Dragan Uzelac - My books...: ROBBEN FORD (1951.

ROBBEN FORD (1951. - )

Robben Lee Ford je američki blues, jazz i rock gitarista. Bio je član L.A. Expressa i Yellowjacketsa te je surađivao s Milesom Davisom, Joni Mitchell, Georgeom Harrisonom, Larryjem Carltonom, Rickom Springfieldom, Little Featom i Kissom. Magazin Musician ga je proglasio jednim od 100 najvećih gitarista 20. stoleća.

Robben Ford važi za jednog od najsvestranijih gitarista na američkoj muzičkoj sceni. Tokom karijere koja je trajala više od tri decenije, Ford se etablirao kao veoma poštovan bluz, džez, R&B i rok umetnik. Iako Ford nikada nije postigao široko priznanje i njegove ploče se malo emituju na radiju, on ima jako sledbenike slušalaca, uglavnom samih muzičara, koji poštuju njegove bluz i džez akreditacije i njegovu muzičku virtuoznost u oba žanra. Ford je krenuo na svoje muzičko putovanje kasnih 1960-ih, a njegovi pogledi su ostali fokusirani na muziku i kuda ga ona može odvesti. Ford je rođen 16. decembra 1951. godine u gradu Ukiah u severnoj Kaliforniji. Njegov otac, Čarls Ford, bio je profesionalni gitarista, a svi članovi njegove porodice su imali muzičke sklonosti, uključujući njegovu majku, koja je svirala klavir, i njegova dva brata, Patrika i Marka. Ford je počeo da svira saksofon sa deset godina, ali je sa 13 godina prešao na gitaru. Fordovi rani uticaji uključivali su Erica Claptona, B.B. Kinga, Paula Butterfielda i Michaela Bloomfielda. Ford je posebno istakao gitaristu Michaela Bloomfielda i njegovo sviranje na albumu The Paul Butterfield Blues Band iz 1965. godine kao glavnu inspiraciju za njega da svira električnu bluz gitaru:

Bilo je to verovatno 1966. kada sam počeo da slušam čikaški bluz koji su tada uglavnom svirali beli umetnici. The Paul Butterfield Band je zapravo bio integrisani bend iz Čikaga i definitivno su svirali muziku na autentičan način. Sviranje gitare Michaela Bloomfielda me je jednostavno nokautiralo. To me je zaista nateralo da se ozbiljno upustim u sviranje gitare.

Kada je Ford bio tinejdžer, osnovao je bend sa svojim starijim bratom Patom, koji je svirao bubnjeve, i mlađim bratom Markom, koji je svirao harmoniku. Svoj bend su nazvali Charles Ford Band po svom ocu. Nakon što je završio srednju školu, Ford je pratio Pata u oblasti zaliva San Francisko, i svirali su u klubovima kao Charles Ford Band, jednom prilikom kao predgrupa Muddyja Watersa. Kada je Ford imao 18 godina, njega i Pata je angažovao velikan bluz harfe Charlie Musselwhite i sa njim su nastupali godinu dana. Godine 1970. Mark Ford se pridružio svojoj braći u Bai Area i oni su ponovo formirali svoj bend kao kvartet sa basistom Stanom Poplinom. Kao pravi Charles Ford bend, pocepali su klupsku scenu svojim električnim bluzom džez improvizacijama. Iako se bend razišao u novogodišnjoj noći 1971. godine, izdali su The Charles Ford Band 1972. za izdavačku kuću Arhoolie. 1972. legendarni bluz pevač Jimmy Witherspoon je zamolio Forda da se pridruži njegovom bendu. Posle dve godine sa Witherspoonom, Ford je stekao veću slavu i primetio ga je saksofonista Tom Scott, koji je zamolio Forda da se pridruži njemu i njegovom jazz fusion bendu L.A. Express sa Joni Mitchell na njenoj turneji Court and Spark 1974. Ford je opisao u Digital Interviews njegova iskustva u ovom vremenskom periodu koja su bila kritična za njegov razvoj kao muzičara: Radio sam sa ljudima koji su bili sjajni, i naučio sam toliko toga. Naučio sam više iz te dve situacije o tome kako muzika ne mora da bude jedno na neki način, jer sam bio, na neki način, čistunac bluza i džeza. Naučio sam da budem svestran muzičar. Odmah nakon turneje sa Mitchellom, Ford i Tom Scott pridružili su se Georgeu Harrisonu na njegovoj turneji Dark Horse krajem 1974.

Pomozite siromasima,
Help the poor,

Nećeš li pomoći jadnom meni?
Won't you help poor me?

Trebam tvoju pomoć, dušo,
I need help from you, baby,

Očajnički mi treba.
Need it desperately.

Toliko te trebam, trebam tvoju brigu,
I need you so much, I need your care,

Trebam svu ljubav, dušo, koju možeš uštedjeti.
Need all the loving, baby, you can spare.

Pomozite siromasima,
Help the poor,

Oh dušo, zar nećeš pomoći jadnom meni?
Oh baby, won't you help poor me?

Reci da hoćeš,
Say you will,

Reci da ćeš mi pomoći.
Say you'll help me on.

Ne mogu više
I can't make it no longer

Na ovom svijetu sama.
In this world alone.

Dušo, preklinjem sa suzama u očima
Baby, I'm begging with tears in my eyes

Za tvoju ljubav, zar ne shvaćaš
For your love, don't you realize

Trebam pomoć.
I need help.

O dušo, pomozi mi jadnom.
Oh baby, help poor me.

Ti si moja inspiracija,
You are my inspiration,

Dušo, to me čini kraljem,
Baby, that make me be a king,

Ali ako ne dođeš da me spasiš,
But if you don't come to my rescue,

Nikada nisam mogao biti ništa.
I couldn't ever be anything.

Pomozite siromasima,
Help the poor,

Nećeš li pomoći jadnom meni?
Won't you help poor me?

Imaj srca, zar ne, dušo?
Have a heart, won't you baby?

Poslušaj moju molbu.
Listen to my plea.

Oh, izgubio sam hrabrost dok te nisam pronašao.
Oh, I lost my courage till I found you.

Imaš sve što je potrebno, dušo, da me izvučeš.
You've got what it takes, baby, to pull me through.

Pomozite siromasima,
Help the poor,

Oh dušo, zar nećeš pomoći jadnom meni?
Oh baby, won't you help poor me?

Ford je balansirao svoja interesovanja između bluza i džeza, često mešajući to dvoje, ali kasnih 1970-ih njegov fokus se prvenstveno pomerio na džez. Godine 1977. Ford je okupio bend koji je uključivao Russella Ferrantea na klavijaturama, Jimyja Haslipa na basu i Rickija Lawsona na bubnjevima. Sa ovom zvezdanom postavom, Ford je objavio svoj prvi solo album, The Inside Story, 1979. godine za Elektra Records. Bend koji je evoluirao iz ove početne grupe postao je poznat kao Yellovjackets, fjužn bend sa jakim R&B uticajima. Ford je snimio sa Yellovjacketsima na njihovom debi albumu istog imena i svirao sa njima kao istaknuti umetnik, ali se takođe bavio drugim interesovanjima tokom ranih 1980-ih, uključujući turneju sa bivšim bratom Doobie Michaelom McDonaldom. 1986. Miles Davis je kontaktirao Forda i zamolio ga da se pridruži njegovom bendu; radio je sa Dejvisom oko šest meseci. Ford je u Digitalnim intervjuima rekao: Stvar sa Majlsom, to je bilo kao krunisanje. To je bilo kao viteštvo. U vreme kada je bio na turneji sa Dejvisom, Ford je potpisao ugovor sa Warner Brothersom, a 1988. je izdao Talk to Your Daughter. Ovaj album, koji je nominovan za nagradu Gremi kao najbolja savremena bluz snimka, ne samo da je predstavljao povratak na bluz za Forda, već je, posle skoro dve decenije u muzičkom biznisu, konačno uspostavio njegov status solo izvođača. Kritičar All Music Guide Vincent Jeffries proglasio je Forda majstorom sofisticiranog sviranja bluz-rok gitare i izjavio da je muzičareva šarena, ali kontrolisana improvizacija i harmonijsko majstorstvo retka i lepa zvučna poslastica.

Podstaknut uspehom albuma Talk to Your Daughter, Ford je imao više slobode da istražuje sopstvene muzičke sklonosti, kao i da okupi sopstveni bend. Nadao se da će formirati kvintet, ali nije bilo ekonomski izvodljivo da ide na turneju sa pet ljudi, pa se nastanio sa trio bendom Blue Line Lounge. Grupu su činili bluz basista Roscoe Beck i bubnjar Tom Brechtlein, čija je pozadina više bila ukorenjena u džezu. Godine 1992. izdaju Robben Ford & the Blue Line za Chick Corea's Stretch label. Zbirka od devet pesama, od kojih su sedam Fordove kompozicije, album je pozitivno primljen i mnogima je bilo drago da čuju kako se Ford vraća svojim bluz korenima. Drugo izdanje benda, Mystic Mile, objavljeno je sledeće godine i uključivalo je sedam originalnih Fordovih pesama na disku sa deset pesama. Na svojoj veb stranici Ford je govorio o svom umetničkom razvoju u vreme kada je Mystic Mile proizveden: Prilično je novo za mene da se koncentrišem na pisanje pesama, ali stvarno sam radio mnogo toga u poslednje tri godine, i mislim da je konačno počelo da se pojavljuje nešto originalno. Godine 1995. Blue Line Lounge je izdao sveobuhvatni bluz CD Handful of Blues, koji je producirao gitarista Danny Kortchmar za izdavačku kuću Blue Thumb. Album, koji je dobio respektabilno emitovanje, uključivao je bluz standarde, kao i pesme Forda i jednu od basiste Becka. Ford je na svojoj veb stranici primetio: Imam sklonost ka jednostavnoj muzici, ali to mora biti stvarna, autentična, umetnička izjava, i to se nikada ne radi bez potpune iskrenosti... Nekako sam ponovo otkrio tu vrstu otvorenosti koja postoji u bluzu. To je lepota bluza, sa tehničke tačke gledišta. The Blue Line Lounge je dodao klavijaturistu Billa Boubitza 1995. godine, a 1998. su objavili The Authorized Bootleg, album snimljen uživo 1995. u Club Yoshi's u Oaklandu, Kalifornija. Ann Vickstrom je pohvalila Fordov doprinos snimku u All Music Guide-u, tvrdeći da se briljantnost njegovog sviranja i razlog zašto ga je toliko gitarista stavilo na vrh svoje liste mogu naći u Fordovom nastupu na ovom izdanju.

Recenzirajući Fordovu emisiju uživo 1991. godine, kritičar Cleveland Plain Dealer-a Dejvid Sovd je prokomentarisao Fordov kult: Oni znaju šta ostatak sveta tek treba da otkrije: da je Ford neprikosnoveni heroj belog dečaka koji bira bluz. Tron je ostao upražnjen nakon tragične smrti Stevieja Raya Vaughana prošlog leta. Bez obzira da li bi Ford popunio to upražnjeno mesto ili ne, njegova solo karijera 1990-ih i 2000-ih pokazala je da je stekao akreditive da se popne na tu posvećenu poziciju. Nakon objavljivanja trećeg CD-a Blue Line Lounge-a, Handful of Blues, Ford je ponovo promenio fokus. On je na svojoj veb stranici primetio: Osećao sam se kao da se suzdržavam sa gitarom kako bih predstavio bend. Odigrao sam svoju posvećenost Blue Line-u, a zatim odlučio da uzmem malo slobodnog vremena i pronađem novu inspiraciju. Godine 1997. Ford je izdao R&B CD Tiger Walk pod uticajem fanka, potpuno instrumentalni izlet u kojem je učestvovao bivši klavijaturista iz Parliament-Funkadelic Bernie Worrell. Fordovo sledeće solo izdanje, Supernatural, izašlo je 1999. CD sa više uticaja na soul od njegovih prethodnih albuma sa električnim bluzom, Supernatural je dobio različite kritike. Neki kritičari su smatrali da je rad neujednačen i smatrali su da je Fordov vokal inferiorniji u odnosu na njegova dostignuća na gitari. Kritičar Vašington posta Majk Džojs je tvrdio: Dok Ford teško da je zapovednički vokal, on uliva u većinu pesama dovoljno emocija da održi interesovanje dok se njegova gitara ne potvrdi. Ford je, međutim, rekao kritičaru Seattle Timesa Paulu de Barrosu da je Supernatural njegov najgore primljen album, ali da predstavlja njegov najbolji rad do sada. To je neka vrsta ploda desetogodišnjeg rada. Bio je to prvi put da sam zaista otvorio se i bio je potpuno ličan na verbalni način. Pesme koje sam napisao na prethodnim pločama bilo je lako sakriti ih idiomom bluza i R&B-a.

Krajem 2001. Ford, tada u kasnim četrdesetim, snimio je Blue Moon, koji je objavljen za izdavačku kuću Concord 2002. Ford je još jednom zbunio svakoga ko se nadao da će kategorizovati njegov rad, jer je Blue Moon predstavio eklektičnu mešavinu bluza, roka, soula, i džez. Dve godine kasnije Ford je objavio svoj drugi Concord CD, Keep on Running, koji je ostao u okviru bluza i R&B okvira. Ford je snimao sa raznim poznatim umetnicima, uključujući Edgara Wintera, Ivana Nevillea i bluz harfistu Johna Mayalla, koji je rano uticao na Forda. Album je takođe uključivao duet sa Mavis Staples iz pesme (What’s So Funny ’Bout) Peace, Love & Understanding Nicka Lowesa. Album je bio dobro prihvaćen i činilo se da je spreman da obezbedi Fordov status kao dugogodišnji deo američkog bluza i R&B-a. Thom Jurek iz All Music Guide-a je rezimirao, napominjući da je Ford dugo vremena na sceni, napravio mnogo sjajne muzike i zbunio je svoje fanove i klevetnike. Čini se da mu najviše odgovara, sudeći po Blue Moon first i Keep on Running, ali Keep on Running je još ubedljiviji, jer je tako dosledno predstavljen i divno, duboko urađen.