OLIVER STONE: Umetnost bunta margine

 

OLIVER STONE: Umetnost bunta margine

 

    Njegova umetnost podrazumeva provokaciju, kontroverzu, bunt, političku i društvenu angažovanost, pre svega hrabrost direktnog suočavanja sa neistinama, licemerjem, perfidnošću i nasiljem sveta (pre svega zemlje u kojoj je rođen, radi i živi – Sjedinjenim Američkim Državama) koji sve dublje tone u haosu gramzivosti i ogoljenog zla. Njegovi filmovi se bave razotkrivanjem modernih mitova tj. isfabrikovanih laži koje urušavaju ono malo iskrenih i pravih vrednosti preostalih u svetu pretvorenom u gladijatorsku arenu – neprestani podmukli rat u kojem bogati postaju sve bogatiji, a siromašni umiru u sve većem beznađu, bedi i brutalnom nasilju. Njegov stil je beskompromisan, njegov gard otvoren, njegov stav čvrst u uverenju, njegove teme kritički intonirane i kontroverzom osenčene. U svetu filma postao je poznat tokom druge polovine osamdesetih (kao i nizom prethodnih, sjajnih scenarija) po seriji ostvarenja vezanih za Vijetnamski rat, u kojem je i sam učestvovao(krajem šezdesetih) kao pripadnik američke pešadije. Njegovo ime je Oliver Stone (rođen je 15. septembra 1946. godine u Njujorku, SAD) i jedan je od najbitnijih američkih filmskih reditelja i scenarista u poslednjih nekoliko decenija.

 

Amerika je konglomerat šest kompanija – one su kraljevi, one su baroni – one vladaju svetom.

 

    Kontroverzni američki flmski reditelj Oliver Stoun bavi se uglavnom političkim i kulturnim temama (kao i nizom provokativnih ličnosti mitskih dimenzija – od trojice američkih predsednika – Kenedija, Niksona i Buša(mlađeg), ljudi koji su do temelja uzdrmali i menjali savremeni svet, do Džima Morisona, pevača rokenrol benda The Doors, pesnika i buntovnika koji je iz temelja uzdrmao svest i savest američkog društva šezdesetih godina 20. veka) i jednog od najvećih vojskovođa, osvajača i ličnosti sveta Antike – Aleksandra Makedonskog, osvojivši Oskara kao scenarista kultnog filma Alana Parkera - Ponoćni ekspres (1978.), a potom i kao reditelj briljantnih, antiratnih ostvarenja: Vod smrti (1986.) i  Rođen 4. Jula (1989.).

 

Nova kriza će doći. Pojaviće se novi špekulativni mehur od sapunice. U SAD je to počelo od Ronalda Regana, a Bil Klinton i Buš otac i sin su ovaj trend samo nastavili. Služenje novcu kao božanstvu je pogrešno, ali mi smo činili upravo to, kao retko kad ranije.

 

    Rođen u Njujorku, poreklom iz jevrejske porodice, Stoun je odrastao kao dete razvedenih roditelja. Diplomirao je na The Hill school u Pensilvaniji 1964. godine... Pre nego što se septembra 1967. prijavio za učešće u Vijetnamskom ratu, predavao je nekoliko meseci engleski jezik i radio na brodu Trgovačke mornarice SAD. U Vijetnamskom ratu je proveo 15 meseci (odlikovan je i otpušten tokom 1968.). Potom je diplomirao na filmskoj školi njujorškog univerziteta (gde mu je mentor bio slavni američki reditelj Martin Skorseze – autor filmskih klasika poput Taksiste i Razjarenog bika), tokom 1971. godine.

 

    U svetu sedme umetnosti proslavila ga je, pre svih, trilogija filmova o Vijetnamu: Vod smrti, poluautobiografski film o Stounovom ratnom iskustvu i besmislu rata, Rođen 4. jula, antiratna drama, biografija Rona Kovika, ratnog veterana i Nebo i zemlja (1993.), još jedno antiratno ostvarenje, film izveden iz memoara Kada Nebo i Zemlja zamene mesto, istinite priče Lilaj Hejslip, devojke iz Vijetnama čiji je život rat drastično promenio.

 

    Film Vod (1986.) esencija je Stounovog filmskog stvaralaštva, možda najbolje antiratno ostvarenje ikad snimljeno. Stoun silazi u dubine ljudske duše i srž društva zasnovano0g na nasilju, lažima i robovanju materijanim vrednostima, dajući portrete ljudi s margine uvučenih demokratskim sredstvima (pravima slobodnog čoveka!?!) u haos klanice u ime viših interesa i ugrožavanja prava jedne slobodarske nacije – rat siromašnih u ime prebogatih, rat u kojem nestaje i ono malo ljudskosti na kojima opstaje svet zla. U džunglama Vijetnama vodi se pakleni rat između američkih vojnika i vijetnamskih seljaka, besmislena klanica zakuvana radi interesa nekolicine ljudi i njihovog ekstra profita. Septembar 1967., četa Bravo, 25. pešadijska – negde u blizini granice sa Kambodžom. Tek pristigle američke vojnike sačekuju crne plastične vreće sa poginulima, cinična dobacivanja sluđenih vojnih veterana i prva u nizu besmislenih i krvavih akcija kroz pakao i strahote neprohodne džungle užasa i smrti, prvi vatreni okršaj.

 

Chris (tek pridošli vojnik, student iz imućne porodice koji se dobrovoljno prijavio za pravedni rat, sa željom da se oduži državi) :

 

Neko je jednom zapisao – pakao je odsustvo razuma. Ovo mesto izgleda baš tako kao pakao. Mama i tata nisu želeli da dođem ovde. Želeli su da budem kao oni: ugledan, vredan, sa kućicom i porodicom. Izluđivali su me sa svojim prokleto savršenim svetom, bako. Mislim da sam uvek bio poseban i čuvan pod staklenim zvonom. Samo želim da budem anonimus, kao i ostali, da odužim svoj dug otadžbini. Evo me ovde, anonimus, sa momcima do kojih nikome nije stalo. Većina ih je iz poslednjeg sloja. Došli su iz malih gradova za koje nisi ni čula... Imaju do dve godine srednje škole. Ako imaju sreće čekaće ih posao u nekoj fabrici kada se vrate. Većinom nemaju ništa – siromašni su. Niko ih ne želi. Ali, oni se bore za našu slobodu i društvo. Čudno je, zar ne? Oni su na dnu i toga su svesni. Možda zato sebe zovu svinjama, zato što svinja može ovo podneti, može sve izdržati. To su najbolji ljudi koje sam upoznao, bako. Srce i duša.

 

    Otkačeni i agresivni vojnik Bunny, jedan od tipičnih, opisanih momaka, koji su se našli u paklu Vijetnama ovako to doživljava:

 

Ćaletu sam rekao istinu. Sviđa mi se ovde. Radiš šta hoćeš. Niko te ne zajebava. Jedino o čemu brineš je umiranje. Ako ti se to desi, i onako nećeš biti svestan toga. Čemu onda frka, čoveče.

 

    Muzika šezdesetih u retkim trenucima pravog opuštanja provejava filmom... U oblacima marihuane i isparenja alkohola lakše se podnosi surovi besmisao jedne krvave, destruktivne avanture, rata koji nikome ništa dobroga nije doneo. U pozadini neprestanog haosa i klanice u bespućima džungle odvija se sukob dva suprotstavljena sveta – jednog surovo realističnog i nemilosrdnog, koji predstavlja narednik Barns i drugog, mnogo humanijeg, saosećajnijeg, okrenutog dobrodušnoj strani čoveka, oličenog u naredniku Ilajasu...

 

Ilajas: Barns veruje u ono što radi.

Chris: A ti, da li veruješ?.

Ilajas: Godine 1965. ... da. Sada, ne... Izgubićemo ovaj rat... Dosta dugo smo prašili tur drugima, pa je došao red i da nas neko ispraši.

 

    Na kraju obračuna ginu i Ilajas (ubija ga Barns) i Barns (ubija ga mladi Chris), dok američki avijacija izbacuje apokaliptične napalm bombe po svima zatirući trag bilo kakvoj ljudskosti, smislu, ideji, cilju ili pak humanosti.

 

Chris (odlazeći kao ranjenik, na kraju filma):

 

Sad mislim, gledajući unatrag, nismo se tukli sa neprijateljem, već sami sa sobom... A neprijatelj je bio u nama... Rat je za mene sada gotov, ali će uvek biti prisutan do kraja mog života, kao što će se Ilajas boriti sa Barnsom za posedovanje moje duše. Prošlo je mnogo vremena... Osećam se kao dečak kojeg su stvorila ta dva oca.

 

    Na kraju obračuna i filma ostalo je samo zgarište bezdušnog sveta licemera koji je bespovratno nestajao u vlastitom ponoru nihilizma.

 

    Nakon vrhunskog Voda smrti (Platoon, u originalu) – maestralna vodeća uloga Čarlija Šina, kao i niza sporednih uloga jednog Berindžera i Defoa, Stoun se okreće još jednoj od bolnih tema i gorućih problema savremenog, materijalističkom konceptu bezdušnosti i gramzivosti okrenutog sveta.

 

       Film  Wall street (1987.) u fokus stavlja najpoznatiju svetsku  prodavnicu magle i špekulativnog zla – njujoršku berzu - izvorište svih manipulacija svetom ekonomije (perfidne igre, gde se se poput scena iz Alan Forda samo jedna gomila novca – ona bogataška, stalno uvećava, dok se sve ostale, čudesnom magijom, stalno umanjuju i teže ka ništici, nultoj frit-frit točci). Radnja filma se događa početkom osamdesetih godina prošlog veka i otvara priču o brutalnoj pohlepi, beskrupuloznosti berzanskih špekulanata i moćnika, brzoj i lakoj zaradi i jednom jedinom cilju – bogaćenju pojedinca do kojeg se stiže bez biranja sredstava, uglavnom preko leševa i bede drugih. Sjajna glumačka ekipa: Majkl Daglas, Čarli Šin i Martin Šin dovode intrigantni scenario do krajnjih granica uverljivosti, uzbuđenja i gađenja nad svetom bez ikakve ljudskosti, gde prestaju sve prave vrednosti i veliča se zlo perfidnih lešinara. U širem smislu, Stoun priča priču o konačnom padu sveta i pucanju špekulativnog mehura od sapunice, priču o komercijalnoj apokalipsi sveta ljudi bez emocija i skrupula kojoj upravo prisustvujemo (zvanično od 2008. godine, dvadeset godina nakon Wall street filma).

 

    Najkreativniju i najintrigantniju Stounovu umetničku fazu nastavlja film  Rođen 4. jula (1989.), sa briljantnim Tomom Kruzom u glavnoj ulozi. Stounov film predstavlja adaptaciju istoimene autobiografije Rona Kovika, američkog veterana Vijetnamskog rata. Katarzična i brutalna antiratna drama, priča o ratnim i posleratnim traumama jednog od američkih patriota i dobrovoljaca, priča o gubitku iluzija i vere idealista u više ciljeve pravedne borbe, o fizičkom i duhovnom bolu i njegovim pogubnim posledicama, ranama na duši čoveka koji je ubijao nevine ljude u ime viših ciljeva i patriotskih ideala, i koji je na kraju završio u invalidskim kolicima (nepotreban bilo kome, omražen i odbačen) i kome se zlo koje je činio drugima vratilo kao bumerang otrežnjenja i savesti proganjajući ga kao noćna mora do neizdržljivosti. Film je dobio Oskara za najbolju režiju i montažu i učvrstio pozicije Olivera Stouna na putu ka vrhovima filmskog Olimpa. Usledila u još dva provokativna, ništa manje ogoljena i kontroverzna filmska ostvarenja, Stounovo viđenje mita o dvojici ljudi koji su kao niko pre i posle njih uzdrmali Ameriku i njenu savest – i koji su nestali( uklonjeni) pod nikad razjašnjenim okolnostima.

 

   The Doors (1991.) predstavlja pakleno duhovno putovanje svetom legendarnog američkog pesnika, pevača i buntovnika Džima Morisona (i benda  The Doors), priču o jednoj neverovatnoj epohi radikalnih pokreta (bitnika, hipija, rokenrola) i pokušaja da se svet putem umetnosti i totalne promene svesti pretvori u mesto mnogo humanije i prijatnije za život običnog čoveka. Val Kilmer (u ulozi Morisona) odvodi nas trnovitom stazom neizvesnosti, konačnog Kraja, Američke molitve, Muzike i Poezije, senki, psihodelije i promenjenog stanja svesti na čudesno i tragično, mračno putovanje na kraj noći, putovanje pustinjom patnje i zemljom očaja jednog od najvećih stranaca, odmetnika, bitnika, poeta i ljudi koji su se beskompromisno borili (until the end) za vlastite snove, poeziju, muziku, slobodu i ideale i koji su uzdrmali američku savest kao niko pre ni posle njih (ugradivši vlastite živote, stihove i pesme u nadu i temelje sveta koji je još uvek moguć – za sve one koji se istinski bore i veruju čistim srcem). Moćan psihodelični revoluconarni trip (prepun fleš- bekova) začinjen snagom indijanske magije i duhovne snage, psihologije, filozofije, lepote bluza kao muzike i poimanja života, divljine i alkoholnim, suicidalnim isparenjima lagane kapitulacije jedne bolno tragične, iskrene i hrabre duše. Kao i većina Stounovih ostvarenja, film The Doors se našao u rascepu između euforičnog sledbeništva oduševljenih i anatemisanja i zgražavanja čistunaca, onih koji ne priznaju razlike kao najveće bogatstvo ovog našeg sveta.

 

    Filmom John Fitzgerald Kennedy (1991.) zatvara se jedan od moćnih paklenih krugova Stounovih provokativnih filmova o zaverama i tabu temama novije SAD i svetske istorije. J.F.K. zaokružuje verovatno najkreativniju i najubedljiviju filmsku fazu u obimnom Stounovom stvaralaštvu, dajući mu snažan zamajac i temelje za buduću nadgradnju. Stoun vešto vodi priču o atentatu na američkog predsednika Kenedija (čoveka dovoljno smelog da se suprotstavi opštim i svetim ciljevima bogatih vlasnika Amerike i sveta) i potonjoj istrazi – onoj zvaničnoj, koja veoma brzo  rešava slučaj i pronalazi pravog ubicu predsednika, kao i onoj nezvaničnoj, koja hrabro i nepotrebno zadire u samu srž i političku pozadinu atentata i svega onoga što mu je prethodilo (priču o istinskom uzroku i nalogodavcima ubistva)... Izvrsna rola Kevina Kostnera( možda i najbolja, uz njegov genijalni film Ples sa vukovima) kao advokata koji se drznuo da istinu istera do kraja i posumnja u zvaničnu verziju priče o atentatu u Dalasu 1963. godine. Ko je zapravo povukao oroz i usmrtio Kenedija?, provlači se jedno od ključnih pitanja moderne svetske istorije kao glavni lajt-motiv Stounovog filmskog remek-dela. U svetu politike, interesa, novca, moći, nasilja i laži sve je moguće – osim istine i pravde koje prve stradaju i na svaki način moraju da se osujete u pokušaju revizije istorije – ma ko ili ma šta da je u pitanju. Svet krupnog kapitala, moćnika i vojne industrije vremenom se ukazuju kao mesto gde treba tražiti nalogodavca atentata i ubice slobodarskog sveta. Stoun ne odustaje od hrabrog leta iznad kukavičjeg gnezda, boreći se i ukazujući na suštinu problema. Inače, kakva korist od umetnosti bez angažmana? Kome prikazivati filmove kada u svetu ponestane i poslednje parče slobodnog neba? Oliver Stoun je u potpunosti jasan.

 

Sećajte se klanja nastalog oko male Srbije – piše Oliver Stoun, podsećajući svet na početak Prvog svetskog rata. Prestanimo da okrivljujemo Putina u našim medijima i uperimo prstom na prave krivce – američke provokatore u Istočnoj Evropi koji deluju još od 1990. godine i osudimo našu podršku nelegalnom puču u Ukrajini koji se desio u februaru ove godine.

 

    Pre nego je širom otvorio vrata uspeha kao reditelj, Stoun se pojavljuje u svetu filma kao moćan scenarista – u filmu Ponoćni ekspres (1978.), Konan Varvarin (1982.) i Lice s ožiljkom (1983.). A onda, krenuvši oštro politički obojenim filmom Salvador (1985.), preko Vijetnamske trilogije, Kenedija i Dorsa, otvara još jedno od bolnih i gorućih pitanja SAD – temu nasilja filmom Rođene ubice (1994.), nastavlja potom sa oporim Niksonom (1995.), krimi dramom Potpuni zaokret (1997.), pričom o borbi za vlast i prevlast u američkom fudbalu - Samo igra (1999.), stigavši početkom novog milenijuma do još jedne, ovaj put manje uspešne prelomne tačke i kontroverze zvane Aleksandar (2004.), priče o slavnom vojskovođi i dalekoj prošlosti.

 

     Mada pomenutim filmovima (nakon J.F.K., naročito) nije u potpunosti uspeo da dosegne nivo uspešnosti i kreativnosti svojih ranih, provokativnih i smelih ostvarenja, Stounova vera, hrabrost i angažman u rešavanju mnogih bitnih problema i fokusiranja pažnje sveta na neke zaboravljene vrednosti, ideale i ljude koji su željom moćnika i nebrigom skrajnuti (i krivo predstavljeni i vrednovani) doneli su kao plod niz bitnih, pre svega dokumentarnih filmskih ostvarenja – bit njegovog duboko humanog, altruističkog, političkog i slobodarskog pogleda na svet i angažovanja da se u tom pravcu i sve(t) promeni.

 

    Godine 2003. Stoun je otputovao na Kubu gde je tokom tri dana intervjuisao predsednika i revolucionara, legendarnog Fidela Kastra. Tako je nastao dokumentarac El comandante – priča Stouna i Kastra o filozofiji, istoriji, filmskim zvazdama, Če Gevari i priča Fidela Kastra o budućnosti revolucije. Iste godine Stoun snima još jedan dokumentarac: Persona non grata, o izraelsko-palestinskom sukobu, a naredne, 2004. godine novi dokumentarni film o Fidelu Kastru - Looking for Fidel, priču o životu na Kubi i njenim odnosima sa SAD.

 

     Na niz fantastičnih dokumentaraca nadovezuje se Stounov osvrt na tzv. teroristički napad koji se desio 11. septembra 2001. godine u Njujorku( kada je u samoubilačkom napadu putničkim avionima srušen Svetski trgovinski centar, tzv. Kule bliznakinje, simbol američke finansijske moći), osvrt kroz film World trade center (2006.). Oliver Stoun je i autor dokumentarca South of the border o levici u Latinskoj Americi. Kao veliki prijatelj i poštovalac (sada već pokojnog) predsednika Venecuele – revolucionara Uga Čaveza, Stoun je jednom prilikom rekao: Kada su Čavez i Lula (predsednik Brazila) stupili na vlast rekli su: Želimo da budemo gospodari naših prirodnih resursa, nafta je naša, gas je naš, oni pripadaju narodu. Želimo da podelimo dobit narodu. I to su i učinili. Oni su deset godina ispred SAD. Ovde se naftnim kompanijama dopušta da sve ukradu i u džep stave profit. Film South of the border čine neformalni intervjui sa Čavezom i šestoricom njegovih saveznika, od predsednika Bolivije Eva Moralesa do kubanskog lidera Raula Kastra.

 

    Nakon najnovijeg filma – Divljaci (2012.), Stoun priprema još jedan dokumentarac( iz serije moćnih, subverzivnih i opasnih) – ovaj put o heroju današnjeg sveta – Edvardu Snoudenu, momku dovoljno ludom i smelom da rizikuje sopstveni život radi istine i razotkrivanja američkog globalnog prisluškivanja sveta putem modernih tehnoligija.

 

To je najveća priča našeg vremena. Za mene je Snouden heroj jer je otkrio tajne koje svi treba da znamo. Svet je u opsnosti od naše tiranije, svetu su potrebne zemlje koje će reći Americi - ne.

 

Ne volim da sejem paniku u bilo kom obliku, ali trenutno sam uplašen. Nemoguće je ćutati, gledajući usporeni snimak nesreće, koja zahvata svet. Besni pas Netanijahu (predsednik Izraela) nastavlja da blati reputaciju SAD u civilizovanom svetu varvarskim krvoprolićem u Gazi. Istina, to neće naterati SAD da skrenu sa kobnog puta, koji vodi u Istočnu Evropu. Od kada je to globalna dominacija zvanična politika SAD? Mislim od 1991. godine, od pada komunizma, ali sada, kada su pale maske sa našeg opakog osmeha, mi kao građani sveta, a ne jednostavno Amerikanci, moramo nešto da uradimo sa tom novom realnošću. SAD žele da kontrolišu svet, i mi nećemo odustati od pokušaja da smanjimo uticaj Rusije, Kine i Irana. I pribeći ćemo u tu svrhu bilo kojim sredstvima, uključujući i rat.

 

    Između bezdušnosti i gramzivosti Wall street špekulanata, s jedne, i brutalnih, krvoločnih Rođenih ubica s druge strane sveta kao arene bespoštedne bitke do istrebljenja, američki reditelj, buntovnik i angažovani umetnik Oliver Stoun postavio je svojim provokativnim filmovima Vrata, jedan od retkih, mogućih izlaza savremenog čoveka i umetnosti iz začaranog kruga apsurda, strave, bezdušnosti i komercijalnog smeća, otpada duše čoveka pretvorenog u potrošačku robu i čisto ništavilo bezidejnih pokretnih slika. Pre nego što i poslednji humani kadar bude obesmislen, obezvređen i zauvek zamrznut zlom starog sveta.

 

by Dragan Uzelac, one of these days, 2014-09-11.