FRANCIS FORD COPPOLA: APOKALIPSA DANAS (1979.)

 

FRANCIS FORD COPPOLA: APOKALIPSA DANAS (1979.)

 

    Kultni film Frensisa Forda Kopole – Apocalypsa now predstavlja vanvremensku američku ratnu dramu, smeštenu u vreme Vijetnamskog rata, snimljenu po romanu Džozefa Konrada -  Srce tame.

 

Ovo nije film o Vijetnamu. Svi mi koji znamo kroz šta smo prošli snimajući film, znamo da je ovo bio i jeste mnogo više, sam Vijetnam. Iskustvo beznađa, neizvesnosti, svega što rat jeste – kratko je kazao Kopola.

 

    Frensis Ford Kopola (7. april 1939., Detroit, SAD) jedan je od ključnih i najznačajnijih američkih filmskih reditelja, scenarista i producenata, autor niza antologijskih ostvarenja, pre svega filmova: Kum I (1972.), Kum II (1974.),  Prisluškivanje (1976.) i Apokalipsa danas (1979.). Ostavio je neizbrisiv trag i nemerljiv uticaj u modernom američkom i svetskom filmu, pre svega svojim nezaboravnim filmovima iz sedamdesetih godina 20. veka.

 

Frensis Ford Kopola se teturao, psihički i fizički slomljen – i da, pijan kao letva, nakon snimanja dugog monologa sa Marlonom Brandom za Apokalipsu sada. Kiša je lila kao iz kabla u džungli na Filipinima, produkcija se otegla na skoro dve godine, a Kopola je imao samo jednu stvar da kaže scenaristi Džonu Milijusu:Pojma nemam kako da počnem i završim film. Sudbina je htela da se na mestu zločina nekim slučajem nađe traka sa muzikom Doorsa i pesma The end se sama nametnula kao rešenje ove deprimirajuće situacije po iscrpljenog Kopolu i njegov epski film.

    Kapetan Wilard (Martin Sheen) dobija tajni zadatak od vrha američke vojske da pronađe i likvidira pukovnika Kurtza (Marlon Brando), briljantnog, odlikovanog pripadnika elitnih jedinica Zelenih beretki i odmetnutog oficira koji se otrgao kontroli vojnog komandnog vrha. Putovanje rekom kroz džunglu prema razotkrivanju konačne tajne – koje je i mukotrpan povratak izvorima i proces suočavanja s vlastitom destruktivnom stranom – preuzeto je iz romana Srce tame Josepha Conrada. Pripovedanje je organizovano suprostavljanjem motiva i temelji se na legendarnoj poemi Pusta zemlja T. S. Eliota (Apokalipsa prikazuje dva motiva koja su samo naizgled povezana, a zapravo su izrazito različita. Naime, s jedne strane je muzika iz početka trećeg čina Wagnerove opere Walkira u kojoj imamo motiv božanskih ratnica koje odvode umrle  ratnike u Valhalu. S druge strane, u Apokalipsi danas u vazdušnom napadu nema niti časti ni uzvišenog ratovanja. Muzika se koristi za zastrašivanje, a vazdušni napad je akcija etničkog čišćenja). Simbolički okvir priče pružaju tumačenja mitova plodnosti J. G. Frazera, dok se u vizuelizaciji plovidbe uočavaju sličnosti s Herzogovim filmom Aguirre, gnev božiji. Odjeci popularne kulture vidljivi su tokom celog filma. Tako se pojavljuje muzika grupa The Doors, The Rolling Stones, ali i muzika Jimija Hendrixa.

    Otuđen od sveta i američke vojske, negde u srcu tame vijetnamske džungle, Kurtz predstavlja potencijalnu opasnost za širenje pobune i mistično, vrhunsko božanstvo tamošnjih urođenika, daleko od bilo kakve civilizacije. Njegovim likom Coppola je želeo da pronađe odgovor zašto se jedan, u suštini dobar čovek, pretvorio u takvog zločinačkog vođu koji je napravio neku vrstu hrama za lokalno stanovništvo domorodaca stavljajući sebe u poziciju boga. U sceni prvog sustreta Wilarda i Kurtza, pukovnikovo lice je obavijeno tamom dok je Wilardovo okrenuto svetlu. Vizuelno je prikazana borba svetla i tame, a tama je u ovom slučaju bilo zlo pukovnika Kurtza, njegovo skretanje sa uma, brutalnost, zloba. Da je pukovnik nekada bio dobar čovek znamo po tome što govori Wilardu da je vakcinisao decu protiv paralize, a da je kasnije došla vojska i odsekla svaku vakcinisanu ruku, nakon čega je on plakao kao starica. Ali baš tada se prvi put javila iskra zla i ludila jer je on u tome video snagu, video je superiornost tih ljudi jer su mogli tako nešto da urade. I tako, baš kao i u svakom totalitarnom režimu, bio on u džungli ili u državi, ako se nekontrolisana moć nađe u rukama onih koji su uvereni da njome vladaju ispostavi se da im ona postaje alat svog zla i ludila. A s obzirom na okolnosti, na ludilo rata koje se odvijalo oko njega, to je bilo vrlo lako učiniti. Žrtvovanjem Kurtza na kraju filma, Coppola je potvrdio ideju da je ludilo osnovni preduslov zla i temelj svakog rata.

    Bošovske slike vijetnamskog pakla i ljudske klanice (u ime viših ciljeva američke demokratije, ugrožene u džunglama Vijetnama – par hiljada kilometara daleko od Amerike) oslobađaju sav nagomilani bes, očaj i otrov zabludelog sveta u početnim kadrovima filma, naglašenim ništa manje uznemiravajućim tonovima muzike kultnog američkog benda šezdesetih – the Doors i glasom Jima Morrisona koji stihovima pesme The end izražava mračni, suicidalni kraj svih ljudskih nadanja i pravih vrednosti – u svetu beznađa, nasilja, očaja i smrti. Neka čudesna jeza ledi krv u žilama i priziva duh destrukcije koji silama zla širom otvara vrata ovozemaljskog pakla... Ironično i brutalno cinično, u jednom trenutku američki eskadroni smrti počinju da zasipaju Vijetnam bombama i mecima uz muziku Richarda Wagnera – trijumf bolesnih umova dobija punu potporu u rediteljskom otklonu i sarkazmu, osmehu gorčine i ’’glorifikaciji“ apsurda bezdušnog sveta.

 

Marš Walkira je muzika koja se iz nekog razloga, a gotovo po automatizmu, koristila u gotovo svim dokumentarcima o Drugom svetskom ratu koji su emitovani u Americi. I uvek u momentima kada bi bili prikazivani nemački vojnici i nacističke trupe u naletu, maršu, napadu. Prosto, ta prelepa muzika je nekako podsvesno bila simbol užasa i zla tih godina – kazao je Kopola. Tako je namera reditelja bila vrlo jasna: sa Valkirama, američki vojnici predstavljeni su, vrlo suptilno, kao agresori i zlikovci u ratu u Vijetnamu! Nigde to direktno nije rečeno, ali je muzika poslala vrlo jasnu poruku.

 

    Briljantnu glumačku ekipu predvodi nezaboravni – Marlon Brando, tih godina takođe na kreativnom vrhuncu (Kum I, Poslednji tango u Parizu, Kum II), duboko uronjen i osenčen tamom zla, ništa manje psihotičan i očajem iznutra razoren – tajanstveni Martin Sheen, neodoljivi i uvek za nijansu drugačiji – Denis Hooper i lucidni, neodoljivo ekscentrični i autentični Robert Duvall (pukovnik Kilgore), oličenje sveg ludila koje čoveku daje neizmerna sila i moć. Da utisak bude potpun, savršen i jači od same stvarnosti jedne od najkrvavijih i najodvratnijih epizoda u brutalnoj ljudskoj istoriji (uglavnom istoriji ratova i zlobe) potrudio se legendarni snimatelj Vitorio Storraro (vrhunska fotografija i kolorit iz kojeg prosto izbija zadah smrti, zloslutnosti, nemira i očaja) i već pomenuta muzika šezdesetih, njen buntovni i ironični duh, brutalno iskreni komentar stvarnosti jednog vremena. Apokalipsa danas, sniman je na Filipinima, zbog džungle i jeftine radne snage. Coppola se preselio tamo u martu 1976., a snimanje je trebalo biti završeno kroz pet meseci. Međutim, snimanje se odužilo na godinu i po dana, a setovi su se morali iznova rekonstruisati. Ekipa koja je sudelovala u snimanju konstantno je sudelovala i u velikim zabavama. Litre alkohola kružile su i na snimanjima, a neočekivane probleme stvorio je i Marlon Brando, pojavivši se na snimanju predebeo i nezainteresovan da nauči svoj deo teksta uprkos plati od 3,5 miliona dolara koje je dobio samo na osnovu svoje reputacije. Coppola je u film uložio više miliona dolara svog vlastitog novca, a na koncu je svoj dom i vinograde morao staviti pod hipoteku. Zbog stresa su usledili epileptički napadi i praktički živčani slom, zbog čega je nekoliko puta tvrdio da će počiniti samoubistvo. U dokumentarnom filmu Hearts of Darkness iz 1991., nalaze se scene sa snimanja Apokalipse danas, a koje prikazuju Coppoline manično-depresivne faze.

 

Bili smo u džungli, bilo nas je previše, imali smo pristup prevelikoj količini novca, prevelikoj količini opreme, a malo pomalo smo izludili, ispričao je Coppola u uvodnim scenama dokumentarca.

 

    Na svom kreativnom vrhuncu briljantni Coppola naslikao je hladnim tonovima melanholije, gorkog cinizma i ogoljene nasilnosti portret zla u ljudima, večni krug pakla u kojem jedno zlo uvek izaziva drugo i pretvara čoveka u bezdušnu zver bez saosećajnosti, budućnosti ili bilo kakve pozitivne, trajne vrednosti. Od suicidalnog očaja i manijakalne alkoholičarske depresije i agresivnosti kapetana Wilarda (koji ubistvom pukovnika Kurtza i sam postaje odmetnuta zver, otvarajući novi krug pakla), preko ekscentričnosti i ludila američkog oficira, pukovnika Kilgorea - ljubitelja surfa i jutra koje miriše na napalm, likova vojnika, momaka sa margine američkog društva i dna društvene lestvice gurnutih u pakao rata i utrnulih od očaja, količine nasilja i narkotika, prepuštenih nemilosti jedne apsurdne i krvave ratne mašnerije koja ljude pretvara u topovsko meso i opravdanje za vojne ambicije silnih i nezasitih vladara sveta, sve do srca tame pukovnika Kurtza, nekad savršene mašine za ubijanje otrgnute u trenutku sloma od sistema koji ga je stvorio i pretvorio u vlastitog oponenta, proteže se nepregledno polje smrti i tame, onog najgoreg u čoveku, temelju svih sukoba i suludih ratnih avantura gde ne postoje pobednici i gde svako na kraju gubi najbolji deo sebe, postajući prazna ljuštura bez srca, duše, osećaja, nade i vere. Poput Marlona Branda kao pukovnika Kurtza, u mrak je ušao i Coppola, otisnuvši se s ekipom na "trip" u (američko, ljudsko, vlastito) srce tame, metafizički veoma nalik onome što su Amerikanci iskusili u Vijetnamu.

 

    Simbolika svetla i tame u filmu Apokalipsa danas najbolje je prikazana kroz igru svetla i tame na sceni. Osvetljavajući često samo deo scene na taj se način pojačava dojam. Možemo to videti u delu o Do Lung mostu. Scena prikazuje noć na stanici koja je karakteristična po mostu koji je osvetljen s nebrojeno mnogo svetala, a svejedno, tama prašume ne dopušta da se išta jasno vidi. Tako se lica likova neprestano osvetljuju i zatamnjuju. Vojnik traži svetlosnu baklju da mu osvetli pucanj u tamnu prašumu. Jedini koji nema problema s tamom je Roach kojem svetlo ne treba. On čuje neprijatelja i u jednom ga pogotku ubija. Tama koja obavija tu stanicu evocira izgubljenost cele situacije. Na stanici su većinom pripadnici crne rase i iako je to zadnja službena stanica do neprijateljskih položaja komandira nemaju, a izbezumljenost vojnika možemo videti kad pokušavaju pobeći s stanice očajničkim bacanjem u reku s kovčezima za patrolnim čamcem koja prolazi. Neprirodno okruženje dodatno se pojačava muzikom koja podseća na cirkusku, a sam most nalikuje cirkuskom šatoru. Poruka je jasna. Ovde nema vođstva, a ljudi su na razmeđi jave i noćne more. Najsnažnija simbolika svetla i tame u filmu vidi se u sceni Willardova i Kurtzova upoznavanja. Dok je Willardovo lice okrenuto prema svetlosti, on sam je u neznanju. Niti je siguran šta će učiniti, tj. hoće li ubiti Kurtza ili ne, niti je siguran šta će se s njim samim dogoditi, tj. hoće li ga Kurtz smaknuti. Kurtzovo je lice, s druge strane u potpunosti obavijeno tamom prvi put kad dolazi na scenu. To pokazuje da je svestan svega, čak i postupaka koje će Willard kasnije učiniti.

 

    U Apokalipsi sada i Willard i Kurtz preziru laži. Willard komentarišući kako rat funkcioniše zaključuje: Imali smo način preživljavanja sami sa sobom. Presečeš ih automatom i daš im povoje. Bila je to laž i što sam više video, više sam je mrzio. Willard u tom trenutku počinje shvatati na kojem principu laži truju društvo. Svi ih prihvataju i iako imaju zdrav razum niko laži ne preispituje. Willardova nevoljnost da laže može se videti u sceni s generalom gde ga nepotrebno teraju da izgovara unapred napamet naučenu laž. Willard, preko volje, recituje: Ne znam za takvu operaciju. Niti bih smeo raspravljati o njoj i da postoji. Kurtzovo razmišljanje Willard može čuti na vrpci u generalovom uredu: I mene nazivaju ubicom. Kako se zove kada ubica optužuje ubicu? Lažu. A prema lažljivcima moramo biti milostivi. Mrzim ih. Doista mrzim. Kasnije će Kurtz tražiti od Willarda da kaže istinu njegovoj porodici: Budem li ubijen, Willarde, želim da neko sve to objasni mome sinu. Sve što sam učinio, sve što si video. Ništa ne prezirem više od smrada laži. Najzanimljivija osuda laži nalazi se u sceni kada Kurtz čita stare isečke iz novina Time. U njima se govori o tome kako se ratu bliži kraj i kako je očito da neće još dugo trajati. Zastrašujuće je što ti članci nisu izmišljeni, već stvarni članci iz vremena rata u kojima se može videti snažan mehanizam propagande i obmane javnosti, a koji film želi ogoliti.

 

U Apokalipsi danas Kurtz pokušava igrati ulogu vrhovnog sveštenika. On ima primerke knjiga Zlatna grana i Od rituala do romanse na svome stolu pa znamo da je proučavao religijske običaje. Ulaz ispred njegovih odaja popunjen je odrezanim ljudskim glavama. Lik Fotografa (čudesni Denis Hooper) napominje Willardu kako Kurtz ima velike planove za njega. Kurtz je bolestan, a prema Frazeru, takav vođa ne sme umreti prirodnom smrću jer bi tada, prema verovanju, svetu došao kraj. Objašnjenje ovog tumačenja možemo videti u reakciji Kurtzovih podanika koji čekaju da Willard, nakon izvršenog čina, izađe van. Oni mirno stoje i gledaju u Willarda, a potom se i poklone „novom kralju“. U trenu kada Willard baca svoje oružje i oni to čine. Nagla izmena scena ubijanja Kurtza i ubijanja bivola samo pojačavaju simboliku ritualnog ubistva. Kurtzove su poslednje reči: O, užasa! O, užasa!.

 

    Iako je film Apokalipsa danas u suštini adaptacija Conradovog dela Srce tame, Coppola nije samo površno preslikao događaje i likove na filmsko platno već je pružio svoju interpretaciju slavnog dela i tako stvorio vrhunsko filmsko delo koje može stajati samostalno. Apokalipsa danas produbljuje i proširuje shvatanje obaju dela gledanih u celini na način da se značenje Srca tame nepokolebljivo menja u čitaočevom razmišljanju nakon što pogleda film i obrnuto, nakon što pročita knjigu drugačije će razmišljati o prvobitno pogledanom filmu. Coppola je u tome uspeo zahvaljujući preuzimanju glavnih ideja dela shvatajući kako Srce tame Josepha Conrada ne samo da zaokružuje temu imperijalizma na način da prikazuje kako utiče na one koji su njegove primarne žrtve – pokoreni narod ili narod koji se izrabljuje, već prikazuje i na koji način pravi žrtve od ljudi koji ga provode. Nadalje, tema dela nisu potlačeni, već belci i njihov pokušaj da proniknu u vlastitu osobenost te da prestanu zatvarati oči. Upravo zbog tog razloga opravdano je lokacijsko transponovanje dela iz srca Afrike u Vijetnamski rat jer oboje svedoče o belačkoj demonstraciji moći pod paravanom borbe za slobodu i prosperitet. Coppola postiže produbljivanje značenja time što inkorporira u radnju filma druga dela koja na neki način korespondiraju sa Srcem tame. Stavljajući primerke knjiga Zlatna grana i Od rituala do romanse na Kurtzov sto Coppola uokviruje i potvrđuje uvreženu interpretaciju lika Kurtza, ali isto tako produbljuje karakterizaciju lika Kurtza koji se u filmu osvešćuje jer proučavajući religiozne običaje ide korak dalje i ritualnim ubistvom-samoubistvom bira svoga naslednika. Vrhunac preklapljanja i reinterpretiranja značenja nalazimo u Coppolinoj upotrebi Eliotove pesme Šuplji ljudi. Hronološki najpre imamo Conradovo delo Srce tame u kojem se identifikuje Kurtz kao šupalj, potom imamo Eliotovu uvek višeznačnu aluziju u pesmi Šuplji ljudi, da bi, takoreći, motiv napravio puni krug završavajući upravo na početku – kod Kurtza, čime Coppola semantički zaokružuje celu temu filma. Na taj način daje nam se mogućnost čitanja i interpretiranja tri dela kao jedno delo koje iz različitih uglova osvetljava istu temu.

 

     Film je osvojio tri Zlatna globusa (najbolja režija, sporedni glumac Robert Duvall i muzika) uz nominaciju za najbolji fim; dva osvojena Oscara (najbolja fotografija i zvuk) uz šest nominacija (najbolji film, režija, adaptirani scenario, sporedni glumac Robert Duvall, montaža i scenografija), zatim dve osvojene nagrade BAFTA (najbolja režija i sporedni glumac Robert Duvall) i šest nominacija (najbolji film, glavni glumac Martin Sheen, muzika, montaža, scenografija i soundtrack), a osvojio je i Zlatnu palmu u Cannesu.

 

    Izrastao iz duha buntovnih i krvavih šezdesetih, film Apocalypsa now ostaje jedna od vrhunskih antiratnih drama, krik užasa i očaja nad svetom potonulim unutar džungle bezizlaznog nasilja i bezbožništva. Poput duha Stoneovog filma Platoon ili urnebesnog sarkazma Altmanovog remek - dela M.A.S.H. Ostaje najveći film svih vremena o ratu u Vijetnamu zato jer je više od toga. Ako ne početak i kraj svih filmova o Vijetnamu, onda barem početak kraja. Ovo je kraj, peva Jim Morrison u uvodu i završnici filma. Nema dalje od Apocalypse Now.

 

By Dragan Uzelac