KURT COBAIN ( 20. februar 1967. - 5. april 1994.)... Requiem for generation X

 

KURT COBAIN ( 20. februar 1967. - 5. april 1994.)... Requiem for generation X

Naravno da verujem u život posle smrti. Verujem da kad umreš postaješ savršeno srećan, dok tvoja duša nekako nastavlja da živi, noseći pozitivnu energiju. Ni u kom smislu se ne bojim smrti. Oduvek tako mislim i osećam. Otkad znam za sebe. Bojim se da bih mogao umreti sada, ne želim da ostavim za sobom ženu i dete, pa zato i ne činim stvari koje mogu da mi ugroze život. Ne želim da umrem. Bio sam sklon samoubistvu čitavog života, nije mi bilo stalo hoću li živeti ili ne, i često bih poželeo da umrem, ali nikad nisam imao petlju da tako nešto i zaista pokušam. Zašto sam želeo da umrem? Zato što je sve bilo beznadežno, a ja sam verovao da sve znam, kad sam bio mlad.

SOMETHING IN THE WAY

      Kurt Donald Kobejn (Kurt Donald Cobain), gitarista, kompozitor i pevač legendarnog grunge benda Nirvana, rođen je 20. februara 1967. godine u gradiću Aberdeen, na severozapadu Amerike. Odrastao je u siromašnoj, inferniornoj sredini prebogate, tih godina ratom u Vijetnamu uzburkane i protestima uzdrmane Amerike, u miljeu lokalnih otpadničkih barova i kafana, oblasti gde su se prostirala polja marihuane i psihodeličnih pečurki, čijom su se prodajom većinom pokrivali svakodnevni životni troškovi. Aberdeen je bio gradić na oko dva sata vožnje jugozapadno od Seattlea, u kojem je Kurt proživeo veći deo svog života. Zaboravljeno i ukleto mesto. Nakon cvetnog razdoblja zajamčenog drvnom industrijom, sredinom dvadesetog veka, kada više nije bilo prašuma za seču i ribolovnih područja za iskorištavanje, Aberdeen je ušao u fazu propadanja, koju čine visoke stope nezaposlenosti, zloupotreba psihoaktivnih supstanci i brojna samoubistva kao posledica opšteg beznađa i melanholije. U toj se društvenoj stvarnosti Kurt Cobain, kao tinejdžer, počeo probijati u svet muzike, dobijajući inspiraciju da napiše neke od pesama koje su postale rock klasici.

      Kurt se na sledeći način priseća tih dana ranog detinjstva:

Bio sam srećno dete. Stalno sam vrištao i pevao, nisam znao da prestanem. Ponekad bi me druga deca i pretukla jer sam bio jako uzbuđen dok sam se igrao, a shvatao sam igru jako ozbiljno. Bio sam stvarno srećan.

    Pored stalnih problema sa zdravljem, najteži životni udarac mladi Cobain je zadobio baš u tom periodu odrastanja i sazrevanja – roditelji su mu se razveli. To što smo se razveli uništilo mu je život. Potpuno se bio promenio. Mislim da ga je bilo stid. Otada je sve počeo da zadržava u sebi i postao je jako stidljiv, priseća se njegova majka Wendy.

      Muzika (pre svega rock and roll) je od rane mladosti bila glavna preokupacija Kurta Cobaina. Dobivši u četrnaestoj godini električnu gitaru, on počinje sa uzimanjem časova ali samo onoliko dugo koliko mu je bilo potrebno da nauči pesmu Back in black grupe AC/DC, jer je po njegovim rečima to bilo sve što je trebalo znati. Otkrivajući u to vreme punk muziku, oslobađajući duh njene anarhičnosti i subverzivnosti, on oduševljeno izražava svoje ushićenje:

Bila su to tri rifa i mnogo urlanja. U stvari, zvučalo je kao Led Zeppelin, ali sam ja pokušavao da napravim da to bude što agresivnije i opasnije. Pitao sam se: kakav je u stvari punk rock. Koliko neprijatan? Otpanjivao sam svoje pojačalo najjače što sam mogao. Jednostavno nisam imao pojma šta to uopšte radim. Ipak, to je bio dobar način oslobađanja, bio je to moj posao, moja misija. Čim sam dobio gitaru postao sam opsednut njom, bio sam uveren da je to što radim specijalno i dobro, da imam nešto da dodam tom rock’n’rollu, da pokažem ljudima da umem da pravim odlične pesme.

       Rock and roll je kao pokret (pre svega muzički i društveni) bukvalno promenio sve, mada je u samom početku zapravo bio muzika crnaca u interpretaciji belaca. Koreni mu duboko zadiru u američku muzičku tradiciju, pre svega blues, tačnije njegovu urbanu, bučnu i električnu verziju događaja savremene popularne muzike. Crnački noćni klubovi i barovi mesto su nastanka presudnog rhythm & blues zvuka, mesto susreta starog klavirskog stila pivskih krčmi, kričavih i škripavih zvukova jazz saksofona, hrapavih i treperavih tonova vrelih noći i još uzavrelijih kotrljajućih tonova i klavirskih ritmova, i napokon, zvuka ubitačne električne gitare, novog bučnog čuda koje će uskoro osvojiti svet, elektrificirani svet 20. veka.

    Legendarni bluzeri – Muddy Waters i Elmore James, svojim su novim urbanim, sirovim, vrelim i električnim gitarskim bottleneck stilom kao predvodnici svojih r’n’b orkestara preveli ruralni duh bluesa sa Delte Mississippija u elektrificirani čikaški stil (Chicago blues), stvorivši osnovu za novu, rock and roll eru popularne muzike – jednako divlju i energičnu, ali svojim melodičnijim senzibilitetom bližu belačkoj publici. A onda se, tokom prve polovine pedesetih godina 20. veka, neko od pronicljivih američkih belih alhemičara dosetio da vreli crnački rhythm & blues stopi sa belačkom country & western muzikom u nameri da dobije mešavinu punu ritma uz koji bi publika svih vera i boja mogla da igra, pleše i pljeska rukama. Prvobitni hitovi crnih autora u belim verzijama raspalili su maštu i neobuzdanu energiju mladih generacija tokom pedesetih.

   Rock and roll je bio prva svetska revolucija izvedena nenasilnim metodama i bez kapi prolivene krvi. Pokrenula ga je mlada generacija stasala u haosu i brutalnom krvoproliću Drugog svetskog rata, željna vlastite muzike i totalno drugačijeg pogleda na svet od dotadašnjeg. Rock and roll je sve okrenuo naglavačke – od dotadašnjeg odnosa roditelja i dece (gde su deca trebala samo da se vide, ali ne i da se čuju, tj. da svojim životima kopiraju savršenstvo roditelja i sveta koji im se nametao kao nepromenjivi ultimatum), do izgleda, jezika, načina ponašanja i zvuka, zvuka kojeg će neko veoma iziritiran glasnoćom i nerazumevanjem istog nazvati zvukom džungle.

    Bio je to početak jedne jedinstvene revolucije, pre svega mladih, buntovnih ljudi, koji su svoje antisistemske, underground stavove i snove pretočili u muziku koja je do tada neviđenim bojama (zvukom) obojila svet. Par decenija kasnije, sve je počelo da poprima mnogo depresivnije tonove – kao i svaka revolucija, nakon početne, euforične faze i tzv. belog usijanja došlo je laganog zamora materijala. Ipak, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina 20. veka doneće neku novu, ispostaviće se po mnogo čemu, možda poslednju nadu i svetlost koja se neočekivano pojavila iz katakombi podzemlja rock and rolla rodne Amerike.

     Generacija X (ljudi rođeni u periodu između 1967.- 1974. godine dvadesetog veka) čiji su muzički, buntovni rock’n’roll predstavnici stigli na svetlosti pozornice sveta nakon punka (njegove lagane komercijalizacije i gašenja energije nakon prodaje – već početkom osamdesetih),  svoj osećaj nemoći, neshvaćenosti i otpadništva, pronašla je u grunge muzičkom stilu, kao najautentičnijem izrazu, sa takvim kreativnim nabojem da, posustaloj muzičkoj industriji 20. veka, da poslednju veliku inekciju, poslednji istinski i iskreni pokušaj energetskog, kreativnog i svakog drugog vitalnog oživljavanja jednog životnog stila, revolucije, muzičkog izraza bunta čiji koreni sežu sve do sredine 20. veka (ili još bolje rečeno mnogo dublje, daleko u prošlost mraka Amerike koja je krajem 19. i početkom 20. stoleća kreirala spiritual, ragtime, blues, jazz & rhythm and blues, esencijalne korene sveukupne moderne muzike, pa i samog rock and rolla koji se pojavljuje kao kombinacija rhythm and bluesa & country western muzike kao bučna i iritantna crno-bela, buntovna i divlja kombinacija transformisanih afroameričkih korena i ritmova.

       Nesvesno, bili su to prapočeci grandža (grunge, pokret u rock muzici proistekao iz Nirvanine undergraund kuhinje, pod uticajem punk rocka i garažnog zvuka alternativnih bendova (Pixies, Sonic Youth, Dinosaur Jr., Breeders, R.E.M., PJ Harvey), krajem osamdesetih, kasnije jedan od najbitnijih pokreta devedesetih, kao i u rock’n’rollu uopšte, gledano istorijski – Pearl Jam, Soundgarden, Mudhoney, Alice in chains, Stone temple pilots, Melvins, Screaming trees, L7... neki su od sledbenika i vodećih bendova), mutantnog oblika punk rocka koji će postati svetski trend i muzika još jedne izgubljene tzv. generacije X (generacije rođene između 1967.-1974. godine).

    Grunge (žargonska reč za nekoga ili nešto što je odvratno ili pak prljavo) ili tzv. zvuk Seattlea, predstavljao je alternativni rock žanr i subkulturni pokret začet sredinom osamdesetih godina u severozapadnoj američkoj državi Washington (to se posebno odnosi na grad Seattle i okolinu), žanr koji je spajao punk rock & heavy metal (kao i uticaj tzv. indie, nezavisnih bendova). Snažan, distorzirani gitarski zvuk propraćen je mračnim, nihilističnim tekstovima koji su se bavili savremenom alijenacijom, teskobom, depresijom i introspekcijom, psihološkim traumama, izolacijom i željom za slobodom pojedinca izgubljenog unutar modernog, represivnog društva. Istovremeno, uz tu i takvu muziku i stav išao je i njima sličan image – zapušten, anti-star, buntovan, nekonvencionalan izgled momaka u starom, prljavom, izlizanom džinsu, pohabanim košuljama od flanela, crnim starkama i nihilističnim stavom prema ispraznom kapitalističkom svetu kojeg su se u najmanju ruku gnušali (daleko od bilo kakve poze i neiskrenosti – barem na početku pokreta). Bio je to krik još jedne od izgubljenih generacija, izraz bunta, rezignacije i očaja mladih ljudi kojima se nudio konzumeristički sistem gde su svi i sve bili na prodaju, gde je lažni sjaj, zadovoljenje isprazne forme bio važniji od duhovnosti, istinskog sadržaja i vrednosti čoveka.

Bio je to krik jedne generacije, koja se pobunila protiv kulture konzumerizma i zaglupljivanja. Sa svojim distorziranim gitarskim zvukom, ubitačnim snažnim bubnjevima i cvilećim glasom vokala, Grunge je bio poslednja muzička revolucija našeg doba. Revolucija jede svoju decu, to znamo. Ni Kurt Cobain od toga nije mogao pobeći, sve da je i hteo.

   Grunge muzika imala je ono što se naziva ružnom estetikom - kako u urliku iskrivljenih električnih gitara, tako i u mračnijim lirskim temama. Ovaj pristup odabran je kako bi se suprotstavio glatkom elegantnom zvuku tada prevladavajućeg mainstream rocka, jer su grunge umetnici hteli preslikati ružnoću koju su videli oko sebe i osvetliti neviđene dubine i izopačenost stvarnog sveta. Grunge gitaristi bili su pod uticajem sirovog, primitivnog zvuka punka i favorizirali su energiju i nedostatak finoće nad tehnikom i preciznošću.

Naše pesme imaju klasični pop standard: strofa, refren, strofa, refren, solo, loš solo. Sve u svemu mi zvučimo kao da Black flag i Black sabbath zlostavljaju The Bay city rollers i The Knack.

    Šta je bilo to što je još definitivno opredelilo mladog Cobaina u muzičkom smislu, to što je početkom devedestih zapalilo svet rock’n’rolla? Definitivno, tačka preloma, po rečima samog Cobaina, bio je koncert benda Black flag iz 1984. godine. Nakon pomenutog koncerta, Kurtove živopisne impresije su zvučale ovako:

Koncert je bio super. Potpuno su me preokrenuli. Do kraja te nedelje proglasio sam se za čistokrvnog punk rockera. To saznanje mi je pomoglo da shvatim da mi nije potrebno da budem rock zvezda, da ja uopšte ne želim da budem rock zvezda. Do tada sam se često dvoumio, a u isto sam vreme želeo da se dokažem ljudima ali mi to u stvari nije bilo bitno i nisam to mogao. Bilo je to jako zbunjujuće. Zato sam bio jako srećan što sam se zaista saživeo sa punk rockom, jer mi je to omogućilo tih nekoliko godina vremena koliko mi je bilo potrebno da odredim svoj sistem vrednosti i da shvatim kakva sam ja osoba. Punk rock je bio Božiji dar.

    Što se tiče književnih uticaja, knjiga i pisaca koji su inspirisali Kurta Cobaina bili su to (pre svih) legende Beat generacije – njegov lični heroj, William S. Burroughs (Naked lunch, Junky, Queer) i Jack Kerouac (On the road, The Dharma bums), a potom i šarenoliko društvo (uglavnom buntovno i mračno, kao što je i sam bio) – Charles Bukowski (Ham on rye, Post office), JD Salinger (The Catcher in the rye), Samuel Beckett, Patrick Suskind, Camille Paglia i Katherine Dunn, sve do klasika tipa Dante Alighieri (Pakao) i William Shakespeare (Hamlet)!

    Kad se Cobain upoznao s punk rock muzikom, posađeno je seme koje će mu zauvek promeniti život. Otkrio je Melvins, lokalnu punk rock grupu, i sprijateljio se s jednim od njegovih članova, Buzzom Osbourneom. Ali ni novootkriveni muzički interes nije odvojio Cobaina od samouništavajućih navika. Tokom srednje škole Cobain je sve  dublje tonuo u svet alkohola i narkotika. Takođe se borio sa svojom problematičnom majkom i nije se slagao sa očuhom. Cobain je veći deo 1984. i 1985. godine proveo živeći nomadski (Something in the way), boraveći s prijateljima ili spavajući u javnim zgradama kako bi izbegao porodične probleme (sve više ponirući u depresivna stanja izazvana traumama haotičnog odrastanja i bipolarnog poremećaja, neke vrste emotivnog sloma usled naglih promena raspoloženja i kasnijih suicidalnih osećanja).

   Bipolarni afektivni poremećaj koji je Cobaina pratio kroz njegov burni, nepredvidivi i haotični život (život heroinskog zavisnika i nekoga neprilagođenog, nekoga ko je odrastao izvan porodice i roditeljske ljubavi)  karakteriše značajan poremećaj nivoa raspoloženja i aktivnosti, koje može biti povišeno, sa povećanom energijom i aktivnosti; tada se radi o hipomaniji ili maniji, zavisno o intenzitetu simptoma, ili sniženo raspoloženje, energije i aktivnosti: tada se radi o depresiji.

 Manična epizoda obeležena je javljanjem naglašeno veselog, euforičnog raspoloženja, koje nije u skladu sa okolnostima. Takve osobe često su živahne mimike i gestikulacije, napadnog vanjskog izgleda, preterane šminke, neobičnih kombinacija odeće i obuće (u slučaju Cobaina veoma upadljivo na eksplozivnim koncertnim nastupima). Ponašanje je promenjeno, puni su energije i optimizma, u stalnom pokretu, potreba za snom i hranom naglo se smanjuje, što dovodi do gubitka telesne težine. Pažnja se ne može održati, iznova se javljaju nove ideje i planovi.

 Depresivna epizoda može biti veoma različite kliničke slike, obeležene brojnim simptomima, različitog intenziteta i kombinacija; od blage i umerene do teške depresije, sa ili bez psihotičnih simptoma. Često je izražen umor i nakon najmanjih napora. Oslabljena je koncentracija, otežano je mišljenje i pamćenje. Mogu se javiti nemir, razdražljivost i anksioznost. Samopoštovanje i samopouzdanje su smanjeni, a u težim oblicima depresije prisutne su ideje krivice, samooptuživanja, osećaja bezvrednosti, besperspektivnosti. U teškoj depresivnoj epizodi češće su prisutne suicidalne ideje, kao i različiti telesni simptomi. Prisutnost halucinacija te nerealnih, sumanutih ideja krivice, grešnosti, nesposobnosti, propasti, besmisla i slično, uz psihomotornu usporenost do te mere da su onemogućene uobičajene društvene aktivnosti, karakteristike su teške depresivne epizode sa psihotičnim simptomima. 

Više volim da me mrze zbog onoga što jesam, nego da me vole zbog onoga što nisam.

   U julu 1985. Cobain je uhapšen zbog vandalizacije nekih zgrada, a kasnije je novčano kažnjen i uslovno osuđen (legendarni je njegov grafit – God is gay). Mesecima kasnije Cobain je okupio svoj prvi bend, Fecal Matter. Na kraju je Cobain počeo sarađivati ​​s basistom Krisom Novoselićem, a pridružio im se i lokalni bubnjar po imenu Aaron Burckhard. Prvi javni nastup mladog benda bio je 1987. godine na kućnoj zabavi. Otprilike u to vreme Cobain je započeo svoju prvu ozbiljnu vezu s devojkom po imenu Tracy Marander. Uprkos finansijskim ograničenjima, par je u Olympiji živeo relativno sretnim životom (ovekovečenim u pesmi About a girl).

    Od 1988. Cobainove muzičke ambicije krenule su napred. Njegov se bend složio s imenom Nirvana i izdao svoju prvu pesmu Love Buzz (obradu pesme malo poznatog holandskog benda Shocking blue) na maloj etiketi. Otprilike u isto vreme, Burckharda je zamijenio Chad Channing na bubnjevima, a bend je napredovao na muzičkoj sceni u Seattleu.

   Godine 1989. Nirvana je objavila svoj prvi album, Bleach - (15. juna 1989.), koji nije uspeo ostaviti veliki utisak na tadašnjoj alternativnoj sceni. Snimljen za Sub Pop records (za svega 606 dolara), album je  potom prodat u više od 2 miliona primeraka širom sveta. Ono što je bilo očito, međutim, bile su Cobainove sposobnosti pisanja pesama i ono što će postati njihov prepoznatljivi spoj heavy metala i punka.

This is out of our reach
This is out of our reach
This is out of our reach and it's grown
This is getting to be
This is getting to be
This is getting to be drone

I'm a negative creep
I'm a negative creep
I'm a negative creep and I'm stoned
I'm a negative creep
I'm a negative creep
I'm a negative creep and I'm
I'm

Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more

This is out of our range
This is out of our range
This is out of our range and it's crude
This is getting to be
This is getting to be
This is getting to be like drone

I'm a negative creep
I'm a negative creep
I'm a negative creep and I'm stoned!
I'm a negative creep
I'm a negative creep
I'm a negative creep and I'm!
Aah!

Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more!

Yeah!
Drone
Stoned

Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more
Daddy's little girl ain't a girl no more

   Muzički, album Bleach bio je pod jakim uticajem ranog Black Sabbatha, teškog rocka The Melvins i Mudhoney i hardcore albuma Black Flag i Minor Threat. Kurt je čak rekao da je bend pre snimanja albuma slušao ekstremne metalce Celtic Frost. Većina pesama sadrži teme temeljene na životu u Aberdeenu, Washington, USA, malom gradiću radničke klase u kojem je odrastao Kurt Cobain. Lirički gledano, album je manje nadrealan i besmislen od većine onoga što je potom usledilo (bile su tu moćne numere poput About a girl, Blew, Love buzz, Floyd the barber, Negative creep, School ). Punk rock koreni benda najočitiji su na Negative Creep (uticaj benda Mudhoney), iako ima malo traga u smeru u kojem bi kasnije išli. School se u to vreme odnosi na scenu u Seattleu, upoređujući je sa srednjom školom; tekst pesme sastoji se od samo četiri retka i donosi slike Kurtovog razočarenja grunge scenom Washingtona i činjenicom da je bio duboko nesrećan u školi, neko ko nikako nije mogao da se uklopi.

    Legendarna About a girl bila je veličanstvena, melodična oda njegovoj tadašnjoj devojci Tracy Marander, kao i ljubavno pismo grupi The Beatles (priča kaže da je pesmu napisao nakon celodnevnog preslušavanja američkog izdanja The Beatles albuma zvanog Meet the Beatles). Pesma Blew priča je o rastućem Cobainovom osećaju klaustrofobije unutar rodnog Aberdeena, dok je Paper cuts bila inspirisana istinitom pričom o porodici iz Aberdina koja je vlastitu decu zaključavala na tavanu. Scoff, još jedna od Kurtovih garažnih majstorija takođe je priča iz života američke provincije, tačnije priča iz njegovog života o odnosu sa roditeljima koji nisu smatrali da bi trebao da se bavi muzikom (uprkos činjenici da je Kurt poreklom iz familije čiji su se mnogi članovi bavili muzikom – njegova oba ujaka, kao i tetka Mari Earle koja je svirala gitaru). Posebna je priča Cobainnov zajedljivi esej o muškosti i o tome šta znači biti moderan čovek – Mr. Moustache (pored toga što je ceo život s gađenjem gledao na tzv. mačo tipove i umišljene veličine, Kurt se zalagao protiv svake vrste nasilja i pretvarao se da je homoseksualac da bi dodatno iziritirao ljude oko sebe, malograđanski duh sredine u kojoj je odrastao, kao i palanački duh većeg dela Amerike). Njegov borbeni duh vodio ga je beskompromisno do kraja, najviše u korist vlastite štete – sve do samouništenja. Bio je previše iskren, talentovan i svoj da bi pristajao na bilo kakve ustupke sredini koja ga nije mogla prihvatiti kao nekoga koje je bio u mnogo čemu jedinstven i superioran – bez dlake na jeziku, suviše senzibilan za ovaj licemerni svet ljigavih kreatura. Album Bleach bio je samo žestoka, undergraund uvertira u ono što će uslediti narednih pet godina na Kurtovom beskompromisnom putu kreacije, bunta i samouništenja, putu borbe za vlastite snove i ideale koji su nestajali zatrpani gomilama smeća sveta konzumerizma.

Kad sam prvi put čuo Pixies, povezao sam se s tim bendom toliko jako da sam trebao biti  u  tom bendu - ili barem u cover bendu Pixiesa, rekao je Cobain za  Rolling Stone časopis.

   Uticaj omiljenih Cobainovih alternativnih bendova poput Pixies & Dinosaur Jr. više je nego očigledan. Bio je to čistokrvni Nirvana grunge sound, album koji zvuči sirovo, emotivno, autentično, teskobno i anksiozno, moćna slika depresivnog severozapada Amerike obojenog kišnim sivilom i odsustvom svetlosti, slika apatičnog odrastanja tinejdžera u atmosferi beznadežnosti i teških frustracija. Bila je to moćna zvučna slika jednog jedinstvenog sveta i vremena, po mnogima najbolji Nirvanin album – Cobainov iskreni krik pre nego što je Nevermindom uplovio u svet lažnog blještavila koji če ga na kraju balade povući nepovratno na dno nepostojanja. Muzika i tekstovi albuma Bleach zvučali su kao lavina sažvakanih i ispljunutih snažnih emocija, brutalno iskrena slika jednog sveta oivičenog sivilom, beznađem, napetošću i agresijom moderne Amerike i tinejdžera izgubljenih unutar apokalipse provincije.

Would you believe me when I tell you
You're the queen of my heart
Please don't deceive me when I hurt you
Just ain't the way it seems

Can you feel my love buzz?
Can you feel my love buzz?
Can you feel my love buzz?
Can you feel my love buzz?

Would you believe me when I tell you
You're the queen of my heart
Please don't deceive me when I hurt you
Just ain't the way it seems

Can you feel my love buzz?
Can you feel my love buzz?
Can you feel my love buzz?
Can you feel my love buzz?

 

   Kad je Nirvana 15. juna 1989. objavila svoj debi album Bleach, malo je ko mogao predvideti da će grupa pod vodstvom Kurta Cobaina na kraju promeniti svet, postati predvodnikom poslednje značajne rock and roll revolucije.

    Kako se bend razvijao, 1990. je postala sudbonosna godina za Cobaina i ostatak Nirvane. Cobain je rockerku Courtney Love upoznao u jednom noćnom klubu u Portlandu 1990., ali njihova će se romantična veza razviti kasnije. Nirvana je te godine dobila i priliku za turneju sa bendom Sonic Youth (kultnim njujorškim undergraund bendom, ekipom koja je proslavila garažni zvuk osamdesetih postavši ikonom jednog vremena i jednim od najuticajnijih bendova alternativne scene čiji koreni sežu do vanvremenih The Velvet underground iz šezdesetih godina) te je nakon različitih promena dovela bivšeg člana benda Scream, Davea Grohla da zameni Channinga na bubnjevima.

     Godine 1991. Nirvana je potpisala ugovor s velikom izdavačkom kućom Geffen Records i objavila svoj drugi studijski album  Nevermind, koji im je od tada dao grunge etiketu. Nirvanin singl Smells Like Teen Spirit postao je njihov najveći hit, potisnuvši njihov album na broj 1 na muzičkim lestvicama i uspostavivši Cobaina kao iznimnog kantautorskog talenta svoje ere – po mnogima Johna Lennona vlastite generacije. 

 

RAPE ME – In bloom

    Pored ljubavi prema muzici (kao i slikarstvu i vajarstvu), Kurt Cobain u to vreme počinje da izražava i sklonost ka opijatima, kao i neskrivenu netrpeljivost usmerenu ka mediokritetima, proseku uopšte:

Jednostavno ne mogu da se složim sa prosečnim ljudima. Užasno mi idu na nerve. Moraću da se suočim sa njima i kažem im koliko ih mrzim. Pre nekoliko godina, bio sam toliko zgađen ljudima da sam osećao samo želju da se uklonim, doslovno od svih. Toliko sam mrzeo ljude zato što nisu ispunjavali moja očekivanja i bilo mi je mučno što sam se stalno muvao oko istih idiota sve vreme. Ta moja netrpeljivost se tako očigledno videla na mom licu, pa su me se na kraju svi klonuli. Toliko sam želeo da im pokažem koliko su mačo i odvratno muški i totalno glupi, da sam bio uveren da svi oni znaju šta ja mislim o njima. To me je napravilo potpuno paranoičnim, činilo mi se da svi oni smatraju da sam ja klinac za koga je najverovatnije da će pući i doneti pušku u školu i razneti sve od reda. Opijati, odnosno neke vrste lekova koje sam uzimao pružali su mi prividno olakšanje pa sam barem nalazio razloge da opravdam ljudsku glupost. To je bio jedini način koji mi je dozvoljavao da komuniciram sa tim idiotima. Ipak, bio sam strašno umoran od tolike mržnje prema ljudima i dosadilo mi je to što sam bio tako oštar sudija svim njihovim manama. Opijati su mi donosili bar malo mira u glavi.

Rape me, my friend

rape me again

i’m not the only one

hate me

do it and do it, again

 

NEVERMIND - napuštajući undergraund

    Pojavivši se krajem osamdesetih godina 20. veka sa bendom Nirvana na sceni američkog grada Seattlea  (igrom sudbine, poput  Hendrixa dve decenije ranije, kao još jedan beskompromisni i žestoki levoruki gitaristički genije), Cobain je napravio mnoge značajne promene u rodnoj, konzervativnoj Americi, podigavši jednu od poslednjih autentičnih, post-punk rock and roll revolucija. Jedna od bitnih promena bila je najava konačnog kraja tzv. baby boomers generacije (rođene za vreme i nakon Drugog svetskog rata, koja je vladala muzičkom scenom od šezdesetih godina), generacije koja je dominirala u svim aspektima američke kulture, a posebno muzike. Bila je to generacija ljudi koji su medijski preživeli Vijetnamski rat, a odrasli su na muzici Beatlesa, Stonesa, Dylana i Doorsa, koju su smatrali jedinom dobrom i kvalitetnom, dok je sve ostalo za njih bila bleda kopija.

Nisam želeo da dopustim svom egu da prizna da smo jedan odličan bend, da zaslužujemo u potpunosti svu pažnju koju smo dobijali, da kažem da smo bolji od 99% svega što je tada bilo komercijalno. Mislim, znao sam da smo najmanje 100 puta bolji od jebenih  Guns ’n’ roses i Whitesnake ili bilo kojeg sličnog sranja. Samo mi je bilo krivo zbog toga što u andergraundu postoje mnogi bendovi koji su jednako dobri kao mi, mnogi i bolji, a mi smo jedini kojima se poklanja pažnja. Bilo mi je žao što smo mi jedini bili izloženi široj publici.

   Kultnim albumom generacije X – Nevermind 1991. godine (četrnaest godina nakon još jednog antologijskog, revolucionarnog punk rock albuma -  Nevermind the bollocks, here is Sex Pistols 1977.) Cobain je dao novi polet utihnulom, obezglavljenom i komercijalizovanom do nivoa ljige i parodije rock and rollu, istovremeno postavivši jedno od ključnih i neprijatnih pitanja miljeu iz kojeg je potekao (i sa pomenutim albumom izašao) – undergraundu: naterao ih je da razmisle da li je moguće i da li treba voleti muziku koja se svima sviđa i da li je moguće da neko od njih samih može praviti muziku koja je tako popularna, a da u isto vreme uspešno prođe onaj važni prećutno postavljeni ispit lojalnosti undergraundu.

Dužnost mladih je suprotstaviti se korupciji.

                                                                                                                                        Kurt Cobain 

    Retkost je da album ili bend mogu uzeti celu industriju i preoblikovati je. Nirvana je tog septembra 1991. preuzela rock muziku koja je bila razvodnjena i producirana i pokazala nam šta je muzika trebala biti. Izranjajući iz decenijskog mraka underground katakombi osamdesetih (suprotstavljeni lažnom sjaju i ispraznosti tog vremena) pokazali su nam da je medij muzike moćna sila koja može promeniti tok nečijeg života.

Nevermind je za rock and roll muziku ono što je Munchov Krik za slikarstvo.

    Šta još reći o najvećem rock albumu jedne generacije? Promenio je muziku kakvu poznajemo, pronašavši zahvaljujući Kurtu Cobainu sjajan balans između melodije i buke. Njegova sposobnost da govori istinu bez ikakve varljive nade bila je gotovo brutalna. Album čiji je prvobitni naziv bio ironični  Sheep (aludirajući na buduće kupce kao na ukalupljenu, ograničenu masu, konzumete sistema, ovce), postavši potom nehajni, nihilistični Nema veze, predstavljao je izuzetno moćan muzički kolaž Kurta Cobaina (uz sjajnu muzičku pratnju basiste Novoselića i novog bubnjara, Grohla, kao i sjajnu produkciju Butcha Viga), kolaž sastavljen od delića grungea, undergraunda, beat literature, buke, besa i smirenja frustracija nesrećnog detinjstva Kurta Cobaina, riot girl feminizam, punk etos i čudesne uticaje nekadašnje slavne tvoračke ekipe Lennon-McCartney između dva naleta razarajućih distorzičnih uragana mikrofonije, buke i vike.

Veliki deo uspeha Neverminda zahvalio je Cobainovom pisanju pesama, koje je imalo dečiju dubinu koja je odjeknula kod većine slušaoca. Ovo nije bilo slučajno. Dok je Bleach imao više punkerski zvuk i tekstove koji su se stvarali u hodu, za Nevermind Cobain je želeo napisati ultimativne pop pesme sa zaraznim melodijama. Bio je veliki obožavaoc The Beatlesa kao i Pixiesa i, kao takav, želeo je koristiti dinamiku glasno-tiho-glasno u pesmama. Slušna manipulacija koja je garantovala zadovoljstvo.

    Inspirisao je muzičare iz celog sveta da uzmu instrument u ruke (probivši nasip koji je omogućio pokretanje niza alternativnih bendova), a pobuna i stav bili su različiti od svega što se ikada pojavilo na muzičkoj sceni. Same korice albuma (simbolična slika nage bebe uronjene u bazen ispred koje se, dok pliva, nalazi udica na kojoj je okačen američki dolar – simbol kapitalizma i sveta konzumerizma) savršeno sažimaju očekivanja današnjeg materijalističkog, pohlepnog i licemernog sveta da celi život provedete u jurnjavi za novcem od trenutka rođenja do dana kad završite u mrtvačkom kovčegu. Bile su to ironične, antikapitalističke korice, ginsbergovski, kontrakulturni Urlik devedesetih.

    Osim što je inspirisala druge muzičare, Nirvana je takođe učinila progresivne stavove – kao što su rodna ravnopravnost, antirasizam i LGBT prava – cool među mnogim obožavaocima muzike koji su prethodno oponašali idiotizam Cock rock heavy metala. Cobain je možda bio prva muška rock zvezda koja je istupila kao feminista i otvoreno se rugala svim seksistima ili rasistima u publici.

To je bilo ono što su ljudi čekali - najbolje od metala susreće se s najboljim od REM-a. Gradilo se godinama, od REM-a preko Hüskera Dü do Black Flaga. Nirvana je došla i isporučila robu. Napravili su album Cars, album Knack, za punk rock.

                                                                                Thurston Moore, gitarista i pevač Sonic Youth

      

       Ipak, bez obzira da li je Kurt Cobain to očekivao ili ne, njegova Nirvana je alternativu pretvorila u mainstream, a underground u overground. Sistem unutar kojeg je delovao jednostavno je tako funkcionisao – hteo on to ili ne. Uzalud je bio njegov iskreni, beskompromisni bunt, put koji ga je kao i mnoge velikane pre njega odveo ka samouništenju. Ili kako je to pre njega definisao još jedan od legendarnih umetnika rock and rolla, Jim Morrison – No One Here Gets Out Alive.

    Boreći se sa vlastitim demonima, Kurt Cobain nije uspeo da odgovori na novu ulogu koja mu je dodedeljena – ulogu sveznajućeg glasa generacije. Želeo je priznanje, a umesto toga dobio slavu – jedno veliko NIŠTA iz čijeg začaranog kruga nikad više nije uspeo da izađe – barem ne živ.

ABOUT A GIRL - tajna veza Nirvane sa Beatlesima

    Postoji li ipak tajna, prećutna veza između Nirvane i The Beatlesa? Šta je to što bi moglo da spaja ova dva naizgled nespojiva i strašno različita benda, stilski i vremenski nepomirljivo razdvojena i različita? Šta je to što je na neki način spojilo dve beskrajno različite decenije, viđenje muzike i sveta uopšte? Poslušajmo šta o tome misle članovi beogradskog pop rock benda Kristali:

Kada je krenula Nirvana i ceo taj fazon, mi smo sedeli i pravili pesme za ploču. Onda smo uzeli Nevermind, skinuli celu ploču i provalili da je Cobain skinuo sve one postavke koje su Beatlesi imali u svojim pesmama. I harmonske i melodijske i aranžmanske. On generalno ništa novo nije izmislio. Njemu je samo tehnika snimanja gitara i bubnja, koja je u međuvremenu užasno napredovala, omogućila da realizuje svoj bes, što se tiče dinamike. To je ono: sad malo pumpamo, pa ćemo onda dronge-dronge, malo da spustimo. Ali harmonije, pesme, akordi, to su savršene Beatles melodije samo što su malo rogobatnije, sa većim pomakom. Ali te pesme su užasno melodične. Da su u molovima bile bi čist pop. Ovako, isprljane durovima, iste te pesme postaju undergraund. To je kao pomak koji su Beatlesi imali na Buddyja Hollyja.  Love me do  je klasična Buddy Holly pesma, s tim što su je oni uradili na neki svoj način, u nekom svom senzibilitetu koji njih i čini u stvari grupom. Kao što Nirvanu danas, u odnosu na ono pre, grupom čini to što je Kobejn uneredio ono što su Beatlesi uradili.U stvari se ništa ne menja, osim što napreduje tehnika. Melodije ostaju iste, ti ih samo prepravljaš.

    Cobainov bend Nirvana - Beatlesi devedesetih, isprljani durovima, izronivši iz subverzivnih i mračnih katakombi undergraunda Amerike prosvetlili su svet rock’n’rolla nizom besmrtnih numera, bisera za sva vremena. Bile su to, pre svih, sledeće pesme: About a girl (bitlsovski lepršava, ljubavlju obojena, perfektna kombinacija undergraund beskompromisnosti i pop rock melodičnosti – kombinacija koju će Cobain dovesti do savršenstva, ujedinivši punkersku ogoljenost i melodični pop klasicizam), Smells like teen spirit (buntovna, nihilistična himna devedesetih), In bloom (sarkastični osvrt na naivnu idiličnost šezdesetih), Lithium (odraz Cobainovog čudesnog trenutka sreće i jedinstvene lirike), Polly (još jedan vanvremenski pop biser u kobejnovskom grandž maniru), Something in the way (ogoljena životna priča, aberdinski bluz Kurta Cobaina lutalice), Scentless apprentice (zastrašujući zvučni pank rok udar na rubnim područjima mizantropije i haosa), Heart-shaped box (hiper senzibilna, očaravajuća, melanholična, bolno iskrena i dirljiva), All apologies (gotovo romantična, posvećena supruzi Cortney Love i tek rođenoj ćerkici Francis Bean), Rape me (brutalno surova, sarkastična, posvećena sistemu dušebrižnika i silovatelja kreativnih i drugačijih od proseka), Lake of fire (jedan od besmrtnih, opraštajnih unplugged osvrta na sjajne Meat puppets), The man who sold the world (unplugged posveta princu metamorfoze Davidu Bowieu, njegovom obolelom bratu i svima onima koje je svet nepravedno odbacio proglasivši ih ludima... neopisivo senzibilna i dirljiva stvar) i Where did you sleep last night?, vanvremenski bluz mitskog lutalice Huddie Leadbellyja, ostavljen za sam kraj Cobainove čudesne ovozemaljske misije, nešto tako moćno, iskreno, osećajno i dirljivo da prevazilazi moć reči i bilo kakve relevantne deskripcije, čisto krvareće bluz srce i opraštajni krik jedne neshvaćene, ranjene duše.

Hteo sam da me obožavaju kao Johna Lennona, ali da imam anonimnost Ringo Starra.

 

I HATE MYSELF AND WANT TO DIE

    Prethodnica kultnom Nevermind albumu, bio je debitantski, garažni, furiozno-beskompromisni Bleach (jun 1989.), proistekao iz subverzivnih dubina undergraunda, u punk rock maniru energičnosti i jednostavnosti.

Nisam mnogo razmišljao o tekstovima za Bleach. Ja sam pisao pesme kojih sam mogao lako da se setim kada je trebalo da ih pevam uživo, i zato su bile jednostavne, da ih ne sjebem na koncertu.

    Kurt je tvrdio da je Bleach potpuno jednodimezionalan album, ne dovoljno tvrd, žestok i opasan kako se bend nadao, ali da su to uradili namerno. Namerno smo ga napravili rokerskijim nego što je trebalo, s namerom da suzbijem svoje melodične i arty tendencije. Kapirao sam da moramo prvo da napravimo tu rock ploču da bi stekli one stalne fanove. Osim toga postojao je i taj pritisak od strane izdavačke kuće da moramo da napravimo takvu ploču, ogoljenu kao Aerosmith, a ujedno smo se nadali da kada pregrmimo to, da ćemo moći da radimo šta hoćemo. Ipak, na kraju krajeva, taj pritisak mi je pomogao da shvatim da ja jesam odrastao na rocku, slušajući Aerosmith ili Black Sabbath. To shvatanje je bilo bitno za mene, jer sam tada uvideo da je to samo osnova iz koje treba da izvučem najbolje i da joj dodam sve što osećam da mogu.

    A nakon izranjanja iz katakombi podzemlja i uraganskog, iznenadnog uzleta na svetlo svetske pozornice usledila su još dva briljantna albuma – In utero 1993. i Unplugged in New York 1994., propraćena gomilom sjajnih singlova: od nezaboravnog Smells like teen spirit i Lithium do Heart shaped box i  All apologies. Neverovatna količina energije i kreativnosti doveli su Cobaina i bend u položaj predvodnika čitave jedne generacije: kako u muzičkom tako i u duhovnom smislu. Grunge revolucija bila je jedna od poslednjih velikih u rock’n’rollu i ubrzo potom počela je da upada u zamku samozadovoljstva i komercijale (izdaje lojalnosti undergraundu?), a zatim je odnela i svog glasnogovornika, Kurta Cobaina. Nagomilani bes, nezadovoljstvo i rezignacija mladih ljudi izgubljenih u svetu multinacionalnih korporacija i materijalnih vrednosti veoma su vešto u slučaju Nirvane pretočeni u niz neponovljivih pesama, životnih priča koje slikovito odražavaju jedan senzibilan i uzburkan svet – dušu čoveka koji nosi svoj težak krst i oseća bluz. Iako je Cobain od početka odbijao etiketu glasnogovornika generacije, priznao je da su tekstovi sa Nevermind iskristalisali ponešto o njegovim korenima:

Mi smo pravi primer američkog prosečnog dvadeset-i-nešto-godišnjaka devedesetih. Šta više, mislim da postoji to univerzalno ispoljavanje psihološke upropaštenosti koju skoro svako mojih godina oseća. Ja znam da sam pravi nihilistički drkadžija, a ponekad me je tako lako povrediti, postajem jako osetljiv. Takve su, otprilike, i sve moje pesme. Takvi su ljudi mojih godina: sarkastični jednog trenutka a brižljivi sledećeg. To je teško objasniti ako se čovek sam ne oseća tako. Primećujem da ima sve više ljudi koji imaju slične neuroze kao ja, da su skoro svi mojih godina jednako uništeni od strane svojih roditelja.

    Pesma koja je obeležila devedesete, postavši na neki način generacijska himna bila je Smells like teen spirit. Cobain je objašnjava na sledeći način: Ta pesma je prvobitno nastala iz jedne ideje koju sam imao, jednog osećanja da treba da napišem pesmu o tome šta osećam o svojoj okolini, o ljudima svoje generacije i mojih godina. Smells like teen spirit bila je u stvari sarkastična reakcija na stvarne pokušaje da se izvede revolucija, ali je ipak u isto vreme podržala samu ideju o revoluciji. Sam tekst bio je izraz dva suprotna stava autora, kao i slika njegove zbunjenosti i besa. Nakon te pesme i albuma, nakon izlaska iz undergraunda i opšte popularnosti i komercijalizacije, ništa više nije bilo isto. Cobain, kao i mnogi veliki ljudi iz sveta rock’n’rolla našli su se pred dvoseklim mačem i ambisom uspeha. Izlaz se nije nazirao.

Počeo sam da primećujem sve više prosečnih klinaca na našim koncertima, a ja ih zaista nisam želeo na svom koncertu. Na kraju su stvarno počeli da mi idu na živce. Postao sam totalno odvratan, pokazivao sam svoj penis i oblačio se u haljine i stalno sam bio totalno pijan.

 

All apologies - i’m so happy ’cause today i’ve found my friend

    Nakon enormnog uspeha albuma Nevermind, uzleta benda i grunge pokreta, opšte popularnosti i komercijalizacije, postavljalo se uvek isto, ključno pitanje rock’n’rolla: šta i kako dalje? Prikloniti se uspehu i uploviti u lagodne vode mejnstrima ili se vratiti bazičnim, izvornim undergraund vodama koje ne otupljuju oštricu, ne podležu prodaji vere za večeru i ostavljaju umetniku neku vrstu stvaralačke i duhovne slobode? Izlazak poslednjeg studijskog albuma Nirvane - In utero, donekle je dao odgovor. Bilo je to Cobainovo opraštajno pismo (uz posvetu na jednom od najboljih albuma svih vremena: Unplugged in New York).

Nismo napravili ovako sirovu ploču da bi izrazili neki naš stav ili da bi pokazali svima kako nam je dozvoljeno da radimo sve što hoćemo, kao neka razmažena bogataška deca koja sa namerom postaju buntovnici objašnjavao je Cobain In utero album. Ovo je nešto što smo oduvek želeli da uradimo.

      Na žalost, odlučnost i provokativnost grunge pokreta vrlo brzo je počela da splašnjava i komercijalizuje se. Kao i mnogi hrabri i subverzivni pokreti pre njega, kroz celokupnu istoriju rock and rolla, on je vremenom pretvoren u modni trend i bezopasnu zabavu, potom je podruštvljen a time i otupljen, jednostavno sveden na populističku zabavu. Silogizam je prost: ako si rocker, onda težiš da te čuje što više ljudi. Ako ti to pođe za rukom, prinuđen si da se oslanjaš na ustaljene institucije, poznate kao rok biznis. Onda te institucije uzmu pod svoje, zaradiš puno para i baš te briga za sistem koji, tamo neki kažu, uopšte ne valja.

    I pre nego što je još jedna revolucija pojela svoju najbolju decu, Kurt Cobain, kao još jedan od slavnih buntovnika s razlogom, poput Jima Morrisona, prvi je povukao odlučujući potez.

      Petog aprila 1994. godine povukao je oroz svoje remington sačmarice, izvršio samoubistvo (barem kako zvanični izveštaj najdemokratskije države kaže) i zauvek otišao put svojih snova i pesama u kojima je jedino istinski živeo. Jednostavno se pridružio legendarnom klubu 27, klubu besmrtnih velikana koji je nekad davno otvorio mitski bluzer Robert Johnson, čovek sa kojim je sve i počelo. Za sobom je ostavio pesme koje su obeležile jednu epohu zanosa i oproštajno pismo prepuno bolne etike i istine. Bolje je sagoreti nego izbledeti (kako kaže stih Neila Younga) opraštajna je poruka svetu koji ga nije dovoljno razumeo i uspeo da prihvati jednu iskrenu i senzibilnu dušu koja je težila ka empatiji.

Tako sam srećan, jer sam danas

našao svoje prijatelje,

oni su tu, u mojoj glavi.

Tako sam ružan, ali to je u redu i ti si,

porazbijali smo naša ogledala.

Nedelja ujutru je svakodnevno

za sve do čega mi je stalo i nisam zastrašen,

ošamućena, upali moju sveću,

jer ja sam sreo Boga

 

    Na kraju, ostalo je jezivo pitanje: zašto se stvarno ubio Kurt Cobain?

Osim fizioloških i genetskih razloga – o kojima je prilično neukusno raspravljati – glavnu liniju verovatno čini nemogućnost istinske komunikacije sa svetom. Naizmenično izjavljujući da neizmerno voli i mrzi ljude, Cobain očigledno nije bio u stanju da se uklopi u sistem u kome etika ubija, a pakost i zloba vladaju. Prvo neuklapanje najpre je izborio što talentom, što sticajem okolnosti, a zatim platio glavom. Nevermind, a posebno Smells like teen spirit – jedan od ključnih singlova decenije – predstavljali su pretežak kamen oko nepripremljenog i nepokornog vrata. Diktatura prosečnih, koja od posebnih (a pre svega uspešnih) ljudi pravi zadovoljne robove, nije mogla da uništi ideal stvaranja, koji je Cobain u jednom – na nesreću odsudnom – trenutku stavio čak i ispred porodice, najvažnijeg segmenta normalnog života. Upravo očajnička želja za normalnošću u svetu u kome su i Nirvana i njemu slični predstavljali samo deo freak-showa, definitivno je slomila čoveka koji je želeo nemoguće: da bude uspešan, ali ne i rock zvezda.

    Iz Cobainnove situacije, zapravo, izlaza i ne može biti. Obeležen i izopšten sopstvenom individualnošću i činjenicom da je, jednostavno, bolji od drugih, on se našao u planetarnom zatvoru, iz koga bekstva nema, jer se nema gde pobeći. Smrt, kao simbolični, ili stvarni prelazak u drugu dimenziju, pretvorila se u jedini izlaz iz realnosti, koja počinje da liči na utopiju budućnosti, koja se, u međuvremenu, dovukla i pretvorila u sadašnjost.

                                                                                            Aleksandar Žikić, rok novinar i muzičar

        Na kraju, ostalo je samo oproštajno pismo...

Postoji dobro u svima nama i ja zaista volim ljude previše do te mere da sam zbog toga tužan, jadan, da sam jedno jadno stvorenje koje ne ume ništa da ceni. Bilo mi je dobro – jako dobro – i zaista sam zahvalan. Ali od sedme godine sam osećao veliku mržnju prema svim ljudima uopšte, samo zato što mi je izgledalo tako lako i površno slagati se sa svima i osećati empatiju samo zato što volim ljude previše i sve osećam tako snažno, pretpostavljam. Hvala vam svima iz dubine mog gorućeg bolnog stomaka za vaša pisma i zabrinutost tokom godina. Ja sam suviše čudan, nagao i mračan i više ne osećam strast. I zapamtite, bolje je sagoreti nego izbledeti. Mir, ljubav, empatija.

                                                                                                                                       Kurt Cobain

P.S.

Mislim da je bio genije. Mislim da smo izgubili Johna Lennona naše generacije.

                                                                                                                        Noel Gallagher, Oasis

 

By Dragan Uzelac