Dragan Uzelac

CLAUDE MONET (1840. – 1926.)

IMPRESIONIZAM kao umetnost pobune. Rađanje novog sunca

Ako uzmemo reč impresionizam u njenom najužem značenju, onda će Klod Mone biti jedini impresionista jer je jedini bio sposoban da uskladi teoriju i praksu u veštini da preko slikarstva pruži sve one kolorističke utiske koje jedno oko može da primi. Impresionizam, to je Klod Mone lično, usamljen u svom geniju, slavnom i čarobnjačkom.

Impresionizam je predstavljao umetnički pokret nastao 60-ih godina 19. veka , kada je francuski slikar Eduard Mane (1832-1883.) izložio svoja dva remek-dela: Doručak na travi (1863.) i Olimpija (1865.). Obe slike su izazvale skandal zbog nepristojnosti koja se kosila sa normama licemernog građanskog društva. Uzvišeni građanski ukus se tih godina temeljio na delima velikih akademičara Kanabela i Delaroša.

Oko Manea se tih godina okuplja grupa mladih slikara: Klod Mone (1840. – 1926.), Pjer Ogist Renoar (1841.- 1919.), Edgar Dega ( 1834.- 1917.), Kamij Pisaro ( 1830.-1903.) Alfred Sisli (1839.- 1899.), Pol Sezan (1839.-1906). Grupa se zvala Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera. Posle francusko-pruskog rata mladi umetnici se odvajaju od Manea, i prvi put kao grupa izlažu 1874. godine u ateljeu fotografa Feliksa Nadara. Oni su jednostvano odbacivali egzotične teme i emotivnost romantizma, nastojeći da u svojim delima zabeleže neposredne impresije objekata, prikazujući forme u prolaznim svetlosnim efektima. Impresionizam je za cilj imao podsticanje unutrašnje emocije (impresija) preko spoljašnjeg nadražaja (cilj je prikazati doživljaj trenutka). Bio je to početak modernističke revolucije u svim oblastima umetnosti, reakcija na promene u društvu, traženje novog načina izražavanja prilagođenog burnim društvenim promenama koje su se osećale u vazduhu na prelomu dvaju vekova i epoha. Ekspresionizam, kao naredni korak u radikalnoj transformaciji umetničkog izraza imao je za osnovni cilj izneti unutrašnje stanje autora, odnosno emocije koje prožimaju samo njega i tako oblikuju njegovo viđenje sveta. Te su misli i emocije uglavnom bile pesimistične i klaustrofobične, nastale pod uticajem Prvog svetskog rata, nemilosrdnog i besmislenog klanja ljudi. Ekspresionizam je prvi jasan KRIK modernog čoveka.

U to vreme je Klod Mone prikazao svoju sliku Impresija ili rađanje sunca. Naziv impresionizam dat je grupi i pokretu nakon članka objavljenog u listu Šarivari povodom pomenute izložbe - bio je podrugljiv i potcenjivački u odnosu prema vrednostima dela mladih slikara. Od 1877. godine udruženje slikara izlaže pod tim imenom. Grupa je sama organizovala osam izložbi u periodu 1874. – 1886., nakon čega se razišla.

Klod Mone je bio ključna ličnost impresionizma i jedan od transformatora francuskog slikarskog pokreta u drugoj polovini 19. veka. Rodio se u Parizu, 14. novembra 1840.. Njegova se porodica potom seli u Avr, a mladi Klod počinje svoj slikarski put crtajući karikature i izlažući radove po izlozima lokalnih dućana. Još kao mali dečak, Mone se proslavio crtajući kartikature nastavnika, rođaka i prijatelja. Privukao je čak i pažnju slikara Ežena Budena koji je video njegove radove i želeo da ga upozna. Ovaj susret je bio ključan kad je u pitanju Moneovo stvaralaštvo jer upravo je Ežen bio taj koji ga je učio tehnikama slikanja, podsticao i vodio sa sobom da slikaju zajedno normandijske pejzaže, zbog čega Mone odlučuje da se bavi slikarstvom. Nešto kasnije, i sam je izjavio da ne bi postao slikar da nije bilo Bodena koji je preuzeo teret njegovog obrazovanja. Boden će biti taj koji će mladog Kloda Monea uvesti u svet pejzaža, njegovu buduću najveću i neiscrpnu inspiraciju.

U kasnim dvadesetim godinama, Monet je bio frustriran Akademijom i francuskim umetničkim establišmentom. Mrzeo je stvaranje formalnih umetničkih dela, kopiranje starih, tradicionalnih slika iz Luvra i predstavljanje drevnih grčkih i rimskih mitova. Iako je pokušao da svoje slike izlaže na zvaničnim Salonima Akademije, njegova dela bila su skoro uvek odbacivana. Depresivan i u konstantnoj borbi oko finansija, Mone je skočio sa mosta 1868. godine u reku. Preživio je pokušaj samoubistva i pad u Senu i nakon toga odlučio da se udruži sa drugim umetnicima koji su se takođe osećali frustriranim zbog ograničenja Akademije, u borbi protiv istih, što će rezultirati razvojem impresionizma.

Impresionizam je kao stil i pravac izazvan nekolicinom činilaca. Pre svega, umetnost renesanse je do tog vremena iscrpila sve svoje mogućnosti izražavanja i nije mogla više da ponudi ništa novo tj. da odgovori duhu novog vremena koji je vapio za promenom i novim izrazom. Zatim, nakon pojave fotografije, umetnička dela više nisu mogla da se takmiče u preciznosti slike sa novim tehnološkim čudom i počela su da prave zaokret ka mnoštvu novih umetničkih izama. U isto vreme nauka spektralnom analizom raščlanjuje svetlost na sastavne elemente tj. boje – od infra crvene do ultra ljubičaste, različitih talasnih dužina (bela i crna prestaju da budu boje). Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boja nego pomoću neboja crne i bele. Šest boja spektra mogu se svesti na tri osnovne boje. Oni su primenili u umetnosti naučno saznanje po kojem boje nisu ništa drugo nego rezultat razlaganja bele (sunčeve) svetlosti. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta. Njih zanima svetlost koja obavija predmet. Kod njih se i senka smatra svetlom. U svakom slučaju impresionizam je bio lagani uvod u modernističku revoluciju, pomak u odnosu na tradiciju i vizija nekog sasvim drugačijeg sveta, makar na umetničkom, svetlosnom planu lepote i duhovnosti. Duhovna revolucija lagano se zahuktavala.

Klasično slikarsko obrazovanje Mone stiče u svojim ranim dvadesetim, u pariskom studiju akademskog slikara Šarla Glejera, poznatog po istorijskim kompozicijama u istoj klasi sa Ogistom Renoarom i Frederikom Bazilom. Moneova inspiracija su bili dobro poznati predeli i likovi, slikarski objekti za koji su ga vezivale emocije. Njegova prva supruga Kamila, i druga Alis, često su pozirale kao modeli. Pejzaži koje je najčešće slikao bili su predeli severne Francuske i Londona. Jedno vreme je živeo u pariskim predgrađima (nakon što se vratio u Francusku iz izbeglištva zbog francusko-pruskog rata, početkom 1870.-ih), a onda je svoju inspirativnu i životnu oazu pronašao u predelima ruralnog Živernija, gde je i proveo ostatak svog života. U svom domu i bašti stvorio je svoj magični umetnički svet, svetlosnim godinama udaljen od malograđanskog buržoaskog duha, malu slikarsku koloniju u kojoj je stvarao i družio sa sa umetnicima poput Renoara i Manea.

Na radove iz njegove prve faze presudno je uticao Eduard Mane – Klod Mone je ulazio u svet impresionizma učeći direktno sa izvora. Tako je nastala njegova slika Doručak na travi (1865.), inspirisana istoimenom Maneovom slikom, a potom i niz maestralnih dela: Dama u zelenoj haljini (1866.), pejzaži iz Sent Andersa (1867.), Aržanteja (1872.) i Veteja (1879.). Mone nije stvorio teoriju impresionizma, ali je na putu likovnog istraživanja sebi postavio cilj da ne predstavlja materiju samih predmeta, već promenjivu igru svetlosti. Sa svoje palete je odstranio teške i neprozirne boje i koristio samo čiste i svetle. Stavljajući takve tonove jedan kraj drugog, postigao je treperenje svetlosti, odsjaj raznobojnih nestalnih odsjaja koji stalno menjaju i sam izgled stvari. Prirodno, oko 1890. počeo je da slika cikluse slika, sa istim motivom ali u različitim fazama dana. Mone je jednostavno svojim vizionarskim duhom uzburkao tradicionalni način slikanja. Njegova zamisao nije bila da što vernije oslika prizor, već da uhvati jedan trenutak svetlosti i predmete koje ona osvetljava. Ovaj period Moneovog rada i života se završava 1879., kada nakon smrti supruge Kamile odlazi u London (značajno je napomenuti delo na kome je prvi put prikazana njegova supruga Camille Doncieux - Žena u zelenoj haljini koju je oslikao 1866. godine, a zatim su usledile i Žene u bašti, Na obali Sene i mnoge druge. Takođe Mone je oslikao svoju suprugu nakon njene smrti u postelji. Camille je patila od tuberkuloze, a zatim i od karcinoma materice od čega je umrla u 32. godini života. Ovo Moneovo delo se smatra jednim od najintenzivnijih i najosjećajnih predstava umrlih. Koliko je Mone voleo svoju prvu suprugu može se videti i u činjenici da je njegova druga žena Alice Hoschedé ljubomorno uništila sva Camille- ina pisma i fotografije nakon što se udala za Monea).

Njegova brojna putovanja po Engleskoj, Italiji i Holandiji utiču na njega i menjaju njegove vizije i poglede na svet i umetnost. Odlazak u Englesku i Holandiju je značajno promenio njegov odnos prema slikarstvu. Počeo je da izučava igru svetlosti na vodi slikajući londonske pejzaže sa Temzom, u kojima teški lukovi mosta lebde kao u izmaglici nad rekom koja svetluca. U Veneciji je naslikaopejzaže sa kanalom Grande. Nakon putešestvija, ponovo se vraća u rodnu Francusku(koja ga za života nije preterano cenila kao umetnika, otkupivši tek posthumno Moneove radove od japanskih i američkih kolekcionara). Zapada u siromaštvo, pokušava da se izbori za golu egzistenciju i uzima za suprugu Alis, udovicu sa šestoro dece. Venčavaju se 1892. i tada počinje Moneova presudna životna bitka za priznanje svog rada i opstanak. Vremenom, njegov rad sve više dobija na ceni (pomenuti imućni kolekcionari kupuju njegova brojna dela) a samim tim i njegov materijalni položaj postaje sve bolji. Mone stiče zavidno bogatstvo, svoje imanje i uplovljava u mirniju životnu luku i drugu fazu svog stvaralašva nakon gorčine koju mu je priredila surovost sudbine.

Drugi slikarski period Kloda Monea (1880.-1926.) obeležila je njegova fascinacija vodom i igrom svetlosti i senke nad vodenim površinama. Umetničkom radu prethodio je fascinantan kreativni rad Monea na uređenju njegovog imanja - kuće i bašte, gde pažljivo odabira i sadi biljke koje će njegov vrt pretvoriti u rajsku inspiraciju za budući vanvremenski rad. Biljke koje je sam uzgajao i negovao u svom prelepom i raskošnom vrtu postale su vremenom njegovi modeli. Kada se obogatio od prodaje svojih slika, Mone je u svoju baštu uložio ogroman novac. Postavio je japanski most preko svog ribnjaka, uvezao je različite vrste vodenih lokvanja čak iz Egipta i Južne Amerike. Iako mu je lokalni Gradski savet naložio da ukloni strane biljke da ne bi otrovale vodu, Mone se nije povinovao. Tokom poslednjih 25 godina svog života lokvanji će postati njegova najveća inspiracija koja će rezultirati čitavom serijom slika ovog nežnog cveta. Kako se Moneova bašta proširila, unajmio je šest radnika koji će je puno radno vreme održavati. Jedan od baštovanskih zadataka bio je da svakog jutra, veslajući čamac po jezeru, operu i očiste svaki od lokvanja. Kada su cvetovi bili čisti, Mone je pristupao slikanju.

Plava kuća, imanje na kojem se slikar nastanio i koje je sam osmislio i imenovao, bila je inspiracija za mnoga Moneova dela, sve do njegove smrti 5. decembra 1926. godine. Prema svedočenjima, umetnik je izabrao kuću među mnogim drugim jer je verovao da ima idealnu baštu za gajenje povrća i voća, posao koji ga je opuštao i pomogao mu da se koncentriše. Mone je imanje podelio na dva dela: uz kuću je bašta po čijoj sredini se prostire centralna staza koju je nazvao Grande Allee, u znak sećanja na prvu izložbu impresionista 1874. godine. U početku, kuća je nosila naziv House of Cider-Press (presa za jabuke koja se nalazila na malom trgu u blizini) i bila je mnogo manja. Mone ju je uvećao sa obe strane. Staja pored kuće bila je Moneov prvi studio, zahvaljujući dodavanju drvenog poda i stepenica koje su vodile do glavne kuće, budući da je Moneu, koji je uglavnom slikao na otvorenom, trebalo mesto gde će skladištiti svoja naslikana platna.Iznad studija, Mone je imao svoj stan koji se sastojao od velike spavaće sobu i kupatila. Leva strana kuće bila je njegova strana, gde je mogao raditi i spavati. Na drugom kraju kuće, Mone je dizajnirao veliku kuhinju, pogodnu za pripremanje obroka porodice od deset ljudi koja je mnogo volela zabave. Preko puta kuhinje, Moneove četiri usvojene kćerke imale su svoje spavaće sobe, dok su njegova dva sina i još dvojica usvojenih sinova iz drugog braka, spavali na tavanu.Ružičastu boju zidova i zelene šalone je izabrao Mone. U to vreme, šaloni su tradicionalno bili bojeni u sivo. Mone je dodao galeriju ispred kuće, pergolu prekrivenu ružama puzavicama, a na fasadi je izrastao zeleni zid virdžinije budući da je umetnik želeo da se kuća spoji sa baštom. Kuća je imala tri ulaza, levi je vodio do Moneovog stana, srednji je bio glavni ulaz, dok je desni služio za kućnu upotrebu i vodio u kuhinju.Kažu daje Mone koji je obožavao boje takođe odabrao boje za celu kuću.

Vođen snažnim emocijama i novom životnom energijom Klod Mone doseže svoj kreativni umetnički vrhunac, radovima koje je obeležio serijal slika Lokvanji gde su se na ogromnim platnima veličine murala igrale senke vode iz koje su izranjali veličanstveni živopisni cvetovi. Na kraju će sanjati da ostvari nešto što je nemoguće naslikati — vodu sa travom koja se talasa u dubini. Najveća vrednost ovog umetnika je kvalitet njegove moći opažanja tonova i analize istih. Mone je doneo revoluciju u umetnosti slikanja. Eduard Mane ga je smatrao Rafaelom vode, a po Sezanovim rečima, Mone je bio samo oko. Svetlost i pokret bile su dve velike, revolucionarne teme novog, moneovskog rađanja suncapo kojima se impresionizam odvojio od realističkog slikarstva. U želji da što vernije na platno prenese kolorističke preobražaje do kojih dolazi usled promene osvetljenja, Klod Mone je morao da reaguje, tačnije slika, izuzetno brzo. Njegovi su potezi često bili žustri i iskidani, jer mu je daleko važnije bilo da što autentičnije zabeleži svoje zapažanje i doživljaj nego da minuciozno opiše predmet posmatranja. Slikao je iste motive u različito doba dana želeći da prikaže kako se usled treperenja svetlosti menjaju ton oblika i njegova struktura. Uz dela poput Stogovi sena (1890.-1891.), Ruanska katedrala (1892.-1894.),Aleja jablanova, Veče u Veneciji (1908.), Japanski most (1899.), Devojke u čamcu(1887.) i Staza u umetnikovom vrtu (1902.), Moneovi Lokvanji predstavljaju vrhunac njegovog umetničkog rada, ono najcenjenije po čemu će zauvek ostati upamćen u svetu umetnosti, impresionističkog slikarstva pre svega.

Iz rane faze impresionizma pored Manea i Monea može se pomenuti i Ogist Renoar, koji slika ženske aktove i dečije glave. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod vedrim nebom – na obali reke Sene i Kanala zajedno sa šumom Fontenblo, želeći da uhvate promenjive varijacije svetlosti. Impresionizam je jednostavno bio revolucionaran u načinu posmatranja. Impresionisti su predstavljali prirodu preko subjektivne impresije. Senke su se slikale hladnim, a osvetljenje površine toplim bojama, čime je stvoren radikalan prekid sa klasičnim slikarstvom. Oni oslobađaju materiju čvrstine i težine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da su slike kod Monea došle do granice apstrakcije.

Tehnika impresionista sastojala se od: kratkih poteza četkice, čiji su tragovi vidljivi u slici i nisu opterećeni detaljima. Oni nisu mešali boje na paleti već direktno na platnu. Nisu upotrebljavali crnu boju, već su nijanse dobijali mešanjem komplementarnih boja. Otkrili su igre svetlosti i senke, za slike senki u prirodi upotrebljavali su plavu boju što je doprinosilo otvorenosti slike. Nove slojeve boje dodavali su pre nego što se stari slojevi osuše i tako dobijali mekše konture i boje. Impresionisti su lakše radili sa bojama koje su već tada bile u tubama (od 1870. godine su se pojavile gotove spravljene boje). Do tada su slikari morali sami da spravljaju boje u prahu koje su mešali sa uljem kao vezivom za boje. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti može biti predstavljen. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca.

Klod Mone umro je 5. decembra 1926. godine od raka pluća, a sahranjen je u Živerniju, mestu u kojem je stvorio svojim nadahnućem, snovima i duhovnošću neke od najlepših impresija sveta slikarstva. Razigranim igrama svetlosti i senke stvorio je jedinstven svet vlastitih impresija i utonuo u san o životu koji se poput slapova čudesne duhovnosti prelivao preko rubova stvarnosti u neku novu, moneovsku ravan postojanja, duh njegovog živopisnog vrta, lokvanja na kojem je zauvek ostalo da počiva njegovo umetničko nadahnuće i srce koje ga je vodilo na putu ka novoj svetlosti sunca koje se sa njegovim impresivnim radom rađalo s kraja 19. veka - odvevši svet u novu duhovnu avanturu modernističke umetničke odiseje. Uz pomoć fondacije Kloda Monea, 1980. godine Moneova kuća je obnovljena i otvorena za javnost a danas predstavlja glavnu turističku atrakciju u Živerniju.

By Dragan Uzelac