FRANCOIS TRUFFAUT:

 

FRANCOIS TRUFFAUT:

 

uvodna tema: FRANCUSKI NOVI TALAS

 

    Francuski novi talas zapljusnuo je obale svetske kinematografije 1958. godine. Sve je počelo studentskom postavkom francuskog filmskog magazina Cahiers du cinema, koju je Žan Lik Godar pokrenuo zajedno sa svojim prijateljima, režiserima Rivetom i Rohmarom. Oni će zajedno do 1966. napraviti 32 filma, suprotstavljajući se tradiciji i kalsicima poput Žana Renoara ili Rene Klera.

 

    Novi filmski talas raskinuo je sa dotadašnjim načinom montaže filmova uvodeći dinamičku kameru i sasvim novi pristup romantičnim scenama. Autori su polazili sa sasvim novog stajališta po kojem je film predstavljao lično umetničko izražavanje. Sa nima, film postaje AUTORSKO DELO, poput slikarstva ili književnosti. Individualni stil i umetnička sloboda postaju nove konvencije. Prednost dobijaju niskobudžetni filmovi. Snimanje iz ruke, kao nova stilizacijska metoda, postaje izum francuskih sineasta. Kao nikada pre, u filmovima kao komadićima života, ostavljeni su otvoreni završeci koji su zahtevali od gledaoca upotrebu vlastite imaginacije. Pogled na seksualnost postaje realističnija, kritika malograđanskog života žestoka, dok dramske scene postaju prožete suptilnim humorom. Iz tog i takvog pokreta i miljea pojaviće se niz kultnih autorskih imena, režisera koji su svojim stilom i autorskim pečatom obeležili svetsku kinematografiju u narednim decenijama.

 

    Fransoa Trifo (6. februar 1932. – 21. oktobar 1984.) francuski je filmski reditelj, jedan od utemeljivača i klasika francuskog novog talasa. Sredinom pedesetih godina 20. veka, zajedno sa grupom mladih kritičara, budućih slavnih reditelja (Godar, Šabrol, Rivet i Romer) Trifo sarađuje u avangardnom časopisu Bioskopske sveske, u kojem oni formulišu čuvenu autorsku teoriju. Svojim prvim filmom, antologijskim  400 udaraca (snimljenim 1959., zajedno sa još dva filma koja su označila početak francuskog novog talasa – Reneovim  Hirošimo, ljubavi moja i Godarovim Do poslednjeg daha) otpočinje revoluciju u modernom autorskom filmu i dobija nagradu za režiju u Kanu, kao i Nagradu kritike u Njujorku za najbolji film na stranom jeziku 1959. godine.

 

FRANCOIS TRUFFAUT: Farenhajt 451.

 

    Naučno fantastični besteseler pisca Reja Bredberija (Ray Bradbarry) poprima jezivo realističnu dimenziju u filmskom klasiku reditelja Fransoa Trifoa. SF roman iz 1953. godine, čija se radnja dešava u mračnoj budućnosti (sadašnjosti?!) govori o svetu u kojem su knjige i drugi pisani tekstovi zabranjeni, a individualna misao praktično ne postoji. Imaginarna, u današnjem svetu lako zamisliva, represivna vlada drži pod kontrolom javno mnjenje zabranom književnosti uz pomoć redara, poznatih kao vatrogasci, koji sprovode paljenje knjiga. Palitelji spaljuju sve knjige koje pronađu i kažnjavaju ljude koji ih čitaju. Trifoov genijalni i provokativno-ironični film prati glavnog junaka, Gaja Montaga, jednog od najboljih vladinih vatrogasaca – palitelja knjiga, koji vremenom preispituje vlastitu ulogu i moral u represivnom društvu u kojem živi i radi. On vremenom postaje svestan značaja knjiga (koje do tada uništava u ime viših ciljeva vlasti) i odlučuje promeniti vlastiti život. I dok se većina ljudi imaginarnog društva budućnosti, živeći kao zombiji, obaveštava o svemu preko velikog kućnog ekrana   ( kompjutera?!),  on se zaljubljuje u mladu pripadnicu proknjiževnog podzemlja, ali i samu književnost.

 

    Futuristička, ironična i vizionarska drama Fransoa Trifoa čudesna je slika sveta u kojem danas, zapravo i živimo, turobna metafora jednog promašenog sveta bez ljubavi, samosvesti i emocija. Sveta u kojem je izgubljeno svako ljudsko dostojanstvo i saosećanje zarad interesa nekolicine nezasitih i bezbožnih ljudi.

 

   Fransoa Trifo, Klod Šabrol, Žan Lik Godar i Erik Romer napravili su tokom druge polovine pedesetih godina 20. veka pravu revoluciju u francuskom filmu, izmenivši iz korena dotadašnji filmski jezik. Jedna nova, hrabra i kreativna filmska generacija izbila je tih godina na scenu, brišući dotadašnje konvencije i autore koje su smatrali akademskim i zastarelim.

 

    Od nevoljnog i usamljenog dečaka koji je razvio strast prema literaturi i filmu (autobiografski 400 udaraca ili recimo Žil i Džim) sa iskustvom iz popravnog doma gde je završio zbog sitnih krađa, Trifo je postao jedan od predvodnika novog talasa, omiljen kod publike i slavljen od kritike. U trenutku kada se pojavio i kao scenarista Godarovog remek-dela Do poslednjeg daha, njegov kultni status postao je neprikosnoven.

 

By Dragan Uzelac