OLIVER STONE: VOD (1986.)

 

OLIVER STONE: VOD (1986.)

 

    Antiratna drama Platoon jedan od ključnih filmova američkog buntovnog filmskog reditelja i scenariste Olivera Stouna, više nego realističan pogled na strahote i brutalnost rata u Vijetnamu.

 

   Oliver Stoun je fasciniran brojnim kontraverzama savremene američke istorije i nasilja – pre svega ratovima vođenim u ime američkih interesa širom kosmosa i demo(n)kratije, (ne)pravde, (ne)slobode“ i čega sve ne, u ime sistema koji je perfidno uklanjao sve svoje protivnike izigravajući idilu za sve. Pored kultnog ostvarenja -  Vod, tu su još i izvrsni Salvador, Wall street, The Doors, Rođen 4. jula, J.F.K, Nixon ili Natural born killers, surovi prikazi još surovije stvarnosti jednog bezbožnog, nehumanog sveta, zasnovanog na lažima, pohlepi, zlu, nasilju i čistoj bezdušnoj zlobi, satanističkom orgijanju na mukama običnih ljudi.

 

     Umetnost Olivera Stouna podrazumeva provokaciju, kontroverzu, bunt, političku i društvenu angažovanost, pre svega hrabrost direktnog suočavanja sa neistinama, licemerjem, perfidnošću i nasiljem sveta (pre svega zemlje u kojoj je rođen, radi i živi – Sjedinjenim Američkim Državama) koji sve dublje tone u haosu gramzivosti i ogoljenog zla. Njegovi filmovi se bave razotkrivanjem modernih mitova tj. isfabrikovanih laži koje urušavaju ono malo iskrenih i pravih vrednosti preostalih u svetu pretvorenom u gladijatorsku arenu – neprestani podmukli rat u kojem bogati postaju sve bogatiji, a siromašni umiru u sve većem beznađu, bedi i brutalnom nasilju. Njegov stil je beskompromisan, njegov gard otvoren, njegov stav čvrst u uverenju, njegove teme kritički intonirane i kontroverzom osenčene. U svetu filma postao je poznat tokom druge polovine osamdesetih (kao i nizom prethodnih, sjajnih scenarija) po seriji ostvarenja vezanih za Vijetnamski rat, u kojem je i sam učestvovao (krajem šezdesetih) kao pripadnik američke pešadije. Njegovo ime je Oliver Stone (rođen je 15. septembra 1946. godine u Njujorku, SAD) i jedan je od najbitnijih američkih filmskih reditelja i scenarista u poslednjih nekoliko decenija.

 

Amerika je konglomerat šest kompanija – one su kraljevi, one su baroni – one vladaju svetom.

 

    Kontroverzni američki flmski reditelj Oliver Stoun bavi se uglavnom političkim i kulturnim temama (kao i nizom provokativnih ličnosti mitskih dimenzija – od trojice američkih predsednika – Kenedija, Niksona i Buša (mlađeg), ljudi koji su do temelja uzdrmali i menjali savremeni svet, do Džima Morisona, pevača rokenrol benda The Doors, pesnika i buntovnika koji je iz temelja uzdrmao svest i savest američkog društva šezdesetih godina 20. veka) i jednog od najvećih vojskovođa, osvajača i ličnosti sveta Antike – Aleksandra Makedonskog, osvojivši Oskara kao scenarista kultnog filma Alana Parkera - Ponoćni ekspres (1978.), a potom i kao reditelj briljantnih, antiratnih ostvarenja: Vod smrti (1986.) i  Rođen 4. Jula (1989.).

 

Nova kriza će doći. Pojaviće se novi špekulativni mehur od sapunice. U SAD je to počelo od Ronalda Regana, a Bil Klinton i Buš otac i sin su ovaj trend samo nastavili. Služenje novcu kao božanstvu je pogrešno, ali mi smo činili upravo to, kao retko kad ranije.

 

    Rođen u Njujorku, poreklom iz jevrejske porodice, Stoun je odrastao kao dete razvedenih roditelja. Diplomirao je na The Hill school u Pensilvaniji 1964. godine. Pre nego što se septembra 1967. prijavio za učešće u Vijetnamskom ratu, predavao je nekoliko meseci engleski jezik i radio na brodu Trgovačke mornarice SAD. U Vijetnamskom ratu je proveo 15 meseci (odlikovan je i otpušten tokom 1968.). Potom je diplomirao na filmskoj školi njujorškog univerziteta (gde mu je mentor bio slavni američki reditelj Martin Skorseze – autor filmskih klasika poput Taksiste i Razjarenog bika), tokom 1971. godine. U svetu sedme umetnosti proslavila ga je, pre svih, trilogija filmova o Vijetnamu: Vod smrti, poluautobiografski film o Stounovom ratnom iskustvu i besmislu rata, Rođen 4. jula, antiratna drama, biografija Rona Kovika, ratnog veterana i Nebo i zemlja (1993.), još jedno antiratno ostvarenje, film izveden iz memoara Kada Nebo i Zemlja zamene mesto, istinite priče Lilaj Hejslip, devojke iz Vijetnama čiji je život rat drastično promenio.

 

    U džunglama Vijetnama (hiljadama milja daleko od ugrožene Amerike i njenih interesa) vodi se pakleni rat između američkih vojnika i vijetnamskih seljaka, besmislena klanica zakuvana radi interesa nekolicine ljudi i njihovog ekstra profita. Septembar 1967., četa Bravo, 25. pešadijska – negde je u blizini granice sa Kambodžom. Tek pristigle američke vojnike sačekuju crne plastične vreće sa poginulima, cinična dobacivanja sluđenih vojnih veterana i prva u nizu besmislenih i krvavih akcija kroz pakao i strahote neprohodne džungle užasa i smrti, prvi vatreni okršaj.

 

Chris (tek pridošli vojnik, student iz imućne porodice koji se dobrovoljno prijavio za pravedni rat, sa željom da se oduži državi) :

 

Neko je jednom zapisao - pakao je odsustvo razuma. Ovo mesto izgleda baš tako kao pakao. Mama i tata nisu želeli da dođem ovde. Želeli su da budem kao oni: ugledan, vredan, sa kućicom i porodicom. Izluđivali su me sa svojim prokleto savršenim svetom, bako. Mislim da sam uvek bio poseban i čuvan pod staklenim zvonom. Samo želim da budem anonimus, kao i ostali, da odužim svoj dug otadžbini. Evo me ovde, anonimus, sa momcima do kojih nikome nije stalo. Većina ih je iz poslednjeg sloja. Došli su iz malih gradova za koje nisi ni čula. Imaju do dve godine srednje škole. Ako imaju sreće čekaće ih posao u nekoj fabrici kada se vrate. Većinom nemaju ništa - siromašni su. Niko ih ne želi. Ali, oni se bore za našu slobodu i društvo. Čudno je, zar ne? Oni su na dnu i toga su svesni. Možda zato sebe zovu svinjama, zato što svinja može ovo podneti, može sve izdržati. To su najbolji ljudi koje sam upoznao, bako. Srce i duša.

 

    Otkačeni i agresivni vojnik Bunny, jedan od tipičnih, opisanih momaka, koji su se našli u paklu Vijetnama ovako to doživljava:

 

Ćaletu sam rekao istinu. Sviđa mi se ovde. Radiš šta hoćeš. Niko te ne zajebava. Jedino o čemu brineš je umiranje. Ako ti se to desi, ionako nećeš biti svestan toga. Čemu onda frka, čoveče.

 

     Muzika šezdesetih u retkim trenucima pravog opuštanja provejava filmom. U oblacima marihuane i isparenja alkohola (ukrašenih antologijskim snimkom psihodeličnih ikona Amerike – grupom Jefferson airplane i pesmom White rabbit) lakše se podnosi surovi besmisao jedne krvave, destruktivne avanture, rata koji nikome ništa dobroga nije doneo. U pozadini neprestanog haosa i klanice u bespućima džungle odvija se sukob dva suprotstavljena sveta – jednog surovo realističnog i nemilosrdnog, koji predstavlja narednik Barns i drugog, mnogo humanijeg, saosećajnijeg, okrenutog dobrodušnoj strani čoveka, oličenog u naredniku Ilajasu.

 

Ilajas: Barns veruje u ono što radi.

 

Chris: A ti, da li veruješ?.

 

Ilajas: Godine 1965. - da. Sada, ne. Izgubićemo ovaj rat. Dosta dugo smo prašili tur drugima, pa je došao red i da nas neko ispraši.

 

    Na kraju obračuna ginu i Ilajas (ubija ga Barns) i Barns (ubija ga mladi Chris), dok američki avijacija izbacuje apokaliptične napalm bombe po svima zatirući trag bilo kakvoj ljudskosti, smislu, ideji, cilju ili pak humanosti.

 

Chris (odlazeći kao ranjenik, na kraju filma) :

 

Sad mislim, gledajući unatrag, nismo se tukli sa neprijateljem, već sami sa sobom. A neprijatelj je bio u nama. Rat je za mene sada gotov, ali će uvek biti prisutan do kraja mog života, kao što će se Ilajas boriti sa Barnsom za posedovanje moje duše. Prošlo je mnogo vremena. Osećam se kao dečak kojeg su stvorila ta dva oca.

 

    Na kraju obračuna i filma ostalo je samo zgarište bezdušnog sveta licemera koji je bespovratno nestajao u vlastitom ponoru nihilizma. Vod smrti Olivera Stouna ostaje u svetu filma označen kao jedna od najmoćnijih antiratnih drama, rame uz rame sa besmrtnim klasicima kao što su Apocalypse now (1979.) Frensisa Forda Kopole ili pak Deer hunter (1978.) Majkla Ćimina, film ovenčan sa četiri Oskara: za najbolji film, režiju, zvuk i montažu, film sjajne glumačke ekipe: Charlie Sheen, William Defoe i Tom Berenger (pre svih), sirov film, neispoliran, film snažne humane poruke, antiratnog protesta i neizveštačene glume, jedno od onih besmrtnih dela koja sijaju poput svetionika u pomrčini sveta okrenutog nasilju, sitnim interesima, zlu i bezbožnoj sili bezosećajnosti i zlobe.

 

    Film Vod smrti ostaje u mom životu kultno štivo (i kao knjiga i kao film), uvod u drugi život, život devedesetih u zemlji Srbiji, kad sam zajedno sa vlastitom generacijom i masom drugih, slobodoumnih ljudi osetio na vlastitoj koži šta znači bezumlje politike i rata i bezdušnost sveta gde je profit postavljen daleko iznad ljudskosti i interesa nekih od osnovnih ljudskih prava i vrednosti. Ostaje u mom životu mnogo više od filma svojom unutrašnjom magijom, snažnom humanom i antiratnom porukom, veličanstvenim kadrovima ovozemaljskog pakla unutar kojeg nekolicina velikih ljudi svojim iskrenim srcima i empatijom  grade besmrtne lepote ljudske duše, pretvarajući darove od Boga u mogućnost oprosta svima onima koji  zaslepljenošću mržnjom i zlom ne znaju šta rade ... potirući život u i oko sebe.

 

    Još jedna od ikona šezdesetih – film za sva vremena!

 

By Dragan Uzelac