BLUES PESME KOJE SU UTICALE NA THE ROLLING STONESE

BLUES PESME KOJE SU UTICALE NA THE ROLLING STONESE

Muzika se oduvek koristila kao način izražavanja najdubljih i najsuptilnijih čovekovih osećanja i pričanja priča, ali nijedna to nije činila kao blues muzika. Blues je prošao dug put od svojih skromnih početaka; razvio se od služenja isključivo u verske svrhe do jednog od najpriznatijih muzičkih žanrova diljem sveta - ali njegova snaga još uvek snažno odjekuje među slušaocima širom sveta. Ovaj jedinstveni zvuk ne samo da pruža beg za mnoge ljude koji se bore s teškoćama ili gubicima, već služi da ih okupi u solidarnosti uprkos njihovim razlikama - povezujući ih kroz slična iskustva izražena kroz pesmu. Blues je bio i ostao svetionik nade u tami, oda otpornosti i snazi u nevolji...

BLUES je bezvremenski žanr muzike koji već stolećima osvaja publiku. Blues je jezik emocija, način povezivanja s onim što znači biti ČOVEK. Od tužnih stihova do melodija koje diraju dušu, postao je sastavni deo našeg zajedničkog ljudskog iskustva. Svi se možemo povezati s emocijama izraženim u ovom klasičnom stilu muzike - to je oblik povezanosti koji nas spaja i daje nam osećaj pripadnosti. Rani koreni bluesa mogu se pratiti do robovskih i spiritualnih pesama koje su donesene iz Afrike, kao i radnih pesama koje su pevali afroamerički radnici na jugu. Ove duhovne himne služile su dvostrukoj svrsi: pružale su utehu onima koji su podnosili poteškoće dok su takođe pružale utehu u trenucima radosti. Rani uticaji na razvoj blues muzike uključuju ragtime, country i western te gospel muziku.

Pojam blues može značiti melanholiju ili tugu, ali ne u tolikoj meri poslednjih godina kao na početku. Poreklo izraza najverovatnije je izvedeno iz misticizma koji uključuje plavi indigo, koji su koristile mnoge zapadnoafričke kulture u ceremonijama smrti i žalosti gde je odeća ožalošćenih bila obojena u plavo kako bi se ukazalo na nesreću i patnju. Dok se blues tekstovi često bave ličnim nevoljama, sama muzika nadilazi samosažaljenje. Blues takođe govori o prevladavanju loše sreće, kazivanju onoga što osećaš, oslobađanju od frustracija i jednostavnoj zabavi. Najbolji blues je katarzičan i izrazito emotivan na vrlo ličnom nivou. Blues ide od neobuzdane radosti do duboke tuge. Nijedan drugi oblik muzike ne prenosi iskrenije lične emocije.

Od sredine do kasnih 1800-ih, duboki jug (Deep South) bio je dom stotinama uspešnih bluesmena koji su pomogli u oblikovanju muzike. Nažalost, veliki deo te izvorne muzike pratio je te sudionike do njihovih grobova. Ali ostavština ovih najranijih blues pionira još uvek se može čuti na snimcima iz 1920-ih i 30-ih iz Mississippija, Louisiane, Texasa, Georgije i drugih južnih država. Ova muzika nije daleko od poljskih dernjava i radnih pesama robova i sudionika ranog bluesa. Mnogi od najranijih blues muzičara uključili su blues u širi repertoar koji je podrazumevao tradicionalne narodne pesme, vodviljsku muziku i minstrelske melodije. Prvobitni blues je izrastao u delti Mississippija uzvodno od New Orleansa, rodnog mesta jazza. Blues i jazz oduvek su uticali jedan na drugoga, a i danas su međusobno povezani na bezbroj načina. Za razliku od jazza, blues se nije značajno proširio s juga na srednji zapad sve do 1930-ih i 1940-ih. Nakon što je Delta blues stigao uz Mississippija do urbanih područja, muzika je evoluirala u naelektrisani Chicago blues, druge regionalne blues stilove i razne jazz-blues hibride. Desetak godina kasnije blues je iznedrio rhythm ’n’ blues i rock ’n’ roll.

Uticaj blues muzike na rock and roll

Blues muzika jedna je od najuticajnijih karakteristika koje su iznedrile rock and roll. Počevši u regiji delte Mississippija s pesmama o afričkom robovskom radu i proširivši se na područja Chicaga i Dallasa, blues je nastavio inspirisati rock legende kao što su: Beatlesi, Rolling Stonesi i Jimi Hendrix.

Rani rock and roll sledio je sličan ritam kao i blues muzika. Kako je napredovao, rock and roll bi završio integracijom intenzivnijih ritmičkih elemenata s naglašenim backbeatom, ali temelj je bio isti. Svrha iza muzike koju proizvode blues i rock and roll osmišljena je iz iste perspektive. Cilj oba ova žanra muzike je stvoriti zvuk sa sirovim emocijama. Stil muzike vođen emocijama bluesa nadahnuo je isti obrazac da sledi rock and roll. Mnogi poznati rock and roll bendovi bili su pod uticajem sličnih popularnih blues umetnika kao što su: Chuck Berry, Muddy Waters i Little Richard. Blues je, zajedno s umetnicima koji su ga producirali, bio značajna inspiracija za Beatlese. Beatlesi su jako poštovali Chucka Berryja i ono što je učinio za muziku. Lennon je jednom rekao: Kad biste rock and rollu pokušali dati drugo ime, mogli biste ga nazvati Chuck Berry. Beatlesi su smatrali Berryja važnim delom za stvaranje rock and rolla. Chuck Berry je takođe uticao na Beatlese lirskim sadržajem u svojim pesmama. Beatlesi su izveli i snimili više obrada Berryjevih pesama kao što su: Sweet Little Sixteen, Carol, I Got to Find My Baby, Too Much Monkey Business, Johnny B Goode... Lako je videti da je blues imao uticaj na rock and roll jer ga je rock and roll bend koji se smatra jednim od najboljih koji je ikada živeo, integrisao u svoju muziku. Ista priča važi i za The Rolling Stonese koji su vlastito izvorište upravo pronašli u bluesu, nazvavši se po pesmi blues legende Muddyja Watersa – The Rolling Stone Blues...

Predistorija priče o počecima Stonesa

Zamenivši 12. jula 1962. bend Aleksisa Kornera u klubu Marquee, the Rolling Stones izbijaju u prvi plan britanske ritam i bluz scene. Nastupima u ričmondskom klubu Crawdaddy, gde uz sirove obrade standarda poput: Around and around, Route 66, Little by little i Smokestack blues dižu atmosferu do usijanja bruseći vlastiti talenat, Stonesi ubrzo stiču zavidan ugled na ostrvskoj ekspanzivnoj sceni. Slogan njihovog menadžera: The Rolling Stones nisu poput ostalih bendova - oni su način života, samo je dodatno istakao njihov imidž uličnih buntovnika čiji se šarm sastojao od ružnoće, nekontrolisane energije i nekonvecionalnosti. Jonesova impresivna pojava, moćna kombinacija cinizma, talentovanosti i harizmatičnosti, uz impresivan gitarski stil i poznavanje muzike (bio je vrstan multiinstrumentalista), potom Jaggerov originalan scenski nastup, provokativnost, vokal i oporost tekstova, Richardsovi antologijski riffovi i rock and rollerski style (koji je još uvek tu i nakon šest decenija ludila zvanog rock and roll life style), nadograđeni neverovatno hladnokrvnom ali u muzičkom smislu veoma eksplozivnom ritam sekcijom Wyman-Watts, doneli su jedan sasvim nov pristup i način izražavanja, proizvevši vremenom pravu stounsmaniju. Bio je to stari izvorni američki zvuk veterana bluza podignut za oktavu, isprljan koleričnim rifovima, bukom i stilom koji ga je približio milionima novih sledbenika koji su malo šta zajdničkog imali sa tradicijom Delte Mississippija i prvobitnim blues korenima savremene muzike. Na neki način tradicionalni zvuk preživeo je transformaciju u vidu dodatnog ubrzanja, komercijalizacije i svih ostalih blagodeti savremene tehnologije - svet je krenuo u nekom drugom pravcu: mnogo manje naivnom i nevinom.

The Rolling Stones blues – pesme koje su inicirale kotrljanje kamenja kraj reke Temze

Ako ne poznajete blues, nema smisla uzeti gitaru i svirati rock’n’roll ili bilo koji drugi oblik popularne muzike, rekao je jednom prilikom Keith Richards. Pioniri bluesa kao što su Howlin’ Wolf, John Lee Hooker, Elmore James, Muddy Waters, Chuck Berry, Big Bill Broonzy i Robert Johnson imali su veliki uticaj na mlade Rolling Stonese, utičući na Richardsove gitarističke pesme i Micka Jaggera, njegove vokale i pisanje pesama. Ovo je malo prisećanje na neke od bitnih pesama koje su uticale na Kotrljajuće kamenje...

Mannish Boy:

Mick Jagger je rekao da je prvi album koji je ikada kupio bio Muddy Waters At Newport, a zajedničko divljenje bluesu pomoglo je u stvaranju prijateljstva sa Keithom Richardsom za celi život. “Tako su se i Mick i Keith prvi put zbližili, u vozu na povratku s fakulteta”, priseća se budući gitarista Stonesa Ronnie Wood. “Primetili su međusobnu kolekciju ploča i bilo je, Hej, imaš Muddyja Watersa. Mora da si dobar momak, hajdemo osnovati bend.”.

Watersov blues standard Mannish Boy snimljen prvi puta daleke 1955., u klasičnom blues maniru i gitarom apostrofiranim Oooo, yeah... harizmatičnog čikaškog velemajstora Watersa. Izvorno snimljen kao nastavak hita Muddy Watersa i Willieja Dixona iz 1954. Hoochie Coochie Man, a istovremeno i kao odgovor na I'm A Man Bo Diddleya iz 1955. godine, Mannish Boy ili Manish Boy, kako je izvorno naslovljena, od tada je postao blues standard. Ova je pesma glavna stvar u čikaškom blues podžanru i takođe je poslužila kao posebno važna inspiracija za mnoštvo mladih britanskih muzičara (pre svih junake ove priče – The Rolling Stonese), što je dovelo do onoga što će postati Britanska invazija šezdesetih. Za Muddy Watersa, koji je odrastao u Mississippiju, rasizam je bio način života. Odrastajući na Jugu, belci su se prema Afroamerikancima odnosili ne kao prema ljudima, a jedan od načina rasističkog ponižavanja bio je onaj na koji ih nikada nisu nazivali pravim muškarcem - već dečakom. U tom kontekstu, pesma poprima novo značenje. Mannish Boy nije samo tvrdnja o crnoj muškosti, već na neki prenesen, metaforičan način i crna Deklaracija o nezavisnosti. Pobornici građanskih prava 1960-ih koristili su njen dublji smisao kada su marširali sa natpisima koji su izjavljivali Ja sam čovek po celom rasističkom i nekadašnjem robovlasničkom Jugu Amerike.

Little Red Rooster:

Jagger, Richards i Jones bili su zadivljeni kad su 1962. videli Howlin’ Wolfa kako svira u Manchesteru na American Folk Blues Festivalu. Wolf je snimio mnoge pesme koje su uticale na The Rolling Stonese, a dve godine nakon tog nastupa, bend je po prvi put doveo blues pesmu do prvog mesta britanske lestvice, snimkom Wolfove pesme “Little Red Rooster”. “Razlog zašto smo snimili Little Red Rooster nije taj što želimo doneti blues masama,” rekao je tada Richards. “Neprestano smo pričali o bluesu, pa smo mislili da je krajnje vreme da prestanemo razgovarati i učinimo nešto po tom pitanju. Svidela nam se baš ta pesma, pa smo je objavili.”

Jones je svirao energičnu slajd (slide)gitaru, a Richards je improvizovao na deonicama ritam gitare. Bubnjar Charlie Watts kasnije je otkrio da je njegova bubnjarska deonica bila inspirisana onom na obradi Sama Cookea.

I’m A King Bee:

Kada su otišli u Regent Sound Studios početkom 1964. kako bi snimili svoj debitantski album, Stonesi su se složili da žele napraviti verziju Slima Harpoa “I’m A King Bee”. Sledili su Harpove aranžmane, ali su dodali slajd gitaru od Briana Jonesa. Njena važnost među pesmama koje su uticale na The Rolling Stones je jasna: Jagger insistira na tome da se slušaoci uvek trebaju vratiti izvorniku. “Koja je svrha slušati nas kako izvodimo I’m A King Bee kada možete čuti kako to radi Slim Harpo?”

Little Queenie:

“Najveći pesnik rock’n’rolla prikladan je naziv za Chucka Berryja,” pisala je američka štampa, dodajući, “još jednom moramo zahvaliti Micku i Keithu što su nam otvorili vrata s pesmom Come On 1963. godine.” Ta pesma Chucka Berryja našla se na njihovom debitantskom singlu, a Stonesi su za kompilaciju odabrali i Berryjevu pesmu Carol. “Little Queenie” Berryjeva je pesma koju često izvode uživo. Jedna sjajna verzija, s njihovog nastupa u Madison Square Gardenu u novembru 1969., snimljena je za album Get Yer Ya-Ya’s Out koji je bio prvi live album koji je dosegao broj 1 u Velikoj Britaniji.

U predistoriji priče o najvećem pesniku rock’n’rolla (i jednom od muzičara koji su najviše uticali na Stonese) može se reći sledeće: impresioniran Berryjevom gitarskom tehnikom i osobenim stilskim izrazom, Muddy Waters ga preporučuje Leonardu Chessu, vlasniku izdavačke muzičke kompanije Chess records (ključne sredinom dvadesetog veka, doba revitalizacije bluesa i rađanja rock and rolla iz čudesnog braka rhythm & bluesa i country & westerna). Chuck Berry potpisuje ugovor, a potom, dodajući svom originalnom stilu (mešavini rhythm & bluesa i country westerna) delić uzavrele atmosfere čikaškog elektrificiranog bluesa, snima svoje prve esencijalne snimke - Maybelline i Wee wee hours. Priča zvana rock and roll mogla je tada da počne – uz Elvisa Presleyja, Bo Diddleyja, Little Richarda, Fats Domina, Jerry Lee Lewisa ili Gene Vincenta, Berry postaje jedan od prvih i najuticajnih arhetipskih rockera, buduća inspiracija veličinama poput The Beatles ili The Rolling Stones.

Tokom naredne decenije (golden decade) Berry snima niz rock and roll klasika za sva vremena - Roll over Beethoven, Johnny B. Goode, Rock and roll music,Sweet little sixteen, Memphis Tennessee, Carol, Nadine, You never can tell, Brown-eyed handsome man, No particular place to go, postajući prvim pravim pesnikom i gitarskim riff magom rock and roll muzike. Harizmatični Berry, jedna od ključnih ličnosti rane faze rock and rolla, veoma vešto je izražavao vlastitom originalnom muzikom duh mladalačke pobune, šireći uticaj i značaj novog društvenog i muzičkog pokreta i prenoseći njegov neustrašivi duh do predvodnika šezdesetih – Beatlesi i Stonesi počinjali su svoje bogate karijere upravo obradama Berryjevih pesama: Roll over Beethoven, Rock and roll music, Come on i Carol, prenoseći duh i energiju pedesetih dalje, sve do današnjih dana.

Down The Road Apiece:

Chuck Berry snimio je gitarističku verziju pesme “Down The Road Apiece”, ali najupečatljivija verzija boogie-woogie klasika Dona Rayea iz 1940. bila je ona pijaniste Amosa Milburna. Kad su Stonesi obradili pesmu na svom drugom albumu, The Rolling Stones No. 2 iz 1965. , kombinovali su dinamično sviranje gitare Richardsa i Jonesa s snažnim blues klavirom Iana Stewarta. Osnivač Stonesa (njihov večiti šesti član, čovek iz senke), koji je 1963. postao menadžer benda, takođe je voleo svirati klavirsku verziju Big Billa Broonzyja “Key To The Highway”.

Stop Breakin’ Down Blues:

“Kada sam prvi put čuo Stop Breakin’ Down Blues, rekao sam Brianu, Ko je to?'”, napisao je Keith Richards. “Sviranje gitare – bilo je gotovo kao da slušam Bacha. Znate, mislite da se snalazite u sviranju bluesa, a onda čujete Roberta Johnsona – neke od ritmova koje izvodi i svira i peva u isto vreme, pomislite, Ovaj tip mora imati tri mozga. Želite li znati koliko blues može biti dobar? Pa, to je to.” Johnson nije bio samo vrhunski gitarista i pevač (legendarni, mitski američki blues man Delte Mississippija), bio je i izvrstan tekstopisac. Napisao je “Stop Breakin’ Down Blues” tokom snimanja u Dallasu (1937.), Texas (Stop Breakin’ Down Blues pesma je neobične strukture, smeštene u potpuno drugačiji obrazac u odnosu na Johnsonov uobičajeni blues repertoar. Ubrzanog tempa, pesma odražava osećaj vedrine, pre svega jakim refrenom.)

Stonesi su snimili verziju za svoj album Exile On Main Street iz 1971., koji je imao sjajnu slide gitaru Micka Taylora.

Love In Vain Blues:

Robert Johnson, jedna od najvećih inspiracija benda The Rolling Stones, napisao je mnoge pesme koje su uticale na The Rolling Stonese, a njihova akustična verzija njegovog klasika Love In Vain Blues nalika country muzici jedan je od vrhunaca njihovog albuma Let It Bleed iz 1969. “Love In Vain” bila je tako lepa pesma,” rekao je Keith Richards, koji je ubacio dodatne akorde kako bi se verzija Stonesa razlikovala od originala. “Mick i ja smo je voleli, a u to sam vreme radio i svirao se s Gramom Parsonsom, i počeo sam tražiti drugačiji način da je predstavim, jer ako smo to nameravali snimiti, nije imalo smisla pokušavati kopirati stil Roberta Johnsona.” Izvođenje pesme uživo pojavljuju se na albumima Get Yer Ya-Ya’s Out!(1970.) i Stripped iz (1995.).

Johnsonova pesma Love In Vain bila je jedna od njegovih najlepših i strukturalno najčvršćih kompozicija, tužna slika muškarca koji se oprašta od svoje ljubljene. Slike su jednostavne i precizne: kofer koji joj nosi, način na koji je pogleda u oči u trenutku dolaska voza i napokon slika voza u odlasku, dva svetla na zadnjem vagonu. Tek tada Johnson napušta priču i prelazi na metaforu, upoređujući plavo svetlo sa svojim bluesom, a crveno sa svojom svešću.

Robert Johnson(1911.-1938.) stvorio je veoma inspirativan i očaravajući opus, utičući neizmerno na razvoj moderne muzike. Svirao je tek nekoliko godina, tokom kojih je napredovao od korena Delta zvuka preko već poznatih Leroy Carra i Lonnie Johnsona, u međuvremenu asimilirajući širok raspon pop i hillbilly zvuka. Zadnja snimanja napravio je u vreme kad je još iskušavao različite stilove, od uglađenog baladnog pesništva Lonnie Johnsona i Blind Blakea do sablasne osećajnosti Skip Jamesa. Njegova smrt, samo 14 meseci nakon poslednjeg snimanja, ostavila je mnoga otvorena pitanja njegovih mogućnosti i daljeg pravca u kome bi se kretao.

Njegov život i muzika čine se neuhvatljivima. Neuhvatljivima poput duha muzike koju je živeo, stvarao i ovekovečio kroz mit svojim ranim odlaskom. Ostale su pesme, dvadeset i devet čudesnih priča, treptaji duše i iskra koja je vremenom razbuktala večni, neuništivi plamen bluesa. Ostalo je samo ono što se naslućuje i uvek, iznova, razbuktava plamen kreativnosti duhom odabranih.

The Prodigal Son:

Kad su Stonesi 1968. snimili svoj album, Beggars Banquet, jedina pesma koju nisu napisali Jagger i Richards bila je “Prodigal Son”, koju je 1929. komponovao bluesman iz Mississippija, Reverend Robert Wilkins.

Bila je to jedna od njihovih brojnih posveta legendama blues muzike, način njihove zahvalnosti na inspiraciji i nadahnuću koje su crpili iz daleke prošlosti, duha američke blues Delte i nikad priznatih muzičkih veličina (vremenom zaboravljenih i skrajnutih u naletu rock and rolla koji je po mnogo čemu bio komercijalni prepev njihove muzike, tradicije američkog Juga).

You Gotta Move:

Jedna od blues pesama koja je najviše uticala na The Rolling Stones je proganjajuća “You Gotta Move” Mississippija Freda McDowella. Bend joj se uvek iznova vraća, a verzija koju su izveli u Muscle Shoals Sound Studios u Alabami za Sticky Fingers(1971.) moćna je i raskalašno lenjava verzija. Taylor je rekao da je svoju električnu slide gitaru napravio po uzoru na McDowella. You Gotta Move bila je sjajna pesma Freda McDowella koju smo puštali celo vreme u studiju, rekao je Mick Taylor. Koristio sam slajd gitaru na njoj - na starom Fender Telecasteru iz 1954. - i to je bio početak te stvari sa slajdovima koju sam pokušao razviti sa Stonesima.

Ride ’Em On Down:

Eddie Taylor snimio je “Ride ’Em On Down” 1955. za izdavačku kuću Vee-Jay, a pesma je test veštine svirača usne harmonike. U novembru 2016. Stonesi su objavili visokonaponsku verziju pesme koja je imala Jaggerov užareni solo na orguljama. “Ovo je najbolja ploča koju je Mick Jagger ikada napravio,” rekao je Keith Richards o Jaggerovoj veštini sviranja usne harmonike.

Rock Me Baby:

“Rock Me Baby” obrađena je stotinu puta, uključujući Lightnin’ Hopkinsa, Johnnyja Wintera i Jimija Hendrixa, ali najslavniju verziju ima BB King. Upravo BB Kingovu verziju Stonesi oponašaju na svom albumu Live Licks. Godine 2003., kada su snimali album, tokom koncerta u Leipzigu pridružili su im se Angus i Malcolm Young, članovi australijskog hard rock benda AC/DC, za raspucanu, visokobaražnu live verziju pesme.

Blue & Lonesome:

Dug benda prema bluesu bio je velik na albumu Blue & Lonesome iz 2016., koji je Stonesima doneo nominaciju za Grammyja. Izvrstan album posvete mnogim pesmama koje su uticale na The Rolling Stones, bio je poput proširene ljubavne pesme bluesu Jaggera, Richardsa, Woodsa i Wattsa. Producirao ga je Don Was, a uključuje naslovnu pesmu koju je izvorno snimio Little Walter(legendarni usni harmonikaš bluesa).

Album Blue & Lonesome takođe sadrži britke verzije niza drugih pesama poput Hoo Doo Blues, Just Your Fool, All Of Your Love, I Can’t Quit You Baby, Little Rain, Commit A Crime i I Gotta Go.

Boogie Chillen:

John Lee Hooker (jedan iz mitske ekipe ranih Delta blues majstora) bio je blues heroj za mlade Stonese i tokom njihove turneje Steel Wheels, 1989., dobili su priliku izvesti njegov temeljni hit Boogie Chillen sa samim Hookerom u Atlantic Cityju, New Jersey.

Hvala ti, John Lee Hooker, bio je iskreni uzvik Richardsa na kraju pesme.

Umetnici pionirske britanske ritam i bluz scene poput Rolling Stonesa, Animalsa i Yardbirdsa predstavili su Hookerov zvuk novoj i nestrpljivoj publici, čije su im divljenje i uticaj pomogli da Hookeru dodele status superzvezde. Hooker je svetu muzike u nasleđe ostavio niz remek-dela, vanvremenskih blues pesama: Boogie chillen, Crawling king snake, Bootle up and go, Hobo blues, Frisco blues, Big legs, tight skirt, One bourbon, one scotch, one beer, Whiskey and wimmen, I am in the mood, Hobo blues, Annie Mae. Bio je i ostao vanvremena veličina, blues div čiji su sirovi glas i jedinstvena gitara premostili sve generacije, pretvorivši jedinstvenu zvučnu magiju močvarne i mračne Delte u lepršav zvučni ritam i bluz ugođaj.

Svaka pesma koju pevam, rekao je jednom prilikom John LeeHooker, nešto je što se dogodilo mom životu ili tuđem životu na ovom svetu. Možda izgubite novac ili automobil ili ne možete platiti stanarinu - svaka je osoba imala te bolove u srcu i nevolje. Zbog toga svi osećaju i razumeju blues. Kad pevam ove pesme, osetim ih duboko i dosegnem vas duboko.

You Can’t Judge A Book By Its Cover:

Bo Diddley bio je istinski pionir rock’n’rolla, a njegova verzija pesme Willieja Dixona “You Can't Judge A Book By Its Cover” jedna je od nekoliko pesama Boa Diddleyja koje su uticale na The Rolling Stones. Na nagovor Briana Jonesa, uradili su demo verziju u oktobru 1962., tri meseca nakon izlaska originala. Diddley je snimio svoju verziju u Chicagu; Stonesi su svoju verziju snimili u Curly Clayton’s Sound Studios u Highburyju.

Dve godine kasnije Stonesi su za svoj debi album za Decca Records odabrali još jedan Diddleyev hit, “Mona”. Ipak, možda je njihova najdraža Diddleyeva pesma bila “Doing The Craw-Daddy”. Izvodili su 20-minutne verzije pesme u Station Hotelu u Richmondu u Londonu, gde su bili kućni bend 1963. godine. Mesto je ubrzo postalo poznato kao The Crawdaddy Club (jedan od legendarnih klubova koji su doprineli razvoju britanske rhythm & blues scene šezdesetih, uz recimo Marquee i Ealing club).

Diddley je muziku stvarao direktno na rhythm & blues izvorištu, dajući joj snažan naboj, hipnotičku magiju i težak, zgusnut ritam prašume. Svojim neobičnim, ručno izrađenim gitarama i vizijom stvarao je impresivni, divlji, elektrificirani r’n’b , intrigantnu i esencijalnu sponu sa svetom muzičkih i duhovnih predaka Afrike i bluesa Delte. Istovetno, svojim moćnim singl pločama: I’m a man, Pretty thing, Mona, Who do you love, Road runner, neizmerno je uticao na razvoj britanskog beat zvuka šezdesetih, a još više kao inspiracija rhythm & blues zvuku Britanije kroz ključne bendove scene šezdesetih: The Rolling stones,Yardbirds, Animals.

Bo Diddley ostaje jedna od ključnih ličnosti u razvoju rock muzike, gitarista i kompozitor koji je stvarao divlji zvuk izvornog rock’n’rolla pedesetih, duboko i jako oslonjen na duh tradicije. Njegovi sirovi, ritmični, hipnotički i do krajnosti autentični i pojednostavljeni zvuk ostao je ključna osnova, temelj na kome je rock and roll gradio velelepnu muzičku tvorevinu nesagledivih mogućnosti.

Dust My Broom:

Kad su Jagger i Richards prvi put upoznali Jonesa, on je koristio ime Elmore Jones, koje je preinačeno u Elmo Lewis, prema poznatom blues pevaču i gitaristi Elmoreu Jamesu. Svi su voleli njegovu verziju pesme Dust My Broom, koja je snimljena sa Sonny Boyem Williamsonom II na usnoj harmonici.

Iako je Muddy Waters bio taj koji je Delta-slide gitari dao autentičan zvuk, Elmore James je sviranje slide gitare uzdigao do nivoa umetničke forme (jedan od mnogih njegovih vatrenih sledbenika, pokojni gitarista originalnih Stonesa - Brian Jones, najbolje je prikazao sav sjaj Jamesove tehnike sviranja gitare u čuvenom blues standardu Little Red Rooster). Pored Briana Jonesa, svirali su njegove pesme i poštovali ga kao umetnika mnogi cenjeni rock gitaristi kao Jeremy Spencer (Fleetwood Mac), Duanne Allman (Allman brothers band) ili Mick Taylor (ex Bluesbreakers by Mayall, ex the Rolling Stones). Njegova jedinstvena sposobnost kao pevača, tekstopisca, instrumentaliste i gitariste donela mu je prestižnu titulu – King of the slide guitar. Treperavi, klizeći zvuk gitare, koji prodornom snagom karakterističnog, ponavljajućeg riffa klizi poput grlića flaše preko zategnutih žica odzvanja već decenijama u Elmore Jamesovim blues standardima: Comming Home, Dust My Broom, The Sky Is Crying, One Way Out, Fine Little Mama ili Something Inside of Me.

Za svoj prvi nastup, u Marquee Jazz Clubu, 1962., Stonesi su posudili novac od Jaggerovog oca za iznajmljivanje opreme; Richards se kasnije prisetio uzbuđenja sviranja “Dust My Broom” u postavi koja je uključivala pijanistu Iana Stewarta, basistu Dicka Taylora i bubnjara Micka Avoryja.

Bright Lights, Big City:

Kad su Stonesi u martu 1963. odlučivali o popisu za svoju prvu sesiju u IBC Recording Studios u londonskom Portland Placeu, svi su se članovi složili snimiti klasik Jimmyja Reeda Bright Lights, Big City. Pesme koje su tog dana snimili, uključujući još jednu Reedovu pesmu pod nazivom Honey What’s Wrong, smatrane su previše nekomercijalnima da bi se pustile u javnost, ali očito su bile pesme koje su uticale na The Rolling Stonese u godinama njihovog formiranja.

“Svi smo voleli ove pesme, ali Brian je bio taj koji je bio oduševljen njima,” prisetio se Bill Wyman. “Bio je ponosniji na njih nego na bilo šta drugo što smo ikada snimili. Godinama kasnije često bi puštao te pesme prijateljima ili poznanicima koji bi dolazili u posetu.”

Jimmy Reed ostavljao je vlastitim pesmama dubok trag u razvoju rock muzike. Njegove pesme obrađivali su mnogi bitni autori – od Elvisa Presleyja i Little Richarda, do Stonesa i Animalsa. Gitara i usna harmonika bili su instrumenti njegove jedinstvene melanholične, lepršave lirike. Njegov stil gitare našao se u brojnim rock and roll pesmama, dok su njegove riffove na harmonici često kopirali svirači poput Micka Jaggera iz The Rolling Stonesa. The Rolling Stones naveli su Reeda kao glavni uticaj na njihov zvuk, a njihove rane set liste sadržavale su mnoge Reedove pesme. U svojim ranim godinama Stonesi su snimali pesme Reeda poput Ain't that lovin’ you baby, The Sun is shining, Close together, Bright lights, big city i Shame, shame, shame kao demonstracije koje se nude izdavačkim kućama. Njihov hit singl iz februara 1964. Not fade away podržao je Little by little, očiti remake Reedove Shame, shame, shame. Njihov prvi album, The Rolling Stones, objavljen u aprilu 1964. godine, sadržavao je obradu Reedova hita Honest i do. Reedov stil bio je prepoznatljiv - često je svirao dronske akorde koji su bili varljivi u svojoj iluzijskoj jednostavnosti. Keith Richards iz Rolling Stonesa žalio se u svojim memoarima da su Reedovi akordi bili najlenja i najlepša pojedinačna stvar koju možete čuti i jedan od najbriljantnijih muzičkih izuma svih vremena.