ALFRED HIČKOK (Alfred Hitchcock): VRTOGLAVICA (1958.)
Nakon filmova Drž’te lopova i Krivo optuženi, te rimejka Čovek koji je previše znao (sa Džejmsom Stjuartom i Doris Dej), sledilo je još jedno remek-delo Alfreda Hičkoka – film Vrtoglavica (1958.).
Bio je to impresivan psihološki triler (još jednom sa Džejmsom Stjuartom u glavnoj ulozi), nominovan za Oskara za najbolji zvuk i scenografiju, te nagrađen na međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu. Vrtoglavica je uzbudljiva priča o emotivnom Džonu Fergusonu, nekadašnjem sposobnom detektivu iz San Franciska, rađena prema romanu francuskog spisateljskog tandema Boileau-Narcejac. Vrtoglavica je kompleksna i sugestivna ekranizacija krimića D’entre les morts, smeštena na razmeđi sna i jave. Hičkokov briljantni klasik je maestralno režirana, slojevita i višeznačna karakterna studija, uznemirujuće ostvarenje laganog tempa, priča kako se ljubav i strast mogu upotrebiti kao oružje manipulacije i zločina. Priča se odvija na strmim ulicama mističnog i tajnovitog San Franciska, koji se magličastom fotografijom Roberta Bruksa (Staklena menažerija, Nepoznati iz Nord Expressa, Nazovi M radi ubistva, Čovek koji je previše znao), snimatelja nagrađenog Oscarom upravo za rad na Hičkokovom filmu Drž´te lopova, čini poput nekog evropskog velegrada.
Hičkok se još jednom neverovatno vešto poigrava očekivanjem gledalaca u snolikoj atmosferi neizvesnosti čudesnog, zalivskog područja zagonetnog San Franciska u izmaglici i atmosferi suicidalne teskobe. Hitchcockov je film svojevrsno slobodno čitanje grčkog mita o Orfeju i Euridiki, u kojem reditelj temeljito i hirurški precizno pokazuje kako se ljubav i strast mogu upotrebiti kao oružja manipulacije i zločina.
Hičkokova uzbudljiva priča teče na sledeći način: emotivnog Johna Scottieja Fergusona (James Stewart), nekad sposobnog detektiva iz San Francisca, još uvek progone košmarna sećanja na tragediju koja se zbila tokom noćne potere za jednim zločincem. Loveći kriminalca koji je bežao preko gradskih krovova, John se u trenutku nepažnje pokliznuo i, želeći izbeći pad u smrt, poslednjim atomima snage uhvatio za oluk. Pokušavajući mu pomoći, jedan se policajac tada previše nagnuo i poginuo pri padu sa zgrade. Nakon tog događaja John se počeo panično bojati visine te se, mučen osećajem krivnje, odlučio povući iz službe. Teskobna vrtoglavica postaje njegova noćna mora koja ga stalno proganja, postaje njegov košmarni san iz kojeg se želi napokon probuditi. Ali, sećanja su odveć jaka.
Opuštajući se u društvu romantične slikarke Marjorie Midge Wood (B. B. Geddes), svoje najbolje prijateljice koja je u njega platonski zaljubljena, John teran znatiželjom pristane pomoći svom starom prijatelju Gavinu Elsteru (T. Helmore), vlasniku brodogradilišta čija senzibilna supruga Madeleine (Kim Novak) pati od neobičnog psihičkog poremećaja. Naime, Madeline često gubi osećaj za vreme, te zna sate provesti u lutanju gradom ili pomnom posmatranju jedne slike u muzeju. U tome ne bi bilo ništa čudno, da ona odnedavno ne pati od amnezije zbog koje se tih sati uopšte ne seća. Zabrinut za svoju suprugu, Gavin uspeva Johna nagovoriti da je neko vreme prati, te ga detaljno izvesti o bilo čemu neobičnom. A kad prvi put ugleda Madeleine, Johna će atraktivna i prefinjena plavuša smesta privući. Sledeći je iz dana u dan, postepeno će shvatiti da je ona opsednuta tragičnom sudbinom privlačne Carlotte, djevojke koja je u dobi od 26 godina počinila samoubistvo, i čija je lepota ovekovečena na portretu u muzeju. Nedugo nakon što dozna da je Carlotta sahranjena na malom groblju podno zvonika stare španske misije, John će u poslednjem trenutku spasiti Madeleine prilikom njezinog pokušaja samoubistva skokom u more. Zbliživši se s nesretnom ženom, John će zaključiti da se među njima rodila neobična ljubavna veza, ali i prekasno shvatiti da je Madeleine odlučila opet pokušati samoubistvo skokom s crkvenog zvonika. Uprkos svemu, uzbudljivi hičkokovski rasplet zagonetnih zbivanja sa Madeleine se još uvek ne naslućuje. Sledi, kao po pravilu, najmanje očekivan odgovor na tajnu i konačni rasplet ovog maestralnog, psihološki produbljenog dela neodoljive, snolike i zloslutne magije, igre na tananoj liniji između života i smrti.
Tajanstvena i božanstvena Kim Novak, simbol ženstvene mistike, kontemplativna tišina i mir nepreglednog Pacifika, nedokučivost zaodenuta snolikom fotografijom zaliva San Franciska (naglašena antologijskim kadrovima poput onog kada se monumentalna gracioznost mosta Golden gejt uzdiže iznad sićušne, senkom optočene figure glavnog junaka filma) i muzika od koje na momente zastaje dah, muzika koja nadahnjuje, istražuje, nagoveštava i drži gledaoca u zamci neizvesnosti jedne nadahnute i kompleksne priče čiji se kraj pretvara u mogućnost novog početka ili buđenje iz košmarnog sna(uobičajeno impresivnu filmsku muziku potpisuje Hitchcockov stalni saradnik, oskarovac Bernard Hermann), čine ovo hičkokovsko remek-delo jednim od onih zbog kojih se film uzdiže na Olimp jedine autentične umetnosti dvadesetog veka, umetnosti koja u sebi vešto sublimira svu tajnu i snagu muzike, književnosti, poetike i fotografije, čineći jedinstvenu simbiozu onog pred čime svaka mogućnost deskripcije gubi snagu i smisao, pretvarajući se u nedokučivi osećaj nesaznatljivog i neizrecivog.
Vrtoglavica je bila uvod u naredna tri filma, kreativni vrhunac maestralnog filmadžije i psihologa Hičkoka. Usledili su besmrtni: Sever-severozapad (1959.), Psiho (1960.) i Ptice (1963.).
Ja sam filantrop: pružam ljudima ono što oni žele. Ljudi vole osećati užas i strah... Snimati filmove za mene, najpre i pre svega, znači ispričati priču. Ta priča može biti neverovatna, ali ona nikada ne treba biti obična. Poželjno je da bude dramatična i humana. Drama, to je život iz kojeg su isključeni svi dosadni trenuci, reči su Alfreda Hičkoka, njegovo lucidno objašnjenje sopstvenog stvaralaštva.
By Dragan Uzelac
Nema komentara:
Objavi komentar