Dragan Uzelac

FLEETWOOD MAC – THE ORIGINAL FLEETWOOD MAC (1968.)

Bili su predvodnici britanskog blues booma druge polovine šezdesetih godina dvadesetog veka, bili su, i ostali, najbolji beli blues bend, suva esencija jednostavnog muzičkog izraza i lirske prefinjenosti.

Kada je legendarni američki blues gitarista, pevač i kompozitor BB King čuo kako zvuči gitara lidera benda Fleetwood mac, Petera Greena, u pesmi Need your love so bad, oduševljen, u svom lirskom maniru i nadahnuću izjavio je da nešto tako prijatno nikad ranije nije čuo.

Kada je daleke 1966. godine britanski gitaristički (blues) heroj Eric Clapton snimio kultni blues album Bluesbreakers - John Mayall(with EC) sa jednim od očeva britanskog bluesa – Johnom Mayallom, a potom hirovito napustio njegov sastav (radi osnivanja supergrupe Cream), kao njegova zamena pojavio se impresivni blues gitarista Peter Green. Uz malu pomoć bas gitariste Johna McViea i bubnjara Ansley Dunbara stvoreno je kratkotrajno moćno blues jezgro jedne od mnogih Mayallovih suštinskih postava druge polovine šezdesetih, kroz koje će proći mnogi vrhunski muzičari i talenti.

Zanimljiva je priča vezana za Kleptonov odlazak iz Mejlovog benda, kao i pojava do tada nepoznatog mladog gitariste, Pitera Grina. Vratimo se na trenutak sećanjima u sredinu šezdesetih godina 20. veka.

Bio je oktobar 1966. i Bog (Erik Klepton, kako je pisalo na jednom od londonskih grafita tih godina: Clapton is God) je nestao. Pretražujući Decca Studios u severnom Londonu dok su se Bluesbreakeri Johna Mayalla pripremali za snimanje kultnog albuma A Hard Road, producent Mike Vernon osetio je porast panike.

Rekao sam Johnu Mayallu: Gde je Eric Clapton? Mayall je odgovorio hladnokrvno: Više nije s nama, ali ne brinite, imamo nekog boljeg. Rekao sam: Imaš nekoga boljeg - od Erica Claptona? John je rekao: Možda trenutno nije bolji, ali za nekoliko godina biće najbolji. Potom me upoznao s Peterom Greenom.

Peter Green: Naletio sam na Johna Mayalla na cesti i on je rekao: Eric Clapton će stvoriti grupu Cream, s Gingerom Bakerom i Jackom Bruceom. Želite li poći sa mnom i steći neko novo, dragoceno iskustvo? I ponovno biti blues bend umesto da pokušavate biti Booker T & MG-ovi?.

John Mayall: Isprva je malo oklevao jer mu je ponuđen posao s Ericom Burdonom što je podrazumevalo odlazak u Ameriku, što je Peter oduvek želeo raditi, ali muzika koju je Burdon svirao nije bila Peteru toliko privlačna kao sviranje bluesa, pa se odlučio vratiti sa mnom.

Istorija britanskog bluesa bila je na još jednom sudbinskom raskršću i mogla je da se nastavi u punom sjaju – nakon sudbinskog susreta i poznanstva, 24. jula 1966. Bluesbreakersi Johna Mayalla sviraju svoju prvu pravu svirku s Peterom Greenom u bendu, u Britannia Rowing Clubu, Nottingham. 11. oktobra 1966. Bluesbreakersi Johna Mayalla (Mayall, Green, McVie i bubnjar Aynsley Dunbar koji je zamenio Hughie Flinta) nalaze se u studijima Decca s producentom Mikeom Vernonom, snimajući album A Hard Road. Snimanja bivaju raspoređena u narednih mesec dana. 17. februara 1967. John Mayall i The Bluesbreakers izdaju album A Hard Road. Bio je to sjajan uvod u priču o bendu Fleetwood Mac – početak legende koja ni danas ne bledi, prevazišavši svojom magijom jednog od njenih posrednih inicijatora, prevazišavši samog Džona Mejla i njegovu pionirsku ulogu unutar priče zvane british blues.

In the beginning (U početku)

Peter Green rođen je 29. oktobra 1946. u londonskom East Endu u siromašnoj židovskoj porodici. U gitarističkoj epohi sredinom 50-ih Peter Green okrenuo se mogućnostima gitare u dobi od 11 godina. Njegov brat Len nabavio je jeftinu špansku gitaru i pokazao mladom Piteru nekoliko akorda... U početku je bio solo gitarista u sastavu Petera Bardena – Peter Bardens Looners,1966., da bi ubrzo iskoristio prvu pravu priliku i postao deo pomenute priče – gitarista Džona Mejla namesto Kleptona.

Greenovi rani muzički uticaji uključivali su stare bluz i rane rokenrol legende poput umetnika Huberta Sumlina, Howlin’ Wolfa, Cliffa Gallupa, Hanka Marvina iz senke i, možda najjasnije, BB Kinga, maestra blues feelinga čiji je lirični stil sviranja gitare pretočio vremenom u vlastiti poetski izraz, setne zvuke koji miluju svaku iole senzibilnu dušu. Hank Marvin je bio moj prvi gitarski junak, Green je objasnio u časopisu Mojo sagovorniku Cliffu Jonesu 1996. Slušao sam njegovo sviranje jer je bilo vrlo lirično, fraze su bile melodične i uvek sam voleo njegovu lepu melodiju.

Britanski blues boom (pokret) hvatao je tih godina puni zamah (naslanjajući se na rad već pomenutih veličina, prethodnika – Claptona i Mayalla, pre svih, potom bendova poput the Yardbirds i the Animals i još jednog (pra)oca - Alexisa Kornera i njegov ključni, pionirski britanski blues bend - Blues incorporated, takođe rasadnik mnogih talenata, pre svih budućih the Rolling Stones), doživevši kreativnu eksploziju u naredne tri-četiri godine i pritom odajući poštu nikad dovoljno priznatim američkim crnim veteranima bluesa poput Roberta Johnsona, Son Housea, Nehemiah Skip Jamesa, Mississippi John Hurta, Elmorea Jamesa i mnogih, mnogih drugih velikana koji su svojim životima gradili priču zvanu blues, staru već tada skoro čitav vek. Pomenuta postava John Mayallovih Bluesbreakersa snimila je 1967. godine album A hard road, remek-delo britanske blues epopeje (prepun blues klasika poput A hard road, Dust my blues, the Same way, the Super-natural, Top of the hill, Someday after a while) koji mnogi i dan-danas smatraju jednim od najboljih ostvarenja te čudesne epohe. Doprinos Petera Greena, jedne od najneobičnijih i najoriginalnijih pojava u istoriji rock and rolla bio je ogroman – kako svojim jedinstvenim gitarskim zvukom (na granici lirike), tako i pevačkim i kompozitorskim magičnim dodirom.

Rađanje legende – shake your moneymaker (Protresi svog lovatora)

Nedugo zatim, na Greenovo mesto u Mayallovim bluesbreakersima dolazi mladi (tada devetnaestogodišnji), fantastični blues gitarista Mick Taylor (budući gitarista slavnih the Rolling Stones, već 1969.), a Green i basista John McVie odlaze (15. juna 1967.), u želji da osnuju vlastiti blues bend. U tome su im pomogli, pridružujući se novoosnovanoj grupi Fleetwod mac, sićušni pevač i slide gitarista Jeremy Spencer (snažno inspirisan blues legendom i kraljem slide gitare Elmoreom Jamesom) i jedan od bivših bubnjara Johna Mayalla - Mick Fleetwood. Ostatak priče o FM preliva se i prepliće unutar burne i magične britanske blues Odiseje šezdesetih.

Bubnjar Mick Fleetwood u svojoj potonjoj biografskoj knjizi priseća se veličine genijalnog vođe i glavnog kreativca, gitariste i osnivača benda Fleetwood mac - Pitera Grina i samih početaka, nastanka benda iz jezgra ekipe koja je činila jednu od legendarnih postava oca britanskog bluesa, pomenutog Johna Mayalla.

Peter je mogao biti stereotipni gitaristički superstar i kontrolisati sve sam, piše Mick Fleetwood. Ali to nije bio njegov stil. Bend je nazvao po basisti i bubnjaru, zaboga(Mick FLEETWOOD & John MCVie). Takođe je uvek bio voljan dati što više prostora i kreativne slobode drugim članovima, poput gitariste Jeremyja Spencera i tekstopisca Dannyja Kirwana, na štetu vlastite kreativnosti.

Rani Fleetwood mac, oformljen kao bend u Londonu, debituje avgusta 1967. godine, u početku sa Bob Brunningom na bas gitari – njihov prvi singl bio je cover verzija pesma Elmorea Jamesa - I believe my time ain’t long. 14. avgusta 1967., Fleetwood Mac svira svoju debitantsku svirku, trećeg dana Nacionalnog festivala jazza i bluesa, Windsor. Cream, Donovan, Jeff Beck, Alan Bown, Bluesbreakers Johna Mayalla, Chicken Shack i Blossom Toes među ostalim bili su deo tog fantastičnog, prestižnog skupa.

John McVie se priseća tih dana: Nisam bio basista s Fleetwood Macom te noći. Svirao sam s Johnom Mayallom koji je bio headliner festivala. Peter Green me uznemiravao da se pridružim bendu, a ja sam rekao: Ne, dobro mi je s Johnom Mayallom.

Stan Webb (gitarista, Chicken Shack), još jedna britanska blues legenda, maestralni gitarista i vođa benda Chicken shack pamti sledeće: Peter i ja razgovarali smo o ceni piva. Peter je nosio belu majicu i plave farmerice, a Eric Clapton je prišao k nama s prekrivačem, prstenima na svakom prstu, njegova zamršena kosa stršila je šest centimetara (u stilu Džimija Hendrixa) i rekao Peteru: Nikad nećeš biti zvezda ako se tako odevaš. Peter se na to samo nasmešio.

Jeremy Spencer: Peter je bio direktan, intuitivan i dubok mislilac. Mislim da sam bendu doneo neku vrstu sreće, pretpostavljam, ali povezali smo se s muzičkim, pa čak i onim što bi se moglo nazvati 'mističnim' talasnim dužinama.

Dana 28. avgusta 1967. Bluesbreakersi Johna Mayalla sviraju u kultnom klubu Marquee u Londonu. Biće to poslednja svirka Johna McVieja s bendom . Dana 9. septembra 1967. godine, u tajnoj sesiji u studijima Decca u New Bond Streetu u Londonu, Fleetwood Mac snima svoje prve tri pesme.

U novembru 1967. godine bas gitarista benda postaje pomenuti John McVie, zamenivši Brunninga.

Jeremy Spencer, budući gitarista benda, priseća se samih početaka formiranja benda i upoznavanja sa Piterom Grinom: U rano proleće 1967. godine svirao sam gitaru u Levi Set-u, u Lichfield-u, Staffordshire. Moj prijatelj Phil ukazao mi je na oglas u Melody Makeru u kojem je pisalo da je Mike Vernon obilazio Britaniju zbog blues talenata. Mike nas je došao videti i napravili smo tridesetminutni set, a on je bio impresioniran i oduševljen. Kasnije je za kompaniju Decca dogovorio sesiju za snimanje oko četiri pesme. Dok je bio tamo, Mike mi je rekao da je Peter Green napuštao Bluesbreakers Johna Mayalla da bi stvorio vlastiti bend i želeo je pronaći drugog gitaristu. Mike nam je tada dogovorio da sviramo pola sata između setova nadolazeće svirke Johna Mayalla u klubu Le Metro u Birminghamu, tako da je Peter mogao videti i čuti me kako sviram. Prišao sam Peteru da se predstavim. Rekao je: Jeremy? Jeremy Spencer? pre nego što sam išta rekao. Rekao sam da jesam i pitao sam je li slušao Elmorea Jamesa. Rekao je: Da, stalno. Slušate li BB Kinga?. Rekao sam da jesam i razgovarali smo dok nije došlo vreme za njihov set. Pre nekoliko meseci video sam Bluesbreakerse Johna Mayalla s Peterom Greenom i uživao u tome. U svakom slučaju, Levi set trajao je oko pola sata između Mayalovih setova. Bio sam sretan što je bilo dobro vreme, ali poprilično sam odbacio bilo kakvu ideju da me Peter želi u svom novom bendu. Na moje iznenađenje, međutim, Peter je pitao želim li piće, a dok smo stajali pored šanka razgovarao je kao da sam već u njemu! Govorio je stvari poput: Pa, možeš uraditi nekoliko stvari Elmore Jamesa, a ja onda napravim nekoliko stvari BB Kinga i tako dalje. Napokon sam rekao: Ozbiljno misliš? Sviđa ti se kako sviram? Rekao je da sam prvi gitarista koji ga je oduševio još od Hendrixa!.

Kao strastveni ljubitelji bluesa (Green je posebno cenio BB Kinga, dok je Spencer bio fasciniran Elmoreom Jamesom) FM kreću u proboj na britanskoj blues sceni u nastajanju i ekspanziji. Bend je ubrzo privukao veliko britansko sledbeništvo kao predvodnik rastućeg blues pokreta (uz recimo bendove Chicken shack i Savoy Brown).

11. decembra 1967. Fleetwood Mac nalazi se u studijima CBS-a i snimaju My Heart Beat Like A Hammer, Shake Your Money Maker i Leaving Town Blues. Prve dve od tih pesama pojaviće se na debi albumu Fleetwood Mac.

The Original Fleetwood mac (Originalni Flitvud mek)

Krajem 1968. godine veličanstveni blues lirik i gitarski klasik – Peter Green u bend dovodi još jednog gitaristu, mladog, harizmatičnog i talentovanog Dannyja Kirwana, tada osamnaestogodišnjaka (1950. - 2018.), stvorivši jedinstvenu prednju liniju od trojice gitarista (ujedno i tri vrsna kompozitora).

Godinu dana nakon što je formirao Fleetwood Mac, Peter Green je tražio načine da proširi sastav i možda promeni smer. Hteo je biti otvoren za druge muzičke stilove i uneti originalniji materijal. Mladi i talentovani Danny Kirwan je bio idealan za Greenov novi pristup; svirao je nežnu, podupiruću ritam gitaru Greenovim i Spencerovim vatrenim solo delovima te je nekim pesmama uveo vokalne harmonije. Jeremy Spencer je tada rekao: Peter i ja smo videli Dannyja kako svira i pomislili da je jako dobar. Peter i Danny dobro su sarađivali. Mick Fleetwood je samo dodao: Danny se odlično snašao od samog početka. Njegova svirka uvek je bila melodična s puno savijenih nota i vibrata. Dannyev stil sviranja savršeno je nadopunio Petera Greena. Njegov osećaj za melodiju na ritam gitari je stvarno izvukao maksimum iz Petera, što mu je omogućilo da piše pesme u različitom stilu. Svirajući uživo, bio je ludak.

Biografkinja Fleetwood Maca Leah Furman rekla je da je Kirwan pružio savršenu zvučnu podlogu za Peterove ideje, dodao stilističku teksturu i odmaknuo Fleetwood Mac od čistog bluesa. Kirwana je tada intervjuisao britanski nedeljnik Melody Maker, ubrzo nakon što se pridružio grupi Fleetwood Mac i dao prvi pokazatelj širine njegovih muzičkih uticaja. Kirwan je rekao Melody Makeru: Ne volim blues čistunce koji zatvaraju uši svim drugim oblicima muzike. Sviđa mi se bilo koja dobra muzika, posebno stare stvari velikog tipa. Đango Rajnhart je moj omiljeni gitarista, ali volim bilo koju muziku koja je dobra, bilo da je blues, popularna ili klasična. Svoju prvu svirku s Fleetwood Macom imao je 14. avgusta 1968. u Nag's Head Blue Horizon klubu u Londonu.

Kirwanovo prvo snimljeno delo s Fleetwood Macom, u oktobru 1968., bio je doprinos drugom gitarskom delu Greenovog instrumentala Albatross. Green je neko vreme radio na pesmi, a Kirwan je dovršio dodavanjem sklada kontrapunkta u srednji deo. B strana singla Albatross bila je namenjena za Kirwanowu prvu Fleetwood mac objavljenu pesmu, lepršavi instrumental Jig-saw puzzle blues, obradu blues standarda iz 1933. godine.

Sličnih primera, što se kvaliteta i kreativnog intenziteta tiče gotovo da nije bilo u istoriji rock and rolla, osim recimo u sjajnom trilingu briljantnih Lynyrd Skynyrd gitarista – Rossington, Collins, Gaines. Bile su to godine kreativnog vrhunca i vrhunca prašenja benda u postavi sa Kirwanom. Negde u tom periodu nastali su i snimci od kojih je stvoren kultni FM album The Original Fleeetwood Mac (objavljen u Velikoj Britaniji tek 1971. godine, a u SAD tek 1976. godine). Činjenica da je većinu pesama za ovaj vanvremenski kompilacijski album, suvu esenciju britanskog bluza, napisao sam Peter Green daje posebnu draž i ugođaj svemu, ukazujući lepotom i kvalitetom na kreativnu moć autora i benda. Gledajući i slušajući kvalitet numera, sav taj kreativni ugođaj, pre bi se reklo da je u pitanju remek delo američkih blues legendi, esencijalni blues snimci tradicije duge više od jednog veka.

Drifting (by Peter Green), prva od sedam Grinovih autorskih numera na ovom kompilacijskom albumu, pesma koja nas uvodi u ovaj magični album (meni lično svakako najbolje, najdraže, najemotivnije i najkompaktnije Fleetwood Mac ostvarenje - ako se bilo šta iz njihovog opusa može izdvojiti, a da nije na vrhunskom nivou), otvara ovaj epski skup tihim prikradanjem, a potom gitarom seče, prodire do koske i otkida bujicu iskrenih emocija iz dubina srca. U suptilnom maniru ulazi u krvotok blues bića i osvaja dušu na prvo slušanje. Emocija koju prenosi moćni Peter Green, istinski vođa i kreativac, zaista je impresivna. Drifting kao greenovsko blues lutanje počinje oštrim ritmom bubnja spojenim s vrlo spartanskim riffom, sve dok Green gotovo bez upozorenja ne počne najrazorniji, užareni gitaristički uvod. Glas mu je, kao i uvek, prožet tugom i čežnjom. Bio je to još jedan moćan FM blues, na tragu legendarnog albuma Hoodoo Man Blues dvojca Junior Wells & Buddy Guy – silovit, režući, sporohodan, gitaristički raslojen između lirske snenosti i melodijske jezgrovitosti...

Vožnja se nastavlja treperavim, radosnim tonovima Leaving Town Blues (by Peter Green), kao u najboljoj tradiciji čikaških majstora (pesma blagog country ukusa s nepravilnim sledom od 12 taktova, pomalo podseća na Sitting in the Rain, koju je Peter snimio s Johnom Mayallom. Divan komad, elegantan u svojoj izvornoj jednostavnosti), prelazeći neprimetno u energični, bugi-vugi pumpajući Watch Out (by Peter Green). Standardna šema (swing blues s izvrsnim radom ritam sekcije McVie-Fleetwood), odsvirana više nego strasno raspiruje vatru i poziva na učešće u blues magiji. Autorski pečat Greena zadivljujuće je originalan i fascinira unutrašnjom snagom koje se nebi postideli ni najveći majstori bluza. Zanat ispečen kod Mayalla brzo je doneo zrele plodove i uzdigao ga na pijedestal majstora-lidera britanskog bluesa, pa i šire, pre svega u kompozitorskom smislu.

Da, spakovao sam svoju odeću

Udaljavam se od tvojih vrata Gospode,

spakovao sam svoju odeću

Rekao je, udaljavam se od tvojih vrata

Bio sam tvoja budala tako dugo Dušo,

neću više da glumim tu budalu

Dao sam ti sav svoj novac

Radim koliko mogu

Jednog jutra sam došao kući rano

Našao sam te sa drugim čovekom

A Fool No More (by Peter Green) – teško je poverovati da ovo nije besmrtni blues standard nekadašnjih američkih majstora (što važi i za većinu pesama ove nestvarne kolekcije), razjeda iznutra prejakom dozom melanholije, bojom glasa i gitarskom umešnošću - pre svega lirskom toplinom i čistotom koja prosto prži. Mean Old Fireman (by Arthur Big Boy Crudup) odvodi slušaoca put iskonske Delte - glas i žice podrhtavaju u ritmu slajda, prefinjeno, stilski doterano i sa sigurnošću koja opušta dodatno sva čula. Slide Jeremy Spencera ubrzava boogie style Can’t Afford Do It (by Homesick James), energične dvominutne blues esencije. Bio je to jednostavan rock boogie u tradiciji Shake Your Moneymakera gde fleetwoodi praše s velikim uživanjem.

Instrumental Fleetwood Mac (by Peter Green) eksponira opuštenost i sigurnost benda, uvodeći usnu harmoniku koja se jecajući nadopunjuje sa izvrsnim gitarskim solo deonicama. Sve je u pokretu, svaki nerv treperi emocijom koja se uzdiže iznad prolaznosti i nepotrebnih nemira. Snimljen tokom Peterovih dana kao Bluesbreakera Johna Mayalla, u studijskom vremenu koje mu je kao rođendanski dar dao Mayall, to je dinamičan instrumental koji pokazuje Greenovo sjajno sviranje harfe. Njegov rad s harmonikom je ekonomičan, izvedba je besprekorna, a tu je i divan osećaj duha Juniora Wellsa, njegovog bluziranja na usnoj harmonici. Relaksirajuća doza sete prožima Worried Dream (by BB King), cool atmosfera nepotrebne žurbe i apsolutnog prepuštanja čistom ugođaju, emociji, neizrecivom. Gitara nežno jeca, strepi, miluje dušu, opija, zavodi, pruža oslonac pun ljubavi i prijateljstva, i povlači se pred glasom koji dolazi iz pozadine melanholije. Na trenutak zaboravljate na sve nebitne i nepotrebne stvari - soba se ispunjava zvukom koji neprimetno prodire u svaku poru i budi lepotu čistog postojanja. Zvuk klavira Christine Perfect božanstveno upotpunjuje setni ugođaj blues sanjarenja ljubavnih jada.

Dobro, jedan, dva, tri
Alright, one, two, three

Sinoć sam sanjao svoje dete
Last night I dreamed about my baby

Probudio sam se i suze su mi tekle niz lice
I woke up and the tears were runnin' all down my face

Sada, kad sam se jutros rano probudio
Now, when I woke up early this morning

Suze su mi se kotrljale niz lice
The tears were rollin' all down my face

Znaš, sanjao sam
You know, I was dreamin'

Da je neki drugi muškarac zauzeo moje mesto
That some other man was takin' my place

Rekao sam da sam te sanjao, dušo (u redu, čekaj)
Said I dreamed about you, baby (okay, hold on)

Šta je to, dovraga, bilo?
What the fuckin' hell was that?

Mick, učini to s četkicama, jako dobro, nemoj ispasti
Mick, do that with brushes, very good, don't fall out

Neko (Zabrinuti san, uzmi jedan)
Someone (Worried Dream, take one)

Reci nekome da zatvori ova vrata
Tell someone to shut this door

Uzmi dva, da
Take two, yeah

Uzmi tri
Take three

Dobro, spremni?
Right, ready?

Rollin'
Rollin'

Potrebno je dva
It's take two

Jedan dva tri
One, two, three

Pa, osećam se tako loše
Well, I feel so bad

Pitam se šta nije u redu sa mnom
I wonder what's wrong with me

Mislim da ću nazvati svoje dete
I think I'll call my baby

Saznajte u čemu bi stvar mogla biti
Find out just what the matter can be

Sinoć sam sanjao svoje dete
Last night I dreamed about my baby

Probudio sam se i suze su mi tekle niz lice
I woke up and the tears were runnin' all down my face

Sada, kad sam se jutros rano probudio
Now, when I woke up early this morning

Suze su tekle niz moje lice
The tears were runnin' all down my face

Znaš, sanjao sam
You know, I was dreamin'

Da je neki drugi muškarac zauzeo moje mesto
That some other man was takin' my place

Rekao sam da sam te sanjao, dušo
I said I dreamed about you, baby

Sanjao sam da me više ne želiš u blizini
I dreamed you didn't want me 'round no more

Rekao sam, sanjao sam te, dušo
I said, I dreamed about you, baby

Znaš, sanjao sam da me više ne želiš u blizini
You know, I dreamed you didn't want me 'round no more

To je razlog zašto te zovem večeras
That's the reason I'm callin' you this evenin'

Dušo, reci mi jer tek moram znati
Baby, tell me 'cause I've just got to know

Brinem se celi dan
I've been worried all day long

Jednostavno ne znam šta da radim
I just don't know what to do

Brinem se celi dan
I've been worried all day long

Znaš, jednostavno ne znam šta da radim
You know, I just don't know what to do

Znaš da bi ti to moglo zvučati glupo, ženo
You know it may sound silly to you, woman

Ali reci mi da taj san nije bio istinit
But tell me that dream was not true

Love That Woman (by Lafayette Leake) prefinjena emocija, jednostavna kao iskrena ljubav i uglavnom, ništa više što nije neophodno. Slajd škripi i curi mi između prstiju, prosipa se po podu i kuhinji duše dok preslušavam ovaj esencijalni blues album. Zvuk klavira Jeremyja Spencera, uz težak rad basa i bubnja upotpunjuju moćan ugođaj. Tu je i Allow Me One More Show (by Jeremy Spencer) koji secira, minimalističkim dahom se uvlači pod kožu, intrigira i tanano poigrava na trpezi duhovnog izobilja. Spencerova akustična solo balada nateže tanane blues emocije i žice do ivice pucanja, razigravajući ustreptalost blues duše dok pleše na tihoj vatri muzike – pritajeno, sneno...

Pri samo kraju ove jedinstvene blues odiseje s kraja nadrealnih šezdesetih (obojene setom i božanstvenom energijom blues boom ekspanzije Ostrva) sedam u voz, kupujem british blues kartu u jednom pravcu i odlazim tamo gde me srce vodi, nepogrešivo, uz genijalnu First Train Home (by Peter Green). Ponestaje mi pravih reči za tu vrstu feelinga koji me sve vreme prožima fleetwoodovski... first train, first train hommmmmmmme. Dvanaest moćnih blues taktova Petera Greena unutar Prvog voza ka kući savršena su sporohodna formula za tempo svih sanjara koji od života ištu magiju koja se rečima ne da izreći... Odjavna špica u vidu Rambling Pony no. 2 ubrzava voz koji juri ka večnosti gde prestaju nepoznata zadovoljstva i počinje neka nova blues priča... blues priča satkana od besmrtnih dvanaest taktova unutrašnje radosti postojanja.

by Dragan Uzelac, proleće 2024.