CHARLES SPENCER CHAPLIN

 

CHARLES SPENCER CHAPLIN

 

     Čarli Čaplin (16. april 1889. – 25. decembar 1977.) legendarni je engleski glumac i reditelj, levičar, humanista i komičar (najsjajnija zvezda nemog filma i autor niza zvučnih klasika – Svetlosti pozornice, Svetlosti velegrada, Potera za zlatom, Moderna vremena, Veliki diktator), scenarista, majstor gega, komedije i jake emocije, muzičar.

 

    Jedan je od najkreativnijih i najuticajnijih umetnika u eri nemog filma (i prvoj polovini 20. veka uopšte). U svojim je antologijskim filmovima nastupao kao glumac, reditelj, scenarista, producent i tvorac muzičke podloge. Njegova nezaboravna karijera obuhvata period od 1914.-1976. godine – od njegovih početnih pozorišnih nastupa u rodnoj Engleskoj (rođen je u Londonu) do smrti koja ga je zatekla u 88. godini života, u Švajcarskoj.

 

   Patentirao je lik legendarnog Skitnice, melanholičnog i nežnog lutalice otmenog držanja i džentlmenskih postupaka, lik komičnog, dobrodušnog i simpatičnog čoveka u uskom kaputu, prevelikim pantalonama i cipelama, polucilindrom i bambusovim štapom, te smešnim, potkresanim brčićima i zaraznim, čudesnim osmehom neodoljivog čovečuljka, sposobnog da se na lucidan i komičan način izvuče iz najneverovatnijih životnih zgoda i nezgoda.

 

CHARLES CHAPLIN: Moderna vremena (1936.)

 

      Moderna vremena predstavljaju jedno od krucijalnih Čaplinovih ostvarenja na polju komedije i satire, u kojoj se njegov slavni lik skitnice bori za preživljavanje u modernom, industrijalizovanom i dehumanizovanom svetu mašina i trke za profitom. Film je tragikomičan, urnebesan i prefinjen Čaplinov komentar teških prilika s kojima su se mnogi ljudi suočili tokom Velike depresije (žestoke ekonomske krize, krajem dvadesetih godina 20. veka) koju je stvorila, prema Čaplinu, moderna industrijalizacija.

 

   Čaplin je na veoma lucidan i satiričan način, kroz lik junaka-skitnice sa margine kapitalističkog društva, koje je svoj jedini perfidni cilj videlo u sticanju profita manjine na račun eksploatisanja većine, ponudio žestoku kritiku isfabrikovane idilične slike jednog eksploatatorskog, licemernog društva, naišavši na osudu sistema koji ga je vremenom sve više napadao, fabrikovao laži o njemu kao razvratniku i komunisti i na kraju, kao i mnoge hrabre ljude i umetnike koji su se suprotstavili jednoj tako gnusnoj laži i dehumanizovanom, modernom robovlasničkom društvu i proterao. Vladarima i vlasnicima Amerike nije se ni najmanje svidela kritički intonirana priča o njihovom idiličnom društvu, društvu pohlepe i profita koji nije ni najmanje mario za sudbine malih, običnih ljudi koji su unutar potrošačkog društva postali i sami potrošna roba, posed poseda.

 

   Moderna vremena predstavljaju vrhunac Chaplinovih društvenokritičkih stremljenja, film koji otvoreno aludira na konkretne socijalne probleme tragične epohe smeštene između dva svetska rata – veliku ekononomsku krizu, nezaposlenost, beskućništvo, dehumanizovane efekte masovnog rada, a u celini je prvenstveno brutalna satira na negativne posledice tehnološkog napretka. Izrazito kritičan ton filma vidimo  već u prvoj sceni u kojoj Čaplin asocijativnom montažom uspoređuje masu radnika koja ulazi u fabriku s ovcama.

 

   Moderna vremena prikazuju Čaplina kao radnika u fabrici, zaposlenog na tekućoj traci (na jednom u nizu besmislenih, dehumanizovanih  i sizifovskih poslova koji čoveka pretvaraju u broj i stroj). Nakon što su ga silom nahranili eksperimentalnom mašinom za hranjenje novih industrijskih robova i konstantnog prekovremenog rada na zavrtanju šrafova (na ubrzanoj, beskonačnoj traci), on doživljava nervni slom i završava u bolnici. Posle oporavka, sada nezaposleni radnik, biva uhapšen jer je navodno predvodio komunističke demonstracije (pošto je samo podigao crvenu zastavu ispalu iz kamiona u prolazu). U zatvoru slučajno pojede nešto za šta se ispostavi da je bio prokijumčareni kokain (verujući da je to samo kuhinjska so), nakon čega upada u ćeliju i nokautira osuđenike. Potom biva pušten iz zatvora, jer su ga prethodno proglasili herojem.

 

   Na slobodi, on konačno shvata još goru bedu i beznađe i u očaju pokušava da ga ponovo uhapse i vrate u zatvor – na sigurno. Na kraju gorke i urnebesne komedije – niza apsurdnih situacija u surovim, dehumanizovanim okolnostima, vidimo Čaplina i siromašnu devojku (koju u međuvremenu upoznaje i sa kojom sanjari na javi o sreći i boljem životu) kako puni neke neobjašnjive nade odlaze cestom u zoru (novog života), prema još neizvesnijoj budućnosti modernih vremena.

 

   Čaplinovi filmovi iz tridesetih godina  20. veka bili su politički intonirani i ogoljeni (Svetlosti velegrada (1931.) i Moderna vremena (1936.)) , dok su njegove političke simpatije bile okrenute levičarskim pokretima, žestoko kritikujući lepote vrlog i novog modernog, industrijalizovanog sveta. Prva zvezda sedme umetnosti svojim je satiričnim, britkim humorom obeležio jednu uzburkanu epohu svetskih ratova i ekonomskih kriza, ublažavajući gorčinu weltschmertza iskrenom toplinom jedinstvene emocije, gega, mimike i ljudske saosećajnosti. Na filmskom platnu stvorio je mit o običnom čoveku kojem se svi rado vraćamo sa posebnim simpatijama i radošću. Često se okretao vrućim političkim temama (ismevao je fašizam i parodirao Hitlera u svom remek-delu Veliki diktator), ismevao je savremena društvena zbivanja (Moderna vremena), kritikovao je kapitalizam, a onda se humoristički osvrnuo i na mnoge američke političare. Na kraju je zbog svojih otvorenih levičarskih simpatija i stavova proteran kao sumnjiv i nepoželjan iz Amerike.

 

    Čarli Čaplin, najveći komičar svih vremena ostao je do samog kraja dosledan samo sebi i svojim humanim idejama i stavovima, ne izgubivši sposobnost da nas istovremeno natera na smeh i suze. Svojim čudesnim hodom, kao mali, veliki čovek – humanista, veliki umetnik i humorista otišao je u legendu obogativši magični svet pokretnih slika jednim nezaboravnim likom i idejama čovekoljublja, neobične topline srca koje isijava svetlost neke lepše i humanije pozornice sveta.

 

By Dragan Uzelac