MICHELANGELO ANTONIONI: BLOW UP (1966.)

 

MICHELANGELO ANTONIONI: BLOW UP (1966.)

 

    Italijansko-britanski film Blow up italijanskog režisera Mikelanđela Antonjonija, rađen prema priči argentinskog književnika Kortazara - Las babas del diablo, inspirisan je životom britanskog fotografa Davida Baileya (scenario, u saradnji sa Antonjonijem uradio je Tonino Guerra).

 

    Elitni modni fotograf Tomas (David Hemmings) kreće se, kao glavni lik, kroz vrtoglavi svet mode i nikad življe kulturne scene Londona, šezdesetih godina 20. veka. Film prati jedan dan u životu fotografa Tomasa. Fotografišući u kreativnom zanosu, voajerski, jedan nepoznati zaljubljeni par u parku, on kasnije, tokom razvijanja fotografija uviđa da je na jednoj od njih zabeležen dokaz misterioznog ubistva – kreće uvećanje snimka i stvarnosti jednog događaja u ljudskom životu prolaznosti i nesigurnosti. Voajerizam je potvrda ljudske samoće i potreba da se sagledava svet drugog, drugi odnosi i druga stanja, a ista je prirodna gotovo svakoj jedinki. Međutim, strastveno prepuštanje, upliv u gledanje, u jednom sukobu erosa i tanatosa doživljava i sam gledaoc, vireći kroz objektiv Antonionija, a zatim Tomasov objektiv. Taj svet u svetu, fikcija u fikciji, karakteristična je za Antonionija. Slojevi značenja koji ogoljavaju slojeve funkcionisanja, a svi oni bivaju sagledivi kada su uvećani. Blow Up je oda voajerizmu koja je tada uzdrmala sve te sakrivene voajere britanskih i francuskih salona, i umetničkih bifea, naročito scenama seksa koje su tada, a jednako i sada eksplicitne, i takve porive uvećao objektivom upravo Mikelanđelo Antonioni, za šta je i dobio Zlatnu palmu u Kanu, 1966. godine, i bio nominovan za Oskara za najbolju režiju i najbolji scenario.

 

Antonjoni je bio ne samo filmski, već zaista umetnički genije koji je na neverovatan način uhvatio duh šezdesetih godina i omamljujući svet fotografa, pre svega modnih, ali i drugih umetnika, pa i ne čudi što je njegov film uticao na mnoge.

 

     Nakon bavljenja prazninom, otuđenjem, dehumanizacijom i pukom površnošću  sveta(ispražnjenog iznutra odsustvom istinskih osećanja i ljubavi), antologijskim ostvarenjem iz 1966. godine - Blow up Antonjoni se okreće čistoj vizuelnoj lirici, raskoši artizma i vlastitog umetničkog genija(galerijom nestvarnih umetničkih kadrova, poput raskoši renesansnog slikarstva, prošaran je čitav film – naročito njegovi delovi koji se odigravaju u nestvarnom ambijentu fotografskog studija glavnog lika filma), slikajući objektivom uzavreli London šezdesetih (fotografija: Carlo di Palma, muzika: Herbie Hancock i the Yardbirds). Suptilnošću antonjonijevskog kadra (naglašenog briljantnom montažom koja filmu uliva dodatnu životnost, slikajući rafinirano lepršavi duh šezdesetih iznutra, svu njegovu lucidnu spontanost i kreativnost i dajući sliku Londona u svoj životnoj punoći i lirskoj estetici eksterijera) i rafiniranošću jedinstvenog stila uranjamo u raskoš swinging sixties magiju eksplozivnih i oslobađajućih šezdesetih – fashion, sex, rock and roll, underground subverzivnost i mistika psihodelije eruptivno se rasplinjuju u čudesnoj ekstazi slike i zvuka. Prelepe Vanessa Redgrave i Sarah Miles, uz raskoši vrhunskih modela tog vremena samo doprinose eruptivnosti svetkovine subkulurnih dešavanja jedne nestvarne epohe i filma koji je neponovljivi i potpuno preneo njen duh hiperaktivnosti i neobičnosti.

 

    Legendarni film slavnog Antonionija Blow-Up nastao je 1966. na samom rubu završetka ciklusa u kojem genijalni autor ostvaruje psihološku anatomiju više klase italijanskog društva i početka ciklusa političkoga filma i prikaza emancipacije mladoga naraštaja. Antonioni je Uvećanje režirao u Velikoj Britaniji kada je na duže vreme napustio Italiju, a u filmu prevladavaju elementi filma detekcije, utemeljeni na iznenadnom otkriću detalja s jedne usputno snimljene fotografije i njezine rekonstrukcije koja otkriva celi slučaj složenih ljudskih odnosa. Mladog modnog fotografa pojava incidentnog događaja potpuno menja, dovodeći ga do sumnje u vrednost i objektivnost pojavnoga sve većim i većim povećanjem minijaturnoga detalja sa slike u prirodi koji proučava na nizu fotografija nalepljenih na zidove svoga londonskog ateljea. Unoseći u film mentalitet italijanskih figura i ostvarujući analizu razuzdanog Londona u pozadini uzbudljive radnje, Antonioni u tom remek-delu fokusira sve karakteristike svoga stvaralaštva: poetiku neorealizma, zaokupljenost društveno-ekonomskom tematikom, psihološku analizu likova, prikaz stanja svesti građanske klase nakon Drugoga svetskog rata, kritičku prodornost, gotovo dokumentaristički objektivizam, neorealizam duše, reduciranost vanjskih glumačkih izraza i ilustrativne retorike u korist izražavanja unutarnjih stanja i stvaranja tzv. unutrašnjeg filma.

 

Jednostavno sam želeo da moji likovi iniciraju svoju scenografiju iz sebe samih i kada ona nije vidljiva. Želeo sam da suštinski shvate da ih mi ne možemo doživeti van fizičkog i socijalnog konteksta kada ih vidimo u kadrovima bez ikakve scenografije i pozadine.

 

   Dok većina filmskih autora svojim jezikom prikazuje kompleksnost ljudske psihologije i njene društvene uslovljenosti, pa nam dočaravaju opsesije, frustracije, filozofske i emotivne dileme svojih junaka, Anonionijev pristup je tome suprotan. Umesto junaka zagledanih u sebe, on svoje likove gradi u arhitektonskim, gradskim ili industrijskim pejzažima. Kao nekakve mrlje tumaraju kroz urbane pustare, pokušavaju da se mapiraju gledajući u arhitektonske gradske repere. Njegovi protagonisti su lepi i bogati, izmučeni anksioznošću i besmislom, a praznina iza lepih lica usisava ih kao nemilosrdna crna rupa. Njihove nedoumice je teško odrediti. Ili kako se često kaže kada osećaj nemoći preovladava: ne mogu im pomoći ni Bog, ni psihoanaliza, niti ludilo. Bez socijane komunikacije nastaju, traže se i nestaju u arhitektonskoj refleksiji, uz pomoć lokacija koje im dodeljuje i kadrova koji su nepregledan niz potvrda da ovaj kreator vanredan majstor kompozicije.

 

    Pod uticajem filozofije egzistencijalizma Mikelanđelo Antonjoni je snimao filmove u čijem su središtu problemi savremenog čoveka. Nazivali su ga pesnikom s kamerom u rukama i neorealistom duše. Kritičari su smatrali Blow up njegovim najvećim ostvarenjem, svojevrsnim filozofskim traktatom o objektivnosti u modernom svetu.

 

Nemojte od mene praviti filozofa savremenog života jer ja to jednostavno ne mogu da budem. Likovi mojih filmova su likovi, ne treba ih doživljavati kao žive ljude, niti kao nekakve simbole. Ne trudite se da izvučete moralne pouke iz njihovih životnih situacija. Shvatajte ih kao nešto na šta reaguje naša svest, što se pretvara u lično emotivno iskustvo, objašnjavao je Antonjoni svoju viziju.

 

    Antologijski Antonjonijevi filmovi postavljali su mnoštvo pitanja bez odgovora i bili su karakteristični po dugim i statičnim scenama, ispunjenim tišinom i kratkim, ali veoma intelektualnim i teško razumljivim dijalozima. Njegovi dugi kadrovi dočaravali su realno vremensko trajanje scena i unutrašnje svetove likova uznemirenih egzistencijalnim nelagodama života. Antonionijevi filmovi zapravo nemaju složenu priču: usredotočeni su na ljude i njihova unutrašnja iskustva i instinkte. Reditelj vidi dramu ne toliko u vanjskim događajima, koliko u unutrašnjem životu svojih likova i ne treba joj smisliti sofisticirane zaplete kako bi stvorio grandiozan film koji bi zadržao pažnju gledaoca.  Film Uvećanje je delo koje je istovremeno savršen predstavnik epohe po stilu i atmosferi, a koje je neverovatno moderno u pričanju priče i tretiranju teme. Za samog Antonionija, Uvećanje je predstavljalo obrt – za razliku od prethodnih filmova u kojima su dominirale intimističke priče o kompleksnim odnosima dvoje ljudi, ovde je ponudio priču o odnosu pojedinca prema stvarnosti koja ga okružuje, bilo kroz objektiv foto-aparata ili kroz susrete sa nepoznatim ljudima u različitim okolnostima, težeći tako, po sopstvenim rečima ka hladnoj i sračunatoj senzualnosti. 

 

Antonioni je uvek bio jedаn metаr iznаd stvаrnosti – Tonino Guerrа

 

    Slavni američki glumac, Džek Nikolson, koji je početkom sedamdesetih tumačio glavnu ulogu u jednom od Antonjonijevih američkih filmova: Profesija: reporter rekao je o Antonjoniju sledeće:

 

Evropa i ceo svet mnogo duguju mom učitelju koji je zaista voleo umetnost, život, lepotu, ljude. Zapravo, kasnije sam celoga života tražio Mikelanđela u svim svojim filmovima. Govorim o njegovom posebnom pogledu na stvari, ljude, likove, stvaralašvo. Ne znam, moguće da me je tada odabrao zato što je u meni osetio čoveka koji hoda po ivici. Neophodno je tražiti svoje u životu onako kako je to radio reporter koji je putovao raznim svetskim ćorsokacima.

     Kao beskompromisan filmski stvaraoc, čudesni poeta, umetnik i čovek Antonjoni je stvorio kompleksаn i spor filmski izrаz: osnovnа montаžа, duge i stаtične scene isprepletаne tišinаmа koje se ponаvljаju, ogrаničeni dijаlozi, ponekаd veomа intelektuаlni i teški zа rаzumevаnje bili su njegov osobeni, zaštitni umetnički potpis i znak, nešto što ga je činilo jedinstven i tako prepoznatljivim, vremenom oponašanim. Jednom prilikom je izjаvio: Osećаm potrebu dа ostаnem suv, dа govorim što je mаnje moguće, dа koristim nаjjednostаvnijа sredstvа u nаjmаnjem mogućem broju. Dužinа scenа je nаjčešće tаkvа dа stvаrа utisаk dа je kаmerа krenulа dа snimа i pre nego što je trebаlo i dа je zаvršilа dostа kаsnije u odnosu nа potrebno, trаdicionаlnoj nаrаciji je uvek pretpostаvljаo slučаjnost dogаđаjа koji su se rаzvijаli u nepredvidljivim smerovimа. Njegovi filmovi su bili hermetički i intelektuаlni, nikаdа snimljeni rаdi zаbаve publike težeći uvek kа novim i modernim stilskim i nаrаtivnim rešenjimа u žiži kojih se uvek nаlаzilа sentimentаlnа, etičkа i kulturаlnа dvosmislenost. Njegovа omiljenа temа su egzistencijаlne nelаgodnosti srednje i više klаse itаlijаnskog društvа i otuđenost glаvnih junаkа. Te nelаgodnosti su opisаne kroz sliku, težeći što preciznijoj konstrukciji kаdrovа i stvаrаjući izuzetаn odnos između likovа i prostorа koji ih opkružuje sve do trenutkа u kojem dijаlog postаje gotovo suvišаn.

Film nije samo nešto što se događa na ekranu, on izlazi s vama iz bioskopske dvorane i prati vas u stopu, voleo je govoriti Antonioni.

    Svojom originalnom poetikom nedogađanja Antonjoni je stvorio filmsko remek-delo Blow up (Uvećanje), prikupljajući krhotine tzv. stvarnosti i događaja koja ne vode nikuda. Naizgled učvršćena na fotografijama glavnog lika – fotografa Tomasa, stvarnost jednog ubistva se menja i raspada pred očima gledaoca. Stvarnosti u stvari nema, već postoji samo njeno relativno tumačenje – sugeriše nam na kraju svojom magičnom i suptilnom poetikom neprevaziđeni mag filmske umetnosti - Michelangelo Antonioni.

 

By Dragan Uzelac