SPLEEN PROKLETIH PESNIKA SIMBOLIZMA (book about poetry)

 

SPLEEN PROKLETIH PESNIKA SIMBOLIZMA

    Između 1850. i 1880. godine na francuskoj književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i senzibilnijim moralnim čulom. Bili su to pre svih Bodler, Rembo i Verlen, pisci koji su poeziji poklonili apsolutnu ljubav, tako da ništa drugo za njih nije postojalo. Odbacili su sklonost svojih prethodnika prema realizmu i naturalizmu, favorizovali snove, vizije i asocijativne moći mašte. Duboko su verovali da svrha umetnosti nije predstavljanje stvarnosti već pristup većim istinama sistemskim rastrojstvom čula kako je to objašnjavao pesnik Artur Rembo. Simboliizam je potekao iz pobune pesnika protiv krutih konvencija koje su regulisale i tehniku ​​i temu u tradicionalnoj francuskoj poeziji, što je vidljivo u preciznom opisu poezije. Simbolisti su želeli osloboditi poeziju od njezinih izlagačkih funkcija i formalizovnog govorništva kako bi umesto toga opisali prolazne, neposredne senzacije čovekova unutrašnjeg života i iskustva. Pokušali su dočarati neizrecive intuicije i percepcijske utiske čovekova unutrašnjeg života i preneti temeljnu tajnu postojanja vrlo ličnom upotrebom metafora i slika koje bi, iako im nedostaje precizno značenje, ipak prenele stanje pesnikova uma i dale naslutiti mračno i zbunjeno jedinstvo neizrecive stvarnosti.

    Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Osobena pariska boemija, pre svih ostalih, utonula u mit i duh jednog jedinstvenog soja ljudi (koji su svesno odbacivali isprazni konformistički svet i njegove vrednosti, zarad vlastite slobode i blagodeti duše) predstavljala je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive jer su se odomaćile i postale prihvaćene kao jedine moguće. Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali. San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu. Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah. Prezrevši postojeće društveno stanje, sredinu koja ne razume umetnost i, skučena u sopstvena izmišljena pravila, odbacuje širinu misli i slobodu ponašanja, umetnici su u kafani i društvu jedni drugih tražili utočište – prostor gde mogu da razmene misli sa sebi sličnima, i da u vinu i apsintu potraže nadahnuće i oslobode umetnički duh. Slatko vino i gorka duša čudnovato su se stapali u jedinstven ukus boemstva. Uostalom, ni sami nisu preterao bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti. Iako su boemski pokret stvorili pisci, slikari, glumci, novinari vremenom je on postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama. Ubrzo su počeli da mu pristupaju i novi članovi, mahom studenti i usto neretko iz imućnih buržoaskih porodica. Oni bi, privučeni slobodom i autentičnošću boema, napuštali porodične poslove, programirane karijere i pristupali otpadničkim grupama buntovnika. Boemima su pripadali  gotovo svi uspešni umetnici Pariza jednog burnog vremena, slikari impresionisti, legende kao što su bili Mone, Renoar, Mane (koji je svojim monumentalnim delima sačuvao duh pariskih kafea, duh Monmartra, duh boemštine sa lica mesta, mesta zločina), kompozitori poput Kloda Debisija, pesnici simbolizma, među njima i Pol Verlen koga je nekim drugim putem poveo Artur Rembo (vunderkind koji je uspeo da sablazni i same boeme), dadaisti, nadrealisti, mnoštvo slikara koji su činili duh boemskog, umetničkog Pariza  poput Salvadora Dalija i Pabla Pikasa, pesnici Lorka i Apoliner, nihilistični pisci poput Džojsa, Skota Ficdžeralda, Henrija Milera, Ežena Joneska, Beketa, Hemingveja, filmaša neponovljivog duha Luis Bunjuela i čitav Francuski novi talas predvođen legendarnim Godarom i Trifoom, beskompromisni Emil Sioran svojim mračnim tonovima, spleenom sveta, a potom i novi buntovni pokret – francuski egzistencijalisti.

Pesnik uživa tu neopisivu privilegiju, da može na svoj način biti on sam i bilo ko drugi. On, kad hoće, ulazi u svačiju ličnost, kao one duše koje lutaju i traže telo. Za njega je jedinoga sve otvoreno; i ako se čini da su mu izvesna mesta zatvorena, to je zato jer njegove oči nalaze da ona nisu vredna posete. Samotan i zamišljen šetač otkriva posebnu opojnost u toj pričesti u opštosti. Onaj ko lako osvaja gomilu, poznaje grozničava oduševljenja kakva nikada neće doživeti ni egoist, koji je zatvoren kao kovčeg, ni lenjivac, koji je povučen kao mekušac. On prima sva zvanja, sve radosti i sve nevolje koje mu pruža prilika, kao da su njegove. Ono što ljudi zovu ljubav, vrlo je sićušno, vrlo ograničeno i vrlo slabo, kad se uporedi s ovom neizrecivom orgijom, s ovom svetom prostitucijom duše, koja se potpuno podaje, s ovom poezijom i dobrotvornošću, koja nije unapred proračunata, a iskazuje se prema bilo kome nepoznatome, koji slučajno prolazi, pisao je Bodler u Spleenu Pariza.

   Društvo ih je osudilo tj. proklelo, odakle je usledio i opšti naziv za sve njih - prokleti pesnici. Istovremeno, i sami pesnici su sebe smatrali prokletima jer su bili rastrgnuti između pritisaka svakodnevnice, realnosti, i želje da se dosegne zadati ideal. Bili su simbolisti koji su svoju umetnost temeljili na duhovnom (simboličkom, apstraktnom) prikazu sveta. Poezija prokletih pesnika nikoga nije ostavljala ravnodušnim, iako je u sebi nosila svojevrsnu tamu - spleen, tužno raspoloženje, sumornost, opšte gađenje prema svemu. Bodlerova zbirka stihova Les Fleurs du mal (1857; Cveće zla) predstavljala je katalog osobina koje će se pojaviti u spisima kasnijih simbolističkih pisaca: individualizam do mere mizantropije (uz odbacivanje svih dotadašnjih religioznih, društvenih i moralnih vrednosti), perverzni erotizam, fascinacija egzotičnim, ekstremni cinizam, okultno poštovanje prema moći jezika i nostalgija za duhovnom domovinom koja postoji izvan vidljivog sveta. Bodler je bio rastrgan između dvaju svetova, spoljašnjeg i unutrašnjeg. Stvorio je novu vrstu poezije unutar koje je spajao sva čula sa slikama pariskih ulica. Te su slike predstavljale trenutke ljudske bede, smrti, a na kraju i potpunog fizičkog raspadanja. Njegove su pesme stvarane putem sinestezije boja, mirisa i zvukova. U sebi je osećao i znao šta treba i šta želi, a silno je hteo pronaći čistu i istinsku sreću, život koji će ga u potpunosti ispunjavati i hraniti njegovu glad za slobodom. Spolja, u stvarnosti, društvu u kojem je morao živeti su bila druga pravila, ona koja je stvaralo samo društvo. Bodler nije prihvatao konvencionalnost, on je jednostavno bio drugačiji od ostalih, sam protiv većine. On je bio jedan od retkih koji su zaista videli stvarno stanje ljudi i života na ulici. Usudio se staviti sve te slike na videlo u obliku pesama u prozi. Bodler je književnik koji je započeo novu eru u književnosti. Krenuo je novim putem, suprotno od svih drugih. Usudio se prikazati sliku stvarnosti bez ulepšavanja. Usudio se pokazati život u svoj svoj punoći – lepoti i nakaznosti, samo onakvim kakav zapravo jeste.

    Simbolistički pokret formalno je pokrenut 1886. godine, kada je pesnik Jean Moreas (1856. - 1910.) objavio manifest u glavnim pariskim novinama Le Figaro. Moreas je simboliku opisao kao: neprijatelja podučavanja, deklamacije, lažne osetljivosti, objektivnog opisa. Simbolična poezija nastoji zaodenuti Ideju u primetan oblik koji uprkos tome neće biti krajnji cilj sam po sebi, ali koji, iako služi za izražavanje Ideje, ostaje podložan tome. Ideja, sa svoje strane, ne sme dopustiti da joj se oduzme raskošni oblik vanjskih analogija; jer suštinski karakter simboličke umetnosti nikada nije dosezanje same Ideje. U skladu sa tim, u ovoj se umetnosti prikazi prirode, postupci ljudi, svi konkretni fenomeni ne bi manifestovali; to su samo pojave uočljive čulima kojima je suđeno da predstavljaju svoje ezoterične afinitete s iskonskim idejama.

      Portreti i prikazi pesama pomentih francuskih pesnika koji slede duhovna su inicijacija u jedan čudesan poetski svet, remboovski uvid u činjenicu da je istinska poezija suština života i da je autentični život ujedno najviša i najuzbudljivija poezija.

 

CHARLES BAUDELAIRE (1821.- 1867.)

 

    Šarl Bodler rodonačelnik je francuskog i evropskog modernog pesništva, esejista, kritičar i teoretičar simbolizma. Zanimalo ga je samo bavljenje poezijom – Potonuti na dno ponora, Pakao ili Nebo, zar je to važno?, Na dno Nepoznatoga da bi se sve pronašlo novo!.

 

Progoni me Demon kroz moja bespuća,
Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluća,
Ispunjava mi dušu čežnjom večnog bluda.
Znajuć da Umetnost ljubav mi je prava,
Uzme katkad oblik divnog ženskog bića,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na beščasna pića.
Vodi me daleko od Božjega oka,
Bez daha i lomna, na pučinu sinju
Dosade što zjapi pusta i duboka;
Baca mi u oči smušene od bdenja
Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!

 

  Šarl Bodler je rođen u Parizu 9. aprila 1821. godine. Njegov otac, visoki državni službenik i amaterski umetnik, preminuo je tokom Bodlerovog detinjstva 1827. godine. Sledeće godine, njegova majka, Karolina, koja je bila trideset četiri godine mlađa od njegovog oca, preudala se za potpukovnika koji je kasnije postao francuski ambasador na različitim plemićkim dvorovima. Bodler je imao blizak i složen odnos sa svojom majkom. Rekao je: Volio sam svoju majku zbog njene elegancije. On joj je kasnije pisao: U mom detinjstvu je postojao period strastvene ljubavi prema Vama. Njegov očuh je bio strog, ali je ipak brinuo za Bodlerovo vaspitanje i budućnost.

 

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela kinje,
krmimo milu grižu savesti kao svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičaru,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandzu staru.

Poput gustoga roja crva što grobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gamiže,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća silazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i požar još spleli
njišu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al’ to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al’ tu gde su skakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri,

ima jedan još većma ružan, prljav i zao!
I mada niti ropće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao:

zove se Cama! – Dok je nevolje suze prate,
nargile ona puši i sneva gubilište –
ti znaš, o čitaoče, to nežno cudovište
– dvolični čitaoče – nalik na mene, – brate!

 

    Bodler se obrazovao u Lionu, gde je bio prisiljen da boravi u pansionu, daleko od svoje majke (čak i za vreme praznika) i prihvati očuhove stroge metode, što uključuje i zabranu odlaska kući. Prisećajući se tih godina, napisao je: Zgrozim se kada pomislim na te godine, na tužno detinjstvo, samoću u srcu. U četrnaestoj godini Bodlera su u njegovom razredu opisivali kao mnogo preciznijeg i različitijeg od drugih njegovih kolega učenika. Bodler je bio nestalan u svojom studijama, ponekad je bio marljiv, a ponekad lenj. U osamnaestoj godini, Bodler je opisan kao uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan. Bio je neodlučan kada je reč o njegovoj budućnosti. Rekao je svome bratu: Ja ne osećam da imam neko zvanje. Njegov očuh je za njega imao u planu karijeru u pravu ili diplomatiji, ali Bodler je odlučio da se posveti književnoj karijeri.

 

Stupaju preda mnom Oči pune bljeska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.

Štite me od grijeha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lijepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slijepo.

O, prekrasne Oči, blistate ko svijeće
Kad mistični sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće;

Dok one Smrt slave, vi pjevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvijezde čiji plamen sunce ne zasjeni!

 

    Bodler je često posećivao prostitutke i u tom periodu se zarazio gonorejom i sifilisom Na preporuku svog starijeg brata Alfonsa otišao je kod apotekara poznatog po tretmanima za polne bolesti. Neko vreme je živeo sa prostitutkom Sarom, a i sa svojim bratom, kada je bio u lošoj finansijskoj situaciji. Od očuha je dobijao niske dnevnice koje je veoma brzo trošio. Bodler je počeo da se zadužuje, uglavnom zbog kupovine odeće. Njegov očuh je zahtevao finansijske obračune i napisao Alfonsu: Došao je trenutak da nešto učinimo i sačuvamo Vašeg brata od propasti. U nadi da će uspeti da ga promeni i napravi čoveka od njega, očuh ga je poslao na putovanje u Indiju 1841. godine, uz nadzor bivšeg pomorskog kapetana. Bodlerova majka je bila tužna zbog njegovog neprimerenog ponašanja. Bodler se vratio u Pariz nakon manje od godinu dana odsustva. Na žalost njegovih roditelja, bio je rešen više nego ikada da nastavi svoju književnu karijeru. Njegova majka je kasnije rekla: Oh, kakvi jadi! Da je Šarlovu karijeru vodio njegov očuh, ona bi bila mnogo drugačija nego što jeste, on ne bi ostavio traga u književnosti, njegovo ime ne bi bilo upamćeno na taj način, to je istina, ali bio bi mnogo srećniji, svi bismo bili srećniji.

Mladost moja beše k’o mračna oluja,

kroz koju je gde-gde žarko sunce sjalo;

grom mi baštu satre kad pljusak prohuja,

te plodova rujnih preosta mi malo.

Evo ću u jesen ideja da svrnem,

pa lopatu hvatam i grablje u šake

da iznova zemlje poplavljene zgrnem,

kud voda proloka jame kao rake.

A ko zna da cveće što mi bude cvalo

ne nađe tlom ovim opranim ko žalo

tajanstvenu hranu što mi snagu stvara?

O bole! O bole! Vreme život mrvi;

neprijatelj tamni što nam srce para

snaži se i raste sve do naše krvi!...

 

   Kao pesnik, Šarl Bodler se uzdao u moderno i otkrivao odnose između zvukova, mirisa, zemaljskih slika i simbola duhovnog sveta. Tražio je inspirativni uzlet i harmoniju, ali nije uspeo izbeći spleen. Ne samo pesnik zapanjujuće slike i izvanredne muzikalnosti, on je takođe bio jedan od prvih koji je najavio tu novu svest - urbanu, gurajući se na rubovima stvari, nesiguran u sebe - koju mi ​​i danas prepoznajemo kao vlastitu modernu način postojanja (nije nikakva tajna da je svojim poetskim i životnim stilom uticao na buntovne poete rokenrola, poput Dylana, Cohena, Morrisona, Jaggera koji su se pojavili šezdesetih godina 20. veka, dakle čitavih sto godina nakon njegovih najznačajnijih dela i naglašavali ga, uz recimo Remboa uz neke od glavnih pesničkih uzora, buntovnika s razlogom koji su svojom poetikom i načinom života menjali svet i svest svoje epohe, utičući dalje, kroz vreme na mnoge potonje generacije stvaraoca i boema). Bodlerov život bio je gotovo jednako važan kao i njegova poezija. Njegovo odbacivanje buržoaskih vrednosti, njegova upotreba droga, njegova fascinacija seksom, njegovo blisko prijateljstvo sa slikarima i drugim pesnicima: sve je to od njega stvorilo svojevrsni uzor pesnika kao boemske figure. Arhetip je pesnika kao nekoga ko živi vlastiti život na rubu društva, nekoga ko živi vlastitu poeziju i za vlastitu poeziju, buntovan u životnom stilu, posvećen preseljenju toliko dalje od srednje klase da njegovo delo toliko šokira sistem i društvo koje na kraju poviče: je li to umetnost?

   Godine 1857. izdao je provokativnu zbirku poezije - Cveće zla, koja je izazvala skandal i prekretnicu u evropskoj poeziji. Baudelaire je hteo svojim pesmama šokirati i mučiti tadašnje čitaoce, ljubitelje poezije koji su imali naviku čitati samo lepe stihove koji su još dodatno ulepšavali njihove, za Baudelairea, licemerne živote.U temama ovih zbirki pesama, Baudelaire je birao ružne teme i mračne boje, on u svojim pesmama propagira pesnika koji ne želi ulepšavati život te neće pisati samo o lepoti i uzvišenom duhu. Neki kritičari zovu neke od pesama remek-dela strasti, umetnosti i poezije.  Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: Sve ono što nije skaredno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se. Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija. Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama i nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika. Bodlera naročito privlači velegradski pejzaž Pariza, ali ne onog raskošnog kraljevsko-imperijalnog, nego mračnog Pariza ružnoće, starosti i poroka. Cveće zla okuplja celokupno Bodlerovo delo u stihovima, od njegove dvadesete godine do smrti. Godine 1860. objavljuje Veštačke rajeve, knjigu o opijumskim vizijama, a godinu dana kasnije oduševljeno piše o nemačkom kompozitoru Richardu Wagneru. Osuđen, uništen i oboleo, nakon čuvene zbirke, držao se gordo poput vlastitog princa neba, albatrosa, jer pesnik je ptica: Proteran na zemlji sred vike, njegova ga divovska krila sprečavaju da korača. Nakon izliva krvi u mozak, postaje nepokretan i nem. Godine 1867. umire pomračenog uma. Nakon njegove smrti objavljene su pesme u prozi – Spleen Pariza (1869.), te eseji -  Estetske zanimljivosti i Romantična umetnost (1868.).

 

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
– tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

 

Šta je to poezija? Kakva joj je svrha?, pitao se Bodler, a potom dao odgovor. U razlikovanju Dobrog od Lepog, i Lepote u Zlu, da ritam i slik odgovore u čoveku besmrtnim potrebama za ujednačenošću, simetrijom i iznenađenjem; jer pesničko kazivanje može podražavati (i time se ona graniči sa muzičkom umetnošću i sa matematičkom naukom) vodoravnu liniju, pravu uzlaznu i pravu silaznu liniju; može stremiti ka nebu, bez zadihanosti ili okomito ponirati ka paklu sa ubrzanjem usled sve svoje težine; može ići spiralom, opisati parabolu, ili se kretati u cik-cak stvarajući niz naspramnih uglova.

 

Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! I dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku Sunce zalazi i sviće,
Ko olujno nebo, ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes moto kao pseto;
Nasumice rasipaš radosti i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod Nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Drhtavi ljubavnik povijen nad dragom
Sliči samrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, šta mari,
Lepoto! Grdobo grozna i prokleta
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Satana? Anđeo, Sirena,
Šta mari, činiš li – o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena!
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!

 

   Cveće zla prva je zbirka modernog francuskog i evropskog pesništva. Moram li vam reći, vama koji to niste pogodili kao ni drugi, da sam u tu groznu knjigu stavio celo svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju, svu svoju mržnju, objašnjavao je Bodler. Pomenuta zbirka se sastoji od šest delova. Prvi, Spleen i ideal, nakon izlaganja odnosa prema umetnosti i ljubavi kanconijera, dramatizuje ljudski opstanak između dosade, teskobe i euforije. U pesmama je gorko opisano kako je materijalno stanje samo stanje prolaznosti u životu. Žena je prikazana kao izvor lepote i blaženstva s jedne strane, dok s druge strane pesnik ženu opisuje kao izvor hladnoće i pokvarenosti. Prvi ciklus završava zaključkom kako se čovek ne može ispuniti ljubavlju te se vraća u svoju psihu koja je opisana kao patnja. Pariske slike, određuju tlo pesnikovih nadahnuća. Čini ga osamnaest pesama, a sve one bave se životom u velegradu, pisac šeta gradom i to u 24 sata. On nailazi na nesreću i bedu hodajući ulicama, a sve to podseća ga na njegovu patnju.Vino teži da preokrene negativnu viziju pesnika prizivanjem veštačkog raja alkohola i bavi se opijanjem. Naslovni deo, Cveće zla vodi još dublje u bodlerovski inferno poroka, baveći se provokacijom seksualnih zastranjivana. U njemu čovek iskušava dno stvarnosti na kojem preostaje samo metafizička Pobuna oslonjena na ponos palog anđela, Satane. Ciklus Pobuna ima samo tri teksta te se u njemu opisuje kako je junak na granici između pakla i neba. Smrt predstavlja traženi počinak, ali ne u nepovratnom svršetku, nego u feniksovskom pepelu večne avanture: Otrov svoj nam nali, okrepe nam treba! Mi hoćemo – mozak žeže htenje ovo – roniti na dno bez dna, Pakla ili Neba, na dnu Nepoznatog da nađemo Novo!. Ova zbirka pesama Bodlerovo je viđenje stvari o trenutnoj situaciji u društvu, ali i njegovi životni padovi, usponi i zanosi. On se pobunio protiv laži i prevara te je hteo naći prvi i istinski pokretač čovekovih postojanja. U isto vreme smatrao je da to nikako nisu trenutne lažne i isprazne, nametnute konvencije ponašanja. U svojim pesmama odbacuje lepotu, sentimentalnost i uvodi novu vrstu emotivnosti pišući stihove pune očaja, mržnje, ljutnje, prkosa i zanosna. One govore o praznini, bludu, zavisti i nagonu. Teme su smrt, praznina, očaj, sivilo jednog velegrada, beda i borba za opstanak.

 

Često, zabave radi, mornari s broda love

albatrose, te ptice što putuju sa njima.

I, nalik na krilate vladare mora, plove

nad lađom koja klizi po gorkim ponorima.

Kad uhvaćenu pticu na daske oni metnu

tada taj car azura raširi pored tela,

nalik na neku jadnu ptičurinu nespretnu,

kao vesla dugačka, ogromna krila bela.

Kako je tada ovaj nebeski putnik bedan!

Maločas tako divan, sada se smešno valja;

Dok ga lulicom svojom po kjunu dira jedan,

drugi hrama, oponaša tog krilatog bogalja!

Pesnik je sličan caru vihora i oluje

koji se strelcu smeje sa oblačnoga svoda;

kad je na zemlju prognan, gde samo sprdnje čuje,

zbog svojih divskih krila on ne može da hoda“.

 

    Poezija se po sadržini približava izvesnoj filozofskoj grani i njeno je dejstvo u oblasti estetskog i etičkog. Poezija jeste visoki oblik saznanja čiji je predmet ljudska duša u svoj svojoj složenosti, a na takvom poslu pesnik mora u isti mah biti strasno zaljubljen u strast samu, i hladno odlučan u traženju sredstava da je izrazi na najvidljiviji način. Bodlerova je strast bila oličena u krajnostima, dvosmislenosti i dvoznačnosti osećanja, u neprestanom razdiranju između fizičkog i duhovnog, u kontrapunktu užasa pred životom i težnja ka smrti. Teme pobune i bekstva proističu iz romantičarskog nasleđa, ali su tek u Bodlerovoj poeziji stekle svoju celovitu tragičnu meru; ljubavno i narkotično pijanstvo samo su putevi, isprekidani ili prividni, da se izađe iz spleena i da se dosegne do apsolutnog, do smrti.

Tremovi velelepni dugo su stan moj bili

sa šumom ustremljenih vitkih stubova, koje

hiljadostrukom vatrom primorska sunca boje

a na bazaltne špilje naliče kad dan čili.

Njišući lik nebesa, talasi u svom toku

na mističan i svečan način su proplitali

moćna sazvučja zvonka sa ognjem što ga pali

večernje sunce jarkim bojama u mom oku.

Spokojnih strasti puni tu su mi tekli dani

sred plavetnila čista, talasa, sjajna vrela

i sred robova nagih što su, namirisani

njišući lišće palmi hladili žar mog čela,

brinući samo jedno: da proniknu do dna

duboke bolne tajne od koje patim ja...

 

    Bodler, njegov izdavač i štampar, su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane  (1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: Tvoje cveće zla sija i blješti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
nece načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.

Odreci se srce, mirno okameni.

Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pjesme mjedi, zvuci raznježeni,
ne mamite, slasti, srce koje strada!

Divno je proljece bez mirisa sada!

I vrijeme me guta, dok trenuci lijeni
padaju k’o snijeg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!

Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!

 

    Tokom 1859. godine, njegove bolesti, njegova dugoročna upotreba tinkture opijuma, njegov život pun stresa i siromaštva je postao komercijalan i Bodler je primetno napredovao. Na kraju, njegova majka je pristala da on živi sa njom u Honfleuru. Bodler je bio produktivan u miru, u primorskom gradu, a neke njegove pesme su primer njegovog napora u tom periodu. Finansijske teškoće su ponovo rasle, a naročito nakon što je njegov izdavač Pol Malasis otišao u bankrot 1861. godine. 1864, ostavio je Pariz zbog Belgije, delimično u nadi da može prodati prava na njegova dela i da drži predavanja. Njegov dugogodišnji odnos sa gospođicom Duval nastavljen je isprekidano, ali joj je on pomagao do kraja života. Bodler je uspostavio poseban odnos sa jednom glumicom i jednom kurtizanom, i ti odnosi su bili izvor velike inspiracije, ali nikada nisu proizveli neko dugotrajno zadovoljstvo. Pušio je opijum, i u Briselu je počeo da se opija. Bodler je preživio jak moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Bodler je sahranjen u Parizu.

 

Prelepa, golih ramena, pušta vlasi
Do ruba čaše, da ih vino kvasi.
Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe
Skliznu sa granitne joj kože, i otupe.
Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,
Tim zlotvorima, čija ruka gruba
Iako sve čačka, nikad ne bi smela
Da ospori slavu njenog čvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
A uživanju je od paše odanija,
Ruke joj pune dojki, okom zove
U širok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
A ipak potrebna za opstanak sveta
Da lepota tela dar je vrhoviti,
Pa za svaku gadost oprost će dobiti.
Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,
Pa kad u noć crnu uroni na kraju,
Gledaće, ko novorođenče kad kroči,
Bez mržnje, bez kajanja, smrt pravo u oči.

 

Albatros - Charles Baudelaire

 

Često, zabave radi, mornari s broda love

albatrose, te ptice što putuju sa njima.

I, nalik na krilate vladare mora, plove

nad lađom koja klizi po gorkim ponorima.

Kad uhvaćenu pticu na daske oni metnu

tada taj car azura raširi pored tela,

nalik na neku jadnu ptičurinu nespretnu,

kao vesla dugačka, ogromna krila bela.

Kako je tada ovaj nebeski putnik bedan!

Maločas tako divan, sada se smešno valja;

Dok ga lulicom svojom po kjunu dira jedan,

drugi hrama, oponaša tog krilatog bogalja!

Pesnik je sličan caru vihora i oluje

koji se strelcu smeje sa oblačnoga svoda;

kad je na zemlju prognan, gde samo sprdnje čuje,

zbog svojih divskih krila on ne može da hoda.

 

   Albatros je morska ptica koja prati brodove hraneći se otpacima koje mornari i putnici bacaju. Najveća je ptica koja leti: dužina tela joj je preko jednog metra, a raspon krila je dva i po metra. Vrlo je izdržljiv letač - danima može da leti bez spuštanja na morsku površinu. Baudelaire je imao priliku da vidi albatrose dok je putovao u Indiju 1841. godine. To je bila vrlo ružna i neprijatna situacija: mornari su uhvatili albatrosa i mučili ga na palubi broda. Bodler, koji je sebe video kao mučenika a roditelje kao mučitelje, bio je snažno pogođen postupcima mornara: planuo je i pobio se sa glavnim mučiteljem bespomoćne ptice. Tada se zainteresovao za ovu pticu i trudio se da što više sazna o njoj. Jedno od saznanja bilo je da albatros po nevremenu neustrašivo leti u susret vetru. Nesrećni, nezadovoljni i pobunjeni pesnik identifikovao se sa albatrosom i duboko su ga bolele njegove patnje i poniženja: iz toga se rodila inspiracija za ovu pesmu. Bodleru nije bilo teško da prihvati inspiraciju i pesnički razvije motiv ove prelepe ptice, jer je osećao duševnu srodnost s njom - i njega su tako ponizili i uvredili (emotivno i moralno). Pesma albatrosu jeste pesnikovo oduživanje onom nemom mučeniku s puta Evropa - Indija. Zato je slika albatrosa građena pažljivo, u detaljima, odmereno, sa ljubavlju.

  Šta je još motivisalo slavnog francuskog pesnika, tako neobičnog, buntovnog i neprilagođenog sredini koja ga nije prihvatala i razumela, da napiše svog Albatrosa, jednu od najlepših pesama ikad stvorenih, tako simboličnu, metaforičnu odu pesniku koji je neshvaćen i smešan u ovozemaljskom, a tako nadahnut i uzvišen kada se vine u svoje nedodirljive pesničke visine? Pesnik je sličan albatrosu po svojim osobinama i po svojoj situaciji u društvu. Albatros, velika ptica koja odlično leti i pliva ujedno je i ptica vesnik bure. Albatros je sinonim svakog pesnika, a posebno svog autora Charlesa Baudelaira koji svojom zbirkom pesama Cvetovi zla najavljuje oluju i promene u književnosti te uznemiruje javnost kao albatros mornare. Tema pesme je životna sudbina pesnika te nerazumevanje okoline o slobodi umetinčkog izražavanja. Bodler je vrlo rano došao u konflikt sa porodicom i društvom. Svojim ponašanjem i načinom života prkosio je sredini i još više pojačavao konflikt. Nisu ga razumeli, nisu ga shvatali, čak su mu i sudili zbog poezije. I on je postao ukleti pesnik. Pesnik je u stalnom sukobu sa sredinom koja ne razume pesnika i njegovo pevanje, iskazuje netrpeljivost i prezir, nipodaštava pesnika ili ga čak i sudski goni. Osetio je pesnik potrebu da progovori o sebi i svojoj sabraći po peru, da pokaže ko je, u stvari, pesnik, i zašto je on obeležen u društvu.

 

Souvent, pour s'amuser, les hommes d'équipage
Prennent des albatros, vastes oiseaux des mers,
Qui suivent, indolents compagnons de voyage,
Le navire glissant sur les gouffres amers.

À peine les ont-ils déposés sur les planches,
Que ces rois de l'azur, maladroits et honteux,
Laissent piteusement leurs grandes ailes blanches
Comme des avirons traîner à côté d'eux.

Ce voyageur ailé, comme il est gauche et veule!
Lui, naguère si beau, qu'il est comique et laid!
L'un agace son bec avec un brûle-gueule,
L'autre mime, en boitant, l'infirme qui volait!

Le Poète est semblable au prince des nuées
Qui hante la tempête et se rit de l'archer;
Exilé sur le sol au milieu des huées,
Ses ailes de géant l'empêchent de marcher.

 

   Pesnik živi u svom stvaralačkom svetu, sa svojim idejama i zamislima, osećanjima i raspoloženjima, radostima i tugama stvaranja, vizijama. Pesnikove vizije su divovske, one idu decenijama ispred vremena u kome pesnik živi i stvara. Iz tih vizija nastaju pesme koje savremenici nisu u stanju da shvate i razumeju. Teško je pesniku među savremenicima, koji nikako ne mogu da shvate njegovo poetsko govorenje; kada ne mogu da ga shvate, proglašavaju ga besmislenim a pesnika ludakom. Jednostavno, savremenici nisu dorasli pesniku ni njegovoj poeziji. I još nešto: zaokupljen svojim stvaralačkim vizijama, pesnik je nevičan zemaljskim stvarima: uživanju u životnim radostima, sticanju i bogaćenju, karijerama. Ne interesuje ga ništa što je izvan njegovog poetskog sveta, pa zato savremenicima izgleda otkačen, ćaknut, lud. Pesnik, poput albatrosa, svoje veštine može jedino pokazati u visinama, u letu, daleko od mornara, od ljudi ograničenih jednom palubom i istim smerom kretanja u dubokom moru. Mornari, zasićeni monotonim životom na brodu zabavu nalaze u hvatanju albatrosa. Albatros se u šakama mornara oseća postiđeno, ružno jer njegova sudbina zavisi od njih. Baudelaire je osuđen pred sudom, bačen na milost i nemilost građana koji ga ne razumeju. Pesnik nas odvodi u krajeve gde naš duh poprima ljudsku dimenziju. Sloboda misli i ideja seže poput albatrosova pogleda na more – daleko u beskraj. Mornari, skučeni na palubi, ograničenih mogućnosti zadovoljavaju svoju plitku dušu ismejavanjem albatrosa koji se ne snalazi na palubi kao u nebeskim visinama. Pesnik, poput albatrosa nije naučio hodati zemljom, isticati se u društvu, on, naš tihi, suptilni, gotovo neprimetni saputnik koji sve proživljava dublje i pati mnogo više diže se u visine gde ostvaruje cilj svoga postojanja.

   Sve umetnosti, a posebno pesništvo izraz su čovekovih dubokih i suptilnih osećanja i misli. Svaki umetnik različito proživljava svet koji ga okružuje. On svojim stvaranjem pridonosi menjanju stvarnosti. Umetnost nam omogućuje individualno tumačenje te tako donosi sliku naše senzitivne unutrašnjosti i duhovnosti. Osuđujući i zabranjujući umetnost osuđujemo svakog čoveka na slobodu i ograničavamo ga u njegovim mogućnostima. Umetnost nam je potrebna da nas digne u visine gde ćemo upoznati naš viši smisao, dosegnuti visine albatrosa koji pritajen čuči u svakom od nas i čeka povoljan vetar da se vine u visine, oslobodi našu dušu ovozemaljske sputanosti i ograničenja, podsmeha svih onih koji ne umeju ili ne žele više, nego svoju prazninu zlurado naslađuju tuđim bolom zato što se nikad neće moći vinuti dalje od dna vulgarnosti i ovozemaljske prolaznosti. Nikad neće osetiti lepotu visina koje oslobađaju srce i um svih ograničenja, nudeći lepotu pogleda i različitosti vizije samo duhom odabranima.

 

ARTHUR RIMBAUD (1854.- 1891.)

 

      Artur Rembo francuski je književnik, pored pesnika Šarla Bodlera utemeljivač celokupne moderne poezije, jedan od ključnih ukletih pesnika. Rembo je počeo pisati sa 16, a prestao sa 20 godina. Bio je ogorčeni begunac, pesnik alhemije reči, sa eksplozivnom maštom, savršenstvom oblika, revoltom prema tradiciji. Želeo je promeniti život, postati vidovnjak i kradljivac svetlosti, pesnik koji traga za natprirodnim moćima u halucinacijama i postaje  Pijani brod (1871.). Želeo je vlastitim poetskim jezikom zagrliti letnju zoru i celi univerzum. Mnogi su ga smatrali i senzacionalnim umetničkim likom, najinvetivnijim pesnikom avangardizma koji se prostirao od simbolizma i nadrealizma do rock and roll poezije – složenim, odvažnim, provokativnim i subverzivnim, vizionarskim poetom koji je neizmerno uticao na moderno pesništvo, pank pesnikom koji je fascinirao jednog Henry Millera, Vladimira Nabokova, Andre Bretona, Jacka Kerouaca, Dylana Thomasa, Jima Morrisona, Boba Dylana, Patti Smith.

 

U ružičasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut.
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto
Potrčati, ko pauk lud…
Rekavši: “Traži”, ti ćeš prignuti glavu k meni;
I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
– A ona će da skita svud…

  Kako to zvanična biografija kaže, Artur Rembo je rođen u provincijskoj porodici srednje klase u Šarlvilu, u Ardenskoj oblasti, u severoistočnoj Francuskoj. Priča se da je njegovo detinjstvo bilo zapanjujuće, postoji mit po kome se nakon rođenja otkotrljao na pod sa jastuka na kome ga je dadilja ostavila i počeo da puzi ka vratima. Gospođa Rembo se prisećala da nakon što je Artura predala dadilji na čuvanje i vratila se iz nabavke, dadiljino dete je bilo obučeno u odeću namenjenu Arturu i ležalo je u njegovoj kolevci, a Artur, go i prljav se veselo igrao u staroj škrinji za so. Kada je Artur imao šest godina, otac je napustio njihovu porodicu i majka je nastavila sama da vaspitava svoju decu. Zbog toga je Artur odrastao pod snažnim uticajem majke, stroge katolkinje, koja ih je odgajala u strogom i religioznom duhu. Strahujući od lošeg uticaja sredine na njene sinove, gospođa Rembo je svoju porodicu preselila u Cours’ d'Orleans i sama ih podučavala do njihove devete godine kada ih je poslala u lokalnu školu. U toku njihovog obrazovanja, strogo ih je kontrolisala i kažnjavala. Terala ih je da uče po sto stihova na latinskom, a ako bi pogrešno izrecitovali uskratili bi im obroke. Kada je Artur imao devet godina napisao je protesni sastav o tome zašto ne želi da uči latinski u školi. On je osuđivao klasično obrazovanje kao izlaz za dobro plaćenu poziciju i stalno pisao kako želi da bude kapitalista. Dečacima nije bilo dozvoljeno da napuste majčinu blizinu i do njihove petnaeste godine ona ih je pratila do škole.

 

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuče
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po čelu starom čizmom tuče,
Uz pesmu božićnu s njima igru veze.
A pajaci na to spliću ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igrači lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovao!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tijela otpire!
Ničeg što im smeta i čega se stide.
Snijeg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom – kapom za naprsle glave –
S mršave se čupe parče mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! – ko orgulje gubilište viče.
Iz plavkastih šuma vučji odjek luta,
Crven se pakao horizontom miče…
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kičme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvačkog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skače,
Zanijet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jače,
Grči pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pjevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini…

 

   Iako veoma individualne prirode, Artur je bio strastveni katolik poput svoje majke. Zbog ovoga je nazivan prljavim, malim licemerom od strane svojih školskih drugova. Do dolaska na College de Charleville njegovo čitanje se svodilo na Bibliju, ali je uživao u bajkama i pričama o raznim avanturama. Arturov tutor, koga je njegova majka unajmila nadajući se njegovj uspešnoj školskoj budućnosti, uspeo je da kod Artura probudi interesovanje za grčki, latinski i za francusku klasičnu književnost. Takođe ga je podstakao da piše originalne stihove i na francuskom i latinskom jeziku. Prva Remboova pesma koja je odštampana je Novogodišnji poklon siročadi (Les Etrennes des orphelines) i objavljena u izdanju Revue pour tous's 2. januara 1870. Žorž Izambar, koji je stigao u Šarvil neposredno nakon objavljivanja pesme postao je Remboov mentor iz književnosti i veliki uzor. Prva pesma koju je pokazao Izambaru bila je Ofelija koja će kasnije biti deo antologija i jedna od Remboovih najboljih pesama. Nakon izbijanja francusko-pruskog rata i odlaska Izambara, Rembo je klonuo duhom, pobegao u Pariz, bio uhapšen i proveo je u zatvoru nedelju dana.

 

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju…
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
– Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
– Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
– Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

 

   U svojim početnim pesmama Rembo raskida s tradicionalnim sponama pobunjene mladosti, s porodicom, religijom, malograđanskom sredinom rodnog Charlevillea, rodoljubljem. Te pesme su bile parodične i žestoke, remboovski ironične i vizionarske. Značajne zbirke njegove poezije su: Sezona u paklu i Iluminacije. Već u Pismu vidovnjaka (1871.), sedamnaestogodišnji Rembo predstavlja vlastito viđenje pesnika i njegovih moći: Pesnik postaje vidovit dugim, neizmernim i promišljenim rastrojstvom svih čula... on biva više od ikog veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik – i najveći učenjak! - jer dolazi od nepoznatog.

 

Daleko od seljanki, od ptica i od stada,
Pio sam, klečeći usred nekog vresa
Među nežnim leskama, pod zelenim maglama
Smlaćenog popodneva… Osim nemog bresta,
I ledine bez cveta, i neba punog tmice,
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
Šta sam to povukao iz vrga-čuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj.
Takav bih bogme bio za krčmu loša firma.
No nebo se do večeri promenilo olujom.
To behu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom.
U devičanski pesak voda je šumska tekla,
Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pića nije bilo…

 

   Krajem oktobra 1870. Remboovo ponašanje je postalo vidno provokativno i nekonvencionalno. Počeo je da pije, nepristojno se izražava, krao je knjige iz lokalnih radnji i postao neuredan. Bio je u kontaktu sa Izambarom i govorio mu o svojim osećanjima i doživljajima: Patnje su nepodnošljive, ali moramo biti jaki, biti rođeni kao pesnici, a kao pesnika sam sam sebe prepoznao. Širile su se glasine da se priključio Pariskoj komuni (1871.) koju je opisao u pesmi L'orgie parisienne. Remboov prijatelj Šarl Ogist Bretanj nagovorio ga je da piše Polu Verlenu, istaknutom pesniku simbolisti, pošto su pisma upućena drugim pesnicima ostajala bez odgovora. Rembo je poslao dva pisma Verlenu koja su sadržala nekoliko njegovih pesama, uključujući šokantnu Le dormeur du Val (Spavač u dolu). Verlen je bio oduševljen Remboovim stvaralaštvom i pozvao ga da dođe u Pariz. Remboa je opisao sledećim rečima: Bio je kao pravo dete, bucmast i svež, sa velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje kao kod svih adolescenata još uvek raste, sa veoma teškim ardenskim akcentom, skoro dijalektom, koji se dizao i spuštao kao da će da se prelomi. Rembo i Verlen su započeli kratku i burnu aferu. Remboovo okrutno ponašanje je sablaznilo pariski književni milje. U septembru 1872. su zajedno otputovali u London, ali ovog perioda se Rembo kasnije sa žaljenjem sećao. Živeli su u velikom siromaštvu, jedva sastavljali kraj sa krajem tako što su podučavali i dopunjavali džeparac koji je Verlen dobijao od svoje majke. Krajem juna 1873. Verlen se vratio u Pariz zbog netrpeljivosti koja se javila između njega i Remboa, ali je uskoro počeo da tuguje zbog Remboovog odsustva. Poslao je telegram Rembou da se sastanu u Briselu, ali ovaj susret se nesretno završio. Međusobna netrpeljivost je rasla, svađe su bile neprestane i Verlen se prepustio opijanju. Kupio je revolver i municiju i u stanju opijenosti i besa ispalio dva hica u Remboa, koji je bio ranjen u levi ručni zglob. Rastali su se na železničkoj stanici u Briselu i u prvi mah Rembo nije podigao optužnicu protiv Verlena smatrajući ranu kao bezopasnu i površnu. Međutim Verlen je uhapšen zbog pokušaja ubistva, ispitivan o privatnim odnosima sa Remboom zbog tužbi koje je njegova žena podnela u vezi sa odnosom sa Remboom. Rembo je povukao tužbu, ali je sudija ipak osudio Verlena na dve godine zatvora.

 

U plav letnji suton, krenuću na staze,

hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,

u njenoj svežini, moje noge gaze

i da vetar kupa moju golu glavu.

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,

s dušom, od ljubavi silne opijenom,

na put ću da pođem, poput ciganina,

kroz prirodu- srećan kao s nekom ženom.

 

   Godine 1873. Rembo objavljuje Sezone u paklu, zbirku pesama u prozi, duhovnu biografiju i mitografiju. Objavivši slom svih svojih zabluda, uključivši i onu o pesničkoj vidovitosti, Rembo iznenadno najavljuje da će se prestati baviti književnošću i otići živeti negde na Orijentu. Godine 1886., bez njegovog znanja, objavljena je Remboova poslednja knjiga poezije - Iluminacije, knjiga pesama u prozi, pisana u periodu od 1872. do 1874. godine. U njoj Rembo nastoji da ostvari svoj poetski ideal – nastoji da se poezija oslobodi pesnikova Ja i postane  objektivna, čista i vanvremenska. I mada je Bodler prvi uneo u poeziju nov senzibilitet modernog čoveka, Rembo je za tu novu poetiku našao potpuno odgovarajuću formu. Za njega je egzistencija bila jedna i jedina: život i poezija su se poistovećivali, stapajući se i transponujući u remboovsku čistu poeziju - poeziju koja zrači egzistencijom, stvarajući oko sebe i iz sebe svoj jedinstveni svet. Bila je to izuzetna poetika prvobitne čistote jednog emotivnog i veoma senzibilnog mladića, natopljena melanholijom i ogromnom nadom promene života rastrojstvom svih čula (čitav vek kasnije, buntovni američki poeta i bitnik, Jim Morrison, krenuće beskompromisno, do smrti, remboovskom stazom rastrojstva čula, stvorivši neke od svojih besmrtnih pesama kao Rembo u kožnoj jakni). Bila je to jedinstvena poetika stvorena na putu mukotrpnog skitačkog života i izatkana iz nestvarnog, mitskog života pesnika. Remboova vera da će se pomoću poetskih sposobnosti otrgnuti iz vlasti zakona i ograničenja ovozemaljske sudbine i tako ostvariti neku vrstu božanske egzistencije nije se obistinila u toku njegovog kratkotrajnog života koji je okončan u znaku gorčine i razočarenja, ali je on zato postao pravi bog i mesija u očima književnog potomstva. Potvrdila se prastara istina da ljudi pretvaraju u mit ono što ne mogu iracionalno da ostvare.

 

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;

imao sam čak i kaput idealni;

U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni

zatočenik što u snu cvet ljubavi skuplja.

Rupom su zjapile hlače mi jedine.

Bejah Palčić-sanjar što slikove ište,

Velika mi Kola behu konačište,

a moja sazvežđa šuštaše iz tmine,

te, usput sedeći uz jesenje veče,

ja ih osluškivah, pustivši da teče

mojim čelom rosa- sok što snagom vrca,

pa slažući rime sred čarobne tmice,

ja sam prebirao, k’o na liri žice

ranjenih mi crevlji- stopu pored srca!

 

   Avangardni umetnički pokreti iz prvih decenija ovog veka, nikli kao neposredna posledica kataklizme kakva je bila svetski rat, ali i kao izraz šire svesti o civilizacijskoj propasti i bespuću, ponavljali su Remboov antiliterarni i antiumetnički revolt. Bretonova definicija nadrealizma kao čistog psihičkog automatizma pomoću kojeg čovek pokušava da izrazi stvarno funkcionisanje misli, izgledala je kao da je uzeta iz Remboovih Iluminacija. Ta formula, primenjena od strane nadrealista, dala je automatske tekstove. Ambicija nadrealističkih eksperimentatora bila je da se na ovaj način otkriju i oslobode neizmerne riznice koje krije podsvest i da se ispolje neslućena saglasja sveta i čovekovog duha. Meteorski razvoj njegovog pesništva kao da je svojom brzinom za svega četiri godine prestigao ceo jedan život. Napokon, uvidevši da se poezijom ne može promeniti život, on ostatak svog života provodi kao potpuni stranac književnosti i vlastitom delu. Putuje, uči jezike, obavlja razne poslove, trguje i živi u istočnoj Africi. Zbog bolesti se vraća u Francusku, gde umire 1891. godine.

 

Taj rezbaren orman, sav u hrastovini

naliči na stare, dobroćudne ljude,

a kad je otvoren, prosipa u tmini

mirise što zanos poput vina bude.

U njega se mnoštvo starudija strpa,

mirišljavog rublja il’ marama baka,

s likom čudovišta, zatim starih krpa

ženskih ili dečijih, uvelih čipaka.

Tu medaljona ima i portreta,

traka kose; tu je miris suvog cveta

sa kojim kao da miriše i voće.

O drevni ormane, tebi je poznata

mnoga priča koju ispričati hoćeš

kad škripeći širiš svoja crna vrata...

 

   Rembo i Verlen su se sreli poslednji put u Štutgartu 1875. nakon Verlenovog puštanja iz zatvora i njegovog preobraćanja u katoličanstvo. Rembo se do tada odrekao pisanja i odlučio da živi mirnim, radničkim životom. Bio je dobrovoljni vojnik holandske kolonijalne armije da bi besplatno otputovao na Javu. Uskoro je dezertirao i vratio se u Francusku. Decembra 1878. stigao je u Larnaku na Kipru, gde je radio za građevinsku firmu kao nadzornik kamenoloma. U Francusku se vratio zbog groznice, koja je dijagnostikovana kao tifusna. U Abisiniju je otputovao 1880. kao službenik u trgovačkoj agenciji. Živeo je sa urođeničkim ljubavnicama i samostalno trgovao kafom i oružjem. Februara 1891. počeo je da oseća velike bolove u kolenu, a tretman je bio bezuspešan. Morao je zbog lečenja da se vrati u Francusku i u bolnici u Marseju mu je amputirana desna noga. Post- operativna dijagnoza je bila rak. Nakon boravka u porodičnoj kući u Šarlvilu pokušao je da se vrati u Afriku, ali mu se na putu stanje pogoršalo i primljen je u bolnicu u Marseju, gde je nakon bezuspešne operacije i preminuo 10. novembra 1891. godine u 37-oj godini života.

   Uprkos svemu, niko kao Artur Rembo nije tako ubedljivo i do kraja dokazao da je poezija suština života i da je autentični život ujedno najviša i najuzbudljivija poezija. Njegov pijani brod na kraju je ipak pronašao vlastitu luku, utočište unutar vizije čudesne poezije.

Našli smo je opet.
A koga to? – Večnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.
Dušo stražarice,
Šapnimo priznanje
Te ništavne tmice
I plamena danjeg.
Od svih ljudskih težnja
I opštih elana,
Slobodnih čežnja
Krilima si gnana.
Jer po tebi samo,
Žeravo od svile,
Mi Dužnosti znamo
Što nas stalno sile.
Tu nikakve nade
Preporoda nema.
Strpljen taj ko znade,
Patnja nam se sprema.
Našli smo je opet.
A koga to? – Večnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.

 

Pijani brod - Arthur Rimbaud

 

    Artur Rembo (Jean Nicolas Arthur Rimbaud) francuski je književnik, pored pesnika Šarla Bodlera utemeljivač celokupne moderne poezije, jedan od ključnih ukletih pesnika simbolizma. Želeo je promeniti život, postati vidovnjak i kradljivac svetlosti, pesnik koji traga za natprirodnim moćima u halucinacijama i postaje  Pijani brod (Le Bateau Ivre, 1871.). Rembo, kojeg metaforički predstavlja pijani brod ovom pesmom nam dočarava vlastiti prelaz iz detinjstva u doba adolescencije. Pun mladalačkog idealizma o vrednosti poezije i na svom kreativnom vrhuncu, Rembo u pesmi Pijani brod vidi sebe kao vizionara, a brod kao osobu koja svet vidi i razume u svoj njegovoj ružnoći, transcedenciji a potom i lepoti. Le Bateau Ivre (kao mogući odgovor na pesmu Charlesa Baudelairea Le voyage) opisuje pesnikovo fantastično putovanje s granica konvencionalne subjektivnosti i zdravog razuma kroz niz nadrealnih postavki, završavajući u okeanu ekstaze u kojem su nestale sve fiksne reference, kategorije svih čulnih iskustava su mutne, a poezija i pesnik isprepleteni su u beskrajnu metamorfozu. Rembo je želeo vlastitim poetskim jezikom zagrliti letnju zoru i celi univerzum. Upečatljivo živopisne slike niču i neočekivano se stapaju u prikrivenu jasnoću halucinacija, a poetska evokacija boja, pokreta i osećaja vode direktno ka nadraženim čulima čitaoca.

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči...
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k'o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.

I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči.

 

   Remboov motiv putovanja u pesmi Pijani brod je simbol čoveka koji prolazi kroz život, prikaz života kao putovanja vodom. Putovanje, otiskivanje na more predstavlja beg od stega stvarnosti koja je nepodnošljiva i traganje za apsolutom. Otkad je ovaj motiv upotrebljen u Bodlerovoj pesmi Putovanja kao simbol ljudske sudbine, postao je omiljeni motiv francuske lirike, brod postaje gotovo pomodna metafora lirskog subjekta. Kod Remboa nema direktnog poređenja broda i lirskog subjekta, kao što se takvo poređenje nalazi kod Bodlera – kod njega sam simbol broda dobija univerzalnije značenje, označava sudbinu svih ljudi i ceo tekst postaje apsolutna metafora. I mada je Bodler prvi uneo u poeziju nov senzibilitet modernog čoveka, Rembo je za tu novu poetiku našao potpuno odgovarajuću formu. Za njega je egzistencija bila jedna i jedina: život i poezija su se poistovećivali, stapajući se i transponujući u remboovsku čistu poeziju -  poeziju koja zrači egzistencijom, stvarajući oko sebe i iz sebe svoj jedinstveni svet. Bila je to izuzetna poetika prvobitne čistote jednog emotivnog i veoma senzibilnog mladića, natopljena melanholijom i ogromnom nadom promene života rastrojstvom svih čula. Bila je to jedinstvena poetika stvorena na putu mukotrpnog skitačkog života i izatkana iz nestvarnog, mitskog života pesnika. Remboova vera da će se pomoću poetskih sposobnosti otrgnuti iz vlasti zakona i ograničenja ovozemaljske sudbine i tako ostvariti neku vrstu božanske egzistencije nije se obistinila u toku njegovog kratkotrajnog života koji je okončan u znaku gorčine i razočarenja, ali je on zato postao pravi bog i mesija u očima književnog potomstva. Potvrdila se prastara istina da ljudi pretvaraju u mit ono što ne mogu iracionalno da ostvare.

   U pesmi Pijani brod Rembo se identifikuje sa napuštenim brodom, brodom bez posade koji plovi egzotičnim morima i čije putovanje se završava brodolomom. Tema pesme Pijani brod je, kako ističu brojni tumači njegove poezije, drevni pesnički topos: simbolično prikazivanje života kao putovanja brodom: navigatio vitae. Ova tema se dosta sreće u svetskoj književnosti, kod svih naroda koji su živeli na obalama mora ili okeana, počev od staroegipatske knjige o brodolomniku koji strada, preko Odiseje i Sindbada moreplovca, do, recimo, savremenog portugalskog pesnika Fernanda Pešue. Tema je prisutna naročito u romantizmu: Kolridžova Pesma o starom mornaru, Poove priče U dubinama Melstrema i Avanture Artura Gordona Pima, Bodlerove pesme. Tema pesme može se shvatiti i kao eros putovanja. Pesnik se poistovećuje sa brodom, čiju posadu su pobili Indijanci. Putovanje počinje iz pobune, iz nemirenja sa svetom u kome su čoveku okviri jednom zauvek zadati, što simbolizuje red i poredak kopna i luke. Pobunjeni ljudski duh, zapućen u svet beskraja, ne može više da se pomiri sa trivijalnim ograničenjima i datostima na koje je bio osuđen. To je bekstvo u poigravanje na beskrajnoj morskoj pučini. Zatim brod plovi u slobodu prostora, gde su pomešani elementi unutrašnjeg, duhovnog sveta i spoljašnjeg, realnog. Ovaj brod sasvim slobodno luta egzotičnim morima i zemljama. Ističe se da je egzotična priroda, koju Rembo u ovoj pesmi stavlja nasuprot evropskoj civilizaciji, predeo bez ljudi. Evropski, civilizovani kontinent, oličen je metaforično u usidrenim, starim brodovima. Putovanje se završava brodolomom i tonjenjem u ništavilo, jer je pesnik duboko preobražen onim što je video.

    Između rušilačkog gesta i potrebe za odlaskom, između kidanja svih veza na sigurnim obalama i neizvesne avanture na neizmernoj pučini, Rembo je napisao Pijani brod kao sintezu lutalačkog nemira predelima pesničke imaginacije i kao lucidni nagoveštaj svog pesničkog brodoloma. Remboova imaginacija, koji u to vreme još nije bio video more, pored nekih knjiških izvora, vuče svoju pravu duhovnu supstancu iz poeme Putovanje, kojom Bodler završava svoje Cveće zla. Ali dok Bodler insistira na uzaludnosti svakog odlaska ili bekstva koje bi zanemarivalo turobnu svest o konačnosti ljudskog bića i o bolnoj ljubavi prema svim neminovnostima koje podrazumeva život uključujući i smrt, Rembo je sav u zanosu zaslepljenog traganja za oblicima i slikama jednog nevidjenog sveta, uveren da se životni imobilizam može izmeniti, da stvari mogu dobiti izgled kakav im daju naši snovi. Stoga Rembo započinje svoje pesničko putovanje imitirajući pokrete lađe koja napušta mirne vode (tj. logičkog mišljenja i konvencionalnih obrazaca osećajnosti) i plovi prema podnebljima jarkih boja i čudesnih sudara materije i beskraja, vidjivog i nevidljivog. Lađa, oslobođena posade i tovara (engleskog pamuka i flamanskog žita), navigacionih instrumenata, simbolizuje poeziju lišenu racionalnih i utilitarnih elemenata, prepuštenu vlastitoj logici i tajnom ritualu. U sferi pejzaža pesnik zanemaruje predstavu o vremenu i prostoru i prati kosmička zbivanja – od kretanja zvezda i strujnog kruženja zemaljskih sokova do diluvijalnih plima i vrtložnih vetrova – kao izraz radjanja mogućeg i nepoznatog u jednom apokaliptičnom prolomu, u munjevitom bljesku nastanka novih izvora svetlosti i novih oblika realnog sveta. Otkrivajući nove imaginarne prostore pesnik veruje u drugačiji poredak stvari u kome bi se invencija uzdizala nad realnošću, čudo stvaranja nad trivijalnošću postojanja. Ta vera je, međutim, samo rezultat pesnikove zaslepljenosti koja – dok traje – kao i nada i san, rađa obiljem slika kojima nije potrebno ni opravdanje ni pokriće da bi pesnikova vera bila zanosna i pesnički autentična.

Comme je descendais des Fleuves impassibles,
Je ne me sentis plus guidé par les haleurs :
Des Peaux-Rouges criards les avaient pris pour cibles,
Les ayant cloués nus aux poteaux de couleurs.

J'étais insoucieux de tous les équipages,
Porteur de blés flamands ou de cotons anglais.
Quand avec mes haleurs ont fini ces tapages,
Les Fleuves m'ont laissé descendre où je voulais.

Dans les clapotements furieux des marées,
Moi, l'autre hiver, plus sourd que les cerveaux d'enfants,
Je courus ! Et les Péninsules démarrées
N'ont pas subi tohu-bohus plus triomphants.

La tempête a béni mes éveils maritimes.
Plus léger qu'un bouchon j'ai dansé sur les flots
Qu'on appelle rouleurs éternels de victimes,
Dix nuits, sans regretter l'oeil niais des falots !

Plus douce qu'aux enfants la chair des pommes sûres,
L'eau verte pénétra ma coque de sapin
Et des taches de vins bleus et des vomissures
Me lava, dispersant gouvernail et grappin.

Et dès lors, je me suis baigné dans le Poème
De la Mer, infusé d'astres, et lactescent,
Dévorant les azurs verts ; où, flottaison blême
Et ravie, un noyé pensif parfois descend ;

Où, teignant tout à coup les bleuités, délires
Et rhythmes lents sous les rutilements du jour,
Plus fortes que l'alcool, plus vastes que nos lyres,
Fermentent les rousseurs amères de l'amour !

Je sais les cieux crevant en éclairs, et les trombes
Et les ressacs et les courants : je sais le soir,
L'Aube exaltée ainsi qu'un peuple de colombes,
Et j'ai vu quelquefois ce que l'homme a cru voir !

J'ai vu le soleil bas, taché d'horreurs mystiques,
Illuminant de longs figements violets,
Pareils à des acteurs de drames très antiques
Les flots roulant au loin leurs frissons de volets !

J'ai rêvé la nuit verte aux neiges éblouies,
Baiser montant aux yeux des mers avec lenteurs,
La circulation des sèves inouïes,
Et l'éveil jaune et bleu des phosphores chanteurs !

J'ai suivi, des mois pleins, pareille aux vacheries
Hystériques, la houle à l'assaut des récifs,
Sans songer que les pieds lumineux des Maries
Pussent forcer le mufle aux Océans poussifs !

J'ai heurté, savez-vous, d'incroyables Florides
Mêlant aux fleurs des yeux de panthères à peaux
D'hommes ! Des arcs-en-ciel tendus comme des brides
Sous l'horizon des mers, à de glauques troupeaux !

J'ai vu fermenter les marais énormes, nasses
Où pourrit dans les joncs tout un Léviathan !
Des écroulements d'eaux au milieu des bonaces,
Et les lointains vers les gouffres cataractant !

Glaciers, soleils d'argent, flots nacreux, cieux de braises !
Échouages hideux au fond des golfes bruns
Où les serpents géants dévorés des punaises
Choient, des arbres tordus, avec de noirs parfums !

J'aurais voulu montrer aux enfants ces dorades
Du flot bleu, ces poissons d'or, ces poissons chantants.
- Des écumes de fleurs ont bercé mes dérades
Et d'ineffables vents m'ont ailé par instants.

Parfois, martyr lassé des pôles et des zones,
La mer dont le sanglot faisait mon roulis doux
Montait vers moi ses fleurs d'ombre aux ventouses jaunes
Et je restais, ainsi qu'une femme à genoux...

Presque île, ballottant sur mes bords les querelles
Et les fientes d'oiseaux clabaudeurs aux yeux blonds.
Et je voguais, lorsqu'à travers mes liens frêles
Des noyés descendaient dormir, à reculons !

Or moi, bateau perdu sous les cheveux des anses,
Jeté par l'ouragan dans l'éther sans oiseau,
Moi dont les Monitors et les voiliers des Hanses
N'auraient pas repêché la carcasse ivre d'eau ;

Libre, fumant, monté de brumes violettes,
Moi qui trouais le ciel rougeoyant comme un mur
Qui porte, confiture exquise aux bons poètes,
Des lichens de soleil et des morves d'azur ;

Qui courais, taché de lunules électriques,
Planche folle, escorté des hippocampes noirs,
Quand les juillets faisaient crouler à coups de triques
Les cieux ultramarins aux ardents entonnoirs ;

Moi qui tremblais, sentant geindre à cinquante lieues
Le rut des Béhémots et les Maelstroms épais,
Fileur éternel des immobilités bleues,
Je regrette l'Europe aux anciens parapets !

J'ai vu des archipels sidéraux ! et des îles
Dont les cieux délirants sont ouverts au vogueur :
- Est-ce en ces nuits sans fonds que tu dors et t'exiles,
Million d'oiseaux d'or, ô future Vigueur ?

Mais, vrai, j'ai trop pleuré ! Les Aubes sont navrantes.
Toute lune est atroce et tout soleil amer :
L'âcre amour m'a gonflé de torpeurs enivrantes.
Ô que ma quille éclate ! Ô que j'aille à la mer !

Si je désire une eau d'Europe, c'est la flache
Noire et froide où vers le crépuscule embaumé
Un enfant accroupi plein de tristesse, lâche
Un bateau frêle comme un papillon de mai.

Je ne puis plus, baigné de vos langueurs, ô lames,
Enlever leur sillage aux porteurs de cotons,
Ni traverser l'orgueil des drapeaux et des flammes,
Ni nager sous les yeux horribles des pontons.

 

    Rembo kao ukleti pesnik, nekonformista, buntovnik i vizionar shvata da je prezren od strane društva. Svojim nadahnućem i pesmom Pijani brod je želeo da sruši jeftin idealizam loših pesnika, borio se protiv njih svojom poezijom dok ga je nadahnuće vodilo. Razočaran je i žali Evropu koja svojim stegama, pravilima sputava avanturistički duh, ubija genija, ne dozvoljava mu da vidi veličinu večnosti, što je on u zanosu uspeo da vidi. Snagu za budućnost vidi samo u nekom drugom svetu. Razočaranje navodi pesnika da shvati da ni on sam nije dosegao čarobni svet, večnost, već da je samo maštao o njima. Vera u drugačiji poredak je samo posledica pesnikove zaslepljenosti, koja dok traje, kao vera i san, rađa obilje pesničkih slika. Nagoveštaj kraja njegovog nadahnuća dovodi ga do misli o tome da je bolje da propadne nego da se vrati realnom svetu, čamotinji. Iluzija da će ograničenima otkriti tajne drugog sveta nestaje, ostavlja ih da žive sa svojim praznoverjem i verom u taj običan svet.

   Avangardni umetnički pokreti iz prvih decenija prošlog veka, nikli kao neposredna posledica kataklizme kakva je bila svetski rat, ali i kao izraz šire svesti o civilizacijskoj propasti i bespuću, ponavljali su Remboov antiliterarni i antiumetnički revolt. Bretonova definicija nadrealizma kao čistog psihičkog automatizma pomoću kojeg čovek pokušava da izrazi stvarno funkcionisanje misli, izgledala je kao da je uzeta iz Remboovih Iluminacija. Ta formula, primenjena od strane nadrealista, dala je automatske tekstove. Ambicija nadrealističkih eksperimentatora bila je da se na ovaj način otkriju i oslobode neizmerne riznice koje krije podsvest i da se ispolje neslućena saglasja sveta i čovekovog duha. Meteorski razvoj njegovog pesništva kao da je svojom brzinom za svega četiri godine prestigao ceo jedan život. Napokon, uvidevši da se poezijom ne može promeniti život, on ostatak svog života provodi kao potpuni stranac književnosti i vlastitom delu. Putuje, uči jezike, obavlja razne poslove, trguje i živi u istočnoj Africi. Zbog bolesti se vraća u Francusku, gde umire 1891. godine.

   Uprkos svemu, niko kao Artur Rembo nije tako ubedljivo i do kraja dokazao da je poezija suština života i da je autentični život ujedno najviša i najuzbudljivija poezija. Njegov pijani brod na kraju je ipak pronašao vlastitu luku, utočište unutar vizije čudesne poezije.

 

PAUL VERLAINE (1844.-1896.)

 

Plavo nebo iznad krova

mirno poput ulja!

Jedno stablo iznad krova

svoju krunu ljulja.

Zvoni nebom u vidiku

blago, tiho zvono.

Ptica granjem u vidiku

tuži monotono.

Bože, bože, život tu je

spokojan, pun sklada.

Smiren žamor što se čuje

dolazi iz grada.

Šta učini, ti kom, eto,

sad se suze roje,

šta učini, reci, eto,

od mladosti svoje?...

                  

    Legendarni francuski pesnik, tragičar i boem, umetnik koji je vlastiti haotični život ukletog pesnika pretočio u poeziju, maestralni liričar čija je vanvremenska poetska muzikalnost najbolje odražavala atmosferu i duh simbolizma kao modernističkog pesničkog pravca - Pol Verlen, jedan je od najznačajnijih francuskih pesnika simbolista. Rođen je 1844. godine u gradu Mecu. Pesnik, boem, alkoholičar, skitnica i raspusnik, bio je opterećen porocima i slabostima, ali isto toliko obilno i nagrađen darovima, pre svega lirskim pesništvom. Njegova poezija, iako po osećanjima duboka i iskrena, po obliku savršena, a po zvučnosti muzikalna, bila je takođe zahvaćena njegovim slabostima. Ona je zbog toga dvojstvena i u znaku neprekidne borbe između dobra i zla, između pobožnosti i bogohulništva, između lepog i ružnog, između razuma i ludila. Baš kao i njegov život.

 

U starome parku, usamljenom, lednom,
Dve senke se srele u trenutku jednom.

Oči su im mrtve, govore sve tiše:
Ta ni reči njihove ne čuju se više.

Dve seni, po mraku, u parku se srele
Pa rečima prošlost oživet bi htele:

- Sećaš li se onih divnih uspomena?
- A što da se sećam tih prošlih vremena!

- Da li tvoje srce još za mene bije?
I da li je u tvom snu još moj lik?
- Nije!

- Ah, ti divni dani! Ljubavno čeznuće,
Pa susreti, poljupci…
- Moguće.

- Pa velike nade! Nebo uvek zračno…
- Nade su otišle, sad je nebo mračno!

Tako koračaše sred noćne tišine.
I samo je noć čula razgovore njine.

 

    Verlen je rođen u oficirskoj porodici. Kad mu je bilo deset godina, otac ga je upisao u Licej, na veliku žalost majke. Pri prvom susretu sa učenicima, kod svih je proizveo nepovoljan utisak svojom neprivlačnom pojavom: imao je nesimetričnu lobanju, dve izbočine na čelnim stranama, oči duboko usađene i neodređene boje, nos širok i spljošten, jabučice isturene, obrve guste i nakostrešene. Drugovi su zapazili još i njegovu preteranu stidljivost i nespretnost. Njegov najprisniji drug, koji ga je jako zavoleo, govorio je: Njegova duša najdivniji je poklon koji se  poželeti može. Kad ga je isti drug doveo svojoj kući, roditelji su ga šapatom upitali: Kakvo si nam to čudo doveo u kuću? U doba polnog sazrevanja, oko svoje petnaeste godine, ispoljava dve nove osobine: počeo je da piše pesme (najpre po ugledu na Viktora Igoa, a kasnije na Bodlera), a zatim se kod njega razvija strast i ljubav (ljubav koja nije bila kao kod većine njegovih drugova, idealna i platonska, s prvim poljupcima i uzdasima, nego telesna i pohotljiva, bez duhovnog uvoda i izražaja, i to najčešće sa izvikanim prijateljicama noći). Posle odlično položenog ispita zrelosti i završenog pravnog fakulteta, dobio je službu opštinskog zvaničnika u Parizu.

 

Ja sam Carstvo koje siđe sa vrhunca,
Koje motri golem hod belih Varvara;
Zlatotkane, lenje akrostihe stvara
U kojima igra malaksalost sunca.

U dosadu gustu jad duše ugranja.
Kažu, tamo negde krvavo se bori.
O, bez moći, slabi, željom tako spori,
O, bez htenja za lepotom postojanja!

O bez moći, o bez htenja: malo smrti!
Sve je popijeno. Batil, smeh uglasi!
Sve je pojedeno. Ništa da se glasi!

Tek luckasta pesma bačena sred vatre,
I rob koji sporo oko vas se vrti,
I jad neznan koji hoće da vas satre.

 

   Gradski prizori i predeli, kao simboli prigušenih, setnih raspoloženja, provejavaju kroz njegovu prvu pesničku zbirku – Saturnske pesme (1866.), te ostaju odrednicama njegovog celokupnog stvaralaštva. Njegovo pesničko stvaralaštvo bilo je u punom poletu, ali ga u isto vreme obuzima i alkoholičarska strast. Kritika je pisala da od Ronsarovog vremena nije ispevano ništa bolje. Među tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naročito se isticala po lirizmu Jesenja pesma, a isto tako i pesma Moj porodični san,  pesma s frojdovskim značajem, koje se ogleda u čežnji za traženom i zamišljenom izabranicom srca. Kada je, nedugo posle prve, objavio i drugu zbirku, Galantne svečanosti, njegov prijatelj Šarl de Sivri, muzičar, upoznao ga je sa svojom šesnaestogodišnjom devojkom Matildom, koja je obožavala muziku i pevanje. Već pri prvim njenim rečima, osetio je ličnost koju je dugo u snu tražio, pa i nakratko viđao. To svoje osećanje odmah joj je i izrazio. Ona mu je uzvratila ravnom merom: Volim Vas, jer volim muziku, a Vi svojim rečima pišete muziku. Odmah su se verili. Vereničini roditelji, konzervativnog kova, priredili su svečanu veridbu mladenaca uoči samog francusko-pruskog rata. Pesnik nije bio mobilisan, pa je već tokom prvih dana rata obavljeno venčanje. U to vreme se pojavila i njegova treća zbirka, Dobra pesma, koju je Viktor Igo propratio rečima da je to Prava kita cveća usred pakla kanonade. Rasplinutim opažanjima odgovarala je neodlučnost Verlenova izraza koji je težio melodijskom skladu. Znamenita Jesenja pesma iz pomenute poetske zbirke rečit je primer.

Teške su tuge

jeseni duge-

cilik gusala

srce mi kida:

od boli rida

i neznanih zala-

nešto me guši,

bol mi u duši,

čuj, ura tuče!

Zar dani sreće

vratiti se neće?

Suze me muče...

Odlazim tako...

Vetar me lako,

letos ko lane,

baca posvuda,

ovud’ onuda-

suh list sa grane...

 

    Pomenute Galantne svečanosti (1869.) bile su još jedna Verlenova jedinstvena zbirka simbolističke poezije – njeni razigrani krajolici slika su duša koja se prepušta sanjarenju između radosti i tuge. Već tada je živeo boemskim životom, punim dekadencije, narkotika i pijančevanja. Dobro poznavanje pesničke prirode poslužilo mu je da napiše manifest simbolizmu i prvi upotrebi naziv Ukleti pesnici u svom istoimenom eseju. Njime je Verlen opisao simbolizam kao pokret, kao i prirodu pesnika koji su ga predstavljali. Ovaj manifest simbolizmu ukazao je na autentičnost poezije simbolističkih pesnika i time naglasio njihovu važnost u celokupnoj književnosti 19. veka. Verlen je posebnu pažnju dao i iskustvu ovih pesnika, dobivenom kroz njihovo ponašanje koje je u to vreme veoma odudaralo od postavljene društvene norme, a iskazivalo se kroz zloupotrebu alkohola i droga. Boemština tog vremena uveliko je uticala na književnost, a posebno na poeziju i upravo zato je Verlen simboliste nazvao ukletim pesnicima. Ovim manifestom Verlen se borio protiv konvencionalnog shvatanja književnosti i kritičara koji su ignorisali simboliste upravo zbog njihova načina života. Dekadencija kojom se odlikuje poezija ukletih pesnika karakteristična je i za Verlenovu poeziju, pa je njegova borba za prikazivanjem simbolima kao književno vredne poezije, bila je borba i za njegovo sopstveno pesništvo. Nove teorije koje je Verlen razvio, vezane uz tu novu poeziju, bile su veoma značajne za tadašnje pesništvo i imale su velikog uticaja na modernizam, ali i modernu poetiku uopšte.U svojoj poeziji Verlen je želio da izazove određena osećanja, stvori određeno atmosferu i prikaže emotivna stanja, a sve kroz magiju i zvukove reči, kroz ritam strofe i njegove metrike.

 

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju…

 

   Poznavaoci ličnosti Verlena kažu da je on bio čovek u stalnim ljudskim i pesničkim padovima i uzletima, čovek bez moralne čvrstine i reda u stvaranju, labilna ličnost, neumeren i ekscentričan. U životu je tražio blato i sa uživanjem gacao po njemu, a onda se pokajnički vraćao iz greha u svetost i čistotu, da bi posle izvesnog vremena sve počeo iz početka. U njegovoj poeziji može se pratiti preobražaj poezije u pravcu dekadence i simbolizma. Romanse bez reči (1874.) nastaju nakon sudbinskog susreta sa mladim i buntovnim pesnikom Remboom. Verlen potpada pod njegov snažan uticaj.

 

Muzika pre i iznad svega,

i stoga Nepar voleti više,

tamnije i tananije diše,

jer u njemu nema sprega i stega...

Muzika još i uvek, nad svima!

Nek se oseti da stih ti uzleće

iz duše koja i sama kreće

k drugom nebu, drugim ljubavima.

Nek stih ti bude bura, avantura,

jutarnjim vetrom razvijena,

od koje cvatu metvica i nana...

A sve ostalo literatura.

 

   Brak sa pomenutom Matildom kao da je preporodio pesnika (sve do njegovog sudbinskog susreta sa Arturom Remboom, koji će mu izmeniti život iz temelja): odrekao se apsinta (legendarnog, boemskog napitka tog vremena, koji je pesnike odveo ili u neslućene kreativne visine, davši prelepe poetske plodove i stihove, ili ih nepovratno survao u glib dna, natopljenog alkoholnim ludilom i očajem neshvaćenosti) i kafanskog društva i posvetio se svojoj voljenoj ženi. Posle tri meseca skladnog bračnog života, pesnikova osećanja prema ženi postaju sve hladnija i on se vraća boemskom životu: vraća se kući u zoru, pijan, svađa se sa ženom, tuče je, i ona beži dvaput svojim roditeljima. Verlen se posle svakog neuračunjivog ispada iskreno kaje i pokušava da se popravi. Izbija pariska komuna. To izaziva nove svađe: on je oduševljen revolucijom i stupa u službu Komune, dok su mu žena i njeni roditelji odlučni protivnici.

 

Sve jače srce plače,
Ko kiša povrh grada;
Što bol i sjeta znače
Što muče me sve jače?

O blagi šume kiše
Po zemlji i po krovu!
Sve dosade je više,
O tiha pjesmo kiše!

Razlog plaču nema,
U srcu što se trza!
Zar izdaja se sprema?…
Toj tuzi razlog nema.

To najviše me boli
Da ne znam, čemu srce
Nit mrzi niti voli,
A teške pati boli!

 

    Posle pada Komune, kad je Pariz počeo da se vraća svom predratnom životu i izgledu, pesnik je izgubio volju da se vrati na svoje staro radno mesto i predaje se poeziji i noćnom životu. Uskoro je dobio pismo od sedamnaestogodišnjeg provincijskog pesnika Artura Remboa, iz malog grada Šarlvila u Ardenima. U pismu Rembo zaljubljeno hvali poeziju svog velikog učitelja Verlena i ujedno prilaže svoje prve pesme. Ove pesme deluju na Verlena, kako sam kaže, žestinom groma, i iskre su mladićkog i prkosnog genija. Mladi pesnik je, na kraju svog pisma, izrazio samo jednu želju: voleo bi da dođe i da se nastani u Parizu, ali nema novca. Verlen je, bez dvoumljenja, odmah poslao novac i pismo, koje je završio ushićenim rečima: Dođi, lepa, velika dušo, zovu te, svi te čekaju! Kroz dva dana mladi pesnik stigao je pravo u dom Matildinih roditelja, kod kojih je tada Verlen stanovao. Mladi gost bio je džinovskog stasa, sirovog izgleda, čupave kose i zapuštene spoljašnjosti, a od prtljaga imao je samo svoju zbirku pesama Pijani brod. Konzervativni roditelji i žena zanemeli su. Za stolom, na večeri, vladala je grobna tišina, koja je sve kazivala. Jedini je progovorio Verlen. Kad je iskapio prvu čašu vina, rekao je na adresu svojih ukućana prkosno: Živeli psi! Psi su jedini pravi liberali! Sutradan je gostu otkazano gostoprimstvo i Verlen mu je našao drugi stan.

 

Zar ne? I u mržnji pakosnika koji
zavidni će biti, sjaju naše sreće,
ponosna će blagost pored nas da stoji.

Zar ne? Krenućemo skromnim putem gde će
presresti nas Nada u svom svome sjaju.
srećni što nas niko prepoznati neće.

Sama u ljubavi, ko u pustom gaju,
dva će naša srca, ispunjena setom,
biti dva slavuja u tom divnom kraju.

Možda ćemo mržnju sresti među svetom,
ili možda blagost. Ostaćemo svoji
i ako nas ljudi stvore svojom metom.

Udruženi dragom vezom što nas spoji,
štićeni oklopom kome ravna nema,
mi ćemo se smešit svemu što predstoji.

Ne misleći na to šta nam sudba sprema
poći ćemo skupa, puni sreće stvarne,
držeći se čvrsto rukama obema,

kao čedna deca voleći se, zar ne?

 

    Verlen i Rembo, srodne pesničke i boemske duše, sklopili su veoma brzo ne samo verno pobratimstvo, već i ideološki savez. Kraj niza ispijanih čaša apsinta, pošto bi ushićeni pročitali svoje pesme, razvijali su svoju novu teoriju poezije, uveravajući jedan drugog da moraju postati vođe, učitelji, preteče, vidoviti, sinovi Sunca. Verlen je odvodio svog mladog prijatelja na večeri pesnika na kojima su se čitale pesme i o njima raspravljalo. Mladi prorok javno je izvrgavao ruglu sve pesme drugih pesnika, a jednog pesnika je, čak, napao Verlenovim štapom. Kružok je posle toga zabranio Verlenu da dovodi tog mladog pesnika-siledžiju na večeri, ali je on odgovorio nabusito i odlučno: Nikad! Mi ćemo dolaziti obojica ili nijedan! Pobratimi su tako i postupili. Nisu odlazili u društvo pesnika, ali su nastavili da se druže sami po kafanama ne samo uz apsint, već i uz hašiš. Verlen je u to vreme dobio sina. To ga je ponovo vratilo domaćem životu, ali nakratko. Nastavio je noćni život sa Remboom i vraćao se kući pred zoru, uvek u pijanom stanju. Posle uzaludnih prepirki i svađi, žena mu je odlučno poručila: Kad Rembo bude napustio Pariz, moći ćeš da se vratiš našoj kući! Verlen je popustio: dao je svom pobratimu novac za putne troškove i vratio ga u njegov Šarlvil, a on se vratio porodičnom životu.

 

U ulici jednoj, sred sanjana grada,
bit će ko kad prođe ovaj život strašan:
trenut istodobno žestok i nejasan…
O sunce u magli koja se raspada!

O krik s mora, zvuči što ih šuma lije!
Bit će kao da nam ništa nije znano;
iz metampsihoza buđenje lagano:
stvari bit će iste više nego prije.

U ulici posred grada začarana
orgulje u suton napjeve će mljeti,
mačke će se na sve šankove popeti,
limene će glazbe ići sa svih strana.

Bit će tako kobno kao da se mrije,
na licima suze od slatkoga plača,
smijeh prepun jecaja u lomu kotača,
dozivanje smrti da dođe što prije.

Neke drevne riječi ko uvelo cvijeće,
od plesova čut ćeš buku uzavrelu,
udovice nose cekine na čelu,
roj se prostakuša med kurvama kreće,

koje se muvaju, strašni klapci s njima
i lišajni starci, bez obrva, bijeli,
dok na drugom kraju narod se veseli
uz bljesak raketa i miris urina.

Bit će kao onda kad se od sna budi
i ponovno zaspi i ponovno sniva
te ukrase čudne, pune cara živa,
ljeto što nam travu i zuj pčela nudi.

 

   Taj rastanak je bio kratak. Posle nekoliko meseci, Verlen je, slučajno, sreo na ulici Remboa, i odmah su se dogovorili da, uz novčanu pomoć Verlenove majke, napuste Pariz i sklone se u Brisel. Za Verlenom su dojurile žena i njena majka da ga nagovore da se vrati kući. On se pokajao i pristao na povratak. Međutim, usput se predomislio, vratio se u Brisel i s Remboom pobegao u London. Tamo su iznajmili bednu sobicu, živeli u prisnom prijateljstvu i nastavili pesnički rad, ali su se ubrzo posvađali i Verlen se vratio u Brisel. U nastupu očajanja, rešen da se ubije, kupio je revolver. Kada je odustao od svoje očajničke namere, Verlen poziva Remboa da nastave zajednički život, ali Rembo zahteva odlučno da se vrate u Pariz. Među njima se izrodila oštra svađa; Verlen poteže revolver i ranjava svog pobratima. Osuđen je na dve godine zatvora u Monsu, doživljava teške dane i gorko razočarenje: Rembo ga napušta i vraća se u Šarlvil, žena dobija brakorazvodnu parnicu, a izdavači odbijaju da mu izdaju knjigu pesama, jer je izgubio ugled u javnosti.

Evo cveća, evo lišća, voća, svega,
I evo mog srca. Samo za vas bije.
Tim rukama belim ne kidajte njega,
Nek vam lepom oku dar taj mrzak nije.

Stigoh sav pokriven od rosne svežine
Koju na mom celu vetar je zamrzo.
Dajte da moj umor kraj vas otpočine,
Jer će ovaj dragi trenut proći brzo.

Nek mi glava klone na prsa vam mlada,
Sva prepuna vaših poljubaca strasnih;
Nek joj mine bura ta prijatna sada,
I da zaspim uz vas, pošto čas je kasni.

 

    Slomljen duševno i moralno, u svom unutrašnjem bespuću, kod njega se javila nova crta karaktera: potražio je spas u bogu i ispevao zbirku duboko pobožnih pesama Mudrost (1874.). Po izlasku iz zatvora, saznao je da se Rembo nastanio u Štutgartu, u jednoj porodici, i da je prilegao na učenje nemačkog jezika. Verlen, privezan za Remboa tajanstvenim i zagonetnim vezama, čim se našao na slobodi, dolazi k njemu s pokajničkim brojanicama u rukama, da bi se samo tri sata kasnije odrekao boga, govorio je Rembo. Na obali reke Nekar, u šetnji, među izmirenim pobratimima ponovo izbija žestoka, zagonetna svađa, i seljaci nalaze na poljani Verlena u besvesnom stanju. Utučen, prezren i napušten od svih prijatelja, prokleti pesnik, kako ga je zvao ceo svet, dao se u skitnju.

   Najzad je dobio službu nastavnika u malom mestu Retelu, gde je upoznao i zavoleo jednog osamnaestogodišnjeg seljačića, Lisijena, kao rođenog  sina, ali, koga su mu, očekivano, zabranili da viđa. Kad je zbog pijanstva izgubio službu, preselio se u Lisijenovo selo. Mladi usvojenik je, međutim, uskoro umro i to ga je dotuklo.U potpunom očajanju, tražio je spas u alkoholu i poeziji. Tada je ispevao novu zbirku pesama, Negda i nedavno, koja pokazuje nov uspon u njegovom stvaralaštvu. Verlenov verski zanos prikriva činjenicu sve dubljeg pesnikovog pada u alkoholizam i sumnjive ljubavne odnose. Nakon ljubavne, na red je došla i erotska poezija – Uporedo (1889.), a zatim i otvoreno pornografska lirika... Verlen je počeo da objavljuje pod pseudonimom, kako ne bi bio proganjan zbog svojih opscenih dela. U bezizlaznom očajanju i pod dejstvom alkohola, odlazi u Aras da iznudi od majke novac, i kad u tome ne uspeva, pokušava da je udavi. Zbog toga ponovo dopada zatvora. Kad se opet našao na slobodi, kao čovek koga su napustili svi prijatelji, skitao je i prosjačio, lutao po drumovima, šumama, selima i gradovima, ili je nalazio skloništa u azilima, bolnicama i sobicama prostitutki. Dok je ležao u bolnici, dobio je poslednje, neočekivano priznanje : javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdržavanje. Pa ipak, umro je 8. januara 1896. godine kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu Razočaranje.

 

Pejzaž bez premca, to je vaša duša

gde idu ljudske maske, plešu krinke,

a svi, dok zvonka lauta se sluša,

ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere

pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,

u sreću kao da nemaju vere,

a pesma im se sa mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom

od koje ptice sanjaju u borju

i vodoskoci u zanosu slepom

jecaju, vitki u svome mramorju.

 

   Smešten između krajnosti modernog i tradicionalnog, kao jedan od suštinskih začetnika simbolizma, Verlen je svojom jedinstvenom setnom melodičnošću  Princa poezije i prokletog pesnika oslobodio stih, stvorivši svojevrsni pesnički impresionizam unutar tanane muzičke atmosfere prigušenih simbola lirike.

 

Često sanjam čudni san što me osvaja
o neznanki koja ljubit bi me htela,
i koja me, večno drugačija i vrela,
voli i svu dušu s mojom dušom spaja.

Jer ona mi shvata srce puno vaja,
shvatila je, avaj, mene čim me srela.
Samo ona može, s moga bledog čela,
otkloniti setu i dati mu sjaja.

Ne znam je li smeđa, crna ili plava.
Ime joj zvučnošću svojom očarava
kao ime onih koje život ubi.

Kao pogled kipa i njen pogled drema,
a njen glas, ozbiljan, i tih, dok se gubi,
seća na glas dragi onih kojih nema...

 

Jesenja tuga & Mesečina - Paul Verlaine

 

Teške su tuge

jeseni duge -

cilik gusala

srce mi kida:

od boli rida

i neznanih zala -

nešto me guši,

bol mi u duši,

čuj, ura tuče!

Zar dani sreće

vratiti se neće?

Suze me muče...

Odlazim tako...

Vetar me lako,

letos ko lane,

baca posvuda,

ovud’ onuda -

suh list sa grane...

 

     Jesenja pesma pripada misaonoj tematici i sastoji se od tri strofe, od po šest stihova. Stihovi su kratki, ali to pridonosi neverovatnoj ritmičnosti pesme i ide u prilog muzikalnosti Verlaineove poezije. Ona je misaona lirska pesma, pesnikovo povezivanje jesenjeg ugođaja u prirodi s vlastitim setnim raspoloženjem. Plač, mukli zvuk sata i zao vetar pesnik uspoređuje sa svojom tugom i plašljivošću. Razlog njegove tuge je sećanje na lepu prošlost, na lepe dane kojih više nema, nemoćan je odupreti se i prepušta se lutanju. Pesma je impresionistička jer beleži pesnikovo trenutno raspoloženje. Ritam pesme je usporen, dok je stih kratak, jezgrovit, muzikalan. Verlen koristii sinesteziju - doživljaj jeseni i tuge dan je putem čula vida i sluha. Verlen iracionalnošću prodire u neistražena područja vlastite psihe, sjedinjujući simbolima pesmu i muziku. Na kraju ove božanstvene lirske pesme koja se pretapa svojom zvučnošću u jedinstvenu melodiju reči, simfoniju tananih osećanja i vibracije senzibilnih čula, Verlen moćnom metaforom predstavlja doživljaj svog života i sudbine koja mu je namenjena. No on joj se ne protivi, nego se prepušta lutanjima, kao suh list sa grane. Verlenova jesen je njegov korak ka smrti. On je suh, odnosno star i nema mu druge nego se prepustiti vetru, koliko god on bio zao, i prihvatiti sve što mu je sudbina namenila.

 

Les sanglots longs
Des violons
De l’automne
Blessent mon coeur
D’une langueur
Monotone.

Tout suffocant
Et blême, quand
Sonne l’heure,
Je me souviens
Des jours anciens
Et je pleure

Et je m’en vais
Au vent mauvais
Qui m’emporte
Deçà, delà,
Pareil à la
Feuille morte.

 

   Boemština tog vremena uveliko je uticala na književnost, a posebno na poeziju i upravo zato je Verlen simboliste nazvao ukletim pesnicima. Ovim manifestom Verlen se borio protiv konvencionalnog shvatanja književnosti i kritičara koji su ignorisali simboliste upravo zbog njihova načina života. Dekadencija kojom se odlikuje poezija ukletih pesnika karakteristična je i za Verlenovu poeziju, pa je njegova borba za prikazivanjem simbolima kao književno vredne poezije, bila je borba i za njegovo sopstveno pesništvo. Nove teorije koje je Verlen razvio, vezane uz tu novu poeziju, bile su veoma značajne za tadašnje pesništvo i imale su velikog uticaja na modernizam, ali i modernu poetiku uopšte. U svojoj poeziji Verlen je želeo da izazove određena osećanja, stvori određeno atmosferu i prikaže emotivna stanja, a sve kroz magiju i zvukove reči, kroz ritam strofe i njegove metrike.

   Pesma Mesečina je objavljena 1869. godine. Pol Verlen je ovu pesmu objavio u okviru zbirke pesama, pod nazivom Galantne svečanosti. Osnovnom temom ove Verlenove pesme se može smatrati čovek i njegova duša, koju je pesnik predstavio simbolično. Kako navodi Pol Verlen, duša čovekova je pejzaž bez premca. Ali, na kraju prve strofe primećuje da ljudi baš i nisu toliko srećni, te veli:  Ko da su tužni ispod čudne šminke. Pesma Mesečina je sastavljena od tri strofe, a svaka od njih ima po četiri stiha. Verlen pomoću vrlo sugestivnih slika i simbola govori o čovekovoj duši i o kovitlacu emocija u svakom biću. Mesečina je tužna, ali lepa i jednostavno priziva želju za lepotom, mirom i ljubavlju, a zvuk laute i muzike koju ona donosi budi osećanja.

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju…

 

    Verlenova Mesečina obojena je melanholičnom atmosferom. Pesnik nam ukazuje  svojom setnom lirikom da ljudi više ne veruju u istinske, prave vrednosti, kao što su ljubav i sreća. Mesečina je u funkciji nekog simbola. Verlen doživljava pejzaž i preovlađuje melanholično, setno osećanje. Mesečina asocira na nešto tajanstveno, u prvom planu nešto kao lažni sjaj. Mesečeva svetlost je samo privid. Kod Verlena je primetna sklonost za opisivanje pejzaža, koji su vizuelno bogati, topli ili hladni, svetli ili tamni, ispunjeni bogatom orkestracijom. Pejzaž je samo spoljašnja manifestacija unutrašnjih stanja, on je dakle samo sredstvo da se izrazi unutrašnji pejzaž ljudske duše. Mesečina sugeriše svojim naslovom pejzažnu sliku, ali već prvi stih pokazuje da je to varka. Noćni pejzaž pod mesečinom jeste tematski okvir, ram u koji je stavljena sasvim druga slika - ljudska duša i njena skrivena i tajanstvena treperenja. Pejzaž je ovde samo agens za uvođenje motiva ljudske duše i nagoveštaj da je predmet pevanja pejzažno bogatstvo ljudske duše i njena skrivena (maskirana) sadržina. Maska je središnji motiv: u ljudskoj duši je mnogo ljupkih maski koje plešu i koje stvaraju privid i zamagljuju suštinu. Maske su raznovrsne: lice, grimasa, pogled, osmeh, šminka. Maska je i zvuk laute, i slušanje muzike, i raspoloženje. Zanesenost muzikom (pažljivo slušanje) samo je privid - u duši ne vlada mir, u njoj se sve kreće, talasa i sudara; analogno tome, spoljašnji mir je samo privid, maska. Maska je brana na ulazu u dušu, pod njom se kreću i misli i raspoloženja; ona je privid, varka, obmana - ispod nje je nedokučena suština. Spoljašnjost je privid i varka a suština je ispod, do nje treba doći naporom misli i intuicije; sve je maska i laž, privid i varka, nigde istine. Mesečina se na kraju pesme konačno spustila na pejzaž a u njemu su dve kontrastne slike: mirovanje (spavanje) ptica u borju i jecanje vitkih i mramornih vodoskoka. Cela strofa je zatvorena sumornim osećanjima i raspoloženjima: tužan, spava, jecaji. Na kraju, kao poslednja slika u čitaočevim očima, ostaje vodoskok u mramornom presijavanju - hladnoća vode pojačana je asocijacijom na hladnoću mramora. Hladnoća je i poslednji osećaj koji prožima čitaoca pesme i poslednji utisak koji ostaje u njemu. Ono što je posebno zanimljivo, a vezano je za ovu pesmu jeste da je, tada mladi francuski kompozitor, a danas čuveni Klod Debisi bio inspirisan stihovima ove pesme. Tako je njemu pesma Mesečina poslužila kao inspiracija za najpoznatiji čin njegove čuvene opere Bergamska svita.

 

Votre âme est un paysage choisi
Que vont charmant masques et bergamasques
Jouant du luth et dansant et quasi
Tristes sous leurs déguisements fantasques.

Tout en chantant sur le mode mineur
L'amour vainqueur et la vie opportune,
Ils n'ont pas l'air de croire à leur bonheur
Et leur chanson se mêle au clair de lune,

Au calme clair de lune triste et beau,
Qui fait rêver les oiseaux dans les arbres
Et sangloter d'extase les jets d'eau,
Les grands jets d'eau sveltes parmi les marbres.

 

    Poznavaoci ličnosti Verlena kažu da je on bio čovek u stalnim ljudskim i pesničkim padovima i uzletima, čovek bez moralne čvrstine i reda u stvaranju, labilna ličnost, neumeren i ekscentričan. U životu je tražio blato i sa uživanjem gacao po njemu, a onda se pokajnički vraćao iz greha u svetost i čistotu, da bi posle izvesnog vremena sve počeo iz početka. U njegovoj poeziji može se pratiti preobražaj poezije u pravcu dekadence i simbolizma. Smešten između krajnosti modernog i tradicionalnog, kao jedan od suštinskih začetnika simbolizma, Verlen je svojom jedinstvenom setnom melodičnošću  Princa poezije i prokletog pesnika oslobodio stih, stvorivši zajedno sa svojim sudbinskim prijateljem, legendarnim pesnikom Arturom Remboom svojevrsni pesnički impresionizam unutar tanane muzičke atmosfere prigušenih simbola lirike.

 

 

By Dragan Uzelac, čudesnog, sudbinskog  proleća 2020.