Dragan Uzelac

NEIL YOUNG - EVERYBODY KNOWS THIS IS NOWHERE (1969.) (Svako zna da je to nigde)

Jedan od najkontroverznijih, najplodnijih i najzagonetnijih autora rock and rolla, gitarista i pevač, kanađanin Neil Young (rođen 12. novembra 1945. u Torontu), dosledan samo sebi i viziji beskompromisnog stvaralaštva i lutalaštva, antikomercijalnoj viziji koja ga nepogrešivo vodi i tera dalje više od pola veka, ostaće upamćen kao krajnje autentična autorska ličnost i tvorac niza antologijskih pesama i ploča. Menjali su se bendovi u kojima je svirao i koje je sam predvodio, menjale su se ideje, stilovi i vremena, usponi i padovi, ali Youngova pesma je ostala primerom kvaliteta i doslednog, iskrenog stava. Nepredvidive naravi i lutalačkog duha mladost provodi nastupajući po klubovima duž američko-kanadske granice kao folk pevač.

Na jednom od proputovanja kroz Ameriku, kao što to legenda tvrdi, susreće se i upoznaje sa još jednim iz plejade sjajnim američkih autora i gitarista iz tog burnog perioda savremene muzike - Stephenom Stillsom. Njih dvojica ubrzo osnivaju bend The Herd, koji potom preimenuju u Buffalo Springfield. U periodu 1966.-1968. objavljuju sa bendom tri izvrsna albuma. Sjajan gitarski tandem Young - Stills postaje zaštitnim znakom benda.Već tada dolazi do izražaja snažan autorski pečat mladog Younga, njegov prepoznatljiv vokal i sugestivna moć liričnog autorskog izražavanja. Što se same muzike tiče bio je to melodični country - folk sa dosta akustike i prelepih gitarskih pasaža. Pesme: Down to the wire, Burned, Mr. Soul, Broken arrow, Expecting to fly & I am a child prikazuju svu izražajnu snagu talenta junaka naše priče.

Mislim da bih se volio vratiti kući

I opustiti se

Tamo je žena koju bih volio poznavati

Živi tamo

Svi se čine radoznalima kako je biti dole

Moram se maknuti od ovog jurcanja dan za danom

Svako zna da je to nigde

Svaki put kad mislim o povratku kući

To je spokojno i veselo

Želio bih da mogu biti tamo odmah sada

Samo provoditi vreme

Svi se čine radoznalima kako je biti dole

Moram se maknuti od ovog jurcanja dan za danom

Svako zna da je to nigde

Nakon raspada Buffalo Springfielda i niza solo nastupa po klubovima Amerike, Young 1969. odlučuje da objavi prvi solo album - bio je to Neil Young. I pored odličnih pesama The Loner & The Old laughing lady ovaj LP ne predstavlja značajniji Youngov poduhvat, pre svega zbog slabijih stilskih i aranžerskih rešenja.Young potom formira prateći bend – Crazy horse, što će se vremenom pokazati kao jedan od ključnih događaja u njegovoj karijeri. Bend Crazy horse činili su: Danny Whitten - gitara, Billy Talbot - bas i Ralph Molina - bubnjevi. Sa njima Young stvara okosnicu i srž čitavog budućeg rada, stilski jedinstvenu tvorevinu melodičnosti i izražajnosti, lirske osećajnosti i moćnog gitarskog rock and rolla propuštene kroz country - folk senzibilitet Amerike. Kombinacija gitarskih međuigara Younga i Whittena, praćena briljantnom ritam sekcijom, uz dodatak emotivno-bolećivog Youngovog vokala bili su od početka lucidno-dobitna kombinacija. Proizvod tog tima,već na samom početku, bio je triling besmrtnih rok standarda: Cinnamon girl, Cowgirl in the sand & Down by the river. Bio je to samo početak Youngovog zlatnog perioda i uvod u saradnju sa velikanima folk scene – Crosbyjem, Nashom i Stillsom. Njihova saradnja doneće rock and rollu bar još dva klasika - Helpless & Country girl, oba sa albuma Deja vu. Politički obojen singl Ohio bio je uznemirujući komentar koji se obrušava na Nixona i rat u Vijetnamu. Pored snažne poruke, pesmu karakterišu predivna melodija i gitarski obračun majstora svog zanata.Vrhunac njihove saradnje, pored već pomenutog albuma bio je nastup na hipi festivalu u Woodstocku.

Želim živeti s devojkom od cimeta

Mogao bih biti sretan do kraja života

S devojkom od cimeta

Sanjar slika, trčim kroz noć

Vidiš nas zajedno, lovi mesečinu

Moja devojka od cimeta

Deset srebrnih saksofona, bas sa gudalom

Bubnjar se opušta i čeka između predstava

Za svoju devojku od cimeta

Sanjar slika, trčim kroz noć

Vidiš nas zajedno, lovi mesečinu

Moja devojka od cimeta

Tata pošalji mi novac odmah

Nekako ću uspeti, trebam još jednu priliku

Vidiš da tvoje dete voli plesati

Za nevernike, koji ga do sada nisu čuli ili prihvatili, dovoljno je spomenuti nekoliko razuveravajućih youngovskih autorskih bisera: I am a child, Broken arrow, Helpless, Country girl, Southern man, The Loner, After the goldrush, Ohio, Old man, Harvest, Heart of gold, Tonight’s the night, Like a hurricane, Cortez the killer, Pocahontas, My my, hey hey( out of the blue), Hey hey, my my ( into the black)... Posebna priča je album Freedom(1989.) i antologijska Rockin’ in the free world, Youngov povratak na scenu i saradnja sa grunge ekipom koja je preporodila r’n’r nakon faze kliničkog odumiranja osamdesetih.

Nekoliko nedelja pre nego što su se ljudi koji će postati bend Crazy Horse (još neimenovani), Danny, Billy, Ralphie i ja, okupili u mojoj dnevnoj sobi u Topangi, LA, bio sam bolestan od gripe, ležao u krevetu u kući. Susan mi je donosila supu i dobre stvari, ali i dalje sam se osećao usrano. Bio sam u delirijumu pola vremena i imao sam čudan metalni ukus u ustima. Bilo je neobično. Na vrhuncu ove bolesti osećao sam se prilično uzbuđeno na čudan način. Imao sam gitaru u kutiji blizu kreveta - verovatno preblizu kreveta po mišljenju većine žena s kojima sam bio u vezi. Izvadio sam je i počeo svirati; Ostavio sam je u štimanju koje sam volio, D mol, s E žicama ugođenim na D. Pružala je zvuk poput sitara. Svirao sam neko vreme i napisao Cinnamon Girl. Stihovi su bili drugačiji od onoga kako je pesma na kraju završila, ali sve te promene dogodile su se odmah, dok pesma nije bila gotova. Onda sam izvadio gitaru iz D mola i nastavio svirati. U to vreme je na radiju bila pesma u e-molu koja mi se sviđala, Sunny ili tako nešto. Setio sam se da sam to čuo u apoteci u Fairfaxu i Sunsetu dok sam kupovao nešto za ublažavanje gripe. Pesma mi se neprestano motala po glavi, beskonačno, kao što to rade neke stvari kad sam bolestan i možda pomalo deliričan. Pa sam je počeo svirati na gitari, a onda sam malo promenio akorde - i to se pretvorilo u Down by the River. Još uvek sam se osećao bolesno, ali sretno i uzbuđeno. Bio je to jedinstven osećaj. Imao sam dve potpuno nove pesme! Potpuno drugačije od prošlog albuma! Onda sam počeo svirati u a-molu, jednom od mojih omiljenih tonaliteta. Nisam imao šta izgubiti. Bio sam u ritmu. Muzika je jednostavno tekla prirodno tog poslepodneva i ubrzo sam napisao Cowgirl in the Sand. Ovo je bilo prilično jedinstveno, napisati tri pesme u jednom dahu, i prilično sam siguran da je moje poludelirično stanje imalo veze sa tim, prisećao se Neil Young svega što je prethodilo albumu.

Everybody knows this is nowhere(Svako zna da je to nigde), Youngov je drugi samostalni album, iz jula 1969., sa pratećim bendom Crazy horse(Ludi konj), u postavi: Danny Whitten - gitara, Billy Talbot - bas i Ralph Molina - bubnjevi. Bio je to početak njihove uspešne saradnje i jedan od onih presudnih, sudbinskih albuma koji vas definitivno opredeljuju. Američka scena je oplemenjena još jednim sjajnim r’n’r albumom i autentičnim autorom koji je dosledno pratio vlastitu viziju i snove.

Početna, Cinnamon girl, već je na tragu onoga što će proslaviti Younga - karakterističan vokal, obojen posebnim melanholičnosmirujućim tonom, na talasu country-rock ugođaja, dovoljno nenametljivom da vam neprimetno uđe pod kožu, ali i s potrebnom žestinom kada gitarski dvojac Young - Whitten krene da prži. Devojka od cimeta urađena je kao inovativna kombinacija hard rocka i pop-folk senzibiliteta temeljena na moćnim gitarskim riffovima. Prateći vokal gitariste Dannyja Whittena samo upotpunuje ugođaj pesme o gradskoj devojci koja svira činele prstima.

Melanholija, talasi prijatno akustičarske atmosfere naprosto lebde u naslovnoj temi albuma - Everybody knows this is nowhere, melodičnoj country izvedbi razigranih gitara (u priči o čoveku koji se mnogo ugodnije oseća na selu nego u gradu), kao i u Round & round, pesmi koja pleše unutar country valcer ugođaja – pritajena, snena, prigušenog, otegnutog vokala na tihoj crazyhorse vatri, pripremajući teren za antologijsku Down by the river.

Budi na mojoj strani, ja ću biti na tvojoj strani dušo

Nema razloga za tebe da se skrivaš

Tako je teško za me ostajati ovdje sasvim sam

Kad obmanuti ti bi me mogla

Mogla bi me navući na onu strane duge i odbaciti me

Dole pored rijeke pucao sam u moju dragu

Dole pored rijeke, ubio, ubio sam je

Uzmi me za ruku, ja ću te uzeti za ruku

Zajedno možda pobjegnemo

Ovoliko ludila je previše tuge

Nemoguće je doći daleko danas

Mogla bi me navući na onu strane duge i odbaciti me

Dole pored rijeke pucao sam u moju dragu

Dole pored rijeke, ubio, ubio sam je

Kao što je neko lucidno primetio, bila je to hipersenzibilna gitaristička međuigra Whittena i Younga, smeštena negde između krajnosti šapata i grmljavine - epskih devet i nešto minuta koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Down by the River počinje električnim gitarama nakon kojih slede bas gitara i bubanj pre nego započnu vokali. Vokalne deonice snimljene su sporim tempom. Postoje dugi instrumentalni odlomci nakon svakog od prva dva refrena, tokom kojih Young svira kratke, staccato note na svojoj gitari i uključuje distorziju.

Dole, kraj reke, izvirala je iskričava umetnost gitarskog dvoboja, umetnost direktno iz srca gitarskih revolveraša. Bilo je to nešto u ravni maestra Jimija Hendrixa, koji je sviračkom magijom pretvarao reči u gitarske zvuke, akorde ustreptalih emocija. Down by the river jedna je od onih pesama posle kojih ne morate dalje istraživati, jer dalje, uglavnom, i nema. Ova mračna pesma o zločinu iz strasti i potonjem kajanju sadrži neke proširene instrumentalne odlomke s Youngom koji predvodi grupu uz gitaru nabijenu stakatom.

Kritičar Rolling Stonea Rob Sheffield nazvao je pesme Down by the River i Cowgirl in the Sand ključnim pesmama na Everybody Knows This is Nowhere, nazivajući ih dugim, nasilnim gitarističkim džemovima, koji lutaju preko granice od devet minuta bez traga virtuoznosti, samo stakato zvukovi gitare koji zvuče kao da se padobranom spuštaju u središte nečije svađe.

Trey Anastasio je napisao: Da sam ikada nameravao držati majstorski tečaj mladim gitaristima, prva stvar koju bih im odsvirao je prva minuta originalne solo pesme Down by the River Neila Younga. To je jedna nota, ali je tako melodična, i samo reži od stava i ljutnje.

The losing end je klasično američko country opuštanje, uživanje u životu i nepreglednim prostranstvima koja otkrivaju bezbroj mogućnosti i snova. Rekvijem Running dry već je kompleksniji, i vraća nas tipično youngovskom setnom senzibilitetu, na ivici tragike i mirenja sa sudbinom (bila je to mračna, suzdržana, proganjajuća folk melodija s piskavom violinom gostujućeg muzičara Bobbyja Notkoffa). Vremenom, taj će ga senzibilitet uzdići u visine i put angažovanosti - pružao je nesebičnu podršku punk-rock misiji i grunge revoluciji, te borbi protiv zla i pošasti genocida nad autohtonim narodom Amerike – Indijancima (Cortez the killer, Pocahontas). Posebna priča je njegova epska borba protiv komercijalizacije rock and rolla i pošasti pohlepne industrije, koja je mnoge muzičare odvela u propast, pa i smrt.

Za sam kraj ovog izvrsnog rock and roll albuma ostavljena je još jedna epska stvar, u stilu downbytheriver - Cowgirl in the sand. Pesma Cowgirl in the sand desetominutno je remek-delo koje je glorifikovano Youngovim neverovatnim gitarističkim radom. Stihovi (o jednoj ili pak tri promiskuitetne žene) su gotovo zamenjeni opsežnim soliranjem između refrena, pri čemu strepnja dramatično raste. Cowgirl in the sand neprestano se razvija na takav način da se dužina pesme čini nevažnom, na kraju se razvijajući u vatrenu kuglu gitarskog majstorstva (kritičari su gitarske solaže nazivali totalnim haosom i distorzijom, ili pak mračno, bodljikavo gitarističko putovanje, napredovanje akorda od molskih ka durskim).

Danny je razumeo moju muziku i svi su slušali Dannyja. Shvatao je šta radimo. Stvarno sjajan drugi gitarista, savršen kontrapunkt svemu ostalom što se događalo. Njegov stil sviranja bio je tako avanturistički. Tako simpatično. Tako nepromišljeno. I baš tako prirodno. To je zapravo ono zbog čega su se dogodile Cowgirl in the Sand i Down by the River - Dannyjeve gitarske deonice. Niko nije svirao gitaru sa mnom u takvom ritmu. Taj ritam, kad slušate Cowgirl in the sand, on se stalno menja. Billy i Ralph će ući u groove i sve će ići svojim tokom i odjednom će Danny početi raditi nešto drugo. On je samo vodio te tipove iz jednog groova u drugi, sve unutar istog groova. Danny Whitten je bio ključ svega, izjavio je kasnije Neil Young.

Dok ritam sekcija Talbot - Molina mrvi sve pred sobom zgusnutošću i pritajenom snagom, gitare tiho seckaju i prže na vatri koja se razbuktava u desetominutnom kotlu (između dugih džemova leže dve dobro konstruisane melodijske deonice s lepo udvostručenim glavnim vokalima koji naglašavaju fine melodije ove pesme). Dok Whitten-Young isisavaju srž, do koske, elektrišući svaki nerv, ponaosob, dovodeći atmosferu na momente do usijanja, iz grotla svirke izranja glas koji vas jednako moćno i molećivo veže. Produženi gitarski odlomci tvore fascinantnu zvučnu meditaciju koja kombinuje kratke odlomke slatkoće s dužim odlomcima koji nižu oštre nalete distorzije od kojih vam srce poskakuje (najavljujući dve decenije ranije distorzirani gitarski grunge ugođaj s kraja osamdesetih). Završnica se pretvara u predivnu i opasnu distorziju, ekstatičnu gitarsku epopeju... Toliko moćno, da je svaka reč apsolutno suvišna... Bilo je to još jedno visikoenergetsko Youngovo remek delo rock minimalizma (uz recimo Down by the river), demonstrirajući snagu ponavljanja dok Crazy horse ritam sekcija Ralpha Moline i Billyja Talbota beskrajno kruži kroz akorde i Youngove solaže kroz njegove tmurne, duboko proživljene tonove, podržavajući suptilni ritam Dannyja Whittena.

Album Everybody knows this is nowhere bio je svojevrsni Veliki prasak za umetnika Neila Younga, gust trenutak kreativne eksplozije nakon kojeg su se njegove stvaralačke mogućnosti nezadrživo širile u svim smerovima, donevši nisku bisera Youngove zlatne dekade sedamdesetih – albume poput After the gold rush (1970.), Harvest (1972.), On the beach (1974.), Tonight’s the night (1975.), Rust never sleeps (1979.)... navedimo samo neke.

Bilo je to jedno zlatno vreme velikih ljudi, velikih promena, velikih majstora i umetničkog, kreativnog vatrometa, neverovatne količine ideja koje su izbijale iz svake rilne gramofonskih ploča, ploča života koje danas uglavnom popunjavaju zaborav prašnjavih polica... I poneko dobro srce koje ih se seti i zaželi!

Zdravo kaubojko u pesku

Da li je ovo mesto pod tvojom komandom?

Mogu li ostati ovde malo?

Mogu li da vidim tvoj slatki osmeh?

Dovoljno si stara da promeniš ime

Kad toliko njih te voli, da li je to isto?

Da li je žena u tebi ta koja čini

Da želiš igrati ovu igru

Zdravo rubinu u prašini

Da li je tvoj bend počeo da rđa?

Posle svih grehova koje smo imali

Nadao sam se da ćemo se vratiti

Dovoljno si stara da promeniš ime

Kad toliko njih te voli, da li je to isto?

Da li je žena u tebi ta koja čini

Da želiš igrati ovu igru

Zdravo ženo iz mojih snova

Ovo nije kako se čini

Ljubičaste reči na sivoj pozadini

Biti žena i biti odbijena

Dovoljno si stara da promeniš ime

Kad toliko njih te voli, da li je to isto?

Da li je žena u tebi ta koja čini

Da želiš igrati ovu igru

Neil Young jedan je od onih autora koji vas bespovratno vežu snagom svoje ličnosti i vizije, ljudske topline i sugestivne lirike, vanvremenskog talenta koji se oslobađa kroz umetnost muzike i pisane reči. Iskreno i tvrdoglavo sledeći isključivo sebe samog , ne štedeći se pritom ni malo,Young je pokušao da dosanja jedan od svojih večnih snova. Ostao je, ako ništa drugo, simbol istrajnosti i vere u istinske vrednosti jer... Ljubav i vera u ono što radiš nepogrešiv su put kojim idu samo odabrani i oni koji veruju u njih - sve drugo je samo dah prolaznosti, priča o praznini koja se ničim ne može popuniti. Punk etika to jednostavno formuliše stihom i životnim kredom: It’s better to burn out than to fade away!.