Dragan Uzelac

LED ZEPPELIN – LED ZEPPELIN I (1969.)

Kada je u julu 1968. godine legendarni britanski rhythm&blues sastav Yardbirds prestao sa radom, gitarista, producent i kompozitor - Jimmy Page ostao je sa obavezom da odradi niz unapred ugovorenih koncerata benda i imenom grupe. Pomenuti Yardbirdsi su bili jedan od najbitnijih bendova epohe.

Oni su faktički napisali knjigu gitarskog rock and rolla baziranog na bluesu.Bili su krucijalna veza između britanskog rhythm&bluesa iz sredine šezdesetih i psihodelije s kraja te decenije, postavljajući temelje heavy metala, pisale su novine tih godina o njima.

Da bi odgovorio preuzetim obavezama i ostvario san o osnivanju vlastitog benda, Jimmy Page pronalazi trojicu iskusnih saradnika i tako nastaju New Yardbirds, u sledećoj postavi: Jimmy Page – gitara (9. januar 1944., Heston, Middlesex – James Patrick Page), John Paul Jones – bas, klavijature (3. januar 1946., Sidcup, Kent – John Baldwin), Robert Plant – vokal (20. avgust 1948., Bromwich, Staffordshire – Robert Anthony Plant) i John Bonzo Bonham – bubnjevi (31. maj 1949., Redditch, Worcestershire – John Henry Bonham). Na taj način stvoren je kostur novog, teškometalnog (hard-rock blues) benda, koji će kao Led Zeppelin u narednih dvanaest godina osvojiti svet rock and rolla i upisati svoje ime zlatnim slovima u njegovu istoriju.

Uzletanje olovnog balona

Što se same predistorije članova slavne četvorke tiče, ona je bila ništa manje interesantna od buduće, nezaboravne karijere jednog od najuticajnijih bendova u celokupnoj istoriji rock and rolla. Bile su to nezaboravne, eksplozivne i kreativne šezdesete, godine najvećeg uspona i širenja misije čudesnog beat-rock pokreta mladih. Da bi ste bili muzičar unutar bilo kog benda tih godina morali ste prethodno pristojno da se potrudite i namučite da ispečete zanat. Iskrenost i neizmerna energija entuzijazma su se podrazumevale, dok se znanje sticalo godinama i veoma visoko cenilo među muzičarima. Uronjenost u tradiciju, pre svega blues i rhythm&blues osnovu, bila je jedna od ključnih osnova bilo kog značajnijeg benda – bilo da su u pitanju bili psihodelični i avangardni Pink Floyd ili pak čisti britanski pop-rock pioniri The Beatles. Foliranje, šminka, poza, pomoć tehnologije, ispraznost i puka komercijalnost nisu tada mogli lako da prođu (makar ne na duže staze) – mesta za mediokritete bilo je, eventualno, u nekim nižerazrednim slojevima jedne buntovne, iskrene i kreativne priče zvane rock and roll.

Jimmy Page, bivši student umetnosti u Croydonu, umeće sviranja gitare skidao je slušajući solo deonice slavnih gitarista jednog pionirskog vremena – Jamesa Burtona i Scottyja Moorea, istovremeno radeći kao studijski muzičar tokom prve polovine šezdesetih. Zbog zdravstvenih problema sve se više posvećivao studijskom radu, postajući vremenom jedan od najtraženijih i najcenjenijih muzičara u tom fahu. Svirao je, između ostalog, na prvom hitu kultnog britanskog benda The Who - I can’t explain i njihovom albumu My generation (1965.), potom na snimkama legendarnih Them(bendu Van Morrisona) - Gloria i Baby please don’t go, pesmi Jeffa Becka (kultnog gitariste tog vremena, sa kojim je jedno vreme, u završnoj fazi benda, svirao u Yardbirdsima, pojavivši se čak i u filmu Michelangela Antonionija - Blow up (1966.), remek-delu sedme umetnosti - sa pesmom Stroll On) - Beck’s bolero, kao i na snimkama niza velikih imena šezdesetih – The Kinks, Pretty things, The Rolling stones, Georgie Fame, Donovan, Herman’s hermits. Pored pomenutih, veoma značajnih imena pop-rock scene šezdesetih, Page se pojavljuje i na snimkama Tom Jonesa, Roya Harpera, pevačice Nico (singl The Last mile (1965.)) i klasičnom blues snimku Johna Mayalla i Erica Claptona - I’m your witchdoctor-Telephone blues. Među njegovim najpoznatijim ostvarenjima nalazi se pesma, veliki hit Joea Cockera - With a little help from my friends (obrada pesme the Beatlesa, sa albuma Sgt.Pepper’s lonely hearts club band), gde Page svira solo gitaru svojim jedinstvenim, prefinjenim stilom.

Bilo da je u pitanju bila akustična gitara, mandolina ili neki od drugih žičanih instrumenata, Page je bio veliki inovator (kada je tehnika snimanja u pitanju, bio je apsolutni perfekcionista) i tehnički sjajan muzičar, izbegavajući jednodimenzionalno ispaljivanje solo deonica u stilu vidištasvemogusagitarom (veoma popularno tih godina), dajući prednost lirici i ekonomičnosti, saglasju sa bendom. Usavršavajući se godinama kao studijski muzičar, naučio je kako da u potpunosti prenese željeni zvuk na traku i snimke Led Zeppelina, težeći u potpunosti ka postizanju uvek novog i drugačijeg zvuka benda. Čudesni efekti na pločama Zeppelina, doza mistike i čarobnjaštva, jedinstvene magije koja ih je činila unikatnima i lako prepoznatljivima u masi sličnih, krasila je zvuk benda oblažući ga slojevito originalnošću i tajnovitošću. Pageova tehnika i karakteristični riffovi ulivali su u zvuk benda nepresušnu energiju i snagu, čineći ga, uz malu pomoć preostalih prijatelja, tako autentičnim i moćnim. Blues osnova, uronjena u korene i tradiciju, činila ih je dodatno snažnijima i drugačijima od niza plagijatora.

Jimmyju Pageu je već u januaru 1965. godine bilo ponuđeno mesto gitariste u Yardbirdsima (kao zamena slavnom Ericu Claptonu, koji se tada potpuno okreće bluesu i odlazi put Mayallovih Bluesbreakersa), ali ga on tada odbija, što iz zdravstvenih razloga, što zbog unosne zarade od studijskog rada. Upražnjeno mesto zauzima treći u nizu britanskih gitarskih heroja šezdesetih – Jeff Beck. Tek nakon druge ponude, sticajem raznih okolnosti, jula 1966. godine, Page pristaje... Istorija rock and rolla će zabeležiti da je u jednom momentu bend The Yardbirds predvodio jedan od najjačih gitarskih tandema ikad viđenih – Jimmy Page i Jeff Beck.

John Paul Jones, budući basista i klavijaturista Zeppelina, takođe se uglavnom kretao stazama studijskog muzičara, često se susrećući sa Pageom. Kao aranžer, klavijaturista i basista pojavljuje se na snimcima The Rolling Stonesa, Shirley Basey, Lulu, Dusty Springfield, Donovana, Herman Hermitsa. Prilikom jedne od zajedničkih studijskih saradnji on i Page su razgovarali o osnivanju vlastitog benda. Ostatak priče je...

Što se preostale dvojice budućih članova Zeppelina tiče – Roberta Planta i Johna Bonhama, njihova prošlost nije bila toliko značajna (sazrevali su i probijali se unutar niza lokalnih bendova) i mada u prvi mah nisu bili prvi Pageov izbor prilikom odabira članova za New Yardbirdse, sudbina je htela da ih zajedno okupi. Jedan od zaslužnih za to bio je i njihov legendarni menadžer – Peter Grant, po mnogo čemu peti Zeppelin.

Your time is gonna come (Tvoje vreme dolazi)

Zajednička priča budućih Led Zeppelina počinje u jednoj maloj londonskoj sali za probe, 19. avgusta 1968. godine (bila je to mala prostorija ispod prodavnice ploča u londonskoj Kineskoj četvrti. Bend se uključio i izveo Train Kept A-Rollin’ Johnnyja Burnetta i bili su zapanjeni rezultatima - Page je sve vreme osećao da je na tragu nečega, ali je čak i on bio zadivljen koliko je bend dobro zvučao na prvoj zajedničkoj probi. Nesumnjiv uticaj na Pagea sigurno je ostavio prethodni rad sa Yardbirdsima, kao i album benda njegovog prijatelja, takođe bivšeg gitariste Yardbirdsa – Jeffa Becka, zvani Truth iz 1968.). Nakon odrađene skandinavske turneje i ispunjenja bivših preuzetih ugovornih obaveza od Yardbirdsa, novostvoreni bend počinje da gradi vlastitu priču. Trebalo je, za početak, novom bendu dati ime. Kum je postao igrom slučaja otkačeni bubnjar benda the Who – Keith Moon, rekavši Pageu da će njegova nova grupa imati uspeha koliko i olovni balon. Pageu se svidelo ime Lead Zeppelin, koje je u sebi nosilo krajnosti lak i težak, koje je on, kao gitarista i vođa benda, hteo da upotrebi u svojoj muzici.

Kao Led Zeppelin grupa je prvi put nastupila 10. decembra 1968. godine, u legendarnom londonskom Marquee klubu. Prvobitni repertoar benda uključivao je rock klasike poput Tobacco road i Long tall Sally, kao i klasične numere blues velikana Howlin’ Wolfa, Alberta Kinga i Willie Dixona. Shvativši odmah njihov ogromni potencijal, eksplozivnu fuziju teškometalnih riffova, uzbudljivih vokala i grmljavinsko-dubinsko gruvanje ritam sekcije Jones-Bonham, muziku moćnu, energičnu i intenzivnu (poput slavnih Cream i Jeff Beck group), menadžer Grant u samom početku orijentiše bend na američko tržište (sklonije žešćem i prljavijem zvuku, oslonjenom na blues korene) i upućuje ih na slavnu izdavačku kuću Atlantic records. Početkom 1969. godine Zeppelin je preleteo Atlantik i nastupio na tlu Amerike kao predgrupa žestokim Vanilla Fudge. Zeppelini su tokom naredne dve godine išli šest puta na američke turneje, učvrstivši zauvek svoje neprevaziđene pozicije koncertne atrakcije Novog sveta. Posle turneje 1971. godine (i objavljena 4 kultna studijska albuma) Zeppelini će obići SAD još tri puta – 1973., 1975. i 1977. godine. Na svakoj od pomenutih turneja obarani su novi rekordi u posećenosti.

Odmah po povratku iz Amerike (gde su nastupali na turneji benda Vanilla Fudge, kao predgrupa) Zeppelini ulaze u studio (londonski Olympic Studios) i snimaju svoj debi album - Led Zeppelin I, jedno od deset budućih remek-dela rock istorije (za celokupno snimanje i miksanje albuma bilo je potrebno nešto više od 30 studijskih sati, čime je oduševljeni Jimmy Page uspeo uhvatiti početnu magiju benda). Led Zeppelin I je majstorski konstruisan debitantski LP koji zvuči kao delo iskusnog veteranskog benda. To je oda Led Zeppelina progresivnoj metamorfozi rocka, njihov dubinski pogled na blues iz kojeg je sve proisteklo. Aranžmani su mu često odvažni, a ponekad i poluimprovizacijski. Njegova orkestracija pustolovno prodire kroz hard rock i heavy metal s bluzerskim prizvucima koji često uzrokuju da akordi dirljivo plaču kao da su pogođeni zlom. Istovremeno je snažan i precizan. Nijedna se strofa ne čini neumesnom. Sve ima svoju svrhu. Svaki trenutak igra ulogu u izgradnji ambiciozne zvučne tapiserije satkane od 9 muzičkih bisera. Pažljivo se razmišlja o svakoj noti, svakoj frazi, svakom savršeno postavljenom krešendu; pažnja na detalje oblikuje njegovu estetiku.

Album sadrži dve pesme blues majstora i vrhunskog autora Willie Dixona (najčešće citiranog i obrađivanog) - You shook me i I can’t quit you babe, moćne blues kompozicije, u kojima dominira snažna i eksplozivna ritam sekcija Jones-Bonham (jedna od najjačih u celokupnoj istoriji rock muzike, sa nenadmašnim i razarajućim Bonhamom, čovekom koji je prosto grmeo i gradio zvuk, kao ratnički tam-tam borbenih Sijuksa), inventivne solo deonice Pagea i jedinstveni, visoki, gotovo vrišteći vokali Planta, koji je bio poput bljeska munje iz potmule grmljavine benda.

Jedna od najprepoznatljivijih karakteristika muzike Led Zeppelina bio je njihov veliki, duboki zvuk predvođen snažnom i čvrstom ritam sekcijom Johna Bonhama i John Paul Jonesa. Pageova tehnika produkcije i snimanja igrala je važnu ulogu u hvatanju Johnova zvuka. Na primer, odjekujući zvuk bubnja postignut u pesmi When the Levee Breaks, s albuma Led Zeppelina IV, proizašao je iz Jimmyjeve ideje za snimanje. Snimio je Johna kako svira svoje bubnjeve na dnu stubišta u Headly Grangeu koristeći dva mikrofona Beyerdynamic M160 postavljena na vrh stepenica koji su stvarali izrazito snažan zvuk.

Tu je i blues Jimmyja Pagea: Dazed and confused. Sledi ga tradicional Babe, i’m gonna leave you i nešto poput engleskog folka, instumental Black mountain side.

U dane moje mladosti
In the days of my youth

Rečeno mi je što znači biti muškarac
I was told what it means to be a man

Sada sam došao u te godine
Now I've reached that age

Pokušao sam učiniti sve te stvari najbolje što mogu
I've tried to do all those things the best I can

Bez obzira koliko se trudim
No matter how I try

Pronalazim put do istog starog pekmeza
I find my way to the same old jam

Dobra vremena, loša vremena
Good times, bad times

Znaš da sam dobio svoj dio
You know I've had my share

Kad je moja žena otišla od kuće
When my woman left home

Za muškarca smeđih očiju
For a brown-eyed man

Pa, čini se da me i dalje nije briga
Well, I still don't seem to care

Šesnaest sam se zaljubio
Sixteen I fell in love

S djevojkom najslađom što može biti
With a girl as sweet as could be

Trajalo je samo nekoliko dana
It only took a couple of days

Dok me se nije riješila
'Til she was rid of me

Zaklela se da će biti sva moja
She swore that she would be all mine

I voli me do kraja
And love me 'til the end

Ali kad sam joj šapnuo u uho
But when I whispered in her ear

Izgubio sam još jednog prijatelja
I lost another friend

Dobra vremena, loša vremena
Good times, bad times

Znaš da sam dobio svoj dio
You know I've had my share

Kad je moja žena otišla od kuće
When my woman left home

Za muškarca smeđih očiju
For a brown eyed man

Pa, čini se da me i dalje nije briga
Well, I still don't seem to care

Dobra vremena, loša vremena
Good times, bad times

Znaš da sam dobio svoj dio
You know I've had my share

Kad je moja žena otišla od kuće
When my woman left home

Za muškarca smeđih očiju
For a brown eyed man

Ali, čini se da me i dalje nije briga
But, I still don't seem to care

Znam što znači biti sam
I know what it means to be alone

Stvarno bih volio da sam bio kod kuće
I sure do wish I was at home

Nije me briga što susjedi govore
I don't care what the neighbors say

Voljet ću te svaki dan
I'm gonna love you each and every day

Možete osjetiti otkucaje u mom srcu
You can feel the beat within my heart

Shvati, slatka dušo, nikada se nećemo rastati
Realize, sweet babe, we ain't ever gonna part

Ostale se pesme oslanjaju na pejdžovski raspoznatljiv gitarski stil, zasnovan na moćnom riffu kao bazičnom kosturu pesme i Plantovom autentičnom vokalu - Communication breakdown, How many more times i God times bad times. Bilo je to vreme gitarskih heroja, veličanstvenih, besmrtnih riffova (setimo se samo Keitha Richardsa, kao jednog od najkreativnijih u tom fahu) i nažalost ponekad beskonačnih solo deonica.

Dok je Robert Plant pevao u visokom registru, vrišteči do ivice histerije, uzlećući na tehničkom savršenstvu solaža Jimmy Pagea, prekaljenom i odmerenom studijskom liscu i gitaristi, kod kojeg je svaki ton ili efekat imao svoju meru, mesto i smisao, u pozadini, kao čvrst temelj, dvojac John Paul Jones i Johna Bonham je izgarao i dodavao vulkansku energiju. Dok je Jones sofisticiranim zvukom klavijatura dodavao lepotu i sjaj perfektnom letu cepelina, ne štedeći po potrebi ni bas, sa dna vulkanskom grotla izbijala je užarena lava uz prasak i grmljavinu drvoseče Bonhama. Vrhunski čovek, muzičar i boem, Bonham je stvorio jedinstven zvuk, jedan od najoriginalnijih u istoriji, za koji je i legendarni Hendrix tvrdio da je neponovljivo savršen i moćan.

Bit cele stvari s Zeppelinima, kaže inženjer Ron Nevison, je bio John Bonham koji je pratio gitaru. Uzeo bi riff i to bi mu bila deonica bubnja. Jedan od najpoznatijih primera pomenute tvrdnje jeste Immigrant Song, gde Page i Bonham slede jedan drugoga, dok John Paul Jones grmi ispod njih. Rezultat i jedan od ključnih razloga zašto Bonhamove ruke gotovo nikada ne prestaju leteti oko njegovog bubnjarskog kompleta je taj što, poput Pagea, svira i ritam i solo delove, ponekad oba odjednom. Bio je jedan od najvećih svih vremena. Bio je čvrst kao kamen i jedinstven. Njegov zamah i osećaj su bez premca. Niko nije svirao kao John Bonham, i dan danas niko ne može svirati kao John Bonham – koliko god se svi trudili. On će zauvek biti jedan od najvećih rock bubnjara u povesti muzike. I on to zaslužuje, tvrdio je Mike Portnoy, američki bubnjar i jedan od osnivača progresivnog metal benda Dream Theater. Grmljavina kojom je zasipao rokenrol, bojeći ga nepresušnom inventivnošću, snagom, čvrstinom i zadivljujućom količinom energije prosto je neopisiva. Nijedan bubnjar nikad se nije mogao približiti Johnu Bonhamu. Kada su Led Zeppelin objavili svoj debi album, u januaru 1969. postojala su verovatno samo dva bubnjara koja su mu se približila: The Who's Keith Moon imao je snagu i rock'n'roll ludorije; Cream Ginger Baker imao je svestranost. Ali John Bonham spojio je to dvoje, sedeći iza riffova natopljenih bluesom Jimmyja Pagea i blisko sarađujući s basistom Johnom Paulom Jonesom u pesmama poput Good Times, Bad Times, praktično gurnuvši Led Zeppelin da izmisle heavy metal, dok je takođe revolucionisao način na koji bubnjari razmišljaju o svojim instrumentima. Pod uticajem brzine Carminea Appicea (Vanilla Fudge), Bonham je uvežbao svoju desnu nogu za dvostruki uzastopni udarac (ono što će Hendrix nazvati par kastanjeta), ne shvatajući da je bubnjar Vanilla Fudgea upotrebio dvostruku pedalu. Bonzo, kako su ga zvali, uticao je na mnoge potonje generacije bubnjara. Bio je majstor dinamike i osećaja (prvih dvanaest sekundi numere Good Times, Bad Times bili su sasvim dovoljan dokaz, uvod u sferu besmrtnih). Mogao je svirati s neverovatnom snagom i intenzitetom, ali i na način koji je vrlo ekspresivan i delikatan. Bonhamov tajming je takođe bio besprekoran, a njegov ritam je bio bez premca. Imao je urođeno razumevanje kako složiti ritam i održati ga. To ga je učinilo savršenim bubnjarom za Led Zeppelin, čija je muzika često bila složena i višeslojna. Bonhamova kombinacija tehničkih veština, osećaja i intuicije učinila ga je jednim od najcenjenijih bubnjara u povesti. Njegov se uticaj oseća i danas, a on je i dalje jedna od najznačajnijih figura u svetu rock muzike...

Znali smo da nijedan bend nikada nije zvučao kao Led Zeppelin. Ima nečeg jedinstvenog u njihovom bluzu i teškom metalu. Na mnogo načina, album utelovljuje najbolje stvari o rock kulturi: riffovski je (kada treba), eksperimentalno progresivan i gromoglasan bez bombastičnosti, ali univerzalno ukusan.

Teškometalni gromoglasni zvuk, uobličen savršenom produkcijom, kreće već sa prvim Bonzovim taktom u Good Times Bad Times(Dobra vremena, loša vremena)(prvih dvanaest sekundi bilo je sasvim dovoljno Bonhamu i Zeppelinima da ukažu na kvalitet, inovativnost i duh onoga što je došlo sa njihovom pojavom: ta čudesna ritmika, dinamika, energija, silina zvuka, produkcija i inovativnost u pristupu), pesmom koja otvara let olovnog cepelina. Suva esencija čiste energije, razarajućeg ritma, melodičnosti, prepoznatljivosti i efektnosti teških riffova uskovtlanih vrhunskim vokalom. Tradicional Babe I’m Gonna Leave You(Dušo, ostaviću te) nastavlja da grmi i već na samom početku albuma diže atmosferu do usijanja - iz tutnjećeg Bonhamovog kompleta i dubina duše izranja vrišteći Plant, praćen Pageovom hiruški preciznom ritmikom i vešto naglašenim tonovima, sedam minuta atmosfere koja vas ostavlja bez daha i drži u stalnom pokretu, blaženo završavajući folk akustikom. Bila je to prerađena verzija tradicionalne narodne pesme koju je izvorno napisala folk pevačica Anne Bredon, a kasnije Joan Baez. Verzija Led Zeppelina imala je i akustične i električne interludije između stihova i refrena, stvarajući obilje napetosti i dubine. Babe I’m Gonna Leave You ima središnju ulogu u ranoj povesti Zeppelina, jer je Jimmy Page odsvirao pesmu za Roberta Planta kada su se njih dvoje prvi put sreli u Plantovoj kući u Pangbourneu, Berkshire, u julu 1968. Pevač je bio veoma impresioniran, ali Zeppelini su kasnije radikalno promenili aranžman pesme pre nego što su je snimili za svoj debi album. Zaista, snimka od gotovo sedam minuta više je nego udvostručila dužinu verzije Joan Baez (verzije koja je inicirala Pagea i Planta da snime pesmu), a njezino kolebanje između teskobnih polu-akustičnih deonica i gromoglasnih međuigara hard-rocka stvara tour de force prepun dinamike i napetosti.

Mala, mala, mala, ostaviću te

Rekao sam, mala, znaj da ću te ostaviti

Ostaviću te kad leto

Ostaviću te kad leto dođe

Mala, mala, ne želim te ostaviti

Ne šalim se, ženo, skita mi se

O, da, mala, mala, neću biti tu

Stvarno mi se skita

Čujem da me skitnja zove onako kao pre

Čujem da me zove da se vratim kući

Znam, nikad te ne ostavljam, mala

Ali moram otići iz ovog mesta, moram te napustiti

O, mala

Mala, zar ne čuješ da me zove?

Ženo, ženo, znam da je dobro opet biti s tobom

I znam da će jednog dana stvarno narasti, da

Šetaćemo parkom svaki dan

Čuješ li šta govorim, svaki dan

Mala, stvarno raste, usrećila si me svaki dan

Ali sada moram otići

Mala, mala, mala, mala

Tada me zove

Tada me zove da se vratim kući

Novi dodir session-blues-Dixon-Zeppelin magije nadire iz rastegljive, You Shook Me (Šokirao si me), psihodelične blues osnove, korena iz kojeg proizilazi sva ostala teškometalna, tehnički perfektna nadgradnja - dvanaest moćnih taktova, vešto raspoređenih, uz podršku John Paul Jones klavijatura i Pageove prefinjene blue notes stilistike, potom vibrirajuća usna harmonika koja osvaja prostor i srce, leprša nad ponor ritam sekcije, break, gitara koja uz eho efekat ječi i zvoni, bubanj koji silinom razvaljuje, lagani prelaz, fantastični Plant i elegija gitare koja reže. Blues standard You Shook Me imao je zamršen prolaz kroz svet muzike pre nego što se pojavio na debi albumu Led Zeppelina. Priča kaže da je Muddy Waters snimio instrumental koji je napisao još jedan čikaški bluesman, Earl Hooker, 1962., ali je zatim dodao tekst Willieja Dixona. Već pomenuti Jeff Beck, Pageov bivši kolega iz benda The Yardbirds, zatim je snimio blistavu verziju pesme za svoj album Truth iz 1968., pre nego što je Zeppelin ponovno preradio - njihova intenzivna reimaginacija proteže se u šest minuta i uključuje usnu harmoniku Roberta Planta i Hammond orgulje Johna Paula Jonesa.

Dazed and Confused(Ošamućen i zbunjen), blues je jedne otkačene, psihodelične, sanjarske epohe, blues nemira, konfuzije, vizije i puta u nepoznato, studijskom briljantnošću pretvoren u nešto sasvim lično, originalno i novo. Bubnjevi Johna Bonhama uvode se u pesmu s ogromnom snagom i glasom i pesma stvarno počinje s osećajem i grooveom, samo da bi došla do tačke u kojoj ide potpuno drugačijim putem. Nakon drugog stiha, Jimmy Page koristi svoju poznatu tehniku gudala za violinu, stvarajući jeziv i jedinstven zvuk, pre nego što pređe na gitarski solo s brzom linijom bubnja i basa kao temelja. Na kraju, raspoloženje pesme se vraća na poznati stih na početku pesme i završava ujedinjenim vokalom, power-akordom, basom i deonicom bubnja ostavljajući svoj teški trag iza sebe kao trajan dojam. Sama pesma je te davne 1969. bila svetlosnim godinama ispred svog vremena. Dazed And Confused je izvorno napisao američki pevač i tekstopisac Jake Holmes; Page je, međutim, marljivo brusio svoj aranžman pesme svirajući je uživo s The Yardbirds tokom njihovih poslednjih dana, a potom i na ranim koncertima Zeppelina tokom jeseni 1968..

Your Time Is Gonna Come(Tvoje vreme će doći) jednostavno zvuči perfektno. Sve se savršeno uklapa, ni manje, ni više - klavijature, glas, bubanj, gitara,bas. Melodično, čvrsto, impresivno, takt po takt. Neverovatna količina energije, znanja i kreativnosti. Toliko se toga dešava u samo nekoliko pesama (podržano moćnim orguljama maestra Johna Paula Jonesa), da je veoma teško srediti utiske i pohvatati sve. Your Time Is Gonna Come nudi preko potreban predah nakon drame i intenziteta Dazed And Confused. Zaista, u oštrom kontrastu s prethodnom pesmom, Zeppelin se naginje prema svetlu, s Jonesovom crkvenom fugom za orgulje koja ustupa mesto folk-rock okviru kojim dominiraju Pageove akustične teksture i dodatno ulepšane njegovom zamršenom pedal-steel gitarom. Bila su to vremena kada se za rock and roll živelo, kada se tražilo znanje i gradilo iskustvo kroz učenje - mukotrpno i sa najboljima. Rezultati, kada ih je bilo, dolazili su na kraju, što je za posledicu imalo, između ostalog, najveći broj suštinskih albuma za sva vremena, školskih primera mere, znanja, poštenja, iskrenosti i pre svega kreativnosti. Vremenom, industrija je uzimala sve pod svoje, stvar se razvodnjavala i pohlepom komercijalizovala, i postajala sve imbecilnijom zabavom proseka, poze i šunda. Nažalost.

Ne mogu da te napustim, bejbi,

na neko vreme ću te spustim dole.

Kažeš mi da zabrljala si moj srećan dom,

naterala si me da maltretiram moje jedno dete.

Rekla si mi da znaš da te volim, bejbi,

moju ljubav prema tebi nisam mogao sakrijem nikada.

O, kad te osetim blizu meni devojčice,

znam da si ti moja jedna želja.

Kad me čuješ da dahćem i stenjem,

znaš da me boli duboko u mebi.

O, kad me čuješ...

Znaš da si ti moja želja.

Da, jesi.

Akustični engleski folk Black Mountain Side se naprosto produkcijski preliva iz prethodne pesme, demonstrirajući kvalitet zvuka i moć akustične gitare Jimmyja Pagea (inspirisana irskom narodnom pesmom Down by Blackwaterside), a već sledeća stvar Communication Breakdown(Komunikacioni slom) rafalno pršti kao rockerski machine gun, frontalno napadajući čula (bio je to kratak, oštar nalet proto-punk energije dostojan grupa poput The Stooges ili pak MC5, u pravom smislu reči Komunikacioni slom). Nekoliko momenata oduška za rezervisanog Pagea, Plantov vrisak i ritam a la Bonham koji gruva i melje sve pred sobom. Baš kao i Good Times Bad Times, ova pesma je imala teški uvodni gitarski riff koji je postavio ugođaj pesme. Plantov vokalni raspon savršeno se koristi za kompliment Pageovom radu na gitari, a rad na basu i bubnju (posebno korištenje bas bubnja) Jonesa i Bonhama bio je temelj pesme. Sažeto i moćno.

Smiraj dugih blues putovanja dolazi sa još jednom Dixonovom I Can’t Quit You Babe (Ne mogu te ostaviti, dušo), standardno kvalitetnim, odmerenim i implozivno-explozivnim zeppelin klasikom. Savršen spoj tradicije i tehnike. Rutina poziva i odgovora između Pageove gitare i Plantovog vokala (klasične blues šeme gde se unutar pesme odvija dijalog sa pitanjima i odgovorima između glavnih aktera priče) posebno je nadahnuta, s tromom atmosferom koju samo povremeno narušava Bonhamovo sve nestrpljivije sviranje bubnja.

Za sam kraj leta cepelinom ili pak olovnim balonom ostavljena je How Many More Times(Koliko puta više), donekle preopširna (8:28) ali u duhu jednog vremena - dokaz da i najbolji mogu ponekad da se ne uzdignu u visine i pogreše u koracima. Nakon što je započela nezaboravnim gitarskim rifom, pesma eksponira moć gitarskih sola Jimmyja Pagea i impresivnih Bonhamovih udaraljki. Snaga i dinamika bubnjeva biće znak stvari koje će doći na kasnijim albumima, gde će John Bonham steći reputaciju jednog od najvećih rock bubnjara. Plant ponovno donosi svoj jedinstveni i impresivni vokalni talenat i raspon glasa, a priča se da je velik deo srednjeg dela pesme improvizovan na licu mesta tokom snimanja. Jonesova uvodna bas linija vuče korene iz live obrade The Yardbirdsa blues standarda Howlina Wolfa, Smokestack Lightning, dok su kasniji stihovi u pesmi posuđeni iz The Hunter Alberta Kinga i Kisses Sweeter Than Wine Jimmieja Rodgersa. Ovo je jedina duga pesma na albumu (Dazed and Confused je druga) gde Jimmy Page koristi gudalo za violinu na svojoj električnoj gitari.

Laganje,varanje,povređivanje,izgleda da samo to radiš.

Muvaš se sa svakim momkom u gradu,

Činiš da se premišljam o nekoj drugoj

Uvek isto igraš svoju igru,

Dovodiš me do ludila,upašćeš u nevolju,

Jednom od ovih dana a to neće biti zadugo.

Tražićeš me ali dušo,ja neću biti tu.

Ovo je sve što imam da ti kažem ženo:

Tvoje vreme će doći

Odlučio sam da prelomim ovog puta,

Neže biti baš tako glatko,na mene je red da plačem.

Radi sta hoćeš,ja neću preuzeti teret.

Blediš polako,ne osećam te više.

Nije me briga šta kažeš jer ja odlazim,

Platićeš mi za tu veliku rupu u mom srcu.

Ljudi pričaju okolo

Pripazi ženo,ne više

Da li je moje srce ismejano.

Bila si loša prema meni ženo,

Ali to ti se vraća kući.

Debi album Led Zeppelina otvorio je jedno novo poglavlje u istoriji moderne muzike, doneo novi kvalitet čvrsto uronjen u tradiciju, doneo novu snagu i vrstu energije i, nažalost, vremenom sve veći broj loših i ispraznih plagijatora, bledih kopija originla - bez sadržaja, duha i kreativnosti.

Od 1968. do 1980. teškometalni hard rock-blues bend Led Zeppelin dominirao je svetom rock and roll muzike svojim energičnim nastupima uživo koji su oborili brojne rekorde posećenosti i svojim albumima koji su bili na vrhu muzičkih lestvica. Njihove su pesme još uvek neke od najpriznatijih i najtraženijih pesama na američkom radiju. Bend je uvršten u Kuću slavnih rock and rolla 1995. godine i dobio je nagradu Grammy za životno delo 2005. godine. Njihova biografija za Kuću slavnih rock and rolla koristila je ove reči za opisivanje svoje ostavštine: Kombinacijom visceralne snage i intenziteta hard rocka s finoćom i delikatnošću britanske narodne muzike, Led Zeppelin redefinisao je rock sedamdesetih i za sva vremena. Bili su jednako uticajni u toj deceniji kao što su Beatlesi bili u prethodnoj. Led Zeppelin je otvorio put hard rock bendovima kasnih sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih. Takođe su popularizovali velike nastupe uživo na stadionima i u arenama koji su oponašani godinama koje slede. Uticaj i nasleđe Led Zeppelina uticalo je na bendove i celu muzičku industriju u poslednje četiri i po decenije i nastaviće uticati na njih u godinama koje dolaze.