A.G. INARRITU: VAVILON (2006.)

 

A.G. INARRITU: VAVILON (2006.)

 

    Vrhunac Inarituove trilogije smrti predstavlja film Vavilon (Babel 2006.), još jedno antologijsko ostvarenje talentovanog meksičkog režisera, četiri uzajamno povezane priče postavljene u savremenom Maroku, Meksiku, SAD i Japanu. Usledila je nagrada za režiju na festivalu u Kanu 2006. godine. Bio je to ujedno i kraj jedne fantastične, kreativne i veoma uspešne saradnje sa meksičkim  piscem Arijagom Giljermom, iz čije će plodonosne kreacije izaći filmovi: Pasiji život (2000.), 21 gram (2003.) i Vavilon(2006.).

 

    Tamo gde se završava nada i vera u neki bolji i humaniji svet – sa mnogo više istine, pravde, ljubavi i saosećanja među ljudima sa filmom 21 gram, počinje treći deo Inarituove trilogije smrti i haosa savremenog sveta, počinje put u paklenu bezdušnost, bezosećajnost i zlo, popločan izneverenim nadama nevinih žrtava i brutalnim cinizmom licemernih zlotvora koji se bogate i vladaju na tuđoj nesreći i bedi.

 

Na konvencionalnom nivou može se reći da Vavilon govori o lošoj komunikaciji, ali za mene je to film o tome koliko su ljudska bića ranjiva i krhka kada se veza pokida, o tome da nije problem u vezi već u čitavom lancu. Ne morate se izgubiti u pustinji Maroka da biste osetili da ste izolovani i usamljeni. Najužasnija samoća i izolacija je ona s kojom eksperimentišemo sa sobom, svojim suprugama i decom, reči su samog Inaritua o filmu Vavilon.

 

    Inaritu se nezadrživo kreće uzlaznom kreativnom putanjom – nelinearnom, kompleksnom i sve zahtevnijom u zanatskom i umetničkom smislu, briljirajući u jednom neprekinutom nizu filmskih klasika. Žestoka društvena drama i kritika, viđenje savremenog sveta u turobnom i bestidnom lancu zla i nasilja, paklu u kojem je čovek čoveku vuk i u kojem svi ratuju protiv svih, sastavljena od nekoliko na prvi, letimičan pogled, nepovezanih priča stvara novo genijalno filmsko ostvarenje svetske kinematografije, stvara još jedan brutalno surov i bolno istinit film – Vavilon (Babel) meksičkog reditelja nepresušnog talenta i beskompromisnog, hrabrog i buntovnog stava u odnosu na uobičajeno, konformističko prihvatanje realnosti i zatvaranje očiju pred očiglednim problemima modernog sveta.

 

    Na platnu života, veštom rediteljskom rukom Inaritu je ponovo naslikao zastrašujuću viziju modernog, bezbožnog i perfidnog Vavilona, kule sagrađene od okrvavljenog novca i bezdušnosti, na kostima miliona nevinih ljudskih žrtava kao temelju večnog ovozemaljskog zla. Magiju pokretnih slika svojom vanvremenskom muzikom iznova je uobličio i dao joj šarm besmrtnosti argentinski muzičar i kompozitor Gustavo Santaolalla, isti onaj čovek koji je svojom dušom obojio kultni 21 gram. Njegova setna, sugestivna muzička podloga kao neuhvatljiva nit, duhovna potka oivičena božanstvenih ehoom ranjene ljudske duše, povezuje fluktuirajući mozaik priče koja izmiče pažnji gledaoca svojim nestvarnim poetičnim tkanjem savreme kataklizmične storije o rastakanju temeljnih ljuskih vrednosti, saosećanja i komunikacije među ljudima – gledamo sliku sveta unutar koje postoje više nivoa stvarnosti i unutar koje su ljudi podeljeni na one čiji životi ne vrede ništa i koji su uzgred neprimetni u svom haosu sveta i oni kojima je dato sve – bez ikakvog vidljivog razloga.

 

   Vavilon pripoveda veštim filmskim jezikom nekoliko životnih priča koje se odvijaju u Maroku, Japanu, Meksiku i SAD, povezanih tragičnim događajima i nizom slučajnosti, unutar užurbanosti i ludila modernog, moralno posrnulog sveta koristoljublja i samoživosti. Niz naizgled nebitnih događaja – od puške koju na poklon dobija marokanski pastir i vodič Abdulah od japanskog turiste (negde u zabiti pustinje južnog Maroka), puške koja nesretno opali prilikom igre Abdulahove dece i ranjava Amerikanku koja je sa mužem na turističkom proputovanju kroz Maroko, zatim otkrića američke vlade da je taj pucanj čin terorističkog akta, zapliće se tragična nit nesreće sveta trajno obolelog i zatrovanog beskonačnim lažima čiji začarani krug ništa i niko ne mogu da prekinu već više od 5000 godina irelevantne civilizacije.

 

    Kada vinčesterka proizvedena u SAD, prodata u Japanu, potom poklonjena u Maroku, koja na kraju završi u rukama dva mlada čobana u marokanskoj nedođiji, tokom nevine dečije igre opali i pogodi američku turistkinju, stihijski se pokreće lavina medijske hajke na teroriste i otvara ambis nesporazuma među ljudima različitih rasa i kultura. Zanatskim perfekcionizmom Inaritu kroz kadrove marokanske pustinje, meksičkog šarenila, velikog betonskog mravinjaka – Tokija gradi priču o svetu moderne Vavilonske kule spoticanja, bezbožništva i nerazumevanja među ljudima, sliku haosa i brutalnosti modernog sveta, kamijevski pretvorenog u svet stranaca koji se međusobno ne razumeju – ili to jednostavno ni ne žele. Krenuvši od nekadašnjeg biblijskog mita o prkosnom i oholom građenju kule vavilonske  protivno Božijoj volji(posledica čega je Božija odluka da ohole i nezahvalne ljude razjedini i napravi haos među njima davši im različite jezike i onemogućivši im međusobnu komunikaciju – što je kroz metaforu i centralna tema filma, kako je sam Inaritu objasnio kasnije) , Inaritu stiže u središte savremenog, još haotičnijeg i bogohulnijeg Vavilona – sveta koji neizlečivo pati od nedostatka istinske komunikacije, empatije i razumevanja među ljudima.

 

   Zastrašujuće, bošovske slike modernog pakla, sastavljene od komadića ljudskog očaja, nebrige, bezbožnosti, seksualnih frustracija, sebičnosti, dvoličnosti i pohlepe na kraju sastavljaju jedan  beznadežni mozaik Vavilona 21. veka – u krugu posledica, koje neprekidno izviru jedna iz druge, sa zamagljenim i namerno izvitoperenim uzrokom koji se nikad ne otklanja, smrt i očaj ostaju kao jedine zagarantovane vrednosti koje sleduju većini. Slučajno, naravno!

 

    Inaritu smatra da je jezik filma način na koji umetnik može da savlada barijere među ljudima širom sveta: Mislim da nema savršenijeg oruđa za rešenje jezičkih barijera od moćnih slika i muzike. Slikama nije potreban prevod zato što aktiviraju univerzalne ljudske emocije. Film je nešto najbliže esperantu.

 

    Tamo gde počinju očaj i nevera, ne preostaje nam ni 21 gram nade – spasonosne duše velikih i hrabrih ljudi poput Inaritua i njemu sličnih.

 

By Dragan Uzelac