Percey Bysshe Shelley (1792.-1822.)

 

Percey Bysshe Shelley (1792.-1822.)

 

     Dok je Bajron, u svom romantičarskom aspektu, istupao kao prezasićeni i razočarani, cinični buntovnik, Šeli - ništa manje egocentrik, stvarao je vizije boljeg života čitavog čovečanstva iz svoje zanesenjačke vitalnosti i vere u ljudsku lepotu i plemenitost. Šeli je smatrao da u životu i pesništvu ima posebnu misiju - da se odupre tiraniji u svim njezinim oblicima i da u drugima probudi svest o tome da je čovečanstvu potrebna sloboda.

 

... Ja nemam mira, ni zdravlju traga,

nigde smirenja, ni malo nade,

spokoja uma- nada sve blaga

za koje pravi filozof znade

ovenčan vencem duhovne slave;

ni ljubav, ni sreću, ni priliku novu;

imaju ih drugi što dignute glave

kroz život hode i srećom ga zovu;-

meni život dade gorku čašu ovu.

Al očaj moj se umirio sada,

stiš’o se k’o vetri i k’o same vode,

leg’o bih k’o dete koje umor svlada,

i pustio život da sa suzom ode,

to življenje mučno što mi muči grudi,

da mi mesto snova smrt obuzme telo,

da na toplom zraku najednom zastudi

i obamre moje lice i čelo;-

da nada mnom more zapoje opelo ...

 

        Da Šeli nije napisao ni jednu pesmu, već samo proživeo svoj život, to bi bila građa za jednu od najromantičnijih biografija njegovog vremena. Nije čudo što je već uskoro nakon njegove smrti načinjeno nekoliko pokušaja stvaranja njegove biografije u manje-više mitologiziranom obliku.

 

    Persi Biš Šeli se rodio u imućnoj porodici provincijskog plemića, blizu mesta Horsham, grofovije Surrey. Od ranog detinjstva, Šeli je u ocu(čoveku praktičnog kova, tvrde glave i ruke) gledao tiranina i neprijatelja svojih slobodoumnih i literarnih stremljenja. Što se žena tiče, privlačio ih je kao magnet. Nakon nekoliko dosta apstraktnih mladalačkih simpatija oženio je 1811. godine Harriett Westbrook, sestrinu školsku drugaricu. Brak je bio samo jedna od njegovih prolaznih avantura- nestalan, lutalački duh Šelijev (na putu za Irsku) odvodi ga drugoj ženi, Merry, 1814. godine.

 

    Šelijev neukrotivi duh i erotska čežnja predstavljali su bezuspešno traganje za idealom, idealom savršene veze koja prevazilazi čulnost i uzdiže se u svom zanosu do najviših duhovnih saznanja.

 

... Ej, zdravo duše vedrine!

Ti si od ptice više,

kad s neba, il s visine,

sipaš pesama kiše

što ti se same u srcu uskladiše.

Sa zemlje hitro se dižeš

ko požar se razgaraš,

i uvis daleko stižeš

plav bezdan krilom paraš,

pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš.

Kad sunce, što oblak grli,

s bleskom na zapad mine,

čitavo biće ga hrli,

u grimiz koji sine,

ko bestelesna radost kad prvi put se vine.

Večer se rumena, rana,

topi oko tvog leta,

kao u svetlosti dana

zvezda što nebom šeta

nevidljiva si, al poj tvoj stiže do našeg sveta,

taj kliktaj, britak ko strele

srebrnih meteora

koje se izgube bele

čim grane bela zora,

pa ne vidi se čovek, al osetit ih mora ...

 

        Veran svojim mladalačkim idealima i snovima, ostao je zauvek neprilagođen.  Neobično je mnogo čitao. Posebno su za njega bili značajni Platon, Epikur, Spinoza, Bekon, Lok, Ruso i francuski enciklopedisti. Platonova dela (Gozba i Republika) preveo je na engleski, kao i dela Homera i Euripida. Nepomirljivo se protivio svakoj vrsti ugnjetavanja, naročito klerikalnoj, što ga je dovodilo u sukobe za vreme školovanja u Oksfordu. Zadojen revolucionarnim, humanističkim idejama, pisao je drame i dramske epove. Bio je prototip lirskog romantičarskog pesnika- osećajan, eteričan, sa jakim osećanjem za prirodu.

 

    Njegova politička agitacija u Irskoj 1822.godine, nosi karakter nesebičnog služenja interesima jednog porobljenog naroda. Pored govora na javnim skupovima i pojedinih pesama posvećenih irskoj epskoj borbi za nezavisnost, Šeli se bavi i pisanjem demokratsko-revolucionarnih pamfleta.

 

... Nek iščeznu zvezde pa i svetlost sama

nek ih nosi haos i večita tama,

nek se ruše zdanja i zemlja nestane,

ali hrabrost Irske neće da prestane.

Svud prostrana pustoš dokle oko seže,

domovi otaca u prašini leže,

dušmanin likuje i zemlju nam pleni,

a junaci naši leže pokošeni.

Umuknu nam harfa prepuna vedrine,

umilna nam presta pesma otadžbine,

al zveket kopalja i poklič se diže,

gromki glas lozinke dopire sve bliže,

gde su ti junaci što padoše slavno?

Prekrili su mrtvi ono polje ravno

il ko utvare na vihoru jašu

i kliču: O, Irče, sveti zemlju našu! ...

 

        Prvi Šelijevi pesnički pokušaji padaju još u vreme školskih dana u Itonu. Pored dva izrazito nezrela gotska romana, nastala je, 1810. i prva zbirka njegovih pesama, u saradnji sa njegovom sestrom Elizabetom Original poetry. Već u njoj se ističu teme osude tiranije i slavljenja slobode. Pominje se i borba irskog naroda.

 

    Prvo veliko pesničko delo bila je poema Queen Mab (1814.), izraz njegovih tadašnjih političkih, filozofskih i estetskih pogleda i stavova. Kraljica Mab dugačka je priča u stihovima o čoveku korumpiranom od strane institucija, te o njegovom konačnom izbavljenju pobedom nad Vremenom i svitanjem jutra ljubavi. Sledi je poema Alastor (1816.) - istorija pesničke duše, prikazana kroz ambijent slobodne prirode. Alastor ili duh samoće je dugačka pesma koja po rečima Šelija govori o mladiću neiskvarenih osećanja i avanturističkog duha koji razmišlja o svetu vođen maštom potpaljenom i očišćenom poznavanjem svega što je dobro i divno. Ova je tema vrlo bliska Šeliju i kao pesniku, i kao čoveku. Ispunjen je mešavinom mutnih, apstraktnih ciljeva i strasnih osećanja, ideala vezanih za zamišljene težnje ili ljude, a kraj je pun samosažaljenja. Šeli je uvek tragao za krajnjim ciljevima ljudskog oslobođenja i uvek bio pun razočaranja. Mogućnost ljudske slobode, ponovnog dolaska velikog doba sveta i neuništivost čoveka pred tiranijom inspirisala su mnoge Šelijeve čitaoce i sledbenike. Ta je vrsta osećanja utkana i u njegove lirske pesme Ševa i Oda zapadnom vetru. Nakon što napušta Englesku, sledi njegov prvi pesnički plod druženja sa Bajronom u Italiji, narativna poema u herojskom distihu Julian and Maddalo (1818.).Godine 1818. Šeli je napisao revolucionarni spev Pobuna Islama, a zatim, dve godine kasnije Oslobođenog prometeja.

 

... Sred zvezdanog čara,

plavokosi mesec visoko je bdio mila Džen!

Čula se gitara,

ali tek kroz tvoju pesmu

postao mio akord njen.

K’o što mesec zrake

sjajne, meke, pruža zvezdama bez boje

iznad nas,

tako note lake

žicama bez duše daju duše tvoje

nežan glas.

Zvezde se već bude

mada mesec duže čitav čas još sniva

ovu noć;

krošnje tiho žude

dok ti pesme rosa posvuda razliva

divnu moć.

Mada zvuci znaju

da ti glas natkrile, ti ponovi lako

pesmu sad

o dalekom kraju

gde su svetlost, glas i osećanje svako

jedan sklad ...

                               

    Oslobođeni Prometej, jedno od najvećih Šelijevih dela, iz 1920.godine, lirska je drama u 4 čina. Drama, u znaku optimizma, bila je na neki način nastavak grčkog mita. Prometej simbolički prikazuje konačnu pobedu ljubavi nad mržnjom i osvetom. Prema Šelijevim rečima Prometej je predstavnik najveće moralne i intelektualne savršenosti koju najčistiji motivi vode prema najboljem i najplemenitijem cilju. Šelijeva kraća dela u stihu po estetskim kvalitetima često su premašivala njegova obimnija dela, koja su patila od neujednačenosti. Političke pesme pisane su jednostavno i prodorno, po formi pod uticajem balada. Ljubavna lirika nosi u sebi bogatstvo jedne erotski snažne ličnosti, koja tragajući za idealnim mnogo daje i mnogo traži. Nju odlikuje izvanredan spoj vatrenosti, nežnosti i melanholije. Ona je očišćena od svega grubo zemaljskog. Godine 1819. Šeli piše najsugestivniju političku pesmu Maska anarhije. Pesma odiše jetkim stihovima i napada žestoko tlačiteljsku englesku vladu. Naredne, 1819. godine nastaju dve vrlo različite pesme - Atlaska veštica, zabavna pesma o dobroj veštici i Nogati tiranin, politička burleska. Pesma Epipsychidon (1821.) (u prevodu -  duša srodna drugoj duši) je bila pesma posvećena Emiliji Vivijani, ženi za koju je Šeli osećao da je u njoj našao vizionarsku dušu koja je u savršenom saglasju s njegovom dušom. Ovom pesmom Šeli slavi platonsku ljubav.

 

... Za mrtvim dragim ptica suze lije

na grani pod snegom;

po njoj odasvud ledna studen bije,

u led se stvara i potok pod bregom.

Sva pusta sad je livada bez cveta,

bez lista šuma gola,

i tihi vazduh ništa ne ometa

sem dalek klopot vodeničkog kola ...

 

    Refleksno-lirske pesme Šelijeve odlikuju se projekcijom pesnikove ličnosti u svet prirode i ideja. Elegija Adonais (1821.), napisana povodom prerane smrti pesnika romantičara Džona Kitsa, svakako je jedna od najpoznatijih i najboljih Šelijevih pesama, deo mnogih bitnih antologija. Šeli tuguje ne samo zbog smrti pesnika Kitsa, kojeg je smatrao najvećim, nego i zbog inercije i uskogrudnosti engleskog društva, koje je dopuštalo da Kits umre u siromaštvu u Rimu, gotovo sam, bolestan od tuberkoloze, a u duši bolestan zbog nepriznavanja njegovog dela.

                           

... On nije umro, on više ne spava-

iz sna o životu, sada se lako budi...

... priroda i on u jedno se slili:

u muzici njenoj glas njegov se grana

k’o grom gromoglasni, k’o poj ptica mili;

on je sad prisutnost koja biva znana

kamenu i travci sred noći i dana;

kreće se za silom punom večnog žara...

... vaseljenu drži i svetlost joj stvara ...

 

    Lirska drama Helada (1822.) nadahnjuje se mogučnošću grčke pobune protiv Turske. Šelijeva poslednja pesma bila je Trijumf života, i prikazuje kontrast između razornih strasti kojima je ispunjen zemaljski život, kao i bogatstvo i snagu kreativnog života.

 

    Uz Šelijevo ime vezuje se nekoliko poznatih lirskih pesama. Pored pomenutih pesama Ševa i Oda zapadnom vetru, vredno je pomenuti i sledeće: Osetljiva biljka, Oblak, Kad se razbije svetiljka, Retko, retko dolaziš duše uživanja, Stihovi ispevani među Euganejskim brežuljcima i Strofe ispevane u setnom raspoloženju.

 

... Kad se svetiljka skrši,

svetlost u prahu nađe svoj kraj;

kada se oblak rasprši,

iščezne tada sav dugin sjaj.

Kad struna na lauti prsne,

ne pamtiš više njen akord blag;

kad ljubav izreknu usne,

glas njihov brzo zaboraviš drag ...

 

    Tragičan Šelijev kraj, u talasima Tirenskog mora, pretvorio je njegov kratak i buran život u legendu koja nastavlja da živi kroz besmrtne stihove. Bio je suviše mlad da bi dosanjao vlastite snove o slobodi, pravdi i romantičnoj ljubavi. Šeli je ostao angažovani revolucionarni pesnik par excellence, velike intelektualne snage, kao i njegov dirljivi humanizam. Utonuo je u san o životu, kao i njegov Adonis i prijatelj Džon Kits, svet uzvišene lirike koji je sam stvorio žrtvujući lagodno trajanje za trenutak večnosti.

 

... Vihore grubi, što ti bolan ječi

glas kom’ za pesmu pretužan je set;

vihore divlji, kad noću kleči

mrgodan oblak, osamljen i klet;

buro, što zalud suze liješ lude,

šumo, što grane tvoje blude,

ponore strmi, i vi, vode hude,

kukajte jer je nepravedan svet! ...

 

 

 

by Velika reka i njen duh samoće, 2014-06-09.