VICTOR HUGO (1802.-1885.)

VICTOR HUGO (1802.-1885.)

... Kraj nemirnih vala, videh jednog dana,

sa jedrima širom,

brzi brod ovijen vetrom sa svih strana,

zvezdama i virom;

Slušao sam, nagnut nad nebeski bezdan,

što uz drugi gusne,

jedan glas, al nisam kroz prostor ozvezdan

video mu usne:

Pesniče, dobro je! čelo ti se zari,

ti sanjaš uz vale,

i vadiš iz mora mnoštvo čudnih stvari

što su na dno pale!

More, to je Gospod, što, sreća il tajna,

svu kob nosi dovek:

vetar, to je Gospod: Gospod, zvezda sjajna:

a brod, to je čovek ...

Verovatno najveći francuski pesnik svih vremena, vođa romantičarskog pokreta u Francuskoj. Pesnik velikog verbalnog i formalnog talenta, čovek koji je hteo da u svojoj poeziji obuhvati sve aspekte ljudskog iskustva, celokupnu ljudsku i kosmičku istoriju. Religiozan, politički napredan, liričar i nacionalni pesnik. Pisac velike mašte. Viktor Igo.

Na žalu sam jedne ja zaspao noći.
Vjetar me probudi; otvorivši oči,
Vidjeh, izišavši iz bunila svoga,
Danicu što u dnu neba dalekoga
Kroz bjelinu nježnu, neizmjernu sjaše.
Odnoseć nevrijeme bura odmicaše.
Pahuljom oblaci postajahu sivi.
Sjaj to bješe jasni, što misli, što živi;
Stišavao udar vala je u hridje;
Kanda duša neka kroz biser se vidje.
Uzalud još noćne vladale su tmine,
Božji osmijeh užga nebeske visine.
Vršak je jarbola svjetlost posrebrila;
Na crnomu brodu bijela jedra bila;
Jato galebova, stojeć na strmini,
Pozorno gledalo zvijezdu u daljini
Ko nebesku pticu iz iskre rođenu;
Ocean, ko narod, motreć sjajnost njenu,
Bučeć posve tiho, k njoj se primicao
Ko u strahu da je ne bi odagnao.
Neiskazana ljubav rosila iz zraka.
Do nogu mi tresla vlat se trave svaka,
Ptice su čavrljale usred svojih gnijezda;
Cvijet mi uzbuđen reče: sestra mi je zvijezda.
I dokle svoj veo podizahu sjene,
Čuh glas što sa zvijezde stizaše do mene:
-Ja sam ona zvijezda, koja prva hodi,
U koju u grobu vjeruju, što vodi.
Sijah vrh Sinaja, sijah vrh Tajgeta;
Stijena sam ognjena, zlatna, odapeta,
Ko iz praćke Božje, na crn obraz tmuše.
Ja podižem snova svijet koji je srušen.
O narodi, ja sam plamna poezija.
Blistah vrh Dantea, blistah vrh Mojsija.
Ljubav za mnom lava oceana tjera.
Stižem. Nek ustaju krepost, hrabrost, vjera!
Mislitelji, dusi, na tornjeve hajte!
Otvor’te se vjeđe, a zjenice sjajte,
Zemljo, buni brazdu, žiće, vrevu vrati,
Na noge, spavači! – onaj što me prati,
Što me šalje poput prethodnice svoje,
Anđeo Sloboda, div Prosvjeta to je!

Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u gradu Besanson kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.

O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.
Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.
Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…
Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.

Šarl Bodler, francuski pesnik, jedan od rodonačelnika modernizma i simbolizma, nazvao je Igoa genijem bez granica, odajući priznanje velikanu francuske i svetske književnosti, koji je svojim pesmama, romanima, dramama i esejima obeležio stvaralaštvo 19. veka, osvetlivši svojim kreativnim, harizmatičnim i inspirativnim romantičarskim duhom jednu nezaboravnu pesničku epohu. U literaturi je aktivno i stvaralački učestvovao više od pola veka, snažno se angažujući u borbi za novi književni pokret – romantizam, koji će ogromnim talasima zapljusnuti obale Evrope prve polovine 19. veka.

... Večeras je sunce za oblake zašlo

a sutra će doći bura, noć i veče,

pa prozorje svetlo sa maglicom sivom,

pa dani, pa noći: vreme stalno teče.

Ti će dani proći.Kao roj će proći

preko mora i reka i bregova nagih,

preko gustih šuma, u kojima noću

šumi tužna himna pokojnika dragih.

Bregovi i reke ostariti neće,

nanovo će listom zalistati gore,

i srebrna reka, tekući iz brega,

uticaće opet u široko more.

A ja, sve to više tonući u tugu,

ja ću poći grobu koji mi se sprema,

a svet ovaj ceo, ogroman i krasan,

osetiti neće da mu nečeg nema! ...

Odrastajući uz majku, vatrenu rojalistkinju, u jednom od najburnijih perioda Francuske istorije (doba Revolucije i Napoleonovih osvajanja), Igo već u 17. godini osniva časopis Conservateur litteraire. Godine 1822. izdaje prvu zbirku pesama. Njegov život obeležiće brojne porodične tragedije. Postaje akademik 1841. godine, zatim se i politički angažuje. Nakon državnog udara 1851. godine prinuđen je da napusti zemlju. Za vreme dugog izgnanstva nastavlja borbu protiv diktatora i mnogo piše. Vremenom postaje priznati književnik – branitelj obespravljenih, borac protiv tiranije i simbol mučenika, omiljen u vlastitom narodu. Romantičarski duh uliva mu silnu, beskompromisnu i stvaralačku energiju – njegovo društveno angažovanje snažno se prepliće sa literarnim stvaralaštvom.

A šta ćemo, kažu oni,
Kada ćun taj brzo tone
I kada nas pandur goni?
– Vi veslajte, kažu one.

Ali kako, kažu oni,
Da se suze sad ne rone,
Kako mržnji da odzvoni?
– Vi spavajte, kažu one.

Kako da nam, kažu oni,
Bez napitka budu sklone
Lepe žene? – Glas im zvoni:
– Vi volite, kažu one.

Nakon trijumfalnog povratka iz izgnanstva, postaje neka vrsta nacionalne svetinje i institucije. Poređenje sa slavnim imenima, poput Dantea, Petrarke, Miltona ili Šekspira nije izostalo. Uprkos ideološkim i političkim lutanjima Igo ostaje velikan Francuske književnosti, pesnik za sva vremena. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu Šatobrijan ili ništa i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja.

Ceux qui pieusement sont morts pour la patrie
Ont droit qu’à leur cercueil la foule vienne et prie.
Entre les plus beaux noms leur nom est le plus beau.
Toute gloire près d’eux passe et tombe éphémère ;
Et, comme ferait une mère,
La voix d’un peuple entier les berce en leur tombeau !

Gloire à notre France éternelle !
Gloire à ceux qui sont morts pour elle !
Aux martyrs ! aux vaillants ! aux forts !
À ceux qu’enflamme leur exemple,
Qui veulent place dans le temple,
Et qui mourront comme ils sont morts !

C’est pour ces morts, dont l’ombre est ici bienvenue,
Que le haut Panthéon élève dans la nue,
Au-dessus de Paris, la ville aux mille tours,
La reine de nos Tyrs et de nos Babylones,
Cette couronne de colonnes
Que le soleil levant redore tous les jours !

Ainsi, quand de tels morts sont couchés dans la tombe,
En vain l’oubli, nuit sombre où va tout ce qui tombe,
Passe sur leur sépulcre où nous nous inclinons ;
Chaque jour, pour eux seuls se levant plus fidèle,
La gloire, aube toujours nouvelle,
Fait luire leur mémoire et redore leurs noms !

Gloire à notre France éternelle !
Gloire à ceux qui sont morts pour elle !
Aux martyrs ! aux vaillants ! aux forts !
A ceux qu’enflamme leur exemple,
Qui veulent place dans le temple,
Et qui mourront comme ils sont morts !

Već od prve pesničke zbirke – Ode i različite pesme (1822.), Igo se hrabro zalaže za slobodu inspiracije i umetnosti. Balade (1826.) predstavljaju snažne pesničke slike, u duhu srednjovekovnih trubadura i hrišćanskih rapsoda. Orijentalke (1829.) neočekivanim kontrastima i bogatstvom fantazije bave se helenskim temama i oduševljavaju se ustankom Grka protiv Turske (byronovski polet i bunt), dok Jesenje lišće (1831.) donosi povratak pesnika vlastitom svetu i doživljajima. U tom su duhu i naredne dve zbirke: Sutonske pesme (1835.) i Unutrašnji glasovi (1837.), kao i Zracima i senkama (1840.). Intimna i subjektivna, Igoova lirika u toj fazi stvaralaštva je pomalo setna i posvećena ljubavi, prirodi, porodici i vlastitoj patnji. Nezadovoljstvo crkvom i monarhijom pretvara se vremenom kod mladog pesnika u otvoreni bunt i raskid – romantičara Igoa svet sve više ispunjava tugom i on se okreće prirodi, njenoj lepoti i skladu. Viktor Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi zabranjenih knjiga. Borba protiv mraka, tiranije i nepravde postaje, pored poezije, glavnim ciljem Viktora Igoa.

Oh! mir mi dajte! Čas je kad ispod kruga tmuše
Magluštine horizont isprekidani guše
A džinovsko svetlilo crveni se i mre,
Kad zlato brežuljaka prekriva hume crne,
Kao da ovih dana, dok je jesen tiho trne,
Zarđaše od sunca i kiše krošnje sve.

Oh! ko će da dočara, da stvori iznenada
Onamo – dok u hodnik sumračje meko pada
A ja se na prozoru prepuštam snima, sam –
Mavarsku varoš neku, blistavu, neviđenu,
Što poput vatrometa rasplamtelog u trenu
Zlatnim vršcima zdanja probija maglen pram!

Nek iskrsne preda mnom, nek izmami iz mene
Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene,
Nek mi u oči sine magični odraz njen,
I dok se u stišanom žamoru dugo gasi,
Neka mi ljubičasti horizont moj ukrasi
Hiljadom kula, kao čipkasta duga sen!

Usledio je potom duži period stvaralačke tišine, a zatim se pojavila gnevna politička satira Les Chatimens (1853.), obračun sa francuskim despotom( Napoleon III), koji je izdao republikanske ideale i okrutno uzurpirao prava naroda. Igoov bes pokreće silnu pesničku energiju. Kontemplacije (1856.), obeležene njegovim panteizmom i premišljanjem o duši (koja, po njemu, prebiva u svim stvarima) predstavljale su ogromnu zbirku refleksivne i elegične poezije. Legende vekova (1859.) ostaju nedovršene (zajedno sa Kontemplacijama, Krajem Sotone i Bogom trebala je da tvori jedinstven ciklus). One su zamišljene kao poslednja reč Igoovog pesničkog rada i umovanja. Igoova namera je bila opevati svetsku istoriju od postanka do tadašnjeg vremena i prikazati način na koji se ljudi od mraka izdižu ka idealu.

Zbirke pesama iz pedesetih godina 19. veka označile su vrhunac Igoovog pesničkog stvaralaštva i imaginacije, stvarajući od njega jednog od najvećih francuskih poeta i vizionara. Nakon njih je usledio niz dela manjeg pesničkog dometa: Popevke ulica i lugova (1865.), Strašna godina (1872.), Umeće kako biti deda (1877.), Papa (1878.) i opsežna zbirka Četiri vetra duha (1881.).

Lepota i smrt su dve velike stvari,
što sadrže mnogu sen i svetlost sjajnu;
Dve obilne sestre, pune strašnih čari,
Skrivajući istu čudnovatu tajnu.

O glasovi, oči: crne, plave žene!
О biseri nežni što vas ljulja more!
Ја mrem а vi sjajte, budite voljene.
О vi svetle tice, usred mračne gore!

Judita, naša je sudba skoro ista,
što se ne bi reklo, poredeć nam lice:
Sav bezdani svemir u oku vam blista;

Мoja duša krije zvezdan ponor ceo;
susedi nebeski mi smo, gospođice,
Pošto lepi vi ste a ja ostareo.

Kao pesnik rodoljubivih, religioznih, socijalnih, filozofskih i ljubavnih tema, pesnik političkih satira čija je poezija prožeta moćnim duhom barikada, kao i nenadmašni vizionar ogromne imaginative moći, romantičar, Viktor Igo, postao je nenadmašni poetski stvaralac koji je svojim duhom obeležio čitavu jednu uzburkanu i slobodoljubivu epohu.

Romantičarski, buntovni duh barikada još uvek je živ, pre svega u srcima istrajnih i vernih, onih koji iskreno i duboko osećaju i najdalje mogu da vide, nikad ne odustajući i u svakom porazu videći deo nove slobode.

by neuhvatljiva kozmička iskra, Dragan Uzelac, 2014-06-21.