SAVOY BROWN – Getting To The Point (1968.)

 SAVOY BROWN – Getting To The Point (1968.)

 

Savoy Brown je britanski blues sastav osnovan 1966., izvorno poznat kao Savoy Brown Blues Band. Prvu postavu benda činili su Kim Simmonds (gitara), kao jedini stalni član svih budućih postava i mnogih personalnih transformacija benda, Martin Stone (gitara), Ray Chappell (bas), Bob Hall (klavijature), Bryce Portius (vokal) i Leo Mannings (bubnjevi). Ubrzo se pridružuju ekspanzivnoj britanskoj blues sceni, postajući jednim od predvodnika iste uz legendarne Fleetwood Mac i Chicken Shack. Grupa izdaje debi album Shake Down (1967.), koji se sastojao isključivo od blues materijala.

Usledila je prva personalna promena (što će obeležiti budući rad grupe tokom niza godina, decenija) – na mestu vokala pojavljuje se Chris Youlden (autor većine numera, uz Kima Simmondsa) i njihov drugi, veličanstveni blues album Getting To The Point (1968.). Njihov singl iz 1969., Train to Nowhere (s pevačem Chrisom Youldenom), mnogi su smatrali poslednjim dahom blues scene u Velikoj Britaniji.

Plovi dalje, plovi moja mala medonosna pčela, plovi dalje
Sail on, sail on my little honey bee, sail on

Plovi dalje, plovi moja mala medonosna pčela, plovi dalje
Sail on, sail on my little honey bee, sail on

Ne smeta mi što jedriš
I don't mind you sailing

Ali molim te, ne plovi tako dugo
But please don't sail so long

 

Plovi dalje, plovi moja mala medonosna pčela, plovi dalje
Sail on, sail on my little honey bee, sail on

Plovi dalje, plovi moja mala medonosna pčela, plovi dalje
Sail on, sail on my little honey bee, sail on

Nastavićeš ploviti
You gonna keep on sailing

Odvedi me u svoj sretni dom
Take me to your happy home

 

Čujem puno zujanja, zvuči kao moja mala medonosna pčela
I hear a lot of buzzing, sound like my little honey bee

Čujem puno zujanja, zvuči kao moja mala medonosna pčela
I hear a lot of buzzing, sound like my little honey bee

Obišla je celi svet i proizvodila med
She been all around the world making honey

Ali sada mi se vraća kući
But now she's coming back home to me

 

Čujem puno zujanja, zvuči kao moja mala medonosna pčela
I hear a lot of buzzing, sound like my little honey bee

Čujem puno zujanja, oh, zvuči kao moja mala medonosna pčela
I hear a lot of buzzing, oh sound like my little honey bee

Obišla je celi svet i proizvodila med
She been all around the world making honey

Ali sada mi se vraća kući
But now she's coming back home to me

 Odrastao na kolekciji ploča svog starijeg brata Harryja, devetnaestogodišnji Kim Simmonds osnovao je The Savoy Brown Blues Band 1966. s kolegom blues entuzijastom i harmonikašem Johnom O’Learyjem. S bratom Harryjem kao menadžerom, osnovali su redoviti Blues Club, Kilroys, u prostoriji na spratu taverne Nag’s Head na York Roadu u Batterseaju, i privukli pažnju producenta Mikea Vernona, koji je snimio njihov prvi singl, I Can’ t Quit You Baby (blues standard Willieja Dixona) i I Tried, za njegovu ograničenu ediciju Purdah Label. Savoy Brown je imao dodatni pečat da je bio prvi rasno integrisani Blues Band u Velikoj Britaniji, predvođen crnim pevačem Bryceom Portiusom i bubnjarom Leom Manningom, kasnije članom dugotrajnog Brunning/Hall Sunflower Blues Banda Boba Brunninga. Vernon je preporučio bend Decci, rado ih je producirao, ali ih nije želeo uzeti za firmu Blue Horizon, priznajući da mu nije mi bilo previše stalo do Brycea kao pevača. John O’Leary je dao otkaz i pridružio se Blues Bandu Johna Dummera pre toga snimivši sa bendom njihov debitantski album iz 1967., Shake Down (Decca records), a zamenio ga je gitarista Martin Stone iz Stone’s Masonryja, koji je snimio bluesy instrumentalni singl, Flapjacks’ i  Hot Rocks za Purdah 1966. Shake Down je u suštini bio izbor obrada bluesa, iako je Stone pridoneo instrumentalu The Doormouse  Rides the Rails, a bend i honorarni pijanista Bob Hall preuzeli su zasluge za aranžman za naslovnu pesmu, Shake ‘Em On Down.

Konstantne promene postave pratile su bend Savoy Brown, ali novi stil i stabilnost došli su kada je grupa angažovala bivšeg pevača Shakey Vicka Chrisa Youldena i njegovog povremenog kolegu iz benda Lonesome Davea Peveretta. Youlden je Savoyu Brownu doneo snažan, osoben, ekspresivan novi glas, osećaj za zabavljanje i originalni talenat za pisanje pesama, napisavši Taste and Try Before You Buy s ukusom duše, koja je postala A-strana njihovog sledećeg izdanja. Kim Simmonds je pružio naličje, spori blues pod nazivom Someday People (obe dostupne kao bonus pesme na CD verziji albuma Getting to the Point. Do vremena kad je LP snimljen, postava se ustalila na Simmondsu, Peverettu i Youldenu, s Riversom Jobeom na basu, Rogerom Earlom na bubnjevima i sveprisutnim Bobom Hallom na klaviru. Dizajn korica albuma Getting to the Point za Ujedinjeno Kraljevstvo bez sumnje je bio dobronameran (prikazuje belog momka koji kroz naočare vidi crne ljude, što je za neupućene mogla biti aluzija na rasizam), ali je naišao na neodobravanje u Sjedinjenim Američkim Državama i zamenjen je foto-montažom. Zbunjeni Kim Simmonds objasnio je za Melody Maker: Naš je omot albuma pokušao pokazati da, iako smo belci, vidimo stvari na isti način kao crnci, ali je iz nekog razloga promenjen.

Album Getting to the Point(Prelazak na svar) otvara moćni, sporohodni blues Flood In The Houston, Simmondsova izvrsna gitara daje probni početak ovog sporog bluesa, utirući put za guste, kremaste vokale koautora Youldena. Postoji velika suzdržanost i promišljenost u sviranju, i sjajna iskorištenost prostora između nota, dok se drugi gitarista Peverett suzdržava do Kimovog sola pre nego što uđe. Poplava u Hjustonu svojom se čudesnom melanholijom uvlači pod kožu slušaoca, uvodeći ga emotivnim talasima u vlastito jezgro, bit bluesa. Tempo je lagan, ali prodoran, secira svaku poru duše željne setnog ugođaja kada se dobar čovek oseća loše...

Jeste li čuli za poplavu u Houstonu
Did you hear about the flood in Houston

Dogodilo se to davno davno
It happened a long long time ago

Jeste li čuli za poplavu u Houstonu
Did you hear about the flood in Houston

Dogodilo se to davno davno
It happened a long long time ago

Bilo je hiljade ljudi dušo
There was thousands of people baby

Nisu imali gde otići
They didn't have no place to go

 

Mala deca beba
Little children baby

Znate da su vrištali i plakali
You know they were screaming and crying

Mala deca beba
Little children baby

Vrištale su i plakale
They were screaming and crying

Samo pokušavam pronaći njihove porodice
Just trying to find their families

Pokušavaju pronaći svoj sretni dom
Trying to find their happy home

 

Dečica su vrištala i plakala
Little children were screaming and crying

Gledao sam brata dok je umirao
I watched my brother as he lay dying

 

Stay With Me Baby original je benda koji veselo poskakuje u popularnom kalupu Fannie Mae. Takođe ima koristi od velike količine klavira Boba Halla, koji se kotrlja i treperi na živahan način. Youlden zvuči opušteno, Simmonds ubacuje nekoliko ukusnih dodataka, a cela stvar deluje vrlo prihvatljivo, razigrano. Lepršavi, plesni rhythm & blues u stilu tadašnjih John Mayallovih albuma veoma nadahnuto zvuči u izvedbi inspirativnih Savoy Brown. Muddy Watersovu Honey Bee s dužnim poštovanjem izvodi Youlden, uz impresivnu pratnju Simmondsa i Peveretta. Savoy Brown verzija blues klasika ima izvrstan osećaj i samokontrolu, dok se Lonesome Dave ograničava na riff, a Kim stiša, dopuštajući i tišini da kaže svoje. Jednostavno sjajno, beskrajno emotivno remek delo, jedan od najjačih trenutaka ovog blistavog albuma, blues u svoj svojoj veličini, sjaju, nadahnutosti... inspirativan, samozatajan, prigušen kao svetlost ponoćne lampe umetnika u stvaralačkom naponu... Sneno muzičko lelujanje koje prati nadahnutost lirike koju samo blues ume da donese. Numera za probrane blues sladokusce ili pak retko inspirativan trenutak za sve one koji kreću na put – željni saznanja lepote pogleda na svet zvanog blues. Kulminacija kreativnog tandema Youlden-Simmonds, jedan od njihovih vrhunskih blues dometa, uranjanje u dubinske slojeve jednog krajnje emotivng sveta gde nadiru medonosni sokovi života. Zvuk gitare koji neprimetno ulazi pod kožu slušaoca, dodirujući toplinom sete najtananije niti ljudske duše, raspirujući vatru saosećanja, samoga života...

 The Incredible Gnome Meets Jaxman je shuffle-beat duet između dvojice gitarista, a Jaxmanov čovek sa sekirom verovatno je Peverett iz vremena kada je bio član Lonesome Jax Blues Banda. Uloga čudesnog gnoma, patuljka ostavljena je Simmondsu. Par prvo svira unisono, zatim razmenjuju stihove za stih ili dva pre nego što Simmonds konačno pusti ritam, dok Hall, Jobe i Earl drže boogie u pozadini. Još jedno lepršavo izdanje benda, vrstan prikaz duha vremena s kraja šezdesetih godina prošloga veka kada je blues bio dominantna muzička pojava, ležerno poimanje života koje je prednost davalo čistoti i skrenosti emocija zanemarujući prepotenciju hladnog sveta interesa i intelekta bez uporišta u ljudskosti, toplini duše... Iako je pesma Give Me A Penny pripisana kao Trad. Arr. Youlden/Simmonds, ima svoje korene u Gimme One Penny, snimci Big Mame Thornton iz 1966. s bendom Muddyja Watersa. S obzirom na malo više mišića ovde, žestoke gitare i otkucavajući tempo sata stvaraju užasnu napetost iza Youldena dok se on svom snagom baca na pažnju slušaoca, moleći i mrmljajući. Hallov klavir je neverovatno ekonomičan, isporučuje precizne melodijske delove i ispunjava zvučni prostor samo kada je to potrebno, dok Simmonds dovodi stvari do vrha bodljikavim i oštrim solom. Zaista jako dobro osmišljeno delo, još jedan od presudnih momenata albuma čiji emotivni i svirački naboj dovodi do niza vrhunaca. Još jednom slušamo blues u jednom od svojih najemotivnijih, najintenzivnijih izdanja, satkan od čudesnih, skakutavih igara vokala, klavira i gitarskih rafala. Na momente se oseti zapaljivi gitarski zvuk Jimija Hendrixa (If Six Was Nine), razigran klavirskim deonicama koje raspaljuju muzičku vatru života. Impresivno, satkano od najčistijih emocija, lirike duše...

 Drugu stranu ploče, albuma otvara Mr. Downchild, fina kompozicija Youlden/Simmonds, koja počinje tihim šapatom s Chrisovim prigušenim, zadimljenim vokalom u prvom planu i klavirom koji upravljaju ritmom. Kako se njegova priča o nesreći razvija, a visina njegovog glasa raste, bend iza njega nastavlja jačati. Kim snima dva sola, prvi je hladan i kontrolisan, ali drugi - onaj snimljen s njegovim pojačalom u jednom uglu i mikrofonom u drugom - je sirov i vrišteći. Ovo upečatljivo delo neobično je emotivno, dramatično oduzima dah i prilično je uočljivo među uobičajenom dvanaestotaktnom muzikom britanskih blues bendova u to vreme. Na tragu istovetnih Peter Greenovih radova unutar maestralnih Fleetwood Mac, emotivna skala koja se uzdiže od gotovo nečujnih dubina do raspojasanih, vrištećih visina. Beskrajno dirljivo delo, obojeno lepotama setnih osećanja čoveka, usponima i padovima na njegovom ovozemaljskom putu iskušavanja, preoravanja duše. Sledi potom naslovna numera, Getting To The Point instrumentalni shuffle s malo gitare i klavira, lagana stanka u dubokom, emotivno razarajućem okeanu Savoy Brown blues iskušenja. Pretposlednja numera na ploči je Big City Lights Boba Halla, vrlo disciplinovana stvar, koja počinje s gitarom i klavirom i dodaje vokale i bas, ali ostaje bez bubnjeva u celosti. Hall i Simmonds sviraju call-and-response kroz solo, a Youldenov glas je blag i izražajan. Lepa promena ritma, lagana blues vožnja pred finale jedne blues odiseje. Za sam kraj je ostavljena Willie Dixonova razigrana numera You Need Love, ritmična, pumpajuća tema vrsnih solo deonica bubnjeva i basa koja će kroz Led Zeppelin transformaciju dobiti svoje novo, hard rock obličje i nazvati se Whole Lotta Love. Veoma dinamičan završetak albuma koji je svojim prigušenim svetlima još jednom ukazao na sve unutrašnje lepote bluesa kao muzike i jedinstvenog pogleda na svet.

Muzička kritika s kraja šezdesetih pohvalno se izrazila o kvalitetima albuma Getting To The Point, ukazujući na fina instrumentalna dostignuća benda (pre svih rad gitariste Kima Simmondsa), njegov čist i čvrst zvuk. Časopis Rolling Stone je primetio: Savoy Brown ne nastupa sa složenim tehničkim umećem i ne pokušava preigrati svoju muziku. Njegova snaga leži u grupnom odnosu i dinamici. Pevač Chris Youlden jedan je od boljih blues pevača koji su se pojavili u Engleskoj. Njegov glas ima rezonancu i infleksiju toliko potrebnu za uspostavljanje snage i emocije koja je blues. Sam Kim Simmonds je nakon nekog vremena s dozom gorčine zaključio sledeće: Istorija nije bila blagonaklona prema Savoy Brownu jer nikada nismo imali uspeh nekih drugih izvođača (misleći pre svih na Mayalla, Greena, Claptona... heroje te epohe). Ali činjenica je da smo 1967. imali vrlo, vrlo autentičan zvuk koji se ranije nije čuo.

Iako Savoy Brown nikada nije postigao veliku popularnost u svojoj domovini, u Sjedinjenim Državama razvili su vernu jezgru sledbenika. U 1960-ima i 1970-ima, bend je uspeo prodreti na Billboard Hot 100. Superzvezda im je neprestano izmicala, možda delom i zbog čestih promena sastava. Zaista, iako je bend i danas aktivan, samo je jedan osnivač, Kim Simmonds, bio s bendom od početka. Gitarista Lonesome Dave Peverett, basista Tony Stevens i bubnjar Roger Earl osnovali su još jednu moćnu grupu - Foghat. Izvorni član i harmonikaš John O’Leary još uvek je aktivan na britanskom blues krugu s The John O’Leary Band.

 

by Dragan Uzelac, 30. mart 2024.