ŽIVKO NIKOLIĆ (1941.-2001.)

 

ŽIVKO NIKOLIĆ (1941.-2001.)

 

    Živko Nikolić legendarni je crnogorski filmski reditelj, autor koji je za života postao klasik jugoslovenskog filma, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Kao filmski i televizijski reditelj i scenarista proslavio se nizom kultnih filmova: Jovana Lukina, Smrt gospodina Goluže,Čudo neviđeno, Lepota poroka i Iskušavanje đavola, kao i nezaboravnim serijama Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo i Oriđinali.

 

    Rođen je u selu Ozrinići, okolina Nikšića, Crna Gora. Završio je umetničku školu u Herceg Novom, a potom i Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Snimao je dokumentarne filmove, kratkometražne i dugometražne filmove, televizijske filmove i televizijske serije. Posebno poglavlje u njegovom osobenom i nadahnutom stvaralaštvu činile su televizijske drame i serije:  Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo, To kad uvati ne pušta, Narodni neprijatelj, Oriđinali. Autor je i niza kratkometražnih filmova poput: Ždrijelo, Bauk, Marko Petrov, Prozor i Bijeg. Radnja njegovih autentičnih filmova smeštena je u ruralna podneblja planinske i primorske Crne Gore, njen krš i neizrecive prirodne lepote netaknute prirode (čije je iskonske slike preneo na platno istančanim umetničkim sluhom), unutar kojih je prikazivao duh jednog jedinstvenog naroda, njegov patrijarhalni moral, nazore i mentalitet stanovništva, sve njegove vrline i mane, specifičnom notom prilično crnog humora.

 

    Nakon završenih studija u Beogradu, Nikolić je radni vek proveo u tadašnjoj RTV Titograd. Oženio se glumicom Vesnom Pećanac koja će u njegovim tragikomičnim ostvarenjima tumačiti niz likova crnogorskih žena – često zatucanih i poniženih krutim stegama tradicije. Na zatvorenom mentalitetu i tradiciji crnogorskog naroda sagradiće nizove grotesknih likova, likova u neskladu sa vremenom i novim pogledima na život i svet.

 

    Bio je jedan od retkih umetnika koji je progovorio o apsurdima socijalističkog samoupravljanja (koji se vremenom brutalno raspadao pred naletima stvarnosti), uz istovremeni podsmeh radnom narodu obojen mračnim tonovima. Apsurdne situacije smeštao je u crnogorske zabiti i ostavljao ćudima mentaliteta da se bori s njima. Iako patrijarhalno odgojeni, ljudi iz njegovih filmova patili su od nemorala, niskih strasti, licemerja, pohlepe, zlobe, zavisti. Prema rečima njegovih savremenika Nikolić je bio visoko moralan i pošten čovek, sledeći svoj put i umetnički impuls – bez straha i kompromisa s komunističkom oligarhijom. Svoju briljantnu i pronicljivu umetničku energiju usmeravao je u ogoljeno slikanje crnogorskog karaktera i mentaliteta, portret jednog dekadentnog, licemernog društva svojim specifičnim smislom za humor. Naslikao je Crnu Goru kao niko pre njega – ogoljenu, suštinsku, onakvu kakva jeste, bez okolišanja i laži. Vremenom je postao meta rigidnog političkog establišmenta i ljudi koji su želeli da sačuvaju lažnu predstavu o Crnoj Gori, onu predstavu koju je Nikolić hrabro i vešto rušio svojim intrigantnim filmovima.

 

   Kakvi su to ljudi što stida nemaju?, jedno je od ključnih pitanja koje se postavlja u kultnom filmu Lepota poroka (1986.) crnogorskog reditelja Živka Nikolića, filmskog klasika Yu scene (režirao je, između ostalog, filmove: Beštije (1977.), Jovana Lukina (1979.), Smrt gospodina Goluže (1982.), Čudo neviđeno (1984.), U ime naroda (1984.), Iskušavanje đavola (1989.), čoveka koji je smelo postavljao suštinska pitanja o nama, našim dilemama – od moralnih do sasvim običnih, opterećenih duhom tradicije, mentaliteta, političkih okolnosti, malograđanskog duha većine, zaostalosti, lažnog morala.

 

    Suprotstavljajući u svojim filmovima tradicionalno nasuprot modernom (i progresivnom?), Nikolić nas Lepotom poroka vodi put jednog od mnogih zaostalih sela crnogorskog krša, sredine izolovane u svakom pogledu od ostatka sveta i brutalno opterećene nepromenjivošću rigidnih i slepih običaja, kojima se jednostavno bezpogovorno robuje (ali gde ljudska reč još uvek ima značenje i gde je ljudi poštuju, gde je ljudska duša preživela nalete progresivnog i modernog, kojem se isto tako slepo robuje), žrtvujući i sam život zarad duhova prošlosti.

 

    Mladi bračni par (Mima Karadžić i Mira Furlan) životari siromašno, ali u skladu sa tradicijom, u selu Međeđa, zavetovani na doživotnu vernost – jedno drugom i običajima predaka (naime, žena kada zgreši, prevari muža s drugim čovekom, osuđena je na smrt, tako što je muž odvodi od kuće, ona stavlja pogaču greha na glavu i muž je ubija udarcom malja u glavu). U njihov život ulazi beskrupulozni kum Đorđije (maestralni Petar Božović, hohštapler par excellence), u svetu gde je cenjen i poštovan zvani Žoržo. On je naime uspeo dolje u primorju, zaradio para k’o pljeve, postao neko i nešto, te kumu koga jako cijeni želi da pomogne, nudeći i njemu pravi posao i laku zaradu - u naturizam!. Naime, svetski trend nudizma stigao je i do crnogorskog primorja, otvarajući perspektive, mogućnosti lagodnog života i dotad neviđenu slobodu u svakom pogledu – kao i bekstvo sa sela. I tako, u početku, lepota novog, modernog  poroka deluje zaslepljujuće i očaravajuće privlačno u slatkorečivosti ljigavog hohštaplera (klasičnog proizvoda tadašnjeg društva, kakvi su u suštini o svemu i odlučivali – živeći na tuđ račun) i lagano uvodi jedan svet u propast, pre svega relativizujući sve vrednosti. Vremenom nesalomivi duh tradicije – časti, obraza i reči neprimetno popušta pred primamljivošću novih izazova. I kao što data reč gubi prvobitni smisao i značenje, gažena i izvrgavana ruglu, tako i sve ostale ljudske vrednosti, građene vekovima, mučno nestaju u paklu lažnog sjaja i moralnog posrnuća, uspeha i progresa radi. Krug šovekovog moralnog pada lagano se zatvara, isisavajući dušu svih onih koji su se polakomili tražeći hleba preko pogače – i vraća se na početak, na jedno od ključnih pitanja.

 

   Lepota poroka je još jedna od gorkih tragikomedija o svim našim mogućim i nemogućim lutanjima, padovima i pustim snovima, s jedne strane, prožeta ubitačnom dozom jedinstvenog humora, od čije siline, s druge strane, sve podrhtava. Jetko, cinično, brutalno. Sve se na neki način vrti u krugu laži, gubitničkom paklu neiskrenosti bez ikakvog oslonca, zasnovanom na samozavaravanju, pohoti, povodljivosti, mržnji, zavisti, neznanju, robovanju svemu i svačemu, unutar kruga bez početka i kraja. Lukavi i beskrupulozni Žoržo (kao tipičan proizvod jednog sistema) uništavajući na kraju sve oko sebe, biva nagrađen! A stid, i ono malo ljudskosti i časti preostale u čoveku postaje okidač, očajna ruka ljudskog pada koja povlači oroz videći jedini mogući izlaz iz paklenog, začaranog kruga u suicidu i smrti!

 

    Putujući tananom razdelinom između svetlosti i tame Živko Nikolić uvek iznova smelo provocira, budeći ironijom u nama ono malo ljudskosti što preostane, nakon svih lepota poroka i izazova progresa modernog, pomodarskog, sveta ispraznosti.

 

    Za života je postao slavan autor, klasik filma. Kritičari smatraju da je njegov opus nikao iz mitski izdvojenih predela, iz ruralne crnogorske tradicije u kojoj je i vreme na neki način okamenjeno. Nikolićeva fascinacija obredima i mitskim nasleđem svog naroda bila je duboka i trajna. Često je govorio da su na njega veoma uticali slikari Lubarda i Rembrant.

 

Verujem da su tamne slike malih ljudi bliže istini o čoveku. Mali čovek nudi neposredniju sudbinu. Ako uopšte ima velikih ljudi. Veliki ljudi su kao fikcija. Oni su izmišljeni i pojavljuju se kao potrebe malih.

 

    Bio je svoj, hrabar, dostojanstven, miran, buntovan i večito nezadovoljan. Umro je u Beogradu, 2001. godine, a sahranjen je u avgustu iste godine na rodnom tlu sela Ozrinići.

 

by Dragan Uzelac, 2015-12-11., Apathy city