo voleli.

A ti svakako razumeš uzroke stvari,

i vidiš plod jutra,večeri, nemog, beskrajnog toka vremena

Čemu tolika svetla?

Šta radi beskrajni vazduh, i ta duboka beskrajna vedrina?

Šta znači ova neizmerna samoća? I ko sam ja?

Tako sa sobom zborim: ne mogu da otkrijem nikakav smisao,

nikakav cilj, tome neizmernom i divnome svemiru,

i bezbrojnim živim bićima;

zatim tolikom radu, tolikom kretanju svake nebeske,

svake zemaljske pojave,

što kruže neprestano, da se opet vrate na polazište.

Ali, ti sigurno, besmrtni mladi meseče, sve znaš.

Ja ovo znam i osećam, da će od večnog kruženja,

da će od mog krhkog bića,

neko dobro ili zadovoljstvo možda imati drugi;

za mene život je zao

Možda, krila da imam da u oblake poletim,

i brojim zvezde jednu po jednu,

ili kao grom lutam od vrha do vrha,

bio bih srećniji, slatko stado moje,

bio bih srećniji, meseče sjajni.

Ili možda je moja misao

daleko od istine kada posmatra tuđu sudbinu:

možda je u bilo kom obliku, bilo kome stanju,

u leglu ili kolevci,

koban dan rođenja svakome ko se rodi

 

 

ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN (1799.-1837.)

 

Voleo sam vas; moja ljubav stara

još uvek, možda, spi u srcu mome.

Al zašto ona nemir da vam stvara?

Ja nisam rad žalostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadežno,

pun strepnje i pun ljubomorne boli,

voleo sam vas iskreno i nežno:

Nek Bog da, tako drugi da vas voli

 

     Aleksandar S. Puškin veliki je ruski pesnik, dramatičar i prozaik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.Veliki liričar, osećajan i misaon, pesnik velikih zanosa i tanani posmatrač života.

 

Vreme, je druže moj, spokojstvo srce prosi,

za danom leti dan i svaki časak nosi

života delić svoj, života delić krt;

tek spremat se da živiš, a gle, najednom smrt!

Na svetu mesto sreće sloboda i mir postoje,

već davno udes nov privlači srce moje,

već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,

daleku obitelj i nasladu uz trud

 

   Puškin je rođen u neimućnoj, obrazovanoj, aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovič Ganibal, koga je u Carigradu kupio srpski grof Sava Vladislavić Raguzinski, trenutno na poslu za cara Petra. Grof Sava je njegovog pradeda poklonio caru po povratku u Rusiju, koji ga je potom i prisvojio za svoje kumče Petra Velikog. U ranom detinjstvu o Puškinu su se starale dadilje i učitelji francuskog jezika. Znanje jezika je razvijao među članovima nižih slojeva. 1811. godine je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu, koju je pohađao do 1817. godine.

Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
To krov od nje ostarjeli
slamom nama zašumi,
to ko putnik zakašnjeli
u okna nam udari.
Naša stara kolibica tužna,
tamna samo spi.
A što li mi, o starice,
uz okance šutiš ti?
Il od bure zavijanja
umorna si, druže moj,
il vretena tvog zujanja
opio te tihi poj?
Pijmo, dobra drugo naša,
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.
Poj mi pjesmu kako j’ ptica
preko mora živjela.
Poj kako je djevojčica
zorom vodu nosila.
Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
Pijmo, dobra drugo naša
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.

   Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Puškin je brzo uplivao u liberalne političke vode i zbog revolucionarnih pesama je poslat u egzil u južnu Rusiju (zvanično je samo premešten po dužnosti), gde je ostao od 1820. do 1823. Nakon toga je godinu dana proveo u Odesi, gde mu je cvetao društveni život, a upustio se i u dve afere sa udatim ženama. Međutim, pošta mu presreće pismo, u kojem iskazuje pozitivan stav prema ateizmu. Puškin je po drugi put proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje svoje majke – Mihajlovsko. Njegovi pesnički počeci i sazrevanje bili su pod uticajem klasicizma, ali je uticaj evropskog romantizma, pre svih slavnog engleskog slobodoljubivog pesnika i buntovnika Byrona vremenom prevagnuo – slobodarski duh procvao je u elegiji Ugasila se svetlost dana (1820.).

 

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,

neće ga načeti zaborava zub,

čelom se ponosnim uzneo nepokoren

nad Aleksandrov ratni stub.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom

van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.

Slavan ću ostati dok traje sa planetom

bar jednoga pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,

pomenuće me svud naroda njenih krug –

Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,

Finac i Kalmik, stepa drug.

Lirom sam bodrio svih dobrih težnja glas

u veku okrutnom opevao slobodu,

za sužnje uvek zvao spas.

Najveću zapovest o, muzo, verno sledi –

Hvala i kleveta spokojno slušaj zbor,

ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,

i sa glupakom mani spor

 

     Na prognaničkom, buntovnom jugu Rusije (Krim i Kavkaz), pod uticajem Byrona i ustaničke Evrope (slobodarskih pokreta – Grčka, Srbija) prve polovine 19. veka, nastaju njegove bajronovske južne poeme – Karađorđevoj kćeri (1820.), Elegija (1823.), lirsko-epski spev Kavkaski zarobljenik (1822.), motivisan borbama ruske vojske na Kavkazu, zatim Bahčisarajska česma (1824.), posvećena poljskoj plemkinji zarobljenoj na tatarskom Krimu, i romantičarski, odmetnički spev Cigani (1827.).

 

Mada je nekad teško breme,

u pokretu su kola laka.

Kočijaš smeli, sedo vreme,

sedi i vozi bez prestanka.

Ujutru skočimo u kola

i, spremni na sve što će biti,

preziruć’ mir i čari stola,

vičemo brže...(majku li ti!).

Ali u podne tako nije.

Rastreseni smo; sad nas brinu

i usponi i provalije.

Vičemo: lakše, budalino!

Dok naša kola jure isto,

pred veče već smo ravnodušni:

dremamo do svog konačišta –

a vreme tera konje zdušno

 

    Nakon sloma dekabrističkog ustanka u carskoj Rusiji, godine 1825., Puškinov zanos i romantičarska pobuna se lagano smiruju – on se okreće vlastitoj unutrašnjosti i pesničkoj nezavisnosti, suprotstavljen gomili, caru i društvu tog vremena. Nastaje njegova čuvena pesma Pesnik i gomila (1829.). Njegova lirika postaje misaonija i višeslojnija. Od romantičarskih on se okreće nacionalnim zanosima – od Poltave (1829.), epskog Evgenija Onjegina (1833.).

 

Pesnik po strunama preleće

prstima svojim zaneseno.

On peva – pred njime se kreće

nadmeno narod neprosvećen:

sluša ga odsutno i nemo.

Tupa se rulja sumnjom guši:

,, Zašto taj peva tako zvučno?

Zalud nam šašoljeći uši,

kakvom nas cilju on to vuče?

O čemu zvoni? Šta nas uči?

Zašto nam srca rije, muči,

kao čarobnjak neki da je?

K’o vetar zuji pesma rodna,

al’ je ko vetar i besplodna:

kakvu nam korist ona daje?“

Narode beslovesni, ćuti.

Ti, robe nuždom opsednut!

Dosta je roptanja tog meni,

ti si crv zemlje, ne sin neba,

samo bi –ćar – na kilo treba

za te kip Belvederski da se ceni.

Gledaš može l’ da služi čemu.

Šta je to bog – šta tebi važi?

Kuhinjski lonac ti je draži,

može se kuvati u njemu.

Ne, ako si neba izabranik,

ako si božiji izaslanik,

kako da koristiš nam – znaćeš.

Ispravljaj srca svoje braće,

jer mi smo malodušni, kvarni,

bestidni, zli, neblagodarni.

U srcu hladni, škrti, ružni,

klevetnici, glupaci, sužnji.

Nosite se – zar je delo

spokojnog pesnika za vas!

Tonite u svoj razvrat smelo,

vas neće taći lire glas!

Vi ste odvratni, k’o groblje,

te vaše gluposti i zlobe

dosad su mogle da podmire

kamhije, hapse i sekire.

Dosta već jednom, bezumnici,

u vašem gradu na ulici.

Čisti se smeće – blago svetu! –

Al’ smetnuo s uma svoje mesto,

žrtvovanje i sveti presto,

zar žreci kod vas metlom metu?

Nismo za obična pregnuća,

nismo za korist, bitke puke,

mi smo rođeni za nadahnuća,

za molitve i slatke zvuke

 

    Njegov čudesni život tragično se okončao u dvoboju. Dvoboj je održan 8. februara 1837. Na jednoj strani je stajao slavni ruski pesnik, Puškin, a na drugoj D’Antes, osoba koju je Puškin optužio za zavođenje njegove žene (Natalije Gončarove, koju je oženio 1831.). Dvoboji su bili česta pojava u Rusiji i prihvatljiv način, iako godinama nezakonit, branjenja časti među ruskom aristokratijom. Prvo bi pucao jedan učesnik, pa zatim drugi, ukoliko je u stanju. Prvi metak je opalio D’Antes. Pogodio je Puškina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pištolj i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen. Puškin je zatražio da zameni pištolj, što mu je i dozvoljeno. Opalio je, ali je metak je samo okrznuo D’Antesa. Puškin je ubrzo prenet u krevet, gde je doktor pokušao da mu sanira ranu. Ipak, Aleksandar Sergejevič Puškin je preminuo dva dana kasnije, 10. februara 1837..

Voleo sam vas, moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
– Nek bog da tako drugi da vas voli.

    Svojim slobodarskim i nacionalnim nadahnućem, te mnogostrukošću stilova i tonaliteta, Puškin je vremenom postao nacionalna pesnička veličina Rusije, poput Getea u Nemačkoj ili Mikijeviča u Poljskoj. Široku rusku dušu napojio je strasno na izvorištima romantičarske lirike, nadahnuvši je, još jednom, slobodarskom neugasivom iskrom besmrtnosti.

 

Cvet lišen mirisa i sveo

u jednoj knjizi nađoh ja

i maštanja se niz ispleo

u mojoj duši željnoj sna:

kojeg je prolećnoga dana

cvao, koliko, na kom tlu?

Da li ga ubra ruka znana

i zašto li ga stavi tu?

Na nežni sastanak da seća,

na rastanak, taj davni jad,

na tihu šetnju usred cveća

kroz tihi dol i šumski hlad?

Da li su on i ona živi,

gde li ih sada krije svet?

Ili su sveli već i sivi

kao taj nepoznati cvet?

 

VICTOR HUGO (1802.-1885.)

 

Kraj nemirnih vala, videh jednog dana,

sa jedrima širom,

brzi brod ovijen vetrom sa svih strana,

zvezdama i virom;

Slušao sam, nagnut nad nebeski bezdan,

što uz drugi gusne,

jedan glas, al nisam kroz prostor ozvezdan

video mu usne:

Pesniče, dobro je! čelo ti se zari,

ti sanjaš uz vale,

i vadiš iz mora mnoštvo čudnih stvari

što su na dno pale!

More, to je Gospod, što, sreća il tajna,

svu kob nosi dovek:

vetar, to je Gospod: Gospod, zvezda sjajna:

a brod, to je čovek

 

    Verovatno najveći francuski pesnik svih vremena, vođa romantičarskog pokreta u Francuskoj. Pesnik velikog verbalnog i formalnog talenta, čovek koji je hteo da u svojoj poeziji obuhvati sve aspekte ljudskog iskustva, celokupnu ljudsku i kosmičku istoriju. Religiozan, politički napredan, liričar i nacionalni pesnik. Pisac velike mašte, Viktor Igo.

 

Na žalu sam jedne ja zaspao noći.
Vjetar me probudi; otvorivši oči,
Vidjeh, izišavši iz bunila svoga,
Danicu što u dnu neba dalekoga
Kroz bjelinu nježnu, neizmjernu sjaše.
Odnoseć nevrijeme bura odmicaše.
Pahuljom oblaci postajahu sivi.
Sjaj to bješe jasni, što misli, što živi;
Stišavao udar vala je u hridje;
Kanda duša neka kroz biser se vidje.
Uzalud još noćne vladale su tmine,
Božji osmijeh užga nebeske visine.
Vršak je jarbola svjetlost posrebrila;
Na crnomu brodu bijela jedra bila;
Jato galebova, stojeć na strmini,
Pozorno gledalo zvijezdu u daljini
Ko nebesku pticu iz iskre rođenu;
Ocean, ko narod, motreć sjajnost njenu,
Bučeć posve tiho, k njoj se primicao
Ko u strahu da je ne bi odagnao.
Neiskazana ljubav rosila iz zraka.
Do nogu mi tresla vlat se trave svaka,
Ptice su čavrljale usred svojih gnijezda;
Cvijet mi uzbuđen reče: sestra mi je zvijezda.
I dokle svoj veo podizahu sjene,
Čuh glas što sa zvijezde stizaše do mene:
-Ja sam ona zvijezda, koja prva hodi,
U koju u grobu vjeruju, što vodi.
Sijah vrh Sinaja, sijah vrh Tajgeta;
Stijena sam ognjena, zlatna, odapeta,
Ko iz praćke Božje, na crn obraz tmuše.
Ja podižem snova svijet koji je srušen.
O narodi, ja sam plamna poezija.
Blistah vrh Dantea, blistah vrh Mojsija.
Ljubav za mnom lava oceana tjera.
Stižem. Nek ustaju krepost, hrabrost, vjera!
Mislitelji, dusi, na tornjeve hajte!
Otvor’te se vjeđe, a zjenice sjajte,
Zemljo, buni brazdu, žiće, vrevu vrati,
Na noge, spavači! – onaj što me prati,
Što me šalje poput prethodnice svoje,
Anđeo Sloboda, div Prosvjeta to je!

 

     Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u gradu Besanson kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.

O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.
Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.
Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…
Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.

 

    Šarl Bodler, francuski pesnik, jedan od rodonačelnika modernizma i simbolizma, nazvao je Igoa genijem bez granica, odajući priznanje velikanu francuske i svetske književnosti, koji je svojim pesmama, romanima, dramama i esejima obeležio stvaralaštvo 19. veka, osvetlivši svojim kreativnim, harizmatičnim i inspirativnim romantičarskim duhom jednu nezaboravnu pesničku epohu. U literaturi je aktivno i stvaralački učestvovao više od pola veka, snažno se angažujući u borbi za novi književni pokret – romantizam, koji će ogromnim talasima zapljusnuti obale Evrope prve polovine 19. veka.

 

Večeras je sunce za oblake zašlo

a sutra će doći bura, noć i veče,

pa prozorje svetlo sa maglicom sivom,

pa dani, pa noći: vreme stalno teče.

Ti će dani proći.Kao roj će proći

preko mora i reka i bregova nagih,

preko gustih šuma, u kojima noću

šumi tužna himna pokojnika dragih.

Bregovi i reke ostariti neće,

nanovo će listom zalistati gore,

i srebrna reka, tekući iz brega,

uticaće opet u široko more.

A ja, sve to više tonući u tugu,

ja ću poći grobu koji mi se sprema,

a svet ovaj ceo, ogroman i krasan,

osetiti neće da mu nečeg nema!

 

    Odrastajući uz majku, vatrenu rojalistkinju, u jednom od najburnijih perioda Francuske istorije (doba Revolucije i Napoleonovih osvajanja), Igo već u 17. godini osniva časopis Conservateur litteraire. Godine 1822. izdaje prvu zbirku pesama. Njegov život obeležiće brojne porodične tragedije. Postaje akademik 1841. godine, zatim se i politički angažuje. Nakon državnog udara 1851. godine prinuđen je da napusti zemlju. Za vreme dugog izgnanstva nastavlja borbu protiv diktatora i mnogo piše. Vremenom postaje priznati književnik – branitelj obespravljenih, borac protiv tiranije i simbol mučenika, omiljen u vlastitom narodu. Romantičarski duh uliva mu silnu, beskompromisnu i stvaralačku energiju – njegovo društveno angažovanje snažno se prepliće sa literarnim stvaralaštvom.

A šta ćemo, kažu oni,
Kada ćun taj brzo tone
I kada nas pandur goni?
– Vi veslajte, kažu one.

Ali kako, kažu oni,
Da se suze sad ne rone,
Kako mržnji da odzvoni?
– Vi spavajte, kažu one.

Kako da nam, kažu oni,
Bez napitka budu sklone
Lepe žene? – Glas im zvoni:
– Vi volite, kažu one.

    Nakon trijumfalnog povratka iz izgnanstva, postaje neka vrsta nacionalne svetinje i institucije. Poređenje sa slavnim imenima, poput Dantea, Petrarke, Miltona, Šekspira. nije izostalo. Uprkos ideološkim i političkim lutanjima Igo ostaje velikan Francuske književnosti, pesnik za sva vremena. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu Šatobrijan ili ništa i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja.

Ceux qui pieusement sont morts pour la patrie
Ont droit qu’à leur cercueil la foule vienne et prie.
Entre les plus beaux noms leur nom est le plus beau.
Toute gloire près d’eux passe et tombe éphémère ;
Et, comme ferait une mère,
La voix d’un peuple entier les berce en leur tombeau !

Gloire à notre France éternelle !
Gloire à ceux qui sont morts pour elle !
Aux martyrs ! aux vaillants ! aux forts !
À ceux qu’enflamme leur exemple,
Qui veulent place dans le temple,
Et qui mourront comme ils sont morts !

C’est pour ces morts, dont l’ombre est ici bienvenue,
Que le haut Panthéon élève dans la nue,
Au-dessus de Paris, la ville aux mille tours,
La reine de nos Tyrs et de nos Babylones,
Cette couronne de colonnes
Que le soleil levant redore tous les jours !

Gloire à notre France éternelle !
Gloire à ceux qui sont morts pour elle !
Aux martyrs ! aux vaillants ! aux forts !
À ceux qu’enflamme leur exemple,
Qui veulent place dans le temple,
Et qui mourront comme ils sont morts !

Ainsi, quand de tels morts sont couchés dans la tombe,
En vain l’oubli, nuit sombre où va tout ce qui tombe,
Passe sur leur sépulcre où nous nous inclinons ;
Chaque jour, pour eux seuls se levant plus fidèle,
La gloire, aube toujours nouvelle,
Fait luire leur mémoire et redore leurs noms !

Gloire à notre France éternelle !
Gloire à ceux qui sont morts pour elle !
Aux martyrs ! aux vaillants ! aux forts !
A ceux qu’enflamme leur exemple,
Qui veulent place dans le temple,
Et qui mourront comme ils sont morts !

    Već od prve pesničke zbirke – Ode i različite pesme (1822.), Igo se hrabro zalaže za slobodu inspiracije i umetnosti. Balade (1826.) predstavljaju snažne pesničke slike, u duhu srednjovekovnih trubadura i hrišćanskih rapsoda. Orijentalke (1829.) neočekivanim kontrastima i bogatstvom fantazije bave se helenskim temama i oduševljavaju se ustankom Grka protiv Turske( byronovski polet i bunt), dok Jesenje lišće (1831.) donosi povratak pesnika vlastitom svetu i doživljajima. U tom su duhu i naredne dve zbirke: Sutonske pesme (1835.) i Unutrašnji glasovi (1837.), kao i Zracima i senkama (1840.). Intimna i subjektivna, Igoova lirika u toj fazi stvaralaštva je pomalo setna i posvećena ljubavi, prirodi, porodici i vlastitoj patnji. Nezadovoljstvo crkvom i monarhijom pretvara se vremenom kod mladog pesnika u otvoreni bunt i raskid – romantičara Igoa svet sve više ispunjava tugom i on se okreće prirodi, njenoj lepoti i skladu. Viktor Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi zabranjenih knjiga. Borba protiv mraka, tiranije i nepravde postaje, pored poezije, glavnim ciljem Viktora Igoa.

Oh! mir mi dajte! Čas je kad ispod kruga tmuše
Magluštine horizont isprekidani guše
A džinovsko svetlilo crveni se i mre,
Kad zlato brežuljaka prekriva hume crne,
Kao da ovih dana, dok je jesen tiho trne,
Zarđaše od sunca i kiše krošnje sve.

Oh! ko će da dočara, da stvori iznenada
Onamo – dok u hodnik sumračje meko pada
A ja se na prozoru prepuštam snima, sam –
Mavarsku varoš neku, blistavu, neviđenu,
Što poput vatrometa rasplamtelog u trenu
Zlatnim vršcima zdanja probija maglen pram!

Nek iskrsne preda mnom, nek izmami iz mene
Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene,
Nek mi u oči sine magični odraz njen,
I dok se u stišanom žamoru dugo gasi,
Neka mi ljubičasti horizont moj ukrasi
Hiljadom kula, kao čipkasta duga sen!

    Usledio je potom duži period stvaralačke tišine, a zatim se pojavila gnevna politička satira Les Chatimens (1853.), obračun sa francuskim despotom (Napoleon III), koji je izdao republikanske ideale i okrutno uzurpirao prava naroda. Igoov bes pokreće silnu pesničku energiju. Kontemplacije (1856.), obeležene njegovim panteizmom i premišljanjem o duši (koja, po njemu, prebiva u svim stvarima) predstavljale su ogromnu zbirku refleksivne i elegične poezije. Legende vekova (1859.) ostaju nedovršene (zajedno sa Kontemplacijama, Krajem Sotone i Bogom trebala je da tvori jedinstven ciklus). One su zamišljene kao poslednja reč Igoovog pesničkog rada i umovanja. Igoova namera je bila opevati svetsku istoriju od postanka do tadašnjeg vremena i prikazati način na koji se ljudi od mraka izdižu ka idealu.

 

    Zbirke pesama iz pedesetih godina 19. veka označile su vrhunac Igoovog pesničkog stvaralaštva i imaginacije, stvarajući od njega jednog od najvećih francuskih poeta i vizionara. Nakon njih je usledio niz dela manjeg pesničkog dometa: Popevke ulica i lugova (1865.), Strašna godina (1872.), Umeće kako biti deda (1877.), Papa (1878.) i opsežna zbirka Četiri vetra duha (1881.).

Lepota i smrt su dve velike stvari,
što sadrže mnogu sen i svetlost sjajnu;
Dve obilne sestre, pune strašnih čari,
Skrivajući istu čudnovatu tajnu.

O glasovi, oči: crne, plave žene!
О biseri nežni što vas ljulja more!
Ја mrem а vi sjajte, budite voljene.
О vi svetle tice, usred mračne gore!

Judita, naša je sudba skoro ista,
što se ne bi reklo, poredeć nam lice:
Sav bezdani svemir u oku vam blista;

Мoja duša krije zvezdan ponor ceo;
susedi nebeski mi smo, gospođice,
Pošto lepi vi ste a ja ostareo.

    Kao pesnik rodoljubivih, religioznih, socijalnih, filozofskih i ljubavnih tema, pesnik političkih satira čija je poezija prožeta moćnim duhom barikada, kao i nenadmašni vizionar ogromne imaginative moći, romantičar, Viktor Igo, postao je nenadmašni poetski stvaralac koji je svojim duhom obeležio čitavu jednu uzburkanu i slobodoljubivu epohu. Romantičarski, buntovni duh barikada još uvek je živ, pre svega u srcima istrajnih i vernih, onih koji iskreno i duboko osećaju i najdalje mogu da vide, nikad ne odustajući i u svakom porazu videći deo nove slobode.

 

 

 

   Dva veka kasnije, svet o kome su pevali i protiv čijeg zla i besmisla su ustali potonuo je znatno dublje u vlastitu laž, licemerje, brutalnost i cinizam, dovodeći i ono malo lepote i ljudske duše do mraka neprepoznatljivosti i iščeznuća. Uprkos svemu, romantičarski duh i dalje živi u srcima još poneke senzibilne osobe koja nije odustala ili se prepustila cunamiju destrukcije i trulog kompromisa koji zarad ničega okreće glavu i nečinjenje smatra opravdanjem. Mentalno ropstvo, tupost i odsustvo lepote, lirskog tananog nadahnuća najgora su kletva za poslušnost i sebičnost, prilagodljivost zlu koje na kraju ne oprašta nikom. Blejkova izreka da Bog hrani hrabre lavove uteha je i nada za bilo koju vrstu žrtve, početak puta u neizvesno, ali... čemu život bez dostojanstva, lepote, nadahnuća, iskrenosti, vere, empatije, ljubavi i vrednosti koje se deleći umnožavaju i čine srećnim sve nas- nesebično, bez otimanja i unesrećivanja drugih ljudi.

 

   Ranohrišćanska vatra žrtvovanja zarad ideala i vere i njena večna baklja u rukama društva sada već mrtvih pesnika romantizma  svetlost su mraku bezdušnog, podmuklog sveta koji grabeći napred i otimajući od budućih pokoljenja nestaje u vlastitom mraku - bez ljubavi, lepote i sreće, zatrpan gomilama materijalističkog zagušljivog smrada. Korak koji još nedostaje do slobode i sreće svih nalazi se u svakom od nas i niko ga drugi umesto nas ne može učiniti. Dovoljno je samo malo volje, snage, strpljenja, hrabrosti i ljubavi.

 

 

by Dragan Uzelac, nadrealni romantik i levičarski oberiut, maj 2013.