Dragan Uzelac

JOAN MIRO (1893. – 1983.)

Žuan Miro i Fera (Barselona 20. april 1893. — Palma de Majorka, 25. decembar 1983.) bio je španski slikar, vajar i keramičar iz Katalonije. Takođe se bavio primenjenom umetnošću i grafikom, a posebno su čuveni i njegovi murali. Prvi muzej koji je posvećen radu ovog slikara je osnovan 1975. godine u Barseloni pod originalnim nazivom Fundacio Joan Miro (Fondacija Žuan Miro); drugi muzej pod nazivom Fundacio Pilar i Joan Miro (Fondacija Pilar i Žuan Miro) osnovan je 1981. godine i nalazi se u Palma de Majorki.

Njegova dela pripadaju nadrealizmu(avangardnom umetničkom pokretu koji se pojavljuje u Francuskoj, Parizu, nakon Prvog svetskog rata, kao jedan od glavnih književnih i umetničkih pokreta 20.-og veka. Prethodili su mu kubizam, futurizam i dadaizam, pokreti željni rušenja svih dotadašnjih, tradicionalnih vrednosti). Miroov izraz je lirski i apstraktan, sa primetnim uticajima ekspresionizma, kubizma i fovizma. Karakterišu ga razigranost mašte, humor i fantazija. Dela su mu takođe poznata po neobičnim geometrijskim oblicima, kao i čudnoj, izvrnutoj realnosti – nadrealnoj snolikosti i neočekivanosti.

Za mene je predmet nešto živo. Ova cigareta ili kutija šibica sadrži tajni život intenzivniji od onog koji poseduje neko živo biće. Na taj način Miro je slikao konkretne stvari, ne onako kako bi ih video već kako bi ih osećao ili kako bi voleo da to posmatrači osete. Na pitanje šta ga inspiriše na crtanje tih karakterističnih motiva odgovorio je: Nekad jednostavno ne bih večerao, objekti koje sam zamišljao jednostavno bi počeli leteti, našli bi se na zidu, a ja bih ih preneo na papir.

Žuan (Žoan, Đoan; Huan, Hoan) Miro rodio se u Barseloni 20. aprila 1893. godine kao sin Mikela Miroa koji je bio sajdžija po profesiji, i majke Dolores Fera. Veoma rano, već u osnovnoj školi počeo je da da pohađa časove crtanja. Jedino što ga je zaista zanimalo bilo je crtanje, za koje je odmalena pokazivao veliki talenat. Od 1907. do 1910. godine u Barseloni je pohađao trgovinsku školu, ali takođe i višu umetničku i industrijsku školu pod imenom Ljoča, u kojoj je dobijao veliku podršku od svojih profesora Modesta Urđelja i Đosepa Paskoa. Mirovi crteži koji datiraju iz 1907. godine, čuvaju se u Fondaciji Miro. Sa sedamnaest godina završio je trgovačku školu i zaposlio se u apoteci, u kojoj je radio sve dok ga bolest nije primorala da se povuče u porodičnu kuću u okolini sela Montrođ (otac se protivio njegovoj želji bavljena slikarstvom, kao nečem nerealnom i zaludnom, mladi umetnik ostao je istrajan u svojim snovima i osećaju koji ga je nepogrešivo vodio ka samoostvarenju, doživeo je nervni slom, uspeo da se oporavi i ostatak priče postao je više nego bitan deo istorije slikarstva, umetnosti sveta koji je sam svojim čudesnim delima uprkos svemu stvorio – ostajući istrajan i beskompromisan i u najtežim trenucima bolesti, poraza i pada).

Kada se oporavio oko 1912. godine Miro odlazi u Barselonu, gde definitivno odlučuje da se posveti slikarstvu. Upisao se u Akademiju Fransesk Gali, koju će pohađati do 1915. godine, gde je upoznao i druge buduće katalonske umetnike od kojih je jedan Žuan Prats, s kojim će i kasnije održavati bliski prijateljski odnos. 1916. godine upoznaje umetničkog trgovca Đuzepea Dalmaua, koji se zainteresovao za njegove radove. Preko njega upoznaje Morisa Rajnala i Fransisa Pikabijua(jednog od beskompromisnih umetnika iz čudesne dadaističke avangardne skupine). Svoju prvu samostalnu izložbu predstavio je 1918. godine u Galeriji Dalmau. Sva dela na ovoj izložbi je bila su pod uticajem kubizma, fovizma, narodne-Katalonske umetnosti, i rimskih fresaka; njegov rad u tom trenutku kombinovao je mnoge različite umetnosti. Već 1920. otputovao je na svoje prvo putovanje na izložbu u Pariz. Iste godine posećuje Pikasa. To je za Miroa predstvaljalo veliku čast, jer je Pikaso bio jedan od njegovih omiljnih slikara. Pikaso je ostavio veliki uticaj na Miroovo stvaralaštvo, pomogao mu je da konačno pronađe svoj stil i da se oproba kao nadrealista. Sledeću samostalnu izložbu održao je u Parizu 1921. godine, u Galeriji La Likorne kada je Ernest Hemingvej kupio njegovu sliku La massa, za koju je izdvojio pet hiljada franaka. Danas, ova slika nalazi se u Nacionalnoj Galeriji u Vašingtonu.

Pokušavam koristiti boje kao što reči oblikuju pesme, kao što note oblikuju muziku reči su Žuana Miroa, katalonskog slikara, kipara, grafičara i keramičara, jednog od predstavnika nadrealizma koji je kombinovao apstraktnu umetnost s nadrealističkim fantazijama.

Miroov najbolji prijatelj je bio Maks Ernst (nemački umetnik, slikar i poeta, jedan od osnivača pokreta dadaizma i nadrealizma i tvorac tehnika kao što su kolaž, frotaža, grataža, oscilacija i dekalkomanija, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka u stalnoj potrazi za slobodom i mogućnošću prevladavanja društvenih i političkih, ograničavajućih normi), još jedan umetnik nadrealizma. Zajedno su dizajnirali kostime i za balet Romeo i Julija 1926. godine, izveden u Parizu. Nešto kasnije, Miro je počeo da pokazuje interesovanje za druge vrste umetnosti, kao što su kolaži, litografija, grafika i graviranje. Njegov najpoznatiji kolaž je Španska balerina (La Bailarina espanola). Miro se oženio s Pilar Hunkosom 1929. godine, a dve godine kasnije dobili su ćerku po imenu Dolores. Kada je izbio Španski građanski rat, preselili su se u Pariz gde je Miro nastavio da se bavi umetnošću.

Žuan Miro započinje svoju karijeru radeći kao računovođa u preduzeću Dalmau i Oliveres iz Barselone. Međutim, 1912. godine odlučuje da se potpuno posveti umetnosti. Prvi njegovi radovi bili su inspirisani delima Van Goga i Pol Sezana. Tada slika pejzaže i mrtvu prirodu... Život Žuana Miroa nije punio hronike. Protekao je bez bučnih dešavanja, ekscentričnosti, skandala, zgoda i nezgoda tako svojstvenih umetnicima. Iako je bio pažljivi posmatrač i aktivni protagonista evropskih umetničkih dešavanja prve polovine prošlog veka, živeo je tiho, često povučeno, potpuno predan svom stvaralaštvu.Ovaj mali i plećat čovek, sporog i sigurnog seljačkog hoda, trudi se da bude nezapažen i svojim delima a i načinom života, da ostane što je moguće dalje od lika koji bi se mogao zamisliti na osnovu fantastične snage, strastvene žestine, često okrutnog humora ili disciplinovanog zanosa njegovog slikarstva. Ovaj istinski sanjar i u životu je isto toliko savestan i metodičan, kao što su to morala biti i njegov otac zlatar i deda kovač. Godine 1918. imao je svoju prvu samostalnu izložbu u Barseloni, a kasnije, iste godine, postaje član umetničke grupe La Agrupacion Courbet, kada počinje da stvara pod uticajem kubizma i fovizma. Nakon studija, Miro odlazi u Pariz gde se upoznaje sa značajnim umetnicima tog perioda, kao što su Pablo Pikaso, Tristan Cara i Maks Jakob. Prolazi kroz kratak period kubizma, a slika koja predstavlja njegov prelaz ka nadrealizmu zove se Farma (španski La masia). Već od 1924. izgradio je svoj individualni stil koji će ga učiniti jednim od vrhunskih dometa nadrealizma. Iste godine stvara svoje prvo značajno delo Arlekinski karneval, koje najvernije prikazuje Miroov karakteristični stil. Tada postaje i član nadrealističke grupe Andrea Bretona što će mu omogućiti kontakt sa Andreom Monsonom i Maksom Ernstom sa kojima će kasnije sarađivati. U početku, Miro kombinuje pedantni realizam s apstrakcijom u pejzažima poput Obrađena zemlja. Postepeno miče predmete koje je preuzeo iz prirodnog konteksta i slaže ih u skladu s novim, misterioznim rasporedom. Pod uticajem dadaista, nadrealista i Paula Kleea, Miro slika slike snova i imaginarne pejzaže u kojima su konfiguracije i boje naoko nasumične. Uskoro potpisuje i manifest nadrealističkog pokreta, a članovi grupe poštuju ga zbog načina portretisanja podsvesnog iskustva. Iako ga mnogi nazivaju nadrealistom, on se neprestano menjao i istraživao te bi ga zato bilo nemoguće smestiti u samo jednu kategoriju.

Postaje poznat u Parizu već nakon prve samostalne izložbe, a kasnije se pridružuje ostalim nadrealistima na zajedničkoj izložbi u Pjerovoj galeriji 1928. godine. Ubrzo nakon toga, Miro počinje da radi sa kolažima koji će kasnije uticati da dođe do ideje da se bavi i skulpturom. Tridesetih godina dvadesetog veka sve više počinje da eksperimentiše u svom radu. Dizajnirao je i kostime za balet i od tada njegova dela počinju da se pojavljuju u francuskim i američkim galerijama. Iako je za vreme Španskog građanskog rata boravio u Parizu, svoje misli, Miro najbolje izražava u delu El segador – muralu koga je naslikao za paviljon španske republike na svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine. Poznate slike koje u isto vreme nastaju su Cabeza de Mujer i Constelaciones. Nakon Drugog svetskog rata Miro stiče još veću slavu. Dobio je veliki broj porudžbina, kao što su murali za hotel u Sinsinatiju(1947) i za Univerzitet Harvard (1950). Pored ovih murala ističu se i keramički u muzeju Gugenhajm u Njujorku i na aerodromu u Barseloni, ali najzančajniji su keramički murali koje je naparavio za zgradu Uneska u Parizu (Murales ceramicos del Sol y la Luna). Miro dobija brojne nagrade za svoja dostignuća, a značajnije su prestižna nagrada Bijenale u Veneciji(1954.) i zlatna medalja koju dobija od kralja Huana Karlosa(1980.)

Miroovo delo je prepuno eksperimentisanja u jarkim bojama, oblicima i stilovima koje je uspeo da izrazi kroz različite tehnike svog umeća. Tako je uspeo da izgradi svoju karijeru, pri čemu se uvek trudio da poništi sve tradicionalne umetničke forme i tako ostao dosledan svom eksperimentisanju kojim obeležava svoje unikatno stvaralaštvo. On je znao da spaja različite stilove u celinu stvarajući ravnotežu između njih tako da na kraju dobije apstraktno i izražajno delo. U svojoj kasnijoj karijeri Miro se više okreće stvaranju monumentalnih dela, javnih izložbi, pri čemu se trudio da se fokusira na simbole i poruku koju oni nose. Veličnu njegovih dela dokazuje velika izložba njegovih sabranih dela u Nacionalnom muzeju modernih umetnosti u Parizu 1962. godine.

Žuan Miro je bio talentovan i svestran. Bio je zainteresovan za pećinsko slikarstvo. Godine 1937. radi seriju plakata za špansku republiku budući da je u toku građanskog rata bio na strani revolucionara. Januara 1940. završava poslednju Konstelaciju i usled nemačke okupacije se seli Palma de Majorku. Miro se zatim seli u Njujork na osam meseci kako bi radio na velikom muralu za hotel Teras plaza u Sinsinatiju 1947. godine. Godine 1958. u saradnji Đuzepeom Ljorensom Artigasom realizuje mural Mur del sol i Mur de la luna za zgradu Uneska. Godine 1975. je osnovao fondaciju Žoan Miro u Barseloni. Učestvovao je na izložbi nadrealista u organizaciji Marsel Dišana i Andre Bretona, a takođe je dobio i nagradu fondacije Gugenhajm. Devedeseti rođendan ovog slikara je u celom svetu bio obeležen brojnim izložbama, monografijama i retrospektivama. Umro je u svojoj kući u Palma de Majorki 1983. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Barseloni. Danas postoji muzej Miro u Palma de Majorki, posvećen ovom velikanu.

Miro se kao umetnik polako razvijao, pri čemu dostiže neverovatni izraz u svojim umetničkim radovima. Time dobija ogromnu slavu, ali uprkos tome, Miro je uvek nastojao da se skoncentriše na svoje stvaralaštvo i delo koje je tokom godina pažljivo i strastveno gradio. Stvorio je svoj jezik čudesnog, nestvarnog sveta, punog fantazmagoričnih oblika. Vitalnost njegove imaginacije je bila velika, a on se lako kretao unutar sveta koji je stvorio. Motivi su bili reducirani na likovne šifre, važan mu je bio znak, težio je stilizaciji i sa lakoćom se prepuštao ljupkoj i čitljivoj arabesci.

Miroov nadrealistički izraz bio je lirski i apstraktan. Karakteriše ga razigranost mašte, humor i fantazija, apstraktni odnosi neobičnih geometrijskih oblika, kao i čudna, izvrnuta stvarnost. U Parizu, pod uticajem pesnika i pisaca, razvija svoj jedinstveni stil: organske forme i spljoštene slike aviona naslikane oštrim linijama. Miroov stil je bio pod uticajem nadrealizma i dadaizma u različitim fazama. Njegovim ranim modernističkim radovima pripada pre svega delo Portret Vinsenta Nubiole (1917). U ovoj fazi vidi se uticaj Pola Sezana oslikavajući platno šarenom pozadinom i višim slikarskim tehnikama, nego što je to činio na ostalim delima. Počevši od 1920. godine, Miro je razvio veoma precizan stil (magijskog realizma) birajući svaki od elemenata zasebno i detaljno ih raspoređujući. Dela kao što su Kuća sa palmom i Akt sa ogledalom, pokazuju jasan uticaj kubizma mada na veoma uzdržan način. Vrhunac ove faze je delo Farma(1921-22).

Godine 1922. Miro istražuje apstraktno, snažno obojen nadrealizam u najmanje jednoj slici. Od leta 1923. godine, započeo je seriju slika gde su dominantni apstraktni slikarski simboli. Delo ovog perioda je Katalonski pejzaž. Sredinom 1920. godine Miro je razvio slikarski jezik simbola koji će biti u središtu njegove karijere. Ali, u kasnijim delima, javljaju se daleko manje istaknute prednje figure, a one koje preostanu su pojednostavljene. Ubrzo kasnije započinje svoju seriju slika Španski plesač gde kao tehniku primenjuje plutu, pero i mastilo na belom papiru. Svojim eksperimentalnim umetničkim stilom Miro je bio među prvim umetnicima koji će razviti automatsko crtanje kao način da se ponište prethodno uspostavljene tehnike u slikarstvu. On sprovodi sopstvene interese u svetu umetnosti, od automatskog crtanja i nadrealizma, do ekspresionizma, lirske apstrakcije i slika ispunjenih bojama.

Žuan Miro bio je jedinstven umetnik, slikar i nadrealni poeta kičice (lociran u nekom svom izmaštanom svetu – između sna i jave) kojega su inspirisale najjednostavnije stvari, a proces slikanja objašnjavao je kao reči koje se pretapaju u prelepu poemu. Njegove slike podsećaju na umetničke crtane filmove, pune boja i neverovatnih oblika, koje nikada ne biste povezali sa stvarnim objektima koje je on u njima video. One nas podsećaju na snove, maštu, jasne oblike, nevinost, i detinjast prikaz sveta. Ljude i druga bića kao što su ptice, insekti, koje je jako često prikazivao na platnu, predstavljao je sa puno inventivnosti, neočekivano, i sa puno boja.

Kako moj rad sve više odmiče, forme za mene postaju realne. Drugim rečima, umesto da nateram sebe da nešto slikam, počinjem da slikam, i dok radim,platno se samo oblikuje ili mi sugeriše preko četkice. Kako se moj rad nastavlja, vidim kako nejasne forme polako postaju silueta žene ili na primer, ptice u letu.

Žuan Miro bio je slikar koji je naglašavao da ga priroda, nebo, Sunce i sve što čini naše kosmičko gnezdo tako jedinstvenim božijim delom čine toliko ushićenim da je često ostajao bez daha kao posmatrač i neko ko je iz svega toga crpeo kreativne sokove za svoja univerzalna umetnička dela. Njegove razigrane i jarke boje, čudesni koloriti podsećaju nas svojom jasnoćom oblika i forme, kao i unutrašnjim, razigranim sjajem na kolaže koje smo pravili kada smo bili mali, ostavljajući svakom od nas mnoštvo mogućnosti tumačenja njegovih snolikih i maštovitih dela.

By Dragan Uzelac